“Zamisli Srbiju”

Povodom devet godina od formiranja vlade Zorana Đinđića, Mladi Liberalno-demokratske partije održali su tribinu pod nazivom “Zamisli Srbiju”, na kojoj je govorio Nenad Prokić, narodni poslanik LDP-a. Nakon Tribine prikazan je film Nenada Prokića “Zoran Đinđić – PRETHODNIK- Čovek koji je promenio Srbiju”. Prenosimo vam prenosi transkript govora Nenada Prokića.

“Dobro veče. Ja sam Zorana Đinđića upoznao u ovoj zgradi. Za ovu zgradu je inače vezano toliko mnogo svega što je vezano za takozvanu drugu, drugačiju Srbiju, za ono što je trebalo da bude pa nije bilo. Tu smo osnovali LDP, ovde smo držali tribine Beogradskog Kruga od 1990. godine na ovamo, ali Zorana sam upoznao 1987. godine u ovoj zgradi, te godine sam ja napisao dramu za Atelje 212, koju je režirao Edvard Miler i te večeri kad sam završio rad umro je Karl Šmit, koji je bio zajednički idol Zorana Đinđića i mene, i pošto je umro onog dana u 97-oj godini, tvorac nemačkog državnog prava, najpametniji čovek XX veka. Bio je u kućnom pritvoru zbog svoje prevelike pameti, pre Hitlera, za vreme i posle Hitlera. Smatrali su valjda da je njegov mozak bio previše opasan. On je zaista napisao nekoliko knjiga koje su bitno uticale na Zorana i kada sam ja završio tu dramu video sam da je u NIN-u izvesni Zoran Đinđić napisao tekst “Fascinacija hoda po ivici” koji je zapravo bio in memoriam Karlu Šmitu, ja sam poželeo da ga upoznam tog čoveka, bio sam se malo raspitao.

Kad se vratio iz Nemačke, raspitao sam se o njemu od ljudi koji su bili u kontaktu sa njim, tad je trebalo da se osnuje Demokratska stranka. Ja sam došao u ovu zgradu. On je imao dug repić i minđušu, i tako tu smo prvi put pričali, pričali smo o Karlu Šmitu, i naš poslednji susret je takođe bio vezan za Karla Šmita, odigrao se u francuskoj ambasadi. Francuski ambasador je uzalud ppokušavao da dozove tadašnjeg premijera, da pozove pokojnog premijera Đinđića na večeru već mesecima, a pošto sam ja znao i jednog i drugog, onda su me zamolili iz francuske ambasade da posredujem. Ta francuska ambasada nije pružala podršku tadašnjim naporima, bili su više uz Koštunicu, Zoran je bio ljut, nije želeo da dođe. Neposredno pred smrt, pre nego što je povredio nogu, je pristao, otišli smo tamo, primio nas je ambasador, večerali smo, tu je bio budući muž Biljane Srbljanović, bio je i Milorad Pavić, ja mislim i još nekoliko umetnika. I Zoran se tu ponašao kao kuvana noga, manje više, nije bio nepristojan ali očigledno je odavao animozitet prema francuskoj politici koja je u to vreme, barem podrškom, koja je izostajala demokratama, naporima Vlade da na brzinu odmah uradi zemlji. To je bio poslednji susret i ja sam ga tom prilikom obavestio da je izdata nova knjiga Karla Šmita, novi prevod, prvi zapravo kod nas. On to nije znao, ja sam rekao da ću mu poslati tu knjigu za neki dan. To je bio poslednji put da smo razgovarali, ostalo posle toga znate. Sledila je povreda noge i sve ostalo.

