Nebojša Milenković

Pristojno društvo je ono čije ustanove ne ponižavaju ljude. Civilizovano društvo je ono čiji članovi ne ponižavaju jedni druge, dok je pristojno društvo ono u kome ustanove ne ponižavaju ljude.

Posmatrane u kontekstu stanja u današnjoj Srbiji navedene rečenice Avišaja Margalita, profesora Univerziteta u Jerusalimu, daju osnova za tvrdnju da je osnovni problem srpskog društva upravo njegova nepristojnost. OK, neću ponovo o vrednosnom sistemu pošto ovde tako nešto definitivno više ne postoji. Ili, kako je nedavno primetio Svetislav Basara: Isuviše se i predugo ovde poigravalo sa idejama, idealima i smislom, tako da je to teško nasleđe na kraju za rezultat imalo gubitak smisla. Kohabitacije, koalicije, principijelne podrške i ostala pomirenja dovela su do toga da priča o vrednosnom sistemu jeste passé po više osnova. Pre svega, to je trebala da bude priča o odgovornosti ─ i to onoj vrsti političke odgovornosti koja nikome ne dopušta uzmak, niti pruža prostor za aboliciju. I nemoj posle da bude ono poznato: kad bi drug Tito čuo za ovo, jerbo isto više ne prolazi! Jebali ste nas u mozak i previše dugo. Poslednjih dvadeset godina ovom zemljom vlada se stvaranjem paranoje, masovno poželjnih laži, nacionalnih frustracija i kolektivnih halucinacija. Vi se lepo mirite, žvalavite, podržavajte se, kako god, ali, da prostite, malo je to već sve mučno.

Politička bezidejnost vladajuće Srbije, ordinarna nemoć da se pitanja šta se želi i kako da se do toga stigne dovedu u bilo kakvu ravnotežu, dovela je do konfuzije koja je Srbiju pretvorila u društvo bez vizije, sumnjivih moralnih i političkih kriterijuma. U takvom društvu aktuelan je i dalje stereotip po kom moralnom, poštenom i pametnom čoveku nije mesto u politici. Iz čega a priori sledi da se politika i političari ─ ne bez osnova, dakako ─ percipiraju kao besprizorni, nemoralni i nepošteni likovi. Nije bez osnova ni pretpostavka da je i ovo ogađivanje politike takođe deo nekog novog patriotskog projekta. Društvo u kom izraz intelektualac uglavnom ima pejorativno značenje ─ sasvim prirodno u skupštinske klupe i na državne sinekure koncentriše i zabrinjavajući broj poluinteligenata koji se gotovo prototipski uklapaju u definiciju poluintelektualca, o čemu je šezdesetih godina XX veka pisao Slobodan Jovanović. Duži citat iz njegovog eseja O poluintelektualcu dajem kao primer kako se u ovom društvu stereotipi teško iskorenjuju:

Poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa možda čak i s vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa…, i u moralnom, kao i u kulturnom pogledu, on je u osnovi ostao primitivac. Neomekšan kulturom, a sa olabavelom moralnom kočnicom, on ima sirove snage napretek. Školska diploma, kao ulaznica u krug inteligencije, dala mu je preterano visoko mišljenje o sebi samom. U društvenoj utakmici taj diplomirani primitivac bori se bez skrupula, a s punim uverenjem da traži samo svoje pravo, koje mu je škola priznala… Pretpostavimo da se u njega probudila politička ambicija i da je uspeo postati ministar. Taj položaj mogao je ugrabiti samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu, i zato će smatrati da je to sada nešto „njegovo”. Biće „korupcionaš”, ali neće biti sasvim svestan toga fakta: toliko će mu to izgledati prirodno i na svom mestu. Politička ambicija jednog poluintelektualca upravo i nije politička (…) On ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve. Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao. Poluintelektualac je bolesna društvena pojava, koja je obelodanila dve stvari: (1) da je kulturni obrazac potrebna dopuna nacionalnog i političkog obrasca, što se naročito oseća onda kada uticaj ta dva obrasca stane slabiti – i (2) da škola koja se ograničava na davanje znanja, bez uporednog vaspitavanja karaktera, nije u stanju sprečiti pojavu takvog društvenog tipa kao što je poluintelektualac.

