Osudom zločina u Srebrenici Srbija načinila korak napred u suočavanju s prošlošću, ali tragično poglavlje još nije zatvoreno

- Deklaracija je gest vladajuće većine, izraz njenih maksimuma. LDP je jasno rekao da ne može da glasa za tekst koji je više vodio računa o potrebama i unutrašnjim neslaganjima vladajuće koalicije, nego o potrebama i potencijalima društva. Kada LDP govori o tome da sve što radimo, pa i da tekst Deklaracije treba da ispuni evropske potrebe i težnje društva, mi govorimo o tome da stav Evrope, koji je i civilizacijski stav, jeste nešto što moramo da prihvatimo i usvojimo bez dilema.

Ali, to je pitanje i za birače na sledećim izborima. Ako društvo želi jasniju i čistiju politiku, onda treba i da glasa za stranku koja se tako politički postavlja. U ovom odnosu snaga, LDP nije mogao više od onoga što smo učinili. Otvorili smo temu odnosa prema Srebrenici pre tri godine, insistirali na ozbiljnosti, predlagali amandmane koji su nudili rešenje – navođenje da se u Srebrenici dogodio genocid, zahtev da bar ovom društvo saopštimo da je Mladić optužen za genocid i najteže ratne zločine, ako već ne možemo da ga uhapsimo, da 11. jul proglasimo Danom sećanja – ističe za Danas Čedomir Jovanović, lider LDP, stranke koja je odbila da podrži skupštinsku Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici.

Ima li u ovoj priči oko usvajanja Deklaracije pobednika i poraženih?

- Bez obzira na nedostatke, dobro je što je konačno tema Srebrenice i politika koje su je stvorile otvorena u instituciji kakva je Skupština. To jeste neka pobeda normalnosti, humanosti i obzira prema teretu koji dugo opterećuje nas same, našu budućnost, odnos prema drugim narodima koji žive sa nama ili oko nas.

Da li će se ovim nešto promeniti, u samoj Srbiji, kao i u njenim odnosima u regionu i sa EU?

- Ne može se Srbija ratosiljati tereta tako što će generali odlaziti u svoju poslednju prekomandu u Hag. Neko je generale odveo u rat, neko ih je blagoslovio, pravdao to što su činili. Svi oni su danas prepreka na našem putu normalnom životu. Ako se Srbija kandidovala za članstvo u EU, onda se valjda kandidovala i za evropske vrednosti. Te vrednosti se samo naziru u usvojenom tekstu Deklaracije, ali nisu dovoljno jasne. Ipak, kada se napravi prvi korak, onda se više ništa ne može zaustaviti. Mi ćemo još dugo razgovarati i o onome što je Srebrenici prethodilo i o svemu što Srbija mora da uradi kako bi sebe promenila. Samo na takav način budućnost svojih građana i svih u okruženju ćemo učiniti drugačijom od tragične prošlosti.

U kojoj meri je srpsko društvo spremno da se nastavi suočavanje s ratnom prošlošću i od čega to zavisi?

- Petnaest godina posle Srebrenice, mi i dalje imamo puno ličnih problema, kao narod i društvo. Ne samo u prihvatanju onoga što se u Srebrenici desilo, nego i onoga što je prethodilo i što iz tih događaja proizlazi. Zbog toga su rasprava, pa i tri meseca priče o donošenju Deklaracije, tako teški, a često i zbunjujući za društvo, za ljude koje to sa strane posmatraju. Kada govorimo o ulozi svog naroda, onda smo unapred osuđeni na neuspeh ako to radimo samo kao političari. Ne može o Srebrenici govoriti parlament, a ćutati crkva. Ne može o presudi Međunarodnog suda pravde govoriti Deklaracija, a ćutati naš univerzitet ili Akademija.

Izvor: Danas