Deset godina je prošlo otkako je ta Vlada počela da radi na reformisanju ove zemlje. On je ubijen i mi smo to vreme, tih deset godina, proveli na Koštuničinom parkilištu. Još uvek smo na tom parkiralištu, još uvek ne postoje nijanse između političkih partija u ovoj državi da bi mogle da se cene političke partije, u odnosu prema ekonomiji i prema zdravstvu, na školstvo. Te stranke i dalje delimo, onako primitivno, na one za koje su za reforme i one koje su protiv reforma. To su dva bloka u državi koji se još uvek ne razumeju, to je u tradiciji srpske politike. Srpska politika je još uvek nesposobna da na miran način rešava svoje sukobe. Politička istorija Srbije je ispunjena nerazumevanja, sukoba i ubistava i to je još uvek tako, i mislim da je utoliko značajnije, da ovo što je Zoran ostavio kao svoj rad dobro procenimo i da, ako smo već na tom parkiralištu proveli 10 godina, da izvučemo neke zaključke iz svega toga. I ti zaključci ne bi trebali da idu prema drugoj strani, da razmatramo kakvi su oni, jer to je potpuno jasno. To je struja koja bi stalno konstruisala nešto što je neuspešnoi oni nisu nikakva tajna, ali bismo mogli da naučimo nešto iz sopstvenih grešaka i ja nikad nisam navikao da govorim o Zoranu na taj neki tužni način. U tom smislu, treba da pokušam da izvučem nešto što je njegova greška, kako je mi ne bismo ponovili. Mislim da bi on to tako najviše i voleo. Greška Zorana Đinđića je bila ta što je bio previše brz i što nije vodio računa o performansama drugih. Iako su mu performanse drugih, a i celog društva bile veoma dobro poznate.

Dakle, naše društvo nije bilo spremno da prihvati istinu, a kad neko nije spreman da prihvati istinu, on nije spreman ni da prihvati brzinu kojom bi se naterao da tu istinu konačno prihvati zarad svog interesa. Ovo je takođe jedan mentalitet koji ne prepoznaje sopstveni interes koji može na tom parkiralištu da provede sledećih 100 godina, optužujući stalno nekog drugog za to što stalno stojimo u mestu i mislim da svako onaj ko ima taj nerv za opšti interes, a to je osnovni kvalitet Đinđićevog političkog delovanja. Nije mislio samo na sebe, na svoju političku misao, svoju političku partiju, on je imao nerv za opšti interes. On je radio za sve i mislim da je to nešto najvrednije i najneophodnije u srpskom političkom društvu i mi se trudimo zaista, ne stavljajući tapiju na njegovu zaostavštinu. Voleli bi smo da se svi smatraju vlasnicima te zaostavštine u onoj meri u kojoj su naše sposobnosti trenutno i u okviru kojih pokušavamo da plasiramo nerv za opšti interes. To je prosto, kako da kažem, revolverizacija viteškog delovanja, skoro patetičnog u srpskom društvu i koje, ja sam to nedavno rekao, raspravljajući se sa intelektualnim krugovima, koji su takođe krivi za sve ovo što se događa, zbog toga što su neuspešni, i zbog toga što se ne pomeraju. Rekao sam da onaj ko smatra da može tako da se onaj koji se ponaša kao da se ograđuje od zločina vrati sutra ovde, i da uskrsne. Kad bi smo im dali da rade to što žele da rade, uskrsnuli bismo ranije pa bi mu onda natovarili kakvu kravatu nosi, u kakvom džipu se vozi, i sve ono ostalo što predstavlja određenu impotenciju intelektualnih krugova u ovoj zemlji da na neki način pomognu zemlji da se izvuče iz tog gliba kojim je zakopana tako dugo.

