Vest o brutalnom iživljavanju nad psom, od strane N. N. lica, svakako je šokirala domaću, ali i svetsku javnost. Najveća nesreća keruše Mile, kojoj je neki monstrum odsekao sve četri šape, je u tome što se oštenila u jednoj potpuno “paranenormalnoj” državi. Da je taj nesrećni okot ugledao svetlost dana u recimo Parizu ili Berlinu, sada bi sretno tapkao po Šanzelizeu, Monmartