- Koliko su i danas prisutne političke posledice po odnose Srbije i Zapada, 11 godina posle NATO bombardovanja?

Posledice su vezane za nespremnost da se društvu ponudi jasna perspektiva koja znači da mi svoju nacionalnu bezbednost moramo čuvati kroz brzo članstvo u NATO i EU. Da više nećemo igrati na tankoj žici ravnoteže moći u svetu, jer nas je nespretno balansiranje i dovelo pod bombe. Naravno, tu slabost vlasti opasno zloupotrebljavaju izolacionističke stranke opozicije koje nas ponovo suprotstavljaju NATO savezu, alijansi u kojoj svi naši susedi.

- Blede li u svesti građana sećanja na taj događaj?

Ne mogu i ne treba građani da zaborave to, ali je na političarima odgovornost da to sećanje da neki konkretan rezultat. Da ne moramo, kao juče, da ponovo donosimo novi zakon o amnestiji zbog nevinih ljudi koji nisu želeli da budu glineni golubovi tragične politike. Vreme NATO bombardovanja je i vreme kada su demokratski lideri bežali iz zemlje pod pretnjom ubistvom, tada je ubijen Ćuruvija kao žrtva onih koji su bombardovanje iskoristili da bi uradili ono što su planirali i njemu i drugima. Građanima ne može da izbledi to što su bili pretvoreni u mete, jer je tadašnja vlast rešila da Srbiju suprotstavi NATO savezu, zasnivajući svoju odluku na diletantskim očekivanjima da će tvrdoglavošću i bahatošću umoriti NATO.

- Šta je Srbija mogla iz svega da nauči?

Šta je mogla da nauči, a nije, to nije pitanje za građane, nego za političke i društvene elite, za crkvu, Akademiju, ozbiljne medije, za naše univerzitete. Bombardovanje je epilog tragične politike koja je licemerno sve svoje slabosti skrivala iza paravana nikada jasno definisanog nacionalnog interesa. Srbija se “branila”, od 1990. i Knina, do 1999. i Kosova, mnogo manje od drugih, a mnogo više od unutrašnjih reformi, demokratizacije, pozitivnih promena koje su pratile duh tog vremena svuda, samo ne u Srbiji.

Nikada se država nije u potpunosti i na pravi način, zdrav za društvo, distancirala od toga. Oni koji nisu ništa umeli da stvore, srušili su sve oko sebe. Zato nam se danas, jer nismo mnogo naučili, maše tom istorijom, opet nam se nudi korenje. Ne možemo da bežimo od Kosova koje je već izgubljeno, tako što ćemo bežati i od Evrope, koja podrazumeva rad i velike promene.