Beograd Biljana Srbljanovic – intervju, E-novine ISTINA O 12. MARTU TEK KAD DSS BUDE ISPOD CENZUSA Biljana Srbljanović, kandidatkinja Liberalno demokratske partije za gradonačelnicu Beograda, govori e-Novinama o kampanji, takmacima, mogućim koalicijama, Vojislavu Koštunici… Kako Vam izgleda ova predizborna kampanja u poređenju sa, recimo, kampanjama u Francuskoj gde ste proveli deo života? U čemu je suštinska razlika? Suštinska razlika je ta što ovde građani i birači nemaju jasno formulisane potrebe i izborne želje, zato još biraju na osnovu demagoških obećanja ili na osnovu kritike. Građani ovde nemaju jasno definisane potrebe van partijske ili ideološke podele. Ta podela postoji i u inostranstvu: recimo, republikanci u Americi neće nikada glasati za demokrate, to se podrazumeva; u Francuskoj su levica i desnica jasno razdvojene. Ali takvi birači su manjina, većinsko glasačko telo su ljudi koji se opredeljuju prema svojim potrebama. Jedno veliko centralno glasačko telo definiše odluku o svom glasu vrlo odgovorno i na osnovu potreba. Ovde ljudi imaju samo jasnu viziju da loše žive, a nemaju jasnu soluciju za to. U takvoj situaciji građani se opredeljuju na osnovu neutemeljenih obećanja. Ljudi hoće da žive normalno Vi danas kada kažete da ima viška dece za obdaništa, to su deca koja su pravljena za vreme Vlade Zorana Đinđića. To je bio onaj polet. Ta deca su sada stasala za obdaništa. To su deca nastajala onda kada su ljudi mislili – vidi, krenulo nam je, ja sada imam uslove, mogu da stvaram porodicu.

Sada se to vraća, ljudi hoće da žive normalno kao tada, do pada Živkovićeve Vlade. Aleksandar Vučić, na primer, za Uskrs je odlučio da saopšti građanima da će svako dete imati jednako pravo na ulazak u vrtić. On to apsolutno ne može da ispuni i on nije objasnio kako to namerava da učini. Na stranu što romska deca neće imati jednako pravo, jer su diskriminisana i nikada ne mogu da dođu do vrtića, a da ne govorim o problemima dece iz nižih društvenih slojeva, iz periurbanih područja u Beogradu gde nema vrtića itd. On obećava nešto što ne može da ispuni, za šta nema plan, nema sistemsko rešenje, a ni pravu nameru da to zaista i ispuni – a građani se ne pitaju kako to? Nego će da glasaju na osnovu obećanja ili na osnovu onog najbazičnijeg poriva: ko je za Kosovo – ko nije za Kosovo. Dakle, građani nemaju jasno formulisane predizborne potrebe, a s druge strane, i takvi kakvi su, pametniji su i ozbiljniji od svojih političkih elita. Zašto su personalizovani izbori za gradonačelnika, kada gradonačelnika sada bira Skupština grada? Izbor gradonačelnika više, nažalost, nije direktan. Neophodno je da se građanima vrati pravo da biraju gradonačelnika direktno. To je u svim velikim gradovima sveta tako. Beograđani imaju pravo da direktno odlučuju o tome ko će im biti odgovoran za gradsku upravu, a samim tim i realan, konkretan život u gradu, tokom iduće četiri godine. Ovako, oni opet glasaju za partije, a veoma je važno da se grad otme iz ruku partija. U slučaju direktnog izbora ti ne glasaš za neku partiju ili ideologiju, nego glasaš za ličnost kojoj poklanjaš poverenje ili ne. Ta ličnost uvek predstavlja neku partiju ili grupaciju, ali ona mora da ima svoj program i lični integritet. Mi smo nosioci lista i mi sada u stvari fingiramo direktno glasanje. Jača sam od kandidata DSS-a Moj prvi konkurent je Aleksandar Popović. Svaki glas za LDP je jedna mogućnost manje da DSS uđe u vlast u gradu i u republici. Logično je da LDP sarađuje sa Demokratskom strankom, većinskom demokratskom strankom. U gradu će LDP i DS napraviti vladu, gradsku vladu. Mi treba da budemo taj jezičak na vagi koji će prevući Demokratsku stranku na ovu stranu. Oni su to promenili zbog toga što moraju da imaju veću partijsku