Intervju Nataše Mićić “E – novinama”

Opet se vraćamo na tu vekovnu teoriju: bolje veća nego bolja država. Zato što je uvek lakše promovisati, obećavati, homogenizovati narod uz koncentraciju moći i građenje kulta ličnosti. Otuda i primitivnost koju gledamo svaki dan

“Suštinski problem u približavanju Srbije Evropi je to što Srbija nema odgovornu vladu koja može da je suoči s prošlošću i osudi nacionalistički projekat koji nas je doveo u ovu situaciju. Umesto toga imamo politiku koja se zalaže za saradnju sa Haškim tribunalom, mirna diplomatska sredstva, kao da tome postoji alternativa.

Mi iz LDP Evropu gledamo kao sredstvo na putu ka preobražaju društva. Nije čak dovoljno uhapsiti Ratka Mladića i doneti zakone da bismo ovde živeli po evropskim standardima. Srbija je potrošila čitav vek, od Nikole Pašića do Dobrice Ćosića, na nacionalistički projekat koji uvek stavlja kao prioritet veću, umesto bolju državu”, kaže za e-novine Nataša Mićić, potpredsednica Liberalno-demokratske partije.

Sagovornica e-novina komentariše i nedavni sukob na relaciji LDP-RTS.

“Direktor RTS Aleksandar Tijanić je personifikacija i dokaz činjenice da se Srbija nije odrekla Miloševićeve politike. Kakve su njegove medijske ‘zasluge’, osim toga što je bio Miloševićev ministar informisanja? Kao da nemamo druge, vrednije novinare. A on je, pritom, kada je prvi put imenovan, postavljen mimo zakona, po Zakonu o javnim preduzećima, a ne po Zakonu o radiodifuziji. Krše se zakoni ove zemlje da bi se održao kontinuitet lagodne nacionalističke politike koja se ovde najlakše prodaje i prima”, kaže Nataša Mićić.

*Srbija je potrošila mnogo energije i vremena na dokazivanje parole “Kosovo je Srbija”, pogotovu nakon proglašenja nezavisnosti Kosova. Da li je to bilo potrebno raditi i kakav je efekat?

Opet se vraćamo na tu vekovnu teoriju: bolje veća nego bolja država. Zato što je uvek lakše promovisati, obećavati, homogenizovati narod uz koncentraciju moći i građenje kulta ličnosti. Otuda i primitivnost koju gledamo svaki dan. Sve je posledica činjenice da nismo na dobrom kursu, jer se Vlada ponaša po sistemu “dobro jutro, čaršijo, na sve četiri strane”. Nema života u vladajućoj politici i taj nedostatak suštine zamenjuju tezama “i Kosovo i Evropa”, “i Evropa i Rusija”. Istovremeno, niko, recimo, ne daje odgovor na pitanje zašto je nafta u Srbiji najskuplja, zašto imamo najskuplji i najnedostupniji internet, a najjeftinije i najlakše dostupne cigarete… Nema života u toj politici. Onda i ne čudi nezainteresovanost za to kako ljudi žive na Kosovu. Šta imamo od toga što Tadić stalno ponavlja da nećemo priznati Kosovo, osim što otežavamo svoj položaj i lažemo sami sebe?

*A šta bi trebalo da učinimo da se prekine to licemerje?

Suočavanje s istinom, u svakom pogledu. Pre svega istorijskom. Podsetimo se bombardovanja i zašto je do njega došlo. Tada smo izbegli da priznamo da smo dovedeni do kapitulacije i time je ostavljen prostor da se i sada plasiraju teorije da smo žrtve. Deset godina posle bompardovanja su naterali decu, koja nisu bila rođena u vreme NATO intervencije, da minutom ćutanja obeležavaju dan početka bombardovanja. Čitavo društvo je isfrustrirano, ali je odgovornost elita u tome što nema osude politike koja je vršila zločine u naše ime.

*Skupština u kojoj ste poslanica je uvek na meti uglavnom opravdanih kritika. Šta preduzimate?

Kvalitet rada može se meriti po broju usvojenih zakona i njihovom tekstu, ali poražavajuće je to što ne postoji nikakav plan. Radi se bez programa, po sistemu: zakazaćemo sednicu, staviti desetine predloga zakona i zadovoljiti ambicije ili marketinške potrebe ove ili one poslaničke grupe u toj čudnoj koaliciji. Usvojeni su i neki dobri zakoni, ali nema strategije, niti se razmišlja o ozbiljnom sprovođenju. Podneli smo gotov predlog Poslovnika kojim se uspostavlja tzv. brza traka za usvajanje evropskih zakona. Nisu se ni osvrnuli, imali su svoj koncept koji se svodio na gušenje svake ozbiljne rasprave. Predložili smo Skupštini posebnu Deklaraciju i sednicu na kojoj bismo utvrdili koji su to prioriteti na našem putu prema Evropskoj uniji. Koje su prepreke i šta parlament može da uradi. Moramo da se zamislimo kakav je kredibilitet države koja obećava da će sarađivati sa Hagom, kune se da ne zna gde su odbegli optuženici, a to isto je tvrdila za Karadžića koji je živeo usred Beograda. Zašto parlament nije sposoban da osudi zločin u Srebrenici, ako je to mogao Evropski parlament? Sramota je da se u Srbiji to ne postavlja kao pitanje.