Trućanja o pomirenjima, Kosovu, sabornosti, kvazievropejstvu i ostale opskurnosti služe samo zato da bi nam se preotele pare. Maske su pale i stvari su napokon jasnije: ovom zemljom u suštinskom pogledu i danas vladaju oni koji su njome vladali oduvek ─ ordinarni skotovi

Slobodno društvo, dakle, nije moguće bez slobodnog mišljenja. U partijskoj državi kao što je naša, analogno, sledi zaključak da decentralizovanog društva nema bez decentralizovanih partija, baš kao što ni demokratije nema bez jakih, nezavisnih i nekorumpiranih institucija. I sve dok ovdašnje stranke funkcionišu po autoritarnom principu, promena kulturnog obrasca kao jednog od uslova promene društva biće nemoguća. Autoritarnost i centralizam unutar političkih stranaka problematičan je i zbog toga što unapred onemogućuje drugačije mišljenje i političku alternativu. U slobodnom društvu, recimo, bilo bi nezamislivo to da se unutar DS-a ne čuje nijedan glas artikulisanog protivljenja tzv. nacionalnom pomirenju. U redu, možda mantra po kojoj je politika veština pravljenja kompromisa u datom slučaju može da bude održiva. Ipak, kompromis sa zdravim razumom, vlastitom prošlošću i teško sticanim političkim identitetom nažalost nije moguć.

Baš kao što je jednako nemoguć i kolektivni alchajmer koji bi građane koji su na prethodnim izborima glasali „protiv povratka u devedesete” ubedio da Ivica Dačić, Gorica Gajević, Dušan Bajatović ili ona nesretna spodoba na mestu predsednice Narodne skupštine nisu personifikacija upravo tih istih devedesetih. Istorijsko pomirenje u suštini pokušaj je afirmisanja istorijskog zaborava kao prihvatljive političke kategorije. Složimo li se sa tezom da jedan narod ne predstavlja toliko skup ideja koliko skup opsesija, jasno je i da trućanja o pomirenjima, Kosovu, sabornosti, kvazievropejstvu i ostale opskurnosti služe samo zato da bi nam se preotele pare. Maske su pale i stvari su napokon jasnije: ovom zemljom u suštinskom pogledu i danas vladaju oni koji su njome vladali oduvek ordinarni skotovi! Oni koji u podne mogu da sede na promocijama novih knjiga Slobe & Mire, a predveče na odboru za Evropske integracije. Oni koji jedan dan govore „Evropo, jedi govna”, a drugi „Evropa nema alternativu”. Razne Dejanovićke, Gajevićke, Dačići, Bajatovići i ostali Šormazi sa njihovim istorijskim tovarima.

Fizički, psihički i moralni imunitet našeg društva prema nasilju i gluposti praktično više ne postoji. Prag moralne osetljivosti spušten je toliko nisko da apsolutno sve postaje moguće ─ ako se tu o moralu uopšte više i može govoriti. Sa govornice Skupštine Srbije danas može da se kaže ono o čemu je u pristojnom društvu sramota čak i misliti ─ da ne računamo teška krivična dela tipa govora mržnje, poziva na nasilje, pa čak i na terorizam. Za sve se već nađe objašnjenje i pomirenje ─ dakako sve vodeći računa o tome da u Srbiji današnjice svako ima svoju bol, bez i trunke primisli da nesankcionisanje zločina jeste afirmisanje ideje o njegovoj isplativosti, kao što i opravdavanje ludila znači saučestvovanje u istom. I ostade Gardista državni sekretar, i Vjerica Radeta poslanik bez mane, baš kao i živopisni lik iz Nove Srbije poznat po sposobnosti da iz hobija ruši avione Montenegroerlajnsa…

I nikom ništa ─ to jest: nama kita! Konstruktori istorijskog zaborava kao dominantne političke i etičke kategorije kojom se rukovodi aktuelna vlada, međutim, previđaju jednu naizgled nebitnu sitnicu, a to je da kolektivna amnezija ipak ne postoji – to jest da dačizam (ili: dačićizam, svejedno) koji ih je naprasno opseo, srećom, još uvek nije prelazan. Barem zasad ─ i bar ne na nas. A kad sam već zaređao s citatima, evo i jednog iz Knjige vladara oblasti Šan iz IV veka pre naše ere. Jedna od osnovnih postavki Šan Jana, pisca ovog traktata o upravljanju državom i narodom glasi: Ukoliko se povlađuje neredu – on se povećava! Ukoliko se povlađuje moralnoj raspuštenosti – ona se širi!