kontrolu nad svim javnim preduzećima u gradu, nad sistemom gradske uprave. To je prvi put učinjeno u Vladi Vojislava Koštunice – institucionali-zovana je partijska feudalna podela svih lukrativnih mesta u javnim preduzećima, u gradskim službama, u državnim službama, u upravnim odborima. To podseća na ono što je u bivšoj Jugoslaviji bilo biranje „po ključu”, gde je čak je i kandidat za Pesmu Evrovizije biran “po ključu”. Taj ključ je ovde prenet na partijski nivo i tačno se zna, prema broju osvojenih mandata, na koliko mesta direktora javnih preduzeća i predsednika upravnih odbora neka stranka ima prava, koliko pripada DS, koliko DSS. U Vladi Vojislava Koštunice to je prvi put institucionalizovano. Predsednik i premijer su mesecima otvoreno pregovarali o partijskim kvotama, o partijskom reketu za upravljanje životima građana. Oni čak i predizborne koalicije prave na taj način. Meni je gotovo neprijatno da jednu tako notornu činjenicu moram da objašnjavam: da ne može partija da raspolaže upravnim odborom, na primer, Telekoma. Ili televizije. Ili Beograd puta. Ili Jugoslovenskog dramskog. Nije to njeno. Nije to ona dobila kao plen. Ipak, mi smo bili primorani da to prihvatimo i ta se trgovina obavlja potpuno javno, kao da je u skladu sa zakonima. Zato mislim da je izuzetno važno da budu istaknuta neka imena ako se već ne glasa za nas direktno, da kažemo ko svojim imenom i integritetom stoji iza kojeg programa. Ja nekako mislim da ipak imam veći integritet nego Aleksandar Popović koji u dva ministarstva, u dve užasne vlade, ne da nije napravio ništa nego je prosto ostavio iza sebe loše rezultate. U strankama je organizovano 10-12% ljudi. Većina je izvan te organizacije. Prema ovome se zapravo sva mesta dele unutar te desetine građana. Ko su ljudi na koje Vi računate? Jesu li to ljudi koji su u tih 10-12%, samo je u Vašem slučaju reč o članovima LDP, ili su to zaista neki ljudi izvan političkih partija? Uopšte me članstvo u strankama ne zanima. Ja nisam protiv toga da ljudi ulaze u partije. To je pravo na političko organizovanje. Ja samo mislim da gradska uprava, da javni sektor mora da bude profesionalizovan a zatim i da bude privatizovan. Da bi bio profesionalizovan, na konkursima na kojima se odlučuje ko će biti direktor Gradskog saobraćajnog preduzeća ili Vodovoda ili Beograd puta ne treba da bude odlučivano prema partijskim kvotama, pa neka je to i LDP. Zahtevaću da u CV-u uz prijavu na konkurs koji je javni i u najvažnijim slučajevima podložan javnoj raspravi, na kojem transparentno odlučuje javno imenovana komisija, ni jedan čovek koji se prijavljuje nema upisanu partijsku pripadnost. Kao što ne treba da bude navedena nacionalnost ili veroispovest, tako ne treba da bude navedena ni partijska pripadnost. Ja to smatram intimnom stvari. Svako ima pravo da bude u bilo kojoj partiji. To mene uopšte ne zanima. Mene zanima stručnost i zanima me za određeno mesto projekat. To treba tako da bude, a ne da po defaultu ne samo pripadnici partija nego čak i pripadnici njihovih porodica imaju prednost. To je tek ludilo od nepotizma. Znate li za neki takav slučaj? Kum Jočićev, njegova žena, tata Andrije Mladenovića… To su ljudi koji dobijaju važna mesta u upravi grada ne na osnovu radne biografije, jer ona i ne postoji, nego na osnovu toga što su u porodičnim vezama sa ljudima koji su u vrhovima partija. U Francuskoj su sada uveli kao primer pozitivne diskriminacije da uz prijavu ne ide fotografija, jer ona otkriva da li je neko Arapin, crnac itd. Dobro, to može ponekad da se zaključi i na osnovu imena i prezimena, ali je ipak načinjen pomak. Ja ću zahtevati da prilikom prijavljivanja ljudi na konkurse za upravljačka mesta u gradu u njihove radne biografije ne budu upisane ni veroispovest, ni