Moja najveća bojazan je da su ljudi izgubili veru u demokratiju, a to bi bio najveći poraz koji jedna država može da doživi. Sve više ličimo na Ruse koji u demokratiju više ne veruju. I zato nam je važno da sopstvenim primerom svaki pojedinac napravi vidljiv rezultat i olakša život građanima.

*Da li u Vašoj stranci postoje razmimoilaženja u vezi sa učešćem u vlasti?

Ne postoji nikakav sukob oko potrebe da LDP i dalje bude stranka-ledolomac, neko ko stvara i koristi šanse da ovu zemlju menja. Aludirate na Beograd, ali šta je bila alternativa? Da dopustimo da Beograd postane poslednje utočište radikala, sa ili bez bedža, i Koštunice? Složili smo se nedavno na sednicama Glavnog odbora i Skupštine stranke da nismo pogrešili. Ljudi su se prihvatili posla, i u Beogradu i u drugim opštinama. A cilj nam je bio da pokažemo da smo drugačiji od drugih i da građani od toga imaju koristi. Tu smo videli šansu i stvorili prostor za nove vrednosti. Anulirana je i opasnost da se SPS-u možda učini da će moći da nastavi sa starom politikom u novom okviru. Na republičkom nivou je Dačić veći autoritet od Cvetkovića, ali SPS u Beogradu nije simbol vlasti. To je zasluga LDP-a, ponovo smo definisali okvir, prvi uneli princip departizacije. Na lokalnom nivou ni na koji način nije ugrožena naša politika, nijedan segment našeg programa.

*Na velika vrata vraćaju se SPS kadrovi sa ratnim bekgraundom, iz najmračnijih vremena srbijanske prošlosti.

Njihovu prošlost nije obeležilo to kako se zovu, nego kontekst politike koju je vodio Milošević. Naravno, teško je to prihvatiti, ali protiv toga moramo da se borimo ili da se s tim pomirimo. Da kritikujemo sa strane ili da se uhvatimo u koštac s problemom. Politička partija koja je ozbiljna uvek će pokušati da utiče na stanje u društvu, u ovom slučaju na stanje u gradu. I meni bi bilo lakše da sedim i da napadam, ali naše su uloge različite.

*Sa kakvom ponudom biračima ste izašli uoči lokalnih izbora u Zemunu i na Voždovcu. Imate li odgovore na pitanja sa lokala i kakve su koalicije moguće?

Pre svega da je vreme da u te dve opštine nastavimo i još efikasnije sprovedemo ono što smo počeli da radimo na gradskom nivou, i na samom Voždovcu pre raspisivanja izbora. Departizacija, sprovedena do kraja. Novi duh u opštinskim upravama. Efikasna uprava, konkretna rešenja za problem svakog naselja ili kvarta. Svako od naših kandidata, u centru Zemuna i Voždovca i na njihovim rubovima, ima tri konkretna rešenja za tri najvažnija problema koje građani navode.

Treba nam potvrda podrške koju imamo u Beogradu. I dalje smo ledolomci i zato nam je podrška u Beogradu dvocifrena. Što se tiče koalicija, jak LDP je garancija da neće uspeti radikali, sa ili bez bedža, ali i da se neće praviti neke nove, eksperimentalne koalicije. Zemunu je naročito dosta toga da bude ogledna opština.

+++

Sila i frustracije

*Dva slučaja postala su afere, policijsko-pravosudni nasrtaj na Biljanu Srbljanović i Peščanik, i video zapisi fizičkog zlostavljanja narkomana u Crnoj reci. Imaju li zajednički imenitelj i šta govore o razvijenosti ovog društva, odnosno o tome kuda ide Srbija?

Zajednički imenitelj je nasilje, mentalno i fizičko, kao posledica frustracije društva. Jedan od primera je i to da, umesto da budemo ponosni što smo bili pobednici u borbi protiv fašizma, mi i to sada dovodimo u pitanje. Drugi zajednički imenitelj je to da su institucije umešane. Policajac piše prijavu protiv Biljane Srbljanović zato što se ne slaže sa onim što ona govori. Njegovo ponašanje je samo posledica konkretne atmosfere. Takođe, napad na Peščanik u Aranđelovcu predvodio je predsednik opštine, čovek iz institucije, visoki funkcioner tada vladajuće Nove Srbije.

Crna reka je osnovana po Zakonu o crkvama i verskim zajednicama, sveštenik Peranović bio je dva puta u emisiji “Utisak nedelje”. Niko nije proverio metode rada, promovisan je bez ikakvih provera. Ko zna koliko sličnih slučajeva ima. Propagira se u 21. veku sila kao sredstvo lečenja. Zbog toga kažem šta nam vredi i najsavremeniji zakon, kada će neki policajac, predsednik opštine, sveštenik, da koristi šansu koju mu raspad sistema otvara.

Preneto:

E – novine

Razgovarao: Bojan Tončić

Photo: Dragan Kujundžić