Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, ovo je veoma važna tačka dnevnog reda. Vi ste kroz nju praktično prošli svodeći se na tih nekoliko izmena i dopuna postojećeg zakona, ali već na ovim zakonima se vidi koliko smo, zapravo, mi bili u pravu kada smo rekli da bi mi želeli da je budžet socijalno odgovoran, ali se sada cena socijalne odgovornosti ispostavlja kroz sužavanje prethodno datih prava i u slučaju materijalnih dodataka i u slučaju zamrznutih penzija.

Ono što moramo ovde reći je zapravo taj fundamentalni problem sa kojim se naše društvo suočava i koji vi izbegavate da pomenete, o kojem niko nije ništa odgovorio, pa se onda na tapetu nađe onaj ko operiše na prvoj liniji fronta. Znate, kada ste na prvoj liniji fronta, onda ne pitate ranjenika da li je za operaciju bez anestezije ili ne, nego operišete i spašavate život.

Kako može da funkcioniše zemlja na normalan način, da ispunjava svoje obaveze prema građanima, ukoliko je u njoj 18% stanovništva bez posla, a 30% društvenog proizvoda se recimo usmerava za penzije? Kako izgledaju te penzije? 50% penzionera je ispod 20.000. Kako izgledaju javne finansije? Prenapregnuto, praktično se raspadaju pod takvim teretom.

Prošle godine, toliko puta smo o tome govorili, penzije su se svima povećale linearno za 10%. Da li je to bila dobra mera ili ne, sa stanovišta jedne partije vladajuće koalicije, to je nešto što je samo po sebi nesporno. Iz naše perspektive, ne stranke koja je u opoziciji, nego stranke koja je različita strateški, to je jedna nedorečena i štetna mera, ako se gledaju i analiziraju njeni efekti.

Sad smo slušali predstavnika SPS-a, pre nego što je povećana penzija linearno za 10%, evro je vredeo 78 dinara. Odmah posle povećanja, nacionalna valuta je izgubila 20% svoje vrednosti, tako da nisu penzioneri dobili 10% više, nego su penzioneri na jednoj strani dobili 10% više, da bi izgubili 20% i to svaki penzioner u ovoj zemlji zna.

Gde je drugi problem? Prosečna penzija, procenat u neto zaradi u januaru je iznosio 74%, u februaru 68%, u martu 70%, aprilu 65%, pa 68%, pa 66%, pa 68%, pa 66%, pa 65%, 67%, 68%, 67%. Dokle će stići zemlja u kojoj je penzija 70% plate? Dokle će stići zemlja u kojoj je broj penzionera duplo veći od broja ljudi koji traže posao? Mi ne možemo da se bavimo sada rešavanjem recimo problema penzija, a da ne shvatimo da je taj problem posledica dubokih deformacija jedne loše politike koja je godinama vođena.

U subotu su vam rekli da je svega 18% penzionera ispunilo puni radni staž i na osnovu punog radnog staža otišlo u penziju. Mi smo jedina evropska zemlja, za druge zemlje nemamo podatke, možda vi imate, gospođo Dragutinović, u kojoj je broj invalidskih penzija veći od broja porodičnih penzija. 25% penzionera prima invalidske penzije. Jasno je da se tu radi o zloupotrebama. To je očigledno.

Jasno je da su kod nas ljudi odlazili u penzije koje su, i sami ste rekli, ekonomska kategorija, pre svega, socijalno motivisana. Stotine hiljada ljudi koji su ostali bez posla, preko noći su postojali penzioneri. Tada se nije razmišljalo o posledicama. Radilo se od danas do sutra, zato danas imamo neodrživu situaciju, znate, onaj prirodan osećaj svakog penzionera koji kaže – ja sam svoju penziju zaradio. Iz tog fonda u kome se nalaze zarađene penzije, stiže 45% novca, a iz budžeta 55%.

Kako se puni budžet? Budžet se puno onako kako je definisala ministarka finansija – porezima, prihodima države, konkretnim radom.

