DOGOVOR ZA BUDUĆNOST!

Prvo moram reći da svima želim da vam čestitam na svemu onome što je Liberalno demokratska partija uradila od Sednice našeg Glavnog odbora u junu mesecu, a tu pre svega mislim na jednu veliku političku transformaciju, proces koji smo mi započeli, koji nije dovršen i koji, po mom mišljenju, mora biti stalnootvoren za transformaciju Liberalno demokratske partije, stranku, koja se ispostavilo ne samo da definiše jasan put kojim zemlja treba i mora razvijati nego i stranku koja je sposobna da preduzme konkretnu odgovornost bez obzira na činjenicu da li se nalazi na pozicijama vlasti ili je opozicija, mi biramo kako promovišemo našu politiku.

Period koji ostaje za nama je bio izuzetno komplikovan, komplikovan zbog političkog nasleđa, komplikovan zbog izbornih rezultata koji su uticali na kreiranje tog političkog ambijenta u kojem se nalazi LDP i ono što je nama važno užasno komplikovan zbog te potrebe za formulisanjem jednog novog puta kojim će se zemlja razvijati. Smisao puta je da se tim putem putuje, da to ne bude pritom jednosmerna ulica i zbog toga je politika koju je vodila Liberalno demokratska partija bila politika koja je pokušala da pozicije na kojima se nalazi naše društvo menja, i da istovremeno kroz promenu tih pozicija transformiše i samu sebe.

I mislim da sve ono što smo prošli predhodnih nekoliko meseci govori o toj velikoj sposobnosti Liberalno demokratske parije koja nije karakteristična za druge stranke, sposobnosti traganja za svojim identitetom, jer stranke se moraju oblikovati, formulisati i prilagođavati ne duhu vremena, nego potrebi jednog društva, dakle, da kroz traganje za svojim identitetom ne izgubi vezu sa društvom i da baš naprotiv,da kroz traganje za svojim identitetom pronađe i način komunikacije sa društvom koji će taj novi identitet učiniti upravo onom poželjnom slikom koju građani imaju kod sebe kada razmišljaju o politici ili o državi.

Šta je ono što smo mi uradili, o čemu moramo posebno voditi računa? Mi smo promenili motivaciju koja pokreće politiku. Mislim da je to naš najveći uspeh. Šta je ono što oduvek pokreće stranke u Srbiji? To su međusobne internize. U Srbiji je mnogo lakše organizovati demonstracije protiv nekog, nego pokrenuti društvo u ime neke ideje. Ja mislim da je ta pozitivna motivacija nešto na čemu LDP mora nastaviti da radi bez obzira na cenu koju pritom plaćamo. Cena je bila velika, i nju ste platili vi zajedno sa našim članovima i simpatizerima u predhodne tri godine koliko postoji LDP. Za tri godine smo prošli kroz dva ciklusa parlamentarnih izbora, kroz jedne lokalne izbore i predsedničke izbore. U te tri godine LDP je uspela da izgradi ono što su druge stranke gradile dvadeset godina.

I danas kada govorimo o LDP- u, onda govorimo o stranci koja nije popularizovala neku političku ideju koja je potrebna našem društvu, ukoliko želimo da imamo društvo stabilnih i modernih vrednosti. Ali, sa druge strane nije ni ostala talac te ideje negde na marginama svakodnevnice, već je tu ideju stavila u središte te naše stvarnosti. Ono što moramo imati u vidu je zapravo odnos stranke prema aktuelnim problemima u društvu koji se ispoljavaju kroz očekivanu raspravu o poverenju Vladi, kroz tešku ekonomsku situaciju u kojoj se nalazi zemlja, kroz glasanje o budžetu, velike probleme koje imamo u evropskim integracijama, potpuno neverovatne odnose sa susedima, i kada se pogleda odnos LDP- a prema svim tim pitanjima, možete videti apsolutnu ravnotežu, doslednost, koliko god ta reč vama bila izlizana i ta ideja doslednosti kompromitovana onim što je radio Koštunica, ali jednu laku principijelnost koja proizilazi iz čvrstih uverenja i vizije naše politike. Ono što nas razlikuje od drugih partija jeste zapravo čvrstina te vizije, i zbog toga mi nemamo one dileme i kolebljivosti koje bi od LDP- a napravile stranku poput drugih, stranke od kojih ne znate šta je ono što možete da očekujete.

Da li mi možemo da iznenadimo nekoga? Da, možemo. I mislim da se to dešavalo i u predhodnih nekoliko meseci kada smo recimo, više pažnje politici Vlade poklanjali od drugih stranaka koju su tu Vladu formirali. To je jedna situacija. Drugo, naši spoljnopolitički napori koji su bili, realno, obaveza Ministarstva inostranih poslova, pa smo mi više bili angažovani u procesu evropskih integracija od Ministarstva inostranih poslova i od kabineta podpredsednika vlade koji je formalno za tako nešto zadužen. Ali ako treba da sistematizujemo tu našu politiku i sve ono što smo prošli od 11. maja kroz onu sednicu Glavnog odbora u Vrnjačkoj Banji, danas ovde imamo nekoliko osnovnih tema o kojima treba razgovarati. Prva tema i prvo pitanje je odnos LDP-a prema toj političkoj realnosti koja je proizvod 11. maja. I pozicija LDP nasparam svih drugih stranaka sa jedne strane i sa druge srane odgovor LDP-a na očekivanje društva. Da li mi možemo da budemo stranka koja će sebe svesti na čuvara određenih vrednosti? Da li možemo da budemo stranka koja će svoju ulogu videti u relativizovanoj vrednosti koja je smisao deklaracije o nacionalnom pomirenju? Ili ćemo mi biti stranka koja će pokušati da objasni društvu da je ono što društvo doživljava kao svoju potrebu zapravo ono što mi tom društvu nudimo i da sud  koji postoji između naše ponude i društva zapravo proizvode druge stranke koje nisu u stanju da društvu pruže jasnu politiku, preuzmu odgovornost za tu politiku i tako ispune očekivanja onog dela društva koje zna da nešto ne valja, ali u ovom trenutku nema dovoljno informacija i više nema ni vremena da razume zašto je to tako. Ja mislim da je ovo poslednje zapravo uloga LDP- a.