nacionalnost, ni partijska pripadnost. To me ne zanima. To ne znači da neko ko se prijavljuje ne može da bude, na primer, pravoslavni Srbin, član Srpske radikalne stranke. Ali mene to ne zanima. Zanima me njegova stručnost. Zašto bi Vama glasači verovali? To što pričate je potpuno drugačije od onoga što je na delu. Mislim da ljudi imaju istu takvu potrebu kao i ja. Ja imam potpuno građanski odnos prema tome, nisam nikada bila ni u jednoj stranci, nemam nikakvu aferu za sobom, nemam nikakav rep. Ja nemam nikakav interes ovde. Ako lažem, ja tu mogu samo da izgubim. Ja sam ipak tu dala svoje ime i svoj integritet, napustila sam jednu udobnu poziciju. To je tako iz Vaše perspektive. Šta Vi činite da ubedite ljude da Vam veruju, da ne kažu nešto poput: aha, i ovi su isti, samo nisu na vlasti, pa zato tako pričaju? Šta Vi uopšte nudite kao garanciju osim svog imena? To je osnova mog predizbornog programa, i stranka koja me je kandidovala stala je stoprocentno iza mene, baš kao što ja stojim iza nje. LDP nikada nije lagao svoje birače, po cenu niskih rezultata na izborima. LDP ima program, koji predstavlja javnosti, pa ko hoće – hoće. I ja imam Sama na ulici Stalno sam u gradu, živim u gradu, jedem u gradu, idem na pijacu, šetam kuče. Ljudi mi prilaze, pružaju mi ruku. Toga pre nije bilo. svoj program, a departizacija je njegova prva tačka. Ako ja ne ispunim prvu tačku svog predizbornog programa, ja sam onda opasan lažov. Jasno, da nisam imala nameru da ispunim prvu tačku svog programa ne bih je ni stavila kao prvu, nego bih rekla: to mi je sedma tačka, i malo bih to sakrila. Ja to nisam uradila, jer je osnova mog programa da 90% građana može da pristupi upravljanju gradom i životom građana, da se Grad vrati građanima – a onih 12% kako se snađe; dakle, prva i osnovna tačka mog programa je – da obrnem stvari. To je ono zbog čega sam se angažovala, zašto sam stala na tu listu. Ako ne bi bilo tako, to bi značilo da sam potpuno izgubila obraz i ime, integritet, budućnost, sve što sam napravila u životu. Onda bih sve to pustila niz slivnik. Koliko ste Vi uopšte popularni kao kandidatkinja za gradonačelnicu? Svi političari barataju nekakvim rejtinzima, imate verovatno i Vi neke podatke. Naravno. Mi imamo i podatke nezavisnog posmatrača – CESID-ove, ali čak i podatke Demokratske stranke koji su vrlo povoljni po nas. To znači, u Beogradu 13%. Ja u ovom gradu imam više od Aleksandra Popovića i to je veoma važno da se zna: moj prvi konkurent je Aleksandar Popović. Svaki glas za LDP je jedna mogućnost manje da DSS uđe u vlast u gradu i u republici. Važno je da se zna da je u budućnosti, naravno, neophodna koalicija, da je logično da LDP sarađuje sa Demokratskom strankom, većinskom demokratskom strankom. U gradu će LDP i DS napraviti vladu, gradsku vladu. Jeste li već razgovarali o tome? Čedomir Jovanović je potpuno otvoreno govorio o tome, mi imamo svoj jasan program, nas razlikuje praktično samo jedna sustinska tačka, ali mi vidimo i po politici DS, i po realnosti, i po tome što su oni zapravo jedna proevropska stranka da će oni vrlo lako odstupiti od te jedne tačke, a to je insistiranje na nečemu što je nemoguće. Oni nisu samoubilačka stranka da insistiraju na tome da Srbija ide u evropske integracije samo ako Kosovo bude vraćeno u granice od pre dva meseca. Pošto je to potpuno nerealno, pošto to vodi u blokadu zemlje, pošto to nije realnost na terenu i pošto znamo da Demokratska stranka čeka samo da se spusti prašina pa da de facto prećutno na neki način aminuje postojeće stanje, to će se tako i završiti. Ali je, ponavljam, izuzetno važno da LDP ima što više glasova, jer je svaki glas za nas jedan glas manje za DSS i jedna mogućnost manje da Koštunica ponovo upravlja državom. Da li je po Vama