Mi ne možemo da rešimo pitanje penzija na adekvatan način ako, sa druge strane, ne postavimo pitanje zapošljavanja ljudi. Zato smo mi insistirali da se kroz ovaj budžet na neki način uspostavi princip kolektivne društvene solidarnosti. Ako smo u 2009. godini, kao društvo, kao građani imali razumevanje za potrebe penzionera i podigli penzioni budžet za pola milijarde evra, onda moramo u ovoj godini pronaći snagu da podržimo onaj drugi deo Srbije koji treba da stvori tih 55% penzionog fonda i koji treba da obezbedi minimalnu egzistenciju za sebe i za svoju porodicu. Mi se na tom polju razilazimo.

Tačno je da će penzije ove godine biti zamrznute, ali će se masa uvećavati. Kako se masa uvećava, tako dolazi do deformacije i vi to vrlo dobro znate. Ako sto dinara delite na sto penzionera, pa onda u narednoj godini kažete da se ne može ići više od sto dinara, a dobijete još 20 penzionera, kako će se pokriti ta deformacija? Svi vrlo dobro znamo da će tu morati da dođe do korigovanja politike. Zato ne možemo da razgovaramo na ovakav način o javnim finansijama.

Ako je država trebalo da štedi, onda je pre toga morala nama, kao građanima, da kaže istinu – da taj kaiš koji se steže 20 godina više nema ko zna koliko rupa, da je on stegnut do kraja. U Švedskoj, u Norveškoj možete da štedite, ali u Srbiji više prostora za štednju nema. Moramo da počnemo nešto novo da stvaramo. Zbog toga se sad suočavamo sa paradoksom – da je pola milijarde evra potrošeno da bi, praktično, penzioneri bili još veće žrtve danas nego što su bili pre godinu dana, da bi oni imali 70% zarade, ali da je ta zarada realno manja nego što je bila onda kada su imali 60%. U Rusiji je prosečna penzija u odnosu na prosečnu zaradu 30% zarade. Da ne govorimo o nekim drugim državama.

Mi ne možemo da vodimo takvu politiku, ali moramo napraviti dogovor unutar društva. Prvo, dogovor koji će nas, kao generaciju koja može nešto da stvori u ovoj zemlji, obavezati da na ruševinama sveta koji su stvorili ti penzioneri, proizvedemo neke nove vrednosti. Sve može da propadne, ali imamo obavezu nešto novo da stvorimo. To se sada ne dešava. Naša država mora biti beskompromisna u uvođenju reda i u penzionom fondu i u poreskoj politici i u onom segmentu svog finansijskog poslovanja u kojem je, više nego očigledno, užasno neodgovorna.

Govorili smo o železnici, o milijardu evra donacija železnici, donacija kroz tolerisanje gubitka železnice od 100 milijardi i plata koje jedu 12 ili 13 milijardi. Dokle će stići zemlja koja se na takav način odnosi prema svojim problemima? Naša želja nije da mi oduzmemo pravo penzionerima na penziju, naša želja je da im omogućimo da oni to svoje pravo ostvaruju i u godinama koje su pred nama.

Setite se kako je započela ta avantura, sa pričom o brzim prugama i švedskom standardu, pa smo završili na tačkicama i bonovima, jer nam valuta više nije vredela ništa. Tada su uništeni penzioni fondovi. Gospođo Dragutinović, ako se zamrzavaju penzije na zatečenom nivou, šta se dešava sa novim penzionerima, tj. onim penzionerima koji će se ove godine pojaviti kao korisnici penzionog fonda i koliko je takvih ljudi, da li neko uopšte zna?

Šta ćemo da radimo sa tim čudnim zaključkom da je bilo puno zloupotreba, pa se onda prosek vadi iz poslednjih 12 zarada, a ne iz poslednje tri, jer su poslodavci bili blagonakloni prema porodiljama? Otprilike je taj problem definisan na takav način, da su prikazivane razne zarade, da se o tome radi. Treba to da kažemo, jer ljudi onda ne znaju o čemu razgovaramo. Mi razgovaramo o jednostavnoj istini. Poslodavac poslednja tri meseca diže platu iznad realne, da bi onda kroz tu platu povećao dečiji dodatak i na takav način podržao mladu porodicu.

Zašto se dolazi do potrebe da poslodavac sam sebe opterećuje na takav način, jer on to isplaćuje, a posle to država refundira? Znači, poslodavac sebe opterećuje, a onda kuca na vrata državi, državi koja je najveći dužnik i koja često ne izmiruje svoje obaveze efikasno. Znači, to je životna nužnost.