I to se tako jasno potvrdilo u predhodna tri ili četiri meseca, kada govorimo o Kosovu, kada govorimo o Hagu, kada govorimo o Evropi,kada govorimo o unutrašnjim odnosima i svaki princip na kojem je građena naša politika je princip koji su vreme i događaji ili afirmisali ili nažalost kroz probleme koji su proizvedeni izbegavanjem tih principa u potpunosti potvrdili. To mislim da je ključna karakteristika Liberalno demokratske partije koja treba da bude ta kičma po kojoj ćemo mi graditi i sve svoje politike, i naravno, dalje razvijati čitavu partiju. Ta sposobnost sa jedne strane štiti javni interes, a da se sa druge kroz jedan takav proces apsolutno afirmišu i primene u svakodnevnom životu one vrednosti koje mi smatramo neophodnim za ostvarivanje tog javnog interesa. Ako govorimo o izborima od 11. maja i sve ono što se posle toga desilo, tad je društvo poslalo vrlo jasnu poruku da želi promene, da očekuje od političara i partija da pokažu sposobnost koja je preduslov ostvarivanja onih promena od kojih ce čitavo društvo imati korist. Vodeći računa o jednoj takvoj poruci i mi smo morali da transformišemo našu politiku. Ne da prestanemo da govorimo o Kosovu i o Hagu, nego da razumemo da je 11. maja sa jedne strane Srbija rekla Koštunici “dosta nam je tvojih laži”, a da je sa druge strane nama rekla “znamo da ste u pravu, ali da mi u ovom trenutku nemamo snage za tako nešto”.

Više bi da verujemo u ono što je neko srednje rešenje, više bi da verujemo da će doći Fiat, pa nam dati one plate koje ne možemo da dobijemo u Zastavi, više želimo da verujemo da će Evropa doći ovde, pošto mi ne možemo da odemo u Evropu i više želimo da verijemo da mi nismo odgovorni za Kosovo i da je to odgovornost svakoga drugog. Iako ti ljudi iskreno znaju da je svaki od tih stavova i uverenja pogrešan oni su krenuli tim srednjim putem. Mi smo mogli da ostanemo na pozicijama na kojima smo se nalazili 11. maja i da danas radosno trijumfujemo na činjenici da Tadić nevešto pokušava da uradi ono što smo mi otvoreno govorili pre godinu dana, ako analiziramo odnos države prema Euleksu i Kosovu, možemo da slavimo činjenicu da su socijalisti uhapsili Karadžića i možemo da sa druge strane konstatujemo kako Srbija ima proevropsku i reformsku Vladu i da je time konačno potvrđen jedan od osnovnih elemenata i postulate na kojima počiva LDP, a to je evropeizacija društva.

Ni u jednom, ni u drugom, ni u trećem slučaju  mi nećemo dozvoliti greške jer te politike koje danas vidimo pred nama nisu politike koje imaju utvrđene vizije nego su te politike zapravo akutne, koje su posledica dalje nemogućnosti u manevrisanju i izbegavanju odgovornosti. Nije aktuelizovana kosovska politika nakon izbora kroz poruku predsednika ili vladajuće koalicije da je došlo vreme za politički zaokret koji je napuštanje pogrešnog državnog kursa prema Kosovu i Metohiji, nego je pod pritiskom Evrope i uz tu elastičnost u formulisanju Euleksa praktično bilo nemoguće dalje izbegavati one odluke koje su izbegavane kroz vreme vlade Vojislava Koštunice. E na tim temeljima, ne na držanju drugima lekcije zbog toga što smo bili upravu, nego na podsećanju gradana Srbije da je svaki put kada se govorilo o javnom interesu LDP bila sposobna da formuliše politiku koja će da održi taj interes i na tome treba da gradimo svoju budućnost. I na tome treba da gradimo svoja uverenja sa kojima ulazimo u raspravu o Cvetkovićevoj Vladi i  na tome treba da gradimo svoja uverenja kada predlažemo mere kojima ce biti ubrzan proces reforme u našem društvu, koje su zbog toga što su delimično sprovedene i apsolutno pogrešno sprovedene najveći generator krize sa kojim se zemlja trenutno suočava. Imamo pravo da kažemo da su naše procene ispravne, jer nas vreme nije demantovalo, nažalost čak ni u situacijama u kojima je bilo bolje da smo pogrešili. Naša politika je potvrđena kroz ono kako svakoga dana ljudi u našoj zemlji žive.

Ako treba da biramo između toga da nam je lepo u LDP- u, i činjenici da mi LDP treba da stavimo  u funkciju tog javnog interesa i razvoja naše zemlje, mislim da moramo da uradimo ovo drugo. I sa tim motivom smo ušli u taj jako čudan, i formalno kontraverzan odnos sa Demokratskom strankom i socijalistima u Beogradu.

Ušli smo sa dva cilja. Jedan je da ne dozvolimo da Beograd u 2008. god postane ono što nikada u prošlosti nije bio, poslednja tvrđava jedne propale politike. I da sa druge strane kroz to partnerstvo sa Demokratskom strankom i naravno socijalistima sa kojima su demokrate u koaliciji, od Beograda napravimo lidera reformi u našoj zemlji. I vi treba da budete svesni činjenice da LDP preuzela odgovornost za upravljanje gradom u kojem živi dva miliona ljudi, praktično trećina našeg stanovništva, grad u kom se stvara trećina bruto društvenog proizvoda, grada koji dobro funkcioniše i pozitivno utiče na celu zemlju, i grada koji ako posrće ruši samu Srbiju. Iz takve konstatacije naravno da proizilazi neka nova vrsta Eulexa za LDP. Ne mislim da proizilaze obavaze da guramo nešto pod tepih zbog mira u tim međusobnim odnosima, nego proizilazi obaveza da LDP stalno mora da pomera granice cilja. I da za nas nije dovoljno to što smo formirali gradsku vlast u Beogradu, već da mi sad želimo rezultate od te gradske vlasti.