moguće da na gradskom nivou vladaju DS i LDP, a na državnom DS i DSS? Ne. Ne – nije moguće, ili: ne – LDP ne bi na to pristao? Sada je to već postizborna matematika. LDP će pristati na ono što je realnost i što su naši glasači odlučili. Ukoliko oni nama daju 13 ili 15% u gradu, mi smo obavezni da tih 15% ne bacimo u vodu i da uđemo u tu vladu sa svim partnerima koji su spremni da poštuju sve tačke našeg predizbornog programa. Sa druge strane, na nivou Republike, mi već imamo najveći rast od svih stranaka. Na prošlim izborima smo lako prošli cenzus, iako su se svi trudili da ne uspemo, a sada, petnaest dana pred nove izbore, mi već imamo rast od 100%. Samo treba probiti tu medijsku blokadu i reći ljudima da je neistinita kampanja da je „glas za LDP bačen glas”, da mi „nećemo preći cenzus” i da se „glasanjem za nas pruža mogućnost za sklapanje vlade Koštunice i radikala” – da to nema osnova. LDP je danas između 8 i 10 % i to je politička činjenica o kojoj se više ne diskutuje. Ko vam je najljući politički protivnik? Naš prvi protivnik je Koštuničin DSS. Mi se borimo protiv njih i zato nama treba dati glas. Mi treba da budemo taj jezičak na vagi koji će prevući Demokratsku stranku na ovu stranu. Demokratska stranka Dokle god se ne raščisti politička pozadina ubistva Zorana Đinđića i uloga koju je u tome imao kabinet Vojislava Koštunice, Srbija mira imati neće. Ta partija mora da odgovara, ljudi iz vrha te partije će kad-tad odgovarati pred jednim objektivnim, nekompromitovanim i nekorumpiranim sudom. To će doći jako brzo, u pitanju su još jedan ili dva ciklusa izbora i ti će ljudi odgovarati u ovoj zemlji za svoju ulogu u ubistvu Zorana Đinđića. je jedna mlaka velika stranka. Ona je, da bi bila tako velika i da bi imala tako mnogo glasova koliko ima, ona je naravno morala da izgubi najveći deo svog identiteta, svoje programske politike, svoje tradicije, morala je da postane jedna mlaka stranka kompromisa. Poznato je da Demokratska stranka pristaje na uslove manjinskog partnera. Mi treba da budemo taj manjinski partner, a ne Koštunica, zbog toga što mi vučemo zemlju ka evropskim integracijama i budućnosti, a Koštunica vuče zemlju u totalnu izolaciju, u predavanje u ruke Rusiji, u rasprodaju nacionalnih dobara. Znači, Demokratska stranka će praviti vladu, u to nema sumnje samo je veoma važno da tu mlaku stranku definišemo u smislu korekcije: mi, a ne Demokratska stranka Srbije. U kolikoj su meri personalni animoziteti prepreka saradnji LDP i DS? Šta znače u politici personalni animoziteti? Čak je i Zoran Đinđić uspeo da napravi koaliciju sa Vukom Draškovićem. Zaista ne mogu da zamislim dva nespojivija čoveka od njih dvojice, pogotovo imajući u vidu šta je sve Vuk Drašković izgovorio u životu o Zoranu Đinđiću. Ono što je važno je da Vojislav Koštunica nikada nije uspeo da prevaziđe svoj personalni animozitet prema svima boljima od sebe. Podsećam građane da on 1996. i 1997. nije sa nama tri meseca demonstrirao, zbog ukradenih rezultata u Beogradu, jer nije uspeo da prevaziđe ličnu ambiciju. I to je jedina stranka koja funkcioniše samo na osnovu personalnog. Kada već govorimo o mogućim koalicijama, jasno je da tu mora doći do nekih kompromisa. U čemu je LDP spremna da popusti? Mi se razlikujemo samo u jednoj stvari, mi kažemo: evropske integracije danas, sada, bez ikakvog uslovljavanja s naše strane. Boris Tadić ne govori istinu građanima o tom pitanju, jer misli da će tako dobiti više glasova iz tog nacionalističkog sektora time što govori „i Evropa i Kosovo”, a Kosovo više uopšte nije moguće na ovakav način vratiti. Mi ćemo se sa Kosovom ponovo sresti u Evropi. Mi treba da mislimo o Srbima na Kosovu, da za njih ostvarimo pritiske na međunarodnu zajednicu, da oni mogu da rade, da privređuju, da žive tamo gde žele, da se izbeglice vrate i to tamo kuda oni hoće, a ne gde im UNMIK odredi, da ne žive po enklavama. Mi moramo da se bavimo građanima, ljudima, a ne teritorijama. Ta teritorija nije više naša, ona pripada jednoj drugoj zemlji. Mi svu svoju diplomatsku energiju koristimo za to da ugrozimo mogućnost jedne zemlje, u kojoj živi naša manjina, da uđe u Ujedinjene nacije – to nije pametno. To znači da Srbi na Kosovu neće biti zaštićeni od strane Ujedinjenih nacija. To je potpuno naopak koncept, koji i Srbiju kao zemlju i Srbe na Kosovu može samo da košta. Mi od toga odstupiti nećemo. Oni su od toga, u privatnim kontaktima i sa stranim političarima i diplomatama, već odstupili. Oni se sa ambasadorima viđaju po kafićima. Zašto to čine? Zato što zvanično ne mogu da se sastanu, jer im je Koštunica zabranio direktne kontakte sa najvišim predstavnicima svih zemalja od ključne važnosti za nas. Pa sada zvanično članovi Vlade ne smeju da se sretnu sa ambasadorima zemalja koje su priznale Kosovo, a oni se krišom ipak sreću, po kafanama i kafićima. Eto na šta je spao jezik srpske diplomatije. Nova srpska vlada će morati da odmah vrati pune diplomatske odnose sa svim zemljama, posebno u EU i regionu, da odmah vrati sve ambasadore, a tamo gde ih čak i nemamo da postavi visoke diplomatske predstavnike, da vrati jezik diplomatije, da uspostavi pune diplomatske odnose sa svim zemljama, pogotovo onima u okruženju. I moraće da prihvati realnost da Kosovo više, nažalost, nije u granicama Srbije, ali da tamo žive Srbi kojima mi moramo pomoći. Oštri ste. Nazivate neke ljude džiberima. Svojevremeno ste košarkaša Gurovića nazvali „tetoviranim idiotom”. To je uobičajeno, ali ne u politici. Hoćete li se menjati ako ostanete u politici? Onog momenta kada sam se prihvatila kandidature odlučila sam da potpuno promenim ton i način izražavanja, zbog poštovanja prema funkciji i prema ljudima koji su me istakli kao kandidata. Od kada sam ovo prihvatila više ne koristim tako teške reči. Sa druge strane, ne mogu pobeći od onoga što sam radila ranije. U to ima uvida svako ko ima internet. To svaki političar prolazi, od Gordona Brauna do Hilari Klinton – šta su sve govorili u vreme kada su bili studenti ili u vreme kada nisu bili na javnoj funkciji. U mom slučaju ljudi mogu da provere šta sam sve govorila. To je idejno-politički uvek konsekventno. A pošto sam nešto u životu uradila i pre nego što sam počela da se bavim politikom, onda je to i poznato – za razliku od ovih ljudi koji su postali poznati kao aparatčici svojih partija, koji su se uvek držali birokratskog načina izražavanja, te sada ne možeš da nađeš mrlju Aleksandru Popoviću, kao da nikada ništa nezgodno nije izjavio, a to je zato što je on bio apsolutno nepoznati student hemije pre nego što se dokopao političke moći i onda počeo da nam diriguje životima. U tom smislu, moja literatura ili moj blog je jedna stvar, i to nema nikakve veze sa mojom kandidaturom. Bez obzira na terminologiju, žestoki ste na račun DSS. U nekakvoj opšteprihvaćenoj podeli uloga radikali važe za najcrnjeg đavola. Oni Vama nisu meta, a DSS jeste. Zašto? Radikali su opozicija, samim tim imaju manju odgovornost. Dalje, zato što smatram vrh DSS direktno odgovornim za sakrivanje političke pozadine atentata na premijera Đinđića. Mnogi od tih ljudi su manipulacijama izbegli da se pojave na sudu – neki su se pozivali na imunitet, neki od njih su bili uhapšeni u akciji Sablja i do kraja nikada nije razrešena njihova uloga, iako ima veoma mnogo konkretnih indicija i dokaza da su umešani u to. To je stranka koja je direktno profitirala od ubistva premijera Đinđića, koja je došla na vlast samo tim putem i nikako drugačije ne bi došla na vlast. Oni su zloupotrebili to što