Ako mi vezujemo sve za prosek u poslednjih 12 meseci, onda moramo postaviti pitanje da li je to pravilo koje važi samo za dodatak ili je to pravilo koje se uvodi u svim drugim slučajevima u finansijama? Kako se formira, recimo, jedna penzija – lični bod, opšti bod, lični koeficijent? To je čitava matematika. Ako smo uspostavili tu jedan princip koji važi za sve, ovde uspostavljamo drugi princip, iako nisu iste teme. Očigledno je da mi principe prilagođavamo svojim mogućnostima. Da ne postavljamo pitanje kapaciteta koji ostaju neiskorišćeni da bi se te mogućnosti proširile.

Kako će izgledati Srbija naredne godine, ako već ove godine iz Srbije može da se bez problema bilo gde u svetu? Milion ljudi je otišlo iz zemlje 90-ih godina. To je u onom konkretnom smislu radna snaga ove zemlje, ona koja treba da stvori vrednosti iz kojih će se isplatiti i njihova zarada i penzija penzionerima.

Ono što mi tražimo od penzionera je dogovor. Oni bolje od nas znaju da su sve te povišice o kojima se govori besmislene i da one ništa ne znače, praktično, da su toliko male i mizerne, 0,1% penzionera prima penziju preko 70-80 hiljada dinara, ispod 20 hiljada je 50%. Mi moramo da uspostavimo tu neki red. Zašto nije sprovedena kontrola i revizija penzija koje su date u poslednjih 15-20 godina? Zašto se ne uspostave novi kriterijumi koji će uvažiti činjenicu da danas penzioneri rade, oni su radno sposobni? Otišli su u penziju sa 50 godina. U MUP se ide sa 50 godina starosti u penziju, u vojsci isto tako. Oni odlaze u penziju i sutra dolaze na radna mesta i oni su konkurencija mladom svršenom studentu i jeftiniji su za iznos penzije, pošto za toliko mogu da spuste svoju zaradu kod poslodavca. Koliko je takvih ljudi u Srbiji?

Kad govorim o novcu, onda moramo biti jasni, tu nema emocija. Ne možemo da potkradamo jedni druge, a da se pred državom pojavljujemo kao nevini. To je ono što nam se svima desilo. Vrlo dobro ova zemlja zna da se u penziju nije odlazilo tako što su se ispunjavali kriterijumi, nego tako što su se pronalazile veze ili tako što je to bilo politički korisno, pa propadne fabrika i preko noći svi propali radnici postanu penzioneri sa pravom da očekuju od države da se o njima stara.

Mi smo staro društvo. Prosečan radni vek je kod nas manji nego što je to uobičajeno u zemljama poput naše, ovakva kakva je Srbija, recimo, u Evropi, ljudi koji imaju 15-20 godina radnog staža, redovno regulisanog, mogu biti srećni. Naše generacije nemaju ni zdravstveno osiguranje, ni penziono osiguranje. Najveći deo dosadašnjeg radnog veka proveli su u kratkotrajnim poslovima, radeći na crno. To je tempirana socijalna bomba sa kojom će se zemlje suočiti vrlo brzo.

Zato moramo promeniti osnove. Nemamo razumevanja za tu ideju da se istovremeno društvo uverava kako se vodi socijalni budžet i kako je ova vlada zainteresovana za prava radnika i za prava penzionera, a tamo sedi jedna poslanička grupa koju baš briga i za radnike i za penzionere, a onda dođe pred nas tačka dnevnog reda – zamrzavanje penzija, smanjenje osnovice za dečiji dodatak i onda to govori da smo mi u pravu.

Pre dva dana smo čuli predsednika Republike, ali i predsednik Republike i premijer i ministar rada, oni se svi bave radnicima bez posla. Hoće li se neko obratiti radnicima koji, uprkos svemu, danas rade, poslodavcima koji, uprkos krizi, danas rade? Ko se o njima stara? Poslednjih 10 godina ti ljudi su obnovili ovu zemlju, a ne oni koje gledamo na prugama, koji su bili topovsko meso Miloševićeve politike i ostali taoci u svojim propalim firmama i danas nas drže tu u matu.