I to je velika obaveza za našu odborničku grupu u gradu i to je naša poruka Demokratskoj stranci. Mi smo stranka koja želi da na primeru Beograda dodatno afirmiše svoju politiku i tako sebe učini uverljivijom u onoj meri u kojoj je to potrebno da bi na narednim izborima dobio još više glasova. Jer mi želimo da budemo vlast, ne da bi zemljom vladali, nego da bi sutra Srbiju menjali kao što to danas  to radimo u Beogradu. I uspeli smo da afirmišemo nekoliko principa koji su po našem mišljenju presudno važni za stvaranje moderne države. To je princip depolitizacije i departizacije vraćanja partija I politika na mestu na kojima se partije i politike moraju nalaziti sa onih mesta na kojima njima nema mesta, a to su mesta u kulturi, zdravstvu i biznisu. To je jedna od mera koja je uneta na naše insistiranje u Statut grada Beograda i koji je usvojen pre dva meseca iako se o tome u javnosti malo govorilo i nimalo polemisalo, zbog toga što primer Beograda pokazuje šta je moguće i primer Beograda u potunosti demistifikuje tu regularnu politiku Vlade Republike Srbije koja se vodi na republičkom nivou. I ako je moguće izabrati direktora Beograd puta kroz konkurs i apsolutno poštovanje struke, zašto tako nešto nije moguće kada se bira direktor Srbija gasa, direktor EPSa, direktor NISa, direktor JATa, Lutrije Srbije i da ne nabrajamo te brojne tendere partijske države  koja danas  pokazuje  svu svoju nesposobnost, ali pri tom radnje za tako nešto ispostavlja građanima.

U takvoj situaciji je veoma važno šta radi LDP, ne samo šta radi prema društvu nego  koliko je sposobna da se unutar sebe menja, transformiše da iznosi zaključke iz nekih oduka koje su donele koristi i nekih odluka koje su nam napravile štetu, da vidimo šta je ono što moramo da uradimo da se neke greške ne bi ponovile i ako mislimo da nešto nije greška da ne dozvolimo tu grešku. Da budemo sposobni da shvatimo zašto smo takvi i šta je to kod nas što trebamo promeniti da bi društvo na pravi način doživelo određene događaje i pojave onako kako mislimo da ih mi doživljavamo. Glavno pitanje u ovom trenutku je pitanje našeg odnosa prema Vladi Republike Srbije. Ta vlada je napravljena kao izraz sa jedne strane nebitne političke realnosti i bilo bi licemerno osuđivati Demokratsku stranku zbog partnerstva sa SPS-om. A pogotovo to ne sme da radi

LDP, koja svoju politiku gradi na razumu. I ako je nešto sigurno posle ovih 150 dana te Vlade onda je to jedan, nažalost jedini kvalitet Vlade premijera Cvetkovića. Činjenica je da je to Vlada premijera Cvetkovića a ne Vlada Vojislava Koštunice. Ono što je problem te Vlade je zapravo ta njima očigledno teško prihvatljiva i razumljiva istina koja tu Vladu predstavlja, koju zapravo jedinu istinu te Vlade može da izrazi kroz činjenicu da je to Cvetkovićeva a ne Koštunicina Vlada. Pred nama je rasprava o poverenju Vladi Republike Srbije, ali kroz odnos prema toj Vladi stranke u društvu praktično demonstriraju svoj odnos prema građanima Srbije. LDP nema ništa zajedničko sa propalom politikom Koštunice, Šešelja i Nikolića. I zbog toga je, i to je zaključak našeg Predsedništva koji vama predlažemo, za nas apsolutno neprihvatljivo bilo kakvo partnerstvo sa propalom politikom koja je uništila Srbiju politikom pogrešnih vrednosti, bez obzira što znamo da se naspram te pogrešne politike nalazi politika bez karaktera, prepuna slabosti, politika bez vizije, koja je osudila društvo i svakog građanina ove zemlje na tumaranje od danas do sutra. Priča o poverenju odnosno glasanju o Vladi, ne može biti postignuta bez onoga što proizilazi iz jednog takvog procesa, a to je ideja rekonstrukcije Vlade ili novih izbora. U ovom trenutku je guranje Srbije u vanredne izbore, ravno političkom zločinu, zbog toga što se još jedanputa politika samodefinisala kao prioritet i jedini cilj svog postojanja. Ne postoji Vlada i Parlament.

Da bi stranke unutar Vlade i Parlamenata menjale svoje pozicije i nezadovoljne što ih te pozicije u pojedinim trenucima žuljaju,  zato postoje opozicije da bi se uradili  određeni poslovi. U ovom trenutku nijedna Vlada u svetu, nijedan Parlament u svetu, ne pokreće raspravu o poverenju vlasti. Ne zbog toga što su vlasti ili Vlada idealni nego zbog toga što je ovo situacija u kojoj je potreban dogovor za budućnost. Dogovor za budućnost koja mora biti sigurnija za svakog čoveka koji živi u ovoj zemlji. Za one ljude koji su taoci partijskih podela, za one ljude koji su tek podigli glave iz partijskih rovova i koji oko sebe gledaju svoje lidere koji neprincipijelno i neodgovorno pristaju na svaku vrstu međusobnog aranžmana, pri tom žrtvujući tim svojim politikama samo društvo. Postoji mnogo šta što se može reći u prilog kritike Vlade RS. Apsolutno nepostojanje plana, odsustvo spremnosti da se razgovara sa onima koji kandiduju neke elemente tog plana, pre svega sa nama, tumaraju po spoljnoj politici, pogrešni prioriteti te spoljne politike , potpuno fingiranje  evropskih integracija, falsifikovanje evropskih naselja kojih u ovoj zemlji nema, jer Vlada nema sposobnosti i spremnosti za politiku koja se u ovoj zemlji mora voditi i ne na kraju, nego pre svega, potpuno odsustvo osećaja za neminovnost reformisanja naše države, afirmisanja ljudskih prava, građanskih sloboda, depolitizacije medija i sudske vlasti, izgradnje parlamentarizma i profilisanja jednog modernog političkog života koji je preduslov modernizacije zemlje. Šta je ono što LDP u ovom trenutku može da uradi? To je zapravo i ono jedino što mora da uradi.