je Boris Tadić, iskoristivši pometnju koja je nastala u stranci nakon ubistva Zorana Đinđića, zamenio svojim saradnicima sve ljude koji su bili Đinđićevi saradnici. To je verovatno negde ljudski, ali problem je što ni na koji način nije insistirano da se rasvetli politička pozadina ubistva Zorana Đinđića. Dokle god se ne raščisti politička pozadina ubistva Zorana Đinđića i uloga koju je u tome imao kabinet Vojislava Koštunice, Srbija mira imati neće. Ta partija mora da odgovara, ljudi iz vrha te partije će kad-tad odgovarati pred jednim objektivnim, nekompromitovanim i nekorumpiranim sudom. Jedini način da se dođe do toga je da ti ljudi više nemaju poslaničke imunitete, da ne budu imuni na pravosudne organe ove zemlje, koji će takođe biti reformisani. A to nije tako daleko, nije to tako nemoguće, to će doći veoma brzo, u pitanju su još jedan ili dva ciklusa izbora, i ti će ljudi odgovarati u ovoj zemlji za svoju ulogu u ubistvu Zorana Đinđića. Ako bi nakon ovih izbora bila formirana koalicija DS i LDP, šta je ono prvo što bi bilo moguće uraditi, što bi bilo realno napraviti da počne da se diže koprena sa ubistva predsednika Vlade? Reformisati pravosuđe, tajnu i javnu policiju i vojnu tajnu policiju. To su ključna mesta, koja drže Koštuničini ljudi jer im je životni interes da ne napuštaju ta vitalna mesta. Kada bude napravljena reforma pravosuđa i jedan radikalni rez, jedna mala revolucija, kada bude uklonjen sistem političkog upravljanja pravosuđem, kada to više ne bude moguće, Srbija će steći uslove za sve drugo – i za ekonomski razvitak, i za razvitak političkih institucija i sve ostalo. Tadićeva stranka govori o investicijama, o novim poslovima… Ovde neće biti velikih, pravih investicija dokle god pravosuđe ne bude sređeno tako da strani ulagač bude siguran u mogućnost pravosudne zaštite svojih prava. Do tada ćemo biti Eldorado za ruske državne kompanije koje mogu „iz udarca” da zarade milijardu podelivši neku „sitnu lovu” od po nekoliko miliona „nadležnima”, jer ne postoji pravosudni sistem koji može da zaštiti državu i njene građane od toga. Neka mi niko ne priča o mostovima, metrou, obilaznicama dokle god vojna tajna policija, civilna tajna policija i pravosuđe budu u rukama Koštuničinih ljudi. Nakon Petog oktobra na vlasti su bili neki od ljudi koji su sada u LDP. Šta sada postoji, a onda nije postojalo, šta je to što je sada moguće napraviti, a onda nije bilo moguće? Nije postojala politička volja. Bilo je 17 partija u DOS-u. Ljudi okupljeni oko Đinđića čak nisu imali većinu. Zoran Đinđić je vladao uz podršku jedva 10% stanovništva. Sada LDP sâm ima više. On nije imao ni politička sredstva ni političku moć. Bio je prinuđen da pravi kalkulacije sa 17 stranaka DOS-a sa kojima je došao na vlast. On je isturio jednog čoveka, jer je Srbija takva kakva je, ona se kasno budi, njoj uvek moraš da zašećeriš lek, uvek moraš da joj nađeš neki pristup s leđa da je primoraš da prihvati promene – oni su morali da donesu Koštunicu, umivenog nacionalistu, da bi Srbija glasala za njega. Svi smo računali da je to poslednji u nizu kompromisa na koji moramo da pristanemo. Taj komprimis je Đinđića koštao glave. Ako sada zaista postoji raspoloženje za takve promene – koja je politika LDP za slučaj da uđete u koaliciju sa DS? Je li to oštar rez, ili je to ono što su Slovenci osamdesetih zvali „maršom kroz institucije” – promene korak po korak, i čekanje još jednog ili dva ciklusa izbora, o čemu ste govorili? Oštar i jasan rez, sistemska promena zakona, uspostavljanje evropskih integracija, rukovođenje prema zakonima civilizovanog sveta… Ko su ostali partneri? Manjine. Još neko? Mogu ja da sarađujem i sa ostalima ako oni bez odlaganja prihvate naš politički program. Ako radikali dođu i kažu: evo, uvideli smo da evropske integracije nemaju alternativu – nikakav problem, saradnja sa radikalima. Svako ko nije gonjen pred zakonom je legitiman partner, pod uslovom da prihvati naš program. Mi ni od jedne tačke nećemo odustati. Hoće li Vas čuti? Nema Vas mnogo u medijima. Zapravo, ne računajući onih dvadesetak sekundi dnevno, više Vas je bilo dok se niste kandidovali. Ja sam tu medijsku blokadu sada prvi put stvarno osetila. Mene su priče o blokadi nervirale jer su ljudi stalno govorili: jao, ne pojavljujemo se nigde – a opet, poštovaoci LDP su uvek dobro informisani o našim stavovima. Ali to je zato što ti ljudi znaju da čitaju između redova, dolaze na naš sajt, slušaju Peščanik, jer se neke informacije proture na B92. Kao književnica sam mnogo više intervjua odbila nego što sam dala, a dala sam neopisivo mnogo, na hiljade. Sada, odjednom nemam pristup medijima. Od početka kampanje nijednom se nisam pojavila u listu Danas – građanskom listu, neutralnom, demokratske provenijencije. Niti jednom! Nijedna informacija o mojoj kampanji. Zašto? Zbog toga što list Danas ne želi da se zameri Demokratskoj stranci. Zašto je to bitno? Da se ne zameri oglašivačima bliskim Demokratskoj stranci. Ista je stvar sa svim tim velikim takozvanim nezavisnim medijima. U Blicu je nešto bolja situacija, oni ipak pokušavaju da obavljaju svoj posao, ali mi smo potpuno marginalizovani. Ja nemam klasičnu kampanju, mi ne plaćamo termine, nego ja razgovaram sa ljudima. Nijedan pisani medij nema nameru to da pokriva, osim treš-izdanja, gde uglavnom lažu. Sada sam zaista prvi put osetila medijsku blokadu. 40 sekundi dnevno koje se posle srežu na 20, čak i na B92. Svi imaju bolji pristup medijima, čak i SPS, jer imaju svoje medije, a ja nemam svoj medij. Nezavisni mediji bi morali da budu moj medij. Ja ne mislim da treba nešto da guram, oni samo treba da informišu o mojim aktivnostima, ali to ne rade. Mi moramo da idemo od vrata do vrata kao što smo radili za vreme Miloševića. Zašto je LDP blokiran? Jer smo svugde opozicija, u gradu čak ne postojimo u Gradskoj skupštini, i zato što smo jedina stranka koja potpuno razdrmava sistem. Gde god se pojavimo, ljudi ne mogu da budu ravnodušni prema nama. Nas ljudi ili potpuno podržavaju ili nas se boje i hoće da nas unište. Odlično je što nas se boje. Znači da tu ima neke snage, energije i jasnog programa protiv svih tih nazadnjačkih tendencija. U čemu je ta glavna opasnost koju ostalima nosi LDP? Opasnost da je prošlo vreme partijske podele plena za političko dirigovanje policijom, za skrivanje Ratka Mladića, za prikrivanje ubistva Zorana Đinđića. Zato po treš-novinama svaki drugi dan bude neka priča o nekome iz LDP. Vreme za evoluciju je došlo, sada postoji i snaga koja to može da izvede, koja ima poverenje građana. Naravno da se boje. Šta bi za Vas bio lični dobitak u ovoj kampanji i politici uopšte? Pominjali ste 13%, ne izgleda mi baš logično da možete da dobijete trku? Zašto? Ovde se dešavaju nemoguće stvari. Ja sam veoma ubeđena da mogu da dobijem tu trku, jer to nije moja trka za funkciju niti me to zanima. Ja idem na sve ili ništa. Neću se zadovoljiti nikakvim drugim mestom i mislim da to ljudi sve više prepoznaju, i mislim da će za mene glasati oni ljudi koji imaju ideju da grad mora da se otme partijama i vrati građanima. Ne zbog mene, nego zato što imaju potrebu da se neko kao oni čuje u vrhu vlasti. Sa druge strane, ako 11. maja zaključimo da je LDP u prilici da formira sa DS vladu i na lokalu i u republici, ja sam završila i ispunila svoju misiju i biću zadovoljna. Ali ću biti potpuno zadovoljna tek kada ostvarim svoj glavni cilj – da Koštunica u budućnosti nikada više ne pređe cenzus, da izgubi imunitet pred pravosudnim organima i da mu se pošteno sudi.