Recite, gospođo Dragutinović, da smo bili u pravu kada smo rekli da ne može da se vodi ona budžetska politika koju ste promovisali u petak i subotu. Ovde se vidi da je to nemoguće. Na jednoj strani obećavamo socijalno odgovornu državu, a sa druge strane kažemo da mi to ne možemo više.

U ovom trenutku socijalna odgovornost nije deljenje milostinje države od strane države koja je prethodno društvo uništila. Socijalno odgovorna politika je definisanje načina na koji će se stvari postaviti na svoje mesto. Imaš 55 godina i primaš penziju, imaš 70 godina i primaš penziju, pa ne možete da imate istu penziju, niste isto radili, niste isto uložili u taj penzioni fond.

Predlažemo vam da definišete jedan minimum i da kažete koji je to minimum koji će ova država obezbediti svakom penzioneru. Pogledajte kako izgledaju poljoprivredne penzije – 8.000 dinara, u proseku 8.000 dinara, 30% stanovništva nam je vezano za selo. Naš predlog je po ovom pitanju mnogo korektniji prema penzionerima. Mi smo vam predložili amandmanom da se smanji procenat penzije za godinu radnog staža. Na takav način može se doći do uštede koja će biti iskorišćena, ne za pontempirana sela, nego za zapošljavanje 18% ljudi koji danas nemaju posao, koji će onda svojim radom popuniti te fondove, da bi mogli i oni da dobiju penziju i oni koji od njihovog rada zavise. Pošto ne može država da stoji, a da istovremeno finansira sve oko sebe.

Tih pola milijarde nam strašno smeta, jer ih ne vidimo danas. Danas oni više ništa ne znače. Smeta i vama to, samo što ste vi ekonomista pa se ne bavite politikom. Mi se bavimo i politikom i ekonomijom. Danas toga više nema u budžetu. Sa pola milijarde, sa pažljivo potrošenih pola milijarde mi smo mogli da unapredimo naš obrazovni sistem, da rešimo neke infrastrukturne probleme, da učinimo zemlju konkurentnijom, da je približimo svetu od koga finansijski zavisimo. Konačno, ako pričamo o politici u interesu penzionera je realizacija one politike na kojoj, recimo, mi insistiramo, kojoj se oni u najvećoj meri suprotstavljaju. Bez stranih investicija, nema novih radnih mesta. Bez novih radnih mesta, nema novih doprinosa. Bez doprinosa, nema penzionog fonda. Nova radna mesta zavise od novca koji je negde na zapadu. Taj novac se ne ulaže u zemlju. Taj novac se ulaže u zemlju koja ima tako krupne dileme kao što ima danas Srbija, zemlju kojom se još uvek vlada demagoški.

Penzioneri treba da nas podrže, a ne da očekuju od nas da mi tresnemo glavom kao što su tresnuli oni, pa da onda shvatimo gde smo grešili. Ako nemaju snage više da rade, neka nas podrže. Ako nema novca u Srbiji koji su zaslužili, mora biti poštovanja za njih. Taj novac, tih 10% koji je otišao penzionerima mogao je efikasnije da se iskoristi za reformu zdravstvenog sistema. Unapređenje zdravstvene zaštite, rešavanje problema gerentoloških centara. Kroz široku decentralizaciju može se doći do onih rešenja koja su karakteristična za Beograd. Beograd je sa dve milijarde u ovoj godini pomogao najsiromašnije Beograđane i najstarije. Ali, druge lokalne samouprave to ne mogu da urade, jer su potpuno obespravljene. Lokalnim samoupravama prava, imovinu, pa će onda one biti u stanju da urade jedan deo posla koji danas država pokušava da uradi, ali nije dovoljno efikasna.