Da pred sobom ne posmatramo Cvetkovića i Vladu u kojoj sede činovnici bez ikakvog autoriteta, nego da pred sobom Vladu u kojoj će se otvoriti rasprava o poverenju Vladi, vidimo prosečnog coveka koji po ko zna koji put treba da plati cenu neke neodgovorne politike, pa da umesto rasprave o jasnim ekonomskim merama koje će se zahvatiti najugroženije slojeve stanovništva i stare, ali ne kroz politikanstvo PUPSa i mlade, ne kroz politikanstvo SPSa i obećanja besplatnih knjiga i srednje generacije, ne kroz obećanje sjajne evropske budućnosti ali od sledeće godine, nego kroz jasan plan u kom će ti ljudi biti u prilici da preuzmu odgovornost za svoj život i da evropeizacijom svoje svakodnevnice stvore tu sliku. Ne može se promeniti Srbija a da se ne promeni niko od nas unutar nje, i ne može se biti uspešan u tom poslu. Ako se društvu ne dozvoljava da bude angažovano da bude akter tog velikog posla modernizacije zemlje, e mi treba o tim ljudima da razmišljamo. Pa da kažemo da li postoji mnogo razloga za nezadovoljstvo politikom koju vodi Vlada. Ali nijedan od tih razloga nije onaj koji prepoznajemo u inicijativi koju su podnele tri stranke koje po mom mišljenju bolje da se ne bave politikom u ovoj zemlji. Postoji puno razloga da kritikujemo zaustavljen proces evropskih integracija. Ne samo zbog toga što nema snage za tako nešto, nego i zbog toga što nije bilo spremnosti da se prihvate jasne ideje i sugestije.

Postoji velika potreba da kritikujemo spoljnu  politiku zbog pogrešnog prioriteta. Mi smo spoljnu politiku pretvorili u izraz političke frustracije naše vlasti koja nema ništa zajedničko sa potrebama našeg društva. Nije interes Srbije dalje kompromitovanje odnosa sa susedima bez obzira da li pričamo o Makedoniji, da li pričamo o Crnoj Gori, da li pričamo o Hrvatskoj. I nije dovoljno proterati ambasadore, pa onda nekome reći da je potežak, nego je potrebna politička hrabrost koja će društvu otvoriti put bez kog Srbija ne može da bude normalna zemlja. Da kada je najteže , onda povesti društvo tim drugim putem. Umesto da tako nešto radi Vlada, ona od nas ponovo pravi taoce sistema vrednosti koji je nasleđen iz devedesetih godina i koji se više ne može nazvati samo Miloševicev sistem vrednosti, i čak je besmisleno to danas i raditi, osam ili devet godina posle oktobra 2000.godine. To je sistem vrednosti i koncept koji prelazi sa vlasti na vlast, iz sistema u sistem predhodnih dvesta godina koliko postoji ova naša  nedovršena zemlja. I velika je misija i obaveza pred nama.

Mi smo preuzeli užasan teret i to nam niko nije nametnuo, mi smo sami tražili. I ako smo tako nešto sami tražili i postavili ispred sebe kao svoje ideale, onda moramo taj teret da nosimo. Danas ako pitate čoveka u Srbiji koja je najevropskija stranka u zemlji, 90 % građana kaže LDP. I mi treba da budemo ponosni zbog toga. Kada se govori o političkoj hrabrosti, ima onih koji su rušili našu stranku, palili naše odbore, napadali naše aktiviste, i oni kažu najhrabrija stranka je LDP. Nakon izbora, koji su održani 11. novembra , više se pričalo u političkoj javnosti, onoj koja se ne pojavljuje na naslovnim stranicama, više se pričalo o rezultatima LDPa, jer je vrlo dobro svakome  poznato da je tihovanje Vučića imalo više medijskog prostora u toj izbornoj kampanji nego LDP od svog osnivanja do danas. Ako u takvim okolnostima mi napredujemo, ako napredujemo u sredinama u kojima se glas plaća poslom, paketima socijalne pomoći, operacijom u bolnici, rešavanjem nekog spora pred sudom, ako se glas kupuje izgradnjom puteva, a sve druge partije dobiju manje, a LDP dobije više, hajde da zamislimo kako ce Srbija izgledati za godinu dana…Kako ce izgledati Srbija za godinu dana kada smo za dva ili tri meseca uspeli da promenimo sebe i one koji su za nas glasali.

O toj činjenici moramo puno računa voditi. I ta čnjenica nas obavezuje  na drugačiji dnos prema Raspravi o poverenju. Mi u toj raspravi moramo biti najaktivniji. I bIćemo najaktivniji. I moramo biti najkonkretniji zato što nemamo razloga da bilo koga varamo. I što nemamo razloga da izbegavamo odgovornost za nešto što smo u međuvremenu uradili ili nismo uradili. Mi smo oduvek smatrali da je Srbiji potrebna drugačija politika. I da takva politika ima svoj karakter. I da, ako je drugima teško da taj karakter definišu, mi nemamo problem sa tim jer je to naš karakter. E upravo zbog toga što je taj karakter deo nas, naše stranke, mi nemamo problem da sa bilo kim drugim podelimo jednu takvu politiku i da podelimo našu političku viziju. Mi smo bili stranka koja je tokom rasprave o Stabilizaciji i pridruživanju tražila od Vlade da prihvati amandman Srpske radikalne stranke i kroz taj amandman omoguci radikalima da budu deo procesa evropskih integracija. Mi to nismo uradili proforme, nego pre svega zbog jedne jednostavne istine- nikada necemo stici u Evropu ako jedna strana ulice ide u Evropu  a druga se krece u suprotnom pravcu. I to je bio deo naše poruke koju smo poslali onda kada je formirana Vlada, pre svega predsedniku države. Nema monopolizacije evropskih integracija, u tome svi moraju pronaci svoje mesto.