Nikad ne bismo trebali da zaboravimo ono što je energija koja je neuništiva u svemu onome što je pokušano u nezahvalnim okolnostima, Đinđić nikad ne bi bio na vlasti. Onaj koji ne kontroliše Crvene Beretke i tajne službe ne može sa sebe da kaže da je bio na vlasti. Njega je ubila država kojom je navodno upravljao. Te strukture i danas sprečavaju da se zemlja konačno oslobodi i jedina uteha u svemu tome je to što je neizbežno da jednostavno ne postoji druga mogućnost i to je sreća u nesreći. Pogledajte samo šta je Tadić uradio prošle godine. Možemo mi o njemu da kažemo šta god hoćemo i to smo toliko puta govorili, ali bilans koji je on imao: ukinute vize, relaksirano pitanje Kosova, odmrznut trgovinski sporazum sa EU, molba za prijem u EU. Znate, izgubio je izbore na Voždovcu, on se stidi onog najboljeg što je uradio prošle godine, stalno govorimo o onome što je neuspešno. U jednom Ustavu jedne države u kome prva rečenica glasi da je ono što je već odvojeno od Srbije neodvojivi deo Srbije, pa to ispada jedan nonsense moramo dosta hrabrije da se ponašamo i zazo LDP pokušava da bude ledolomac i da kaže vrlo često ono što Vlada ne može da kaže, to je naš deo posla, mi ćemo to uvek raditi, a zavisi od drugih ako Srbi neće da glasaju za promene, pa dobro, nije bitan ni LDP, ni intelektualni krug, nije bitan nikakav Zoran, ali je bitno kako će se živeti narednih 10,20 godina.

Dobar nauk imamo iz te letargije, iz te gluposti pre svega, koju smo i sami emitovali kao društvo proteklih 20 godina, i da smo za sve svoje nesreće sami krivi, pa ako se nekom to sviđa, onda je to nešto drugo, ali mislim da 3-4 stvari moraju svi, od najobrazovanijih slojeva u društvu do najneobrazovanijih moraju da odvoje važno od nevažnog. To nisu uspeli da urade kad je Zoran bio u pitanju, pa nek urade barem sada, kada su oni u pitanju i kada je još jedna šansa pred njima. Da ne provedemo sledećih 10 godina na nekom parkiralištu Tome Nikolića, ili nekog ko tako sporo uči. Pa, nemamo mi vremena da učimo tom sporošću. Ako nije Srbija mogla da bude brza kao što je Zoran zahtevao, ajde barem da ne bude toliko spora kao što su Koštunica i Nikolić. To je posao i svih vas, i nema umora. Naši životi neće biti bitno bolji do kraja našeg fizičkog boravka ovde. Ako neko propada 20 godina, treba mu još 20 godina da se barem vrati na onaj stadijum kad je počeo da propada. Ajde da uz pomoć svih ostalih, pošto ovo društvo nije sposobno da samo sebe uzdigne, ajde da vidimo da počnemo borbu svi nešto brže, ali mora da se pokaže jedna velika solidarnost, jedna velika tolerancija, velika nesebičnost. Da bi onima koji dolaze posle nas bilo mnogo drugačije nego što je bilo nama. Ispričaću vam za kraj dve zen priče.

Jedan kaluđer pere svoju zdelicu, drugi kaluđer dolazi isto sa rukama u vodi, škorpion upada u vodu, ovaj ga izvadi napolje, a škorpion ga ubode. Posle nekog vremena škoprion ponovo upadne u vodu i kaluđer ga ponovo spase, i škorpion ga ponovo ubode. Tada ga zapita ovaj drugi zašto spašava škorpiona kad je u njegovoj prirodi da ubode? A ovaj mu je odgovorio kao što je u njegovoj prirodi da ubode, tako je u mojoj prirodi da mu pomognem. To je jedna vrsta ponašanja koja je potrebna Srbiji i mislim da ta vrsta nesebičnosti je najveći amanet koji je jedan premijer ovako nasmejan i mrtav ostavio za nama. Druga priča je kad je jedan starac pre monsunskih kiša sadio mango u svojoj bašti, a onda je došao neko i rekao, ti si star, misliš da ćeš uspeti da pojedeš voćku sa tog drveta? A on je rekao ne, ja to ne mislim, ja sam isuviše star da bi dočekao da pojedem taj mango, ali sam pomislio kako sam celog života jeo mango koji je neko drugi sadio, i ovo je moj način da im zahvalim.

Vaš način da zahvalite njemu je da tako isto postupate. Palimo motor i idemo dalje. Hvala.