Kada ćemo započeti penzionu reformu? To je kao da MMF plaća te penzije, pa mi od MMF čekamo da nas on na to prisili, ili Svetska banka. Pa, ne primaju oni penzije u Srbiji, oni primaju u zemljama u kojima je to pitanje kako-tako rešeno. Mi ovde imamo mnogo dilema na koje moramo da odgovorimo – da li ćemo uvoditi privatno penziono osiguranje ili ne, ono je negde već prisutno, izraženo, ali ne na koncepcijski način, ne na strateški, da li ćemo kombinovati ta dva sistema? Jedan dan čujemo argumente koji idu u prilog tome, drugi dan kritičke argumente, koji tako nešto odbacuju, ali mi nemamo strategiju. Ne možete da dođete u Skupštinu i da kažete – ove godine će penzije biti zamrznute, i tu da stavite tačku, ove godine će penzije biti zamrznute, one će biti manje za stopu inflacije koja je formalno 6% ili 7%, one će biti manje jer se vezuju za zaradu onoliko koliko je pao indeks zarade, ali zato penzioneri ovo je naša strategija. Vaša deca će dobiti posao, ono što vam ne dostaje u životu moći će da vam ponude oni zbog toga što će biti sposobni da rade. Danas iako su sposobni ne mogu da ostvare to svoje pravo. Mi na tome želimo da gradimo politiku.

Katastrofalna je situacija u kojoj se konfrontiraju generacije, ali niko nije ponudio međugeneracijski dogovor. Ideja solidarnosti mora da postoji među nama. Nijedan penzioner ne želi da živi na račun svoje dece ili svojih unuka, nijedan normalan. I moji roditelji su penzioneri, i naši roditelji su penzioneri. Kada živite u jednoj porodičnoj zajednici onda ste više nego svesni koliko smo u pravu kada insistiramo na toj vrsti reda koji ovde ne vidimo.

To je najskupljih pet poslanika u istoriji srpskog parlamentarizma, pet poslanika – 500 miliona. Sada ovde čujemo hvalospeve o Vladi koja je imala sluha za penzionere pa je podigla penziju za 10%. Podigla je penziju i srušila dinar za 20%. Penzioneri znaju šta su mogli da kupe za svoju penziju bez tih 10% i šta mogu sada. Ta mera na kojoj insistirate govori da smo mi bili u pravu, ali njoj ne dostaje strategija.

Naredne godine će procenat opterećenja zarade biti još veći, jer će morati taj budžet da se popuni, taj minimum koji treba da ostvarite. Mi nemamo više gde da štedimo, zato moramo preokrenuti te odnose. Nadam se da ćete imati makar toliko razumevanja da kažete koliko je neodrživ ovakav odnos u budućnosti.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, slažemo se, ako govorimo o obavezi parlamenta, da se brine o svom društvu i svojim građanima. Tu nemamo nikakve razlike po tom pitanju.

Razlike koje među nama postoje proizilaze iz činjenice da mi ne mislimo samo na ovu generaciju penzionera, današnju. Mislimo i na one ljude koji sutra treba da ostvare svoje pravo na penziju. Znate koliko je sa te strane osiguran prosečan četrdesetpetogodišnjak ili pedesetogodišnjak danas u Srbiji koji je 20 godina proveo u takvoj ekonomiji koju ste vi pomenuli, najmanje 40% sivoj? Kako će izgledati njegov penzionerski život? Kad ćemo mi otvoriti, unutar društva, dijalog o rešavanju tog problema?

Evo, vi sami kažete – zaposlena, ne prima zaradu. Problem je sa metodologijom. U kojoj to zemlji još normalnoj možete da budete zaposleni, a da ne primate zaradu i koliko to može da traje? U stečaju ne izmiruju svoje obaveze. Naravno. Što se ne primeni Zakon o stečaju? Zato što je to politički štetno, jer mi ne gasimo preduzeća.

Tačno je da druge zemlje imaju slične probleme kao i Srbija. Suština problema je identična – stara društva, ali oblici su potpuno drugačiji.

Mi se ovde nismo suočili sa jednostavnim odgovorom na to veliko pitanje. Penzije jedino mogu da obezbede ljudi koji će danas raditi. Penzije ne mogu da se ostvare pozivajući se na pravo koje proističe iz činjenice da ste vi nekada radili. To svi znamo. Niko ne kaže da penzioneri nisu zaradili svoje penzije. Samo kažemo da tog novca više nema u dovoljnoj meri. Ako ga budemo na ovakav način obezbeđivali, njega će biti sve manje i to svi dobro znamo. Zato moramo da se okrenemo onom poslu od kog Vlada beži, a to su reforme, ozbiljne, duboke, sveobuhvatne reforme. Želeli smo da ovaj budžet bude takav. Prethodni nije bio. Nažalost, nije ni ovaj.

