Lider Liberalno-demokratske partije Čedomir Jovanović nikada nije bežao od polemika i političkih sukoba. Od studentskog tribuna do potpredsednika vlade i predsednika opozicione stranke koju je formirao sa istomišljenicima, nikada nije pokazivao želju da se povodi sa većinom.

Iz brojnih sukoba izašao je sa isto toliko ožiljaka, ali je sportskim rečnikom često podmetao glavu gde niko ne bi išao ni đonom. Da nije novela Zakona o informisanju, za koji su glasali i poslanici LDP-a, lako bismo kao ilustraciju mogli da navedemo čitav spisak (nedokazanih) optužbi koje su mediji u poslednjih devet godina izneli o Čedomiru Jovanoviću. Mnoge od tih medija lider LDP-a zove „mafijaškim političkim tabloidima“ i podseća na kampanju koja se vodila u srpskoj štampi protiv Zorana Đinđića, pred njegovo ubistvo.

- Da li je proevropska Srbija, razočarana devetogodišnjim bilansom, počela da razmišlja o alternativama i došla na ideju da svoju spoljnu politiku utemelji na „četiri stuba“, Vašington, Brisel, Moskva i Peking?

Četiri stuba su maska za politiku „Dobro jutro čaršijo na četiri strane“. Ne smemo tako da se ponašamo. Ne možemo da bacimo četiri sidra, da se ukopamo i da onda očekujemo da ćemo se istovremeno kretati napred, što je najpotrebnije društvu. A politika koja ide na četiri strane, uvek se vrti u mestu. Kada stignemo u EU, tek onda ćemo moći da gradimo uobičajene odnose sa svima. Ali iz Brisela, kao deo politike Evropske unije. Uostalom, dugo se verovalo da je Zemlja ravna ploča, a da je nose kornjače ili slonovi. I svet je tada bio stabilan sa tom besmislenom teorijom, samo što nije napredovao vekovima. Tako ćemo i mi završiti ako ne shvatimo hitno da se desio „Kopernikanski obrt“.
Možda bi, za početak, bilo dobro da glavni promoteri politike četiri stuba priznaju da je Srbija u Evropi. Malo je toga suštinski evropskog u onom što nam priređuju. Loše je da problem sopstvenog podeljenog političkog identiteta projektuju na celo društvo.

- Vezujete evropski put Srbije za ulazak u NATO. Takav stav nemaju ni predstavnici SAD. Ulazak u taj vojni savez, uz sve argumente za, poremetio bi i uspon odnosa sa Rusijom, a možda i Kinom.

Taj beživotni rečnik, „ulazak u NATO“, „uspon odnosa sa Rusijom“, „četiri stuba“, sve to nema veze sa ključnim pitanjem za svakog građanina – šta to donosi ili odnosi u našim stvarnim, a ne mitskim, životima. Da li uspon odnosa sa Rusijom znači da ovde počinjemo da uvozimo ruska pravila života, i ličnog i političkog. Ruski predsednik kaže da liberalna demokratija, dosledna podela vlasti, građanske slobode i prava kao suština društvenog poretka, da sve to nije bezuslovno primenjivo na ruske uslove. Možda i nije, ali je to problem za samu Rusiju. Za nas to ne sme da važi. Kod nas su primenjive te progresivne vrednosti. Ovde predsednik ne treba da određuje svog naslednika.

Priroda promena koje su potrebne našem društvu neminovno vezuju evropski put Srbije za ulazak u NATO koji je daleko više od vojnog saveza. To je prestao da bude još početkom devedesetih. I tranzicija svih drugih istočnoevropskih, a to znači razorenih, siromašnih i nestabilnih društava, odvijala se kroz okvir reformisanog Severnoatlantskog saveza. Mi smo prespavali taj veliki preokret, kao i sve drugo što se u svetu dešavalo tada.

Zato smo danas suočeni sa lažnom dilemom da li je neophodno da idemo prema NATO. Svi oko nas su izabrali taj put. A svaki put smo u istoriji stradali kada smo štrčali, predstavljajući to kao svoju prednost u odnosu na druge narode. Nemoguće je štrčati i istovremeno opstati i napredovati kada se nalazite u središtu Evrope, u kojoj je njen zapadni deo razvijen, stabilan i napreduje 60 godina, a sve zemlje oko nas se takmiče u brzini kojom će mu se pridružiti.