A zadatak vlasti, one koja je odgovornai pre svega sposobna je da ljudima omoguci da budu deo tog procesa i da vsakome otvori put kojim ce on doci do te svoje prirodne pozicije. To se na žalost nije desilo do sada. Zbog toga je i parlament ovakav kakav je. Ali najviše razloga za nezadovoljstvo tim parlamentom imamo mi koji smo deo tog parlamenta. I to je velika razlika izmedu ugla iz kojeg mi gledamo na skupštinu i opšteg formiranog  mišljenja po kojem  je Skupština odgovorna za ovakvo stanje u zemlji. I tome treba da se suprostavimo. Ako kritikujemo Skupštinu, onda je moramo kritikovati sa jasnim planom, koji  ce tu Skupštinu ciniti efikasnijom. A ako Skupštinu kritikujemo svakoga dana da bi se odgovornost za stanje zemlje prebacila na Skupštinu, i da se ne bi raspravljalo o odgovornosti onih koji su sada vecina u toj Skupštini,onda mi tome treba da se suprostavimo, jer se do evropkog parlamenta stiže evropskim manirima i evropskom politikom i evropskim vrednostima. A toga je  jako puno u onome što mi predlažemo kao sistem mera koji ce Skupštinu učiniti efikasnijom, i tako malo u sugestijama koje nam svakodnevno stižu od Parlamenta. Prvo što nam je neophodno jesta vraćanje života u tu Skupštinu, vraćanje smisla onome što se tamo dešava. Mi sada reformišemo sudsku vlast. Ništa se nije promenilo u poslednjih dvadeset godina, osim figura koje sede u foteljama i odluke da okrenu na glavu sistem pravosuđa u našoj zemlji. To je toliko radikalna reforma, kao što su radili dekartisti u Rusiji, ako se sećate, kada je mesec imao deset dana a sat deset minuta i jedan minut deset sekundi i jedno vreme se tako živelo. Niko od njih nije znao koliko je sati, svi su gledali u nebo, ali se u to vreme tako živelo. Ukida se sto opštinskih sudova , reformišu  se sudske jedinice, uvodi se princip reizbora sudija bez jasnog kriterijuma, imamo isti taj proces u tužilaštvu. I tako u oblasti pravosuda, u oblasti zdravstva, reforma ministra zdravlja, tako odsustvo bilo kakvog razloga za saobraćajni haos i za ugrožavane bezbednosti svakog učesnika u saobraćaju. Pre dva meseca smo predložili Zakon o bezbednosti u saobraćaju. Pa nećemo reagovati onda kada se mora reagovati na prve pojave ekonomske krize u zemlji, a onda reagovanje mesec dana kasnije sa merama koje mesec dana nakon tog reagovanja nisu stupile na snagu, pa rebalans budžeta koji je inflatoran i direktno suprotan principima na kojima se sada pravi budžet, pa svakodnevno kršenje Zakona, pa svakodnevno kršenje onog nesrećnog Ustava… E onda je to, u ovako teškim okolnostima, led  u kome  se nalazi čitava zemlja, a po tom ledu  LDP ne sme da skače nego treba da pomogne društvu da se na tom ledu ne oklizne i da dode na čvršći teren. I zato mi ne smemo podržati inicijativu Koštunice, Nikolića i Šešelja, nego moramo da se suprostavimo organizovanije i ozbiljnije od same Vlade o čijem poverenju se raspravlja.

Oni nisu sposobni da urade ništa dobro za samu zemlju. Oni ne izgledaju sposobno da sami sebe zaštite. Ja mislim da ćemo mi podeliti lako mišljenje većine ljudi u našoj zemlji.  Ali ono što nas od tih ljudi razlikuje je što mi nemamo pravo da budemo komentatori nego da moramo da izađemo pred tu Vladu sa jasnim planom aktivnosti, šta je to što mi od te Vlade očekujemo, pa da vršimo pritisak na njih svakoga dana kako bi konačno prihvatili to elementarno pravilo svake normalne politike, po kojem je svaka dobra ideja dobrodošla, bez obzira na stranu sa koje stiže.  Onda imamo moralno pravo  i obavezu političku, prema zemlji da uradimo iskreno što sada neiskreno rade Koštunica, Šešelj i Nikolić, da zatražimo izbore na kojima ćemo dobiti podršku građana da uradimo ono što nesposobna Vlada ne želi da uradi, čak ni da kaže. Da demokratizujemo institucije, da depolitizujemo te iste institucije, da reafirmišemo ljudska prava, građanske slobode, da vratimo nezavisnost medijima, da uspostavimo realnu i vidljivu podelu vlasti između Parlamenta, Vlade i sudova. Da u procesu evropske integracije budemo lideri, a ne statisti i socijalni slučajevi koji čekaju da se neko drugi o njima stara. Sa društvom treba da se dogovorimo o onome što želimo da uradimo, a ne sa jednom Vladom. Vladi treba da ponudimo da bude deo tog dogovora. Da bude lider u tom poslu i nema razloga da budemo  sebični ili sujetni. Mi smo izašli sa predlogom i očekujemo da se Vlada o njemu izjasni, u kojem bi sto dana rada Skupštine bilo posvećeno isključivo usvajanju evropskih zakona.

I predložili smo potpuno drugačiju proceduru, jer nije dovoljna jedna kampanja, to bi onda bila naša verzija besplatnih akcija, naša verzija energetskog sporazuma, to bi bio neki naš Fiat, mi moramo da izademo istovremeno sa predlogom mera koji će taj Parlament učiniti efikasnim i sposobnim u obavljanju jednog takvog posla. I zato smo predložili drugačiju proceduru, izmenu Poslovnika, po kojoj bi se radilo o svim slučajevima o kojima se raspravlja, o poslovima iz evropskih integracija. Dva čitanja Parlamentu Skupštinski odbor predlaže zakone, a ne Vlada. Prvo čitanje se vrši na samom Odboru uz prisustvo predstavnika Vlade. Na tom Odboru se menja Zakon u skladu sa intervencijama poslanika. Zakoni iz pravosuda, mogli su da budu usvojeni svi nisu usvojeni oni koji su bili žrtva nespremnosti da se ozbiljno reformiše pravosude. E to se mora raditi na odboru za praćenje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, za sprovođenje tog sporazuma. Pa se tako dogovoren Zakon vraća Vladi, Vlada ga još jedanput čita, vraca Parlamentu, na Odboru usvaja, a onda u Skupštini vodi rasparava samo o onim slučajevima za koje postoji neko mišljenje, i tako za svaki Zakon. Ali o tome je govorila gospođa Pešić na Predsedništvu, mi ne usvajamo Zakone da bi mogli da pokažemo nekome da smo ispunili radnu normu. Kod nas se raspravlja o Zakonu, a Bugari su usvajali po 150 Zakona u jednom danu. Pa neko treba da prihvati taj Zakon.

Neko treba da ih sprovodi. Ti zakoni se usvajaju da bi se promenile okolnosti i ambijent u društvu. A ne da bi ih imali negde štiklirane. Mi smo dosta zakona usvojili, mnogi od njih se uopšte ne primenjuju. Imamo Specijalni sud za borbu protiv organizovanog kriminala , ali nismo uhapsili ni jednog kriminalca. Nikada više kriminalac u našoj zemlji i nikada više scena u kojima gledamo lokalne političare, neke preduzimače, deo jedne ili druge vlasti, uzimajući u obzir da sud protiv organizovanog kriminala postoji.  Za najteže oblike kriminala Imamo sada primere u Hrvatskoj. Ono što mi znamo je da su praktično sva lica koja se nalaze u bekstvu, a u međuvremenu  se osuđeni prvostepeno za ubistvo predsednika Vlade, da su sva u Beogradu, da se za njima ne vodi nikakva organizovana potraga, da se pojedina lica sa poternice prevoze policijskim vozilima. O tome smo obavestili Ministarstvo. E to je posao Ivice Dačića. Da ih hapsi, a ne da igra košarku sa predsednikom.  I ne mora nama da se pravde o svojoj politici sa DSom, jer je to politička odluka. Ono što mi očekujemo od takve Vlade je rezultat. A ako rezultata nema, onda moramo da postavimo pitanje Zašto ga nema. U ovom trenutku mislim da ne postoji mogucnost našeg glasanja za smenu te Vlade. I mi smo to u prvim komentarima i rekli.

To nije bila formalna odluka ni predsedništva, ni LDPa, to su one situacije u kojima preuzimate ličnu odgovornost kada iznesete jedan tako krupan i važan politićki stav. Ali ono sto se u međuvremenu desilo, u poslednjih mesec dana, ja mislim da je u potpunosti opravdalo te vaše prve komentare. Nema podrške politici sa propalom vizijom, zbog toga što Srbiju vodi Vlada bez ikakve političke vizije. Umesto zahteva za smenu Vlade, pred Vladom izlazimo sa zahtevom da prihvati naš plan i da sa nama razgovara o planu za budućnost ove zemlje.  Planu koji ce sa jedne strane biti pravno osiguran i afirmisan. Ona politička uverenja koja su izraz 11. maja. A to je pre svega evropska Srbija. I sa druge strane, želimo da sa Vladom usvojimo onaj plan ekonomskih mera, da se dogovorimo sa Vladom, koji će omogućiti ovom društvu da što lakše prebrodi ovu ekonomsku krizu i da se kroz ove procese praktično zemlja vrati na one osnove na kojima se menjala od 2001. do 2003. u mandatu Vlade Zorana Ðindića. Koje su to osnove? Otvaranje prema svetu, afirmisanje slobodnog tržišta, ubrzana privatizacija, restruktuiranje javnih preduzeća, sprečavanje monopola, afirmisanje preduzetništva, i jedne nove uloge države, države  koja širi granice i koja je lider. Rasprava o budžetu je prva prilika za LDP.  I u tu raspravu ulazimo sa velikim pesimizmom, zbog toga što je već sada jasno da Vlada misli da teret ove krize prenese na građane. Pa su građani ti kojima se zamrzavaju plate. A sa druge strane država nije spremna da preuzme odgovornost za organizovanje života u kom bi bila kontrolisana inflacija. Ali ni to nije politikanstvo o kojem smo govorili u kampanji 2007. godine gde smo promovisali naš ekonomski program i tada rekli šta je ono što će se sa zemljom desiti, ukoliko se ne preduzmu konkretne  ekonomske mere. I to se sada dešava. Moramo da vidimo šta ćemo da radimo sa našim selom. O tome LDP mora ozbiljno da razmišlja.

Ne možemo da se bavimo politikom, a da budemo hendikepirani za čitav jedan prostor, u kojem takođe postoje ljudi koji žive od danas do sutra, ljudi koji glasaju za politike, verujući da će ta politika promeniti položaj o kojem se oni nalaze. Danas je selo socijalna kategorija. Na izborima koji su održani nakon 11. maja i u Zaječaru, a zatim i u ove četiri opštine gde su izbori održani  u novembru mesecu, tamo smo počeli dobijati glasove. I zbog toga moramo formulisati jednu jasnu politiku u kojem bi imali sluha i za potrebe sela. I za potrebe malog i srednjeg biznisa. I za potrebe krupnog kapitala. I moramo imati sluha za one reforme koje država izbegava, a to su reforme u javnom sektoru, jer on nije dotaknut. Mislimo da je rasprava o budžetu dobra prilika za tako nešto. Ono što svi vrlo dobro znaju da treba da razgovaramo su izbori koji su održani 11. novembra . Jedno je oficijelno tumačenje svega toga. Drugo je ono koje je nama važno. To tumačenje kaže da je bolji rezultat i veći broj glasova direktna posledica veće pažnje koja je poklonjena odborima. Ne mislim tu na moj dolazak, mislim na činjenicu da su u tim sredinama svakodnevno radili timovi koji su specifično formirani za te kampanje. Kada smo se suočili sa tim izborima i tom kampanjom, niko nije uopšte razmišljao o mogućnosti nekog ozbiljnog napretka u Knjaževcu. Hajde sada da se ne bavimo  ko je tu bio tvrdoglav. Mislim da smo napravili veliki posao.

U kampanji ima svega- i pritisaka i nesporazuma i puno toga, ali je rezultat zadovoljavajući. I kada se nismo razumeli zašto je u jednom selu tako mali broj sigurnih glasova, a u nekom drugom veći, i kada smo mislili da je to zbog toga što se u to selo nije ušlo, pa tražili da se ode i da se pošalje spisak ljudi sa kojima se razgovaralo, to smo na kraju radili samo zbog toga što smo želeli da poklonimo veću pažnju tim sredinama. I ako znamo to šta ćemo da radimo sa sledećim izborima, da li ćemo u njih da udemo kao u predhodne, da li će se kampanja svesti na karavan koji prođe ili lokalni odbor koji pokušava nešto da uradi, ali ja sam ne verujem u sopstveni uspeh. Ili ćemo na osnovu ovih nekoliko primera početi na organizaciji stranke, i videti kojim odborima je potrebna specifična pažnja, kome je potrebna podrška sa strane, formirati timove koji će te poslove raditi. A onda u izbornoj kampanji samo pokupiti rezultat tog jednog velikog, zajedničkog rada. Izbori se dobijaju od proglašenja izbornih rezultata do raspisivanja nekih novi izbora i tada se radi najveći posao, i to je ono što moramo svi zajedno da uradimo. Ja mislim da mi moramo da unapredimo svoj rad tako što ćemo iskoristiti one mogućnosti koje nam sad stoje na raspolaganju, pre sevga tu mislim na biro LDP-a tako što ćemo zaposliti 15-20 ljudi od kojih će svako imati svoj tim, pa se baviti pitanjima logistike, politike, medijskim pitanjima, baviti se ozbiljno kreativnim radom, prikupljanjem svih onih informacija koje su nam neophodne da bi mogli da vodimo onu vrstu politike koja je prirodna politika LDP-a, a to je aktivna.

Mi moramo onog trenutka kada se usvoji Zakon o  sudovima, u svakoj opštini u kojoj postoji naš Opštinski odbor, a ukida se neki sud, da održimo konferenciju za novinare, da zaštitimo jednu lokalnu samoupravu koja praktično gubi svaki značaj. Ako sudovi nisu dobri, oni se mogu napraviti boljim. Ako je ovo put do boljih sudova, onda to mora biti jasno svakome. Pošto se izbegava razgovor o tome, onda mi oramo biti zaštitnici jednog javnog interesa, neke opštine ili građana koji tu žive. I tako u slučaju gasa, u slučaju poljoprivrede, u slučaju inflatornog budžeta, onda je to jedna odgovorna politika i vidi se da je potreban taj novi organizacioni napor unutar LDP-a. Ono što je velika obaveza LDP-a to je slanje jasnih političkih poruka. U nedelji u kojoj su dramatično pogoršani odnosi Srbije i Hrvatske, mi moramo biti ona politička snaga koja će nepostavljajući pitanje cene, kažu da je cena prevelika, svi znamo da nije, reći ono što je ispravno. Vlast je dužna da u međusobne odnose Srbije i Hrvatske unese novi kvalitet. To naša vlast nije radila predhodnih osam godina. Tužba koja je prihvaćena pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu ne može biti povod za kontratužbu Republike Srbije. Iz više razloga. Hajde da kažemo prvo onaj pravi koji potpuno kompromituje svaku nameru Vlade koja to pravda nekom moralnom obavezom. Sbija je, odnosno SRJ ulaskom u UN osporila Član 9 Konvencije za kažnjavanje ratnih zločina i sprečavanje genocida, zbog toga što se u tom trenutku pred sudom u Hagu SRJ nalazila na optuženičkoj klupi po osnovu dve tužbe Hrvatske i BiH. Mi smo 2000. godine osporili konvenciju i Član te konvencije na koji se posle 8 godina naša Vlada poziva tražeći pravdu pred Međunarodnim sudom pravde.

Trinaest godina je prošlo od 1995. godine i trinaest godina ljudi koji su žrtve nacionalističke politike režima Slobodana Miloševića, koji nije činila samo Socijalistička partija Srbije, već nažalost i oni kojima nije mesto u politici- od Srske akademije nauka i umetnosti do Spske pravoslavne crkve. Dakle trinaest godina niko nije postavio pitanje odgovornosti za egzodus tih ljudi, što je isključivo bila posledica odsustva bilo kakvog razumevanja za nesreće tog naroda. Srbi koji su gurnuti u rat, u tom ratu su žrtvovani i postali su žrtve delimično svoje odgovornosti. A na kraju su postali građani drugog i trećeg reda na periferijama naših opština bez prava na normalno školovanje, bez prava na zaposlenje, na lečenje i Vlada ih se setila trinaest godina kasnije kada su postali dobar izgovor za jednu neodgovornu politiku. I to takode treba da osetimo. Veliko političko neznanje i nesposobnost, a onda politikarstvo. I na kraju to će strašno kompromitovati samu Srbiju i naš evropski karakter. Što su veći problemi odnosa izmedu država, to je veća potreba za razgovor i za partnerstvo. Ostalo je previše otvorenih pitanja iz prošlosti, ali ne na hrvatskoj strani, nego na ovoj našoj ovde. Dabić je uhapsio Karadžića a ne niko drugi i izgleda da je bilo to ono što se desilo u julu mesecu. Kada se govori o sardnji sa haškim tribunalom, onda se govori kao o tehničkom procesu. Više se ne postavlja pitanje odgovornosti jednog sistema koji je napravio od provincijskog psihijatra ratnog zločinca, jednog sistema koji je gotovo sve naše predstavnike odveo na klupu haškog tribunala, sve naše generale odveo na klupu haškog tribunala, strašno se varamo ako mislimo da će taj problem biti rešen tako što ćemo jednog dana konstatovati da su poslednja dva begunca uhapšena ili da su ponestali razlozi za njihovo hapšenje.

Mi moramo promeniti zemlju, inače će se na nekim novim osnovama pojaviti iste te slabosti koje su Srbiju gurnule u rat i ludilo devedesetih godina. I zbog toga je jako važan taj naš kurs prema Kosovu i drugačija politika koju sprovodimo u regionu. Mislim da je to bila naša obaveza da smo dobro reagovali i u slučaju Crne Gore i u slučaju Makedonije i da moramo sada učiniti dobar napor i biti aktivni u ovom trenutku poremećenih odnosa Srbije i Hrvatske. To praktično znači da moramo što pre organizovati susret sa našim kolegama iz Hrvatske pre svega tu mislim na gospodu Vesnu Pusić i na njihovu Liberalnu stranku sa kojima mi i dalje sarađujemo jer kroz te naše međusobne susrete praktično dolazi do izražaja ona Srbija i ona Hrvatska koja su jedna drugoj potrebne. Nešto o čemu želim takođe kratko da vas izvestim je u direktnoj vezi sa našim spoljno-političkim naporima. Mi smo pre tri nedelje primljeni u punopravno članstvo Evropskih Liberalno demokratskih partija. Treba da budete ponosni pre svega zbog činjenice da smo primljeni bez ijednog glasa protiv, bez ikakvog osporavanja, da smo primljeni u postupku koji je presedan ne samo za evropske Liberalno demokratske partije već i za Socijalističku internacionalu ili Konzervativnu internacionalu, da smo primljeni u punopravno članstvo kroz preskakanje tog statusa posmatrača, što je izraz velikog poštovanja, koji postoji prema onome što radimo. I žao mi je što vama ne mogu da prenesem onaj osećaj iz Stokholma koji je bio sjajan jer je u jednom trenutku čitava sala praktično digla ruku, pošto je to jedno njihovo staro pravilo po kojem se pre odluke i komentariše sama odluka ako se neko bira, pa su predstavnici stranaka iz Albanije, Slovenije, Hrvatske, Makedonije, Bosne, Bugarske, Rumunije, Holandije, Rusije, praktično čitava Evropa, tražili ne samo priliku da glasaju, već i da obrazlože svoje glasanje. I to je za nas bilo veoma važno jer se time govorilo o jednoj drugačijoj Srbiji.

I ova Srbija koju mi predstavljamo ima ne samo prijatelje i partnere u Evropi, nego u toj Evropi ima ljude koji je izuzetno poštuju i cene. I koji svoje odnose sa Srbijom ne misle da grade na principu trenutne koristi, nego osećaju i veliku obavezu da tom odnosu doprinesu u maksimalnoj meri. Tako da smo postali punopravni član Evropskih liberala i demokrata, otvorili nove perspektive, prošle nedelje smo bili sa rumunskim premijerom, 10. i 11. decembra ćemo biti na Evropskom Savetu, ta dva dana ce premijeri i predsednici zemalja članica EU provesti u Briselu na međusobnim sastancima i mi smo tamo pozvani. Srešćemo se sa većinom i raditi ono što mislim da treba da radi svaka stranka koja želi dobro svojoj zemlji- tražiti podršku za proces  evropskih integracija. U Stokholmu su usvojene dve rezolucije, jedna rezolucija je rezolucija kojom se podržava ta politika ukidanja viza prema Srbiji, a druga rezolucija koju je usvojila i uz podršku dve ekonomske, parlamentarne stranke,  rezolucija kojom se traži od Parlamenta da preispita svoju odluku o stavljanju veta na ratifikaciju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU i Srbije. Ono što je poražavajuće je zapravo ta neodgovorna politika i užasno nekorektan odnos vlasti prema tim rezultatima. Nikakva inicijativa, nikakve konsultacije, propuštena prilika da se nešto sugeriše, da se podeli odgovornost u tom poslu, jer to što mi radimo je Tadić trebao da radi u Socijalistickoj internacionali, a oko toga treba da se dogovorimo pa to zajedno da uradimo jer u Evropu ne možemo da odemo samo mi, a da oni ostanu negde u čekaonici. Spreman sam na tako nešto, do sad nije bilo, a ja lično sumnjam da će biti ubuduće, zbog toga što se takvo partnerstvo  čak i ovako kontrolisanim medijima postalo jasno ko je prirodni lider u modernizaciji zemlje.

Mi se za tako nešto ne borimo, to je posledica našeg rada. I zato upravo od vas tražim podršku za ovakav odnos prema toj Raspravi poverenju Vladi. Mi smo na Predsedništvu o tome razgovarali i u Poslaničkom klubu o tome već dugo razgovaramo, dakle za nas to ne sme biti prilika u kojoj ćemo se poistovetiti sa politikom koja je neodgovorna i koja pritom žrtvuje interese društva. To mora biti rasprava u kojoj ćemo reci šta je ono što u Vladi ne valja, i predložiti mere kojima će se ti nedostaci ukloniti. I rasprava o poverenju Vladi Mirka Cvetkovića kroz način na koji ćemo je mi voditi, u potpunosti će dati legitimitet svemu onome što mislimo da radimo u danima nakon toga. I ne pristajem na neodgovornu ekonomsku politiku Vlade i suprostavljam se pogrešnoj spoljnoj politici Vlade i nametanju unutrašnjih reformi bez kojih se ne može izgraditi jedno normalno evropsko, građansko društvo.

Hvala vam!