Ovo je budžet koji održava postojeće stanje, koji pokušava da sačuva Srbiju sa glavom iznad vode i to je na kratke staze potpuno prihvatljivo. Problem je što će doći neka druga Vlada, što ćemo se sresti ovde u parlamentu za godinu, dve, tri. Tada će penzija biti 100% plate, ako se bude smanjivao broj ljudi koji rade, biće i o tome treba danas da razmišljamo, gde pronaći resurse za pokretanje ekonomije. Mislimo da ti resursi postoje i u okviru tog poražavajućeg iznosa od 30% budžeta koji se vezuje za penzije. Tu nije zaveden red.

Vi ste rekli da se za godinu ili dve smanjio broj invalidskih penzija sa 33% na 25%, ali nemamo odgovor na pitanje da li je završena revizija ili je ona u toku. Ako nije završena, koliko novca treba da damo da se ona što pre završi, pa da kažemo – ovi ljudi su stvarno invalidi i zaslužuju invalidske penzije, jer su stradali na svom radnom mestu, a ovi drugi su se snašli i nećemo to da plaćamo.

Gospođo Dragutinović, mislim da se nismo razumeli. Kada govorimo o budžetu, onda, na žalost, ne govorimo samo o budžetu razmatrajući, recimo, pitanje penzija, očigledno je da sve vreme ovde u stvari imamo posledice i probleme, a uzrok tog problema je na drugom mestu.

Naveli ste recimo da se za sada kratkoročno deluje da bi se sanirali efekti krize kroz targetiranje socijalnih naknada. Šta je sa smanjenjem broja zaposlenih u državnoj upravi? Taj zakon smo imali ovde pre mesec dana. Klasična demagogija. Kakve će efekte taj zakon proizvesti u ovom budžetu za 2010. godinu? Toga praktično nema. Mi ne možemo da polemišemo, mi kao poslanička grupa, sa vama lično. Prosto, vi imate novčanik i sa njim možete da platite onoliko koliko imate novca u njemu. Nas interesuje šta se dešava sa ovim društvom u celini? Zašto imamo malo novca? Zato što pogrešno radimo, loše radimo i to treba da se promeni. Nije MMF došao ovde i rekao, smanjite penzionerima penzije.

Što se tiče MMF, penzije ovde mogu da budu i 100.000 evra, ako se isplaćuju iz nekog fonda koji to može da izdrži. Mi imamo problem sa činjenicom da 15% BDP ove zemlje odlazi u penzije koje su mizerne. Kako bi bio veći BDP, mi moramo da povučemo određene poteze. Društveni proizvod je zbir privatne potrošnje, privatnih investicija, javne potrošnje i javnih investicija i neto izvoza. Šta je Vlada preduzela da se u ovoj godini uradi nešto više osim što sada razmišlja o reformi penzionog fonda? To je tema. Ako znamo da treba da izvozimo, što se sada o tome ne razmišlja. Zašto se kaže, potrebna nam je prekvalifikacija radne snage, potrebne su nam nove škole, moramo da unapredimo naše znanje, potrebna je reindustrijalizacija, nema demagogije, poštovaćemo investitore, pravna država, efikasne institucije, zakoni koji su logični.

Mi imamo zakon koji smo ovde usvojili pre mesec dana. Kompromitovali smo državne činovnike, a onda je došao revizor i rekao – niko neće da bude revizor u DRI. Zašto bi i bio u takvoj državi koja ga ne ceni i ne poštuje? Bez dobrog revizora imamo problem sa Svetskom bankom, imamo problem sa drugim međunarodnim finansijskim institucijama koji kažu – ne možete da trošite naš novac a da nam ne položite račun za to, svoj možete da trošite kako god hoćete, ali naš ne možete. Naš možete da trošite samo po strogim pravilima, onim koji nas obavezuju u našim zemljama ili u međunarodnom poretku. O tome se radi.

Što se tiče deficita, tačno je da je on strukturni, ali mi ne možemo sada da se tešimo činjenicom da će i u ovoj godini on biti manji nego što je u nekoj drugoj zemlji u okruženju, recimo, kao što je to slučaj sa Rumunijom, a u Velikoj Britaniji je 18%.