- Da ste u vlasti, kakav balans spoljne politike bi bio opredeljenje te Vlade?

EU kao apsolutni prioritet spoljne politike, preuzimanje evropskih standarda kao osnovna mera unutrašnjih reformi. Moramo ljudima da objasnimo da je taj „zapadni“ model nešto što je spaslo tranziciona društva i izvuklo ih iz sloma. Ne možemo da se pravimo da ovde sloma nije bilo, da nismo pogrešili početkom devedesetih kada smo odabrali nasilan metod umesto demokratske i tržišne tranzicije.

U bezbednosnom smislu, a to je takođe deo i unutrašnje i spoljne politike u savremenom svetu, jedini racionalan izbor je NATO. Vojna neutralnost koja je proglašena u jednoj rečenici neke rezolucije koja danas izgleda kao tužni spomenik neprirodne koalicije DS i narodnjaka, toliko je besmislena i glupa, da čak ni sadašnja vlada nije mogla da je ugura u strategije bezbednosti i odbrane koje se ovih dana usvajaju.

- Novija istraživanja javnog mnjenja pokazuju da u Srbiji opada podrška ulasku u EU. Trenutno ta politika ima veću podršku u Skupštini nego u narodu.

Taj relativno veliki, ali plitak stepen podrške za ulazak u EU je ipak nešto veći kod građana nego u parlamentu. Vi očigledno kao iskrene podržavaoce evropskih reformi u parlamentu brojite i ove koji su prošle godine skinuli Šešeljev bedž, ove videli Brisel i Vašington, trenutno peku rakiju plašeći se da u EU to neće moći da čine, a napadaju predsednicu parlamenta što se pozdravlja sa predsednikom Srbije, a ne sa ruskim šefom države. Očigledno misle da se tim ubitačnim miksom može dalje zavaravati Srbija. Mada je njima verovatno draži naziv Molotovljev koktel.

- Ipak, tvrdite da su „evropski potencijali Srbije tanki“ ?

Jesu, zato što smo nagurani u taj okvir gde nam političari kažu da smo mi super, da niko nema ono što mi imamo, da smo most između Istoka i Zapada. Samo što taj most nigde ne vodi. I tako svaki put kada treba napraviti neki veliki korak, promenu koja na kratke staze nije popularna, ali je za društvo neizbežna i korisna. Taj naš problem traje dva veka, ali se u poslednjih 20 godina svetska istorija „zgusnula“, pa i naše greške i kašnjenja još više dolaze do izražaja.

- Da li se potiru Vaši stavovi o saradnji sa Demokratskom strankom i ocena da je problem Srbije loša politika i „nepopravljivo loši ministri“?

Oni su posle izbora birali između onoga što je bilo moguće. Tu ne možemo mnogo da prigovorimo. Ni tada ni danas nismo želeli da budemo neodgovorni prema društvu i da mu ponudimo jeftinu priliku da bes iskaljuje na onima koji su pristali na vladu u kojoj će SPS-u biti data prilika da se reformišu. Da budemo pošteni, to je najviše za šta je srpsko društvo bilo spremno na izborima prošlog maja.

Problem nastaje posle toga. Nismo zadovoljni količinom evropskog i reformskog sadržaja koji najveća stranka u vladi i najmoćnija partija u zemlji daje raštimovanoj vladi. A u takvoj vladi, uvek se u njoj najbolje snalaze populisti sa iskustvom, socijalisti kojima je to prirodna pozicija već dvadeset godina. Zbog toga, 16 meseci nakon formiranja vlade, izgleda kao da SPS proverava druge, a ne da je sam na posmatranju. To je razlog što je cela Srbija na uslovnoj slobodi.

- Verujete li predsedniku kad kaže da će Vlada opstati i ima li to veze sa potencijalnom podrškom poslanika LDP?

Mi ćemo raditi sve što možemo, kao i do sada, da vlada izdrži do podnošenja kandidature za Evropsku uniju i onda moramo na izbore. Nisu dobri izbori svake godine, naročito ne sada, ali to ne znači da je dobro i da budemo konzervirani sa ovom nesposobnom koalicijom večito. Samo jedna vlada je izdržala ceo mandat, Marjanovićeva od 1993. do 1997. godine, ali nas je ta stabilnost skupo koštala.

Nema sumnje da LDP neće dozvoliti brutalan prekid i ovih, kakvih-takvih reformskih i proevropskih procesa, svaki put kada to od nas zavisi. Do sada smo to uradili nekoliko puta, i svaki put udarili šamar onima, u opoziciji i naročito u vlasti, koji pokušavaju da sede na dve stolice. Bilo bi, međutim, krajnje vreme da oštriju poruku prema njima pošalje i DS, zahvaljujući čijim glasovima su u vlasti, ili zahvaljući čijem kalkulisanju u prvim mesecima posle raspada radikala, tzv. naprednjaci još uvek imaju izvesnu podršku. Na sreću sve manju.

Unesrećeni kome pokušavamo da pomognemo nešto mora da učini za svoje ozdravljenje. U suprotnom, u jednom trenutku će morati da budu isključeni sa aparata za veštačko održavanje u životu. Iz tog mulja ne možemo sami da izađemo, moramo da stvorimo novi okvir spolja, nešto u čemu će svaka politička inicijativa imati novi smisao, a životarenje na periferiji Evrope biti zamenjeno promenama koje imaju neki konkretan rezultat i satisfakciju kroz napredovanje prema punopravnom članstvu u Evropskoj uniji.

- U kratkoj istoriji stranke koju vodite imate već više „disidenata“. Imali to veze sa autoritarnim i demokratskim modelom rukovođenja?

Svako ko je u stranku dolazio ili odlazio, činio je to tragajući za sopstvenim izrazom. Sve vreme je mnogo više onih koji svakog dana dolaze, od ukupnog broja onih koji su u međuvremenu shvatili da ne mogu da funkcionišu u okvirima i sa obavezama koje nosi stranka. Kritika više nije dovoljna, traže se i lična ideja, rezultat i odgovornost, a ne samo hrabrost. U LDP-u nema blanko ostavki. Dugoročne koristi od toga, i za nas i za društvo, mnogo su veće od kratkoročnih izazova.

- Bili ste i vlast i opozicija i „konstruktivna opozicija“. Kolika je Vaša odgovornost za poziciju u kojoj se danas Srbija nalazi? Da li je ipak moglo brže ili su nam očekivanja bila prevelika?

U svakoj od tih pozicija činili smo sve što možemo da bude brže. I 5. oktobra imali smo dubok problem u komunikaciji sa najvećim delom društva. U tom danu smo postigli maksimum moguć u društvu gde polovina ljudi misli da treba ostaviti vlast Miloševiću, a veliki deo ove druge, revolucionarne Srbije, početak i kraj promena vidi samo u Miloševiću koji je svgrnut i surovo kažnjen za sve greške u poslednjih deset godina. I svoje i njegove i onih koji bi morali da budu elita jednog naroda. Veći deo tih elita se odmah prestrojio, i zato je Koštunica postao heroj srpskog trećeg puta koji ne vodi nigde, osim u novo nerazumevanje sa Evropom i svetom. Još uvek živimo taj film.

- Za šta u Srbiji služi proizvodnja skandala. Lako je naći mane „žute štampe“, ali, čini se da nije takvih medija, mnoge malverzacije u Srbiji bi ostale nepoznate javnosti.

Ne rešavaju se malverzacije tako što selektivno postaju poznate javnosti, nego tako što institucije pravne države funkcionišu, pa one koji su prekršili zakon šalju na izdržavanje kazne, a nevine ljude oslobode i naplate kaznu onima koji kleveću. Pošto toga nema, srpski politički tabloidi rade ono zbog čega su ih i osnovali i finansirali njihovi politički i mafijaški pokrovitelji – sluđuju ljude koji su toliko siromašni da mogu jedino da kupuju najjeftnije i najbednije novine.

- Vi ste javna ličnost. Da li smatrate da javnost ima pravo da zna kako i gde živite, od čega, koliko trošite i s kim se privatno družite?

Naravno da ima, samo što time mafijaški tabloidi ne mogu da ugrožavaju bezbednost i normalan život moje dece. Imam obaveze prema javnosti, i njih ispunjavam tako što u potpunosti poštujem zakon. Imam obaveze i prema svojoj porodici, i zbog toga se trudim da je u najvećoj mogućoj meri zaštitim.

- Upamćeni ste kao čovek koji je imao ključnu ulogu u hapšenju Miloševića, borbi protiv „Zemunskog klana“. Koliko se lično osećate ugroženim?

O tome vode računa oni koji su za to po zakonu odgovorni.

- Koje su ključne greške u politici Srbije od poslednjih izbora?

Jednom konačno mora da bude postavljena granica populizmu i povlađivanju najsebičnijim apetitima u istoriji srpskih koalicionih vlada, a sve su bile sa mnogo političkih parazita.
Sve to može da izgleda večno i lepo dok sebi povremeno organizuju vanredne izbore u jednoj ili nekoliko opština, pa vladine stranke mogu da se podele i krenu u najdrastičnije ponižavanje nesrećnih ljudi kojima se podvaljuje milostinja za glas. U milostinju su pretvorili osnovne civilizacijske i egzistencijalne potrebe ljudi, ono na šta bi inače imali prava u normalnoj zemlji, u kojoj od volje partije ne zavisi sve – od radnog mesta i zdravstvene zaštite do kanalizacionog sistema. Vrhunac te parodije izbora bili su nedavni lokalni izbori u Vrbasu. Uprkos tome, i tamo smo prvi put postali parlamentarna stranka.

- Koliko su rezultati te politike posledica pogrešnih odluka, a koliko kompromisa u vladajućoj kolaciji i slabih kadrovskih rešenja?

Nezdrav koalicioni kompromis je uvek pogrešna odluka. Nisu to različite stvari. U ovoj vladi je to dostiglo kulminaciju.

- Građanima najviše upada u oči proizvodnja novih bogataša. Postoji uverenje da je ubrzani proces bogaćenja uvek povezan sa zloupotrebama vlasti. Koliko je takvo shvatanje populističko, a koliko opravdano?

Od „proizvodnje bogataša“ mnogo je gora masovna proizvodnja siromaštva, koja traje dve decenije. Ona najviše pogađa i lomi ljude i porodice, a uvek je povezana sa zloupotrebama ili bar neodgovornošću vlasti. Da budem potpuno jasan: nema pravedne i potpuno poštene tranzicije, ali je najgora i najnepravednija kada traje ovako dugo i kada je to rezultat odluke vlasti.

- Kakve su spoljnopolitičke veze LDP? Poznato je da imate saradnju sa više evropskih partija, između ostalih i sa nemačkim liberalima, čiji je šef novi ministar spoljnih poslova Nemačke.

Evropski liberali i reformisti, okupljeni oko ELDR, u nama vide Srbiju koja ima snage da se menja, odgovara izazovima i funkcioniše po principima liberalne demokratije, vladavine prava i sloboda i tržišne privrede. Zbog toga su čak odustali od svojih starih pravila, i primili LDP u punopravno članstvo ELDR po ubrzanom postupku.
Nemačka je nesmunjivo jedna od najznačajnijih svetskih sila, a u Evropi zemlja koja je odigrala veliku ulogu za države koje su dobre odnose iskoristile da bi se brže iznutra promenile i stigle do Brisela. Mi smo devedesetih projektovali svoje nerazumevanje nove Evrope na zemlju u kojoj je ta velika promena i počela rušenjem Berlinskog zida. Posle 2000. oni su dosta pomogli Srbiji, ali nismo iskoristili najvažnije šanse u političkom i ekonomskom smislu.
Nemačka je upravo izašla iz jednog neuspešnog političkog eksperimenta, iz velike koalicije konzervativaca i socijaldemokrata koji su posle ovih izbora poslati u duboku opoziciju. Ključna promena biće označena velikim uspehom, i preuzimanjem nekih od ključnih resora koje dobija naša saveznička partija, FDP – stranka liberalnih demokrata. I to ne kao mali koalicioni partner, nego kao stranka koja ima odlučujući uticaj. Onakav kakav želimo za politiku LDP u sledećoj srpskoj vladi, posle narednih izbora.
Slične rezultate su ostvarili liberali i na izborima u mnogim zemljama, u Švedskoj, Sloveniji, Estoniji, Velikoj Britaniji. I to u vreme kada površni analitičari ovde tvrde da se vraća socijalizam. A istina je da je poražen populizam.

