Međugeneracijski dogovor, a ne novo bežanje od reforme penzijskog sistema

Šef poslaničke grupe LDP-a

Ne smemo da dopustimo da se penzioni sistem menja na ovaj duboko nepravedan način, jer će cenu za to decenijama plaćati milioni ljudi. Moramo da se dogovorimo kako da povećamo motivaciju za rad i inicijativu, a ne da uništavamo generacije, uglavnom mladih i građana srednjih godina, i inače slabu srednju klasu, predstavljajući buduću penziju kao glavnu motivaciju u životu, bez obzira na cenu koju za to treba platiti.

Tekst zakona se privodi kraju, a nema ni reči o zahtevu LDP da na ovom temi pokušamo da postignemo novi dogovor u društvu i međugeneracijsku solidarnost. Sada se samo dodatno plaše ugroženi penzioneri, a država ih suprotstavlja sopstvenoj deci i unucima i dovodi do velike podele u društvu.

Izmene zakona koje će brzo uslediti tiču se svakog čoveka koji živi u Srbiji. Zbog toga to nije tema o kojoj mogu da odlučuju Ljajićevo ministarstvo i Krkobabićeva stranka. Gurajući u prvi plan pitanje uslova penzionisanja za buduće penzionere, vlast odbija da otvori raspravu o tome kako će se srediti haos, zašto nema ni govora o proveri sadašnjih penzija, zaštiti i nagradi onima koji su radili puni radni vek, zašto nema nikakve provere i ispitivanja zakonitosti odlaska u penziju u proteklih dvadesetak godina, kako ćemo motivisati i omogućiti sadašnjim radnicima da pod povoljnim uslovima uplaćuju sebi dodatno osiguranje koje bi im obezbedilo veće penzije. Ključna pitanja reforme nisu ni otvorena, birokrate ponovo sabiraju i oduzimaju procente i godine.

Svaka lobistička grupa u javnosti pokušava da zaštiti sebe, a društvu koje se muči da ostvari bilo kakav rast se kao spas nudi poruka da će, kada konačno dostigne nivo rasta BDP od 4 odsto, taj stvoreni novac potrošiti na krpljenje rupa u penzijskoj kasi. Sve se to dešava u državi u kojoj svake godine skoro 15 odsto svega što stvorimo odlazi na dotaciju tom propalom sistemu koji jede našu budućnost.

LDP neće dozvoliti da se prolazni političari i nesposobni demagozi sakriju iza MMF-a koji ne može biti zamena za dogovor i saglasnost u srpskom društvu. Mi u Srbiji, a ne MMF, imamo obavezu da kažemo ljudima koji danas naporno rade uspevajući da u nenormalnim uslovima zarade svoju platu, onima koji su opstali na tržištu i uredno plaćaju doprinose, stotinama hiljada mladih koji dolaze na tržište rada, svima koji žive od rada, šta ih čeka i zbog čega će se uskoro u zemlji stvoriti dve kategorije građana. Zašto će samo oni morati da rade još mnogo duže, da dodatno podnesu teret, da i narednih 10 ili 20 godina plaćaju cenu za sve – za neodgovornu državu, za mnoge koji su prerano ili zbog slabosti ekonomije i političkog sistema otišli ili oterani u penziju.

Društvo je izmoždeno licemernošću države, koja ga je, zbog neodgovornosti koju opet ponavlja, gurnula u štrajkove za radna mesta koja odavno ne postoje, u ekonomiji koja je decenijama rasturana, zemlji koja ne zna šta je njen cilj, u kojoj se poslodavci teraju u nepoštovanje zakona i neplaćanje doprinosa koje ni država ne uplaćuje za zaposlene u svojim preduzećima. Za sve to cenu, kroz fiktivno povezivanje staža, plaćaju poreski obveznici, malobrojni radnici i poslodavci koji nešto uspevaju da stvore i u ovakvoj zemlji. To je nepošteno i svaki takav pokušaj bežanja od reforme je katastrofalan za društvo.