“Jasno je da je guverner Jelašić bio izložen pritiscima, da je on zapravio bio jedini normalan glas u krizi u kojoj smo se nalazili, njegove poruke su ostale usamljene zbog diletantizma i populizma koji je zapravo bio osnov ekonomske politike vlasti u godini krize.

Zahtevi za odbranu kursa, drugačijem raspolaganju deviznim rezervama, povlačenje sredstava MMF-a, zapravo su bili napadi na centralnu banku i guvernera koji tako nešto nije mogao da radi ukoliko je želeo da bude ozbiljan i odgovoran guverner. Iako je u obrazloženju svoje ostavke rekao da su razlozi lični, on nije svojom voljom došao na čelo Narodne banke, očigledno je da je u tom poslu više nego usamljen i da su pritisci bili toliko veliki da se on praktično pred njima povukao.

Mislim da su inflacija i štampanje para i svaki drugi oblik ekonomske nestabilnosti posledica koncepta na kojem insistira vlada u ovom trenutku, pre svega zbog toga što se ona distancira od one vrste reformi koje bi suočile Srbiju sa istinom. Mi ako želimo bolju ekonomiju moramo više raditi, ako više radimo moramo videti kome prodajemo svoju robu i gde nalazimo novac koji nam je potreban da bi je napravili. Dakle nova politika, ekonomija je nezamisliva bez nove politike, a bolji standard je nezamisliv bez bolje organizacije. Sve to je više nego ugroženo neodgovornom politikom vlade Mirka Cvetkovića, koja se u poslednjih godinu dana odnosila prema centralnoj banci odnosila kao prema instituciji koja je usporava u promenama, a ne kao instituciji koja zapravo definiše kurs koji sama vlada ne može da prati.

Smatram da je predsednik vlade direktno odgovoran za ovo što se danas desilo zato što on ne može da dopusti svojim potpredsednicima onakav cirkus na Kopaoniku jer su posledice i Đelićevog, Dinkićevog i Dragutinovićkinog nastupa zapravo bile svojevrstan pritisak na centralnu banku i guvernera koji valjda treba da zna sa kim razgovara. Pošto posle toga premijer to nije presekao, jasno je da je Jelašić mogao samo da se povuče. Prošlonedeljna najava dinarskih kredita, podizanje potrošnje, u zemlji u kojoj pada produktivnost zapravo je samo potvrdilo prisustvo onog mentaliteta iz 1992. i 1993. godine kada se standard gradio u štampariji a ne u fabrici. Ovo je poslednje upozorenje vladi i izlaz iz krize ne može biti pronalaženje spasioca već pronalaženje jasne strategije koja bi obavezivala svakoga. I vladu i parlament i centralnu banku.

Mi sa naših 12 poslanika to možemo da predložimo ali to ne možemo da realizujemo. To je moguće uraditi jedino u dogovoru sa vladajućom koalicijom koja mora imati više sluha i razumevanja za potrebe Srbije od svojih unutrašnjih potreba. Kada zbog pet poslanika probijete penzioni budžet za 150 miliona evra i pogurate evro sa 85 dinara na 100, onda ne možete očekivati od drugih da oni to, ne samo tolerišu, nego da to saniraju. Mehanizmi koji su stajali na raspolaganju su potrošeni i to je poruka guvernera koji se povukao”.

Čedomir Jovanović, Narodna skupština