- Kakva je perspektiva rešavanja Kosovskog pitanja? Većinsko opredeljenje u Srbiji teško da može evoluirati do priznanja Kosova kao države, a teško je očekivati da taj proces dobije obrnut smer u politici država koje su priznale nezavisnost.

Ne treba da evoluira većinsko mišljenje, nego odgovornost kod političara, a naročito kod ministra spoljnih poslova. Niko ne traži od Srbije da prizna Kosovo, ali ne možemo da kažnjavamo sebe tako što ćemo ponovo kvariti odnose sa drugim zemljama koje su odlučile da ga priznaju. Umesto toga, odgovorna politika bi pozvala Srbe na Kosovu, kao što mi činimo, da izađu na lokalne izbore i počnu sami, bez tutora iz Beograda ili Prištine, da odlučuju o svojim životnim pitanjima.

- I „bosanski lonac“ tiho vri. Kakva bi po Vama trebalo da bude pllitka Srbije i da li imate razumevanja za Dodikove najave referenduma u Republici Srpskoj?

Ne može se svesti ni Dodikova, ni politika drugih strana, samo na jedno pitanje. Bosanski lideri su doneli i neke velike odluke proteklih meseci, poput one o putu te države prema članstvu u NATO. Srbija još uvek tu odluku nije donela. S druge strane, mi moramo da učinimo sve da pomognemo da se uskoro, za sve građane BiH ukinu vize za zemlje EU. LDP i liberali Jugoistočne Evrope su se za to založili prošle nedelje na samitu u Zagrebu, zajedno ćemo za to lobirati i u novembru u Barseloni.

Srbija jednom konačno mora da odigra pozitivnu ulogu u regionu, vodeći računa o zajedničkim interesima i Beograda i Sarajeva, u kojem mora biti mesta i za stavove i legitimne interese Banja Luke. Ovo je važna faza, prekretnica u tranformaciji Bosne u funkcionalnu državu, i veliki test za sposobnost tamošnjih političara, potpisnika Dejtona i stranih aktera da se dogovore oko funkcionisanja sistema koji je bio dovoljno dobar da zaustavi rat, ali se danas u Bosni mora živeti i razvijati u tom miru koji je jednim čudnim i nigde primenjenim aranžmanom obezbeđen.

- Da li je LDP u kampanji i kada očekujete raspisivanje izbora?

Naša stalna kampanja je ono što radimo na zaštiti evropskog puta, izgradnji nove regionalne i spoljne politike, reafirmisanju slobode tržišta i građanskih sloboda. Iz te kampanje nameravamo da uđemo u onu izbornu, onda kada naš sadašnji rad dovede do uslova za raspisivanje izbora, kada se steknu uslovi da podnesemo ozbiljan zahtev za članstvo u EU. To može da se dogodi čim počne primena prelaznog trgovinskog sporazuma i počnu ratifikacije SSP u zemljama Unije.

- Da li idemo ka dvopartijskom ili bipolarnom političkom sistemu i gde vidite mesto LDP na političkoj mapi Srbije?

To je lažna dilema. Kao što je koncept sabornosti držao Srbiju na dnu četiri godine, do 2004. do 2008. Ne može se napraviti dvopartijski sistem u kojem je jedan stub zarobljen u mulju sopstvene prošlosti, niti bipolaran sistem u kojem veliki deo zemlje želi da buduća administrativna prestonica bude Brisel, a istoremeno mnogo glasova dobija blok koji će uskoro početi da drži konferencije za medije paralelno na ruskom i engleskom, samo da bi dokazao da može sa svima. To je šifofrenija, nije stabilnost. Zato će Srbija, kao i druge zemlje regiiona, ići putem u kojem postoji više uticajnih stranaka, ali pobeđuju one koje su najbrže i najsposobnije u menjanju zemlje.

- Ko je za Vas najsimpatičnija politička ličnost u Srbiji, van LDP?

Ne gradimo politiku na simpatijama. Tražimo partnere među ljudima i biračima sa kojima zajedno možemo da ostvarimo ono za šta se borimo. Svaki građanin postaje politička ličnost kada se angažuje i odlučuje. Oni od kojih ubuduće očekujemo da zajedno radimo su oni koji su do sada, iako u najvećoj meri razumeju o čemu LDP govori, svoj glas poveravali drugim strankama, pre svega DS-u. Među tim ljudima vidimo buduće saveznike, bez obzira što sada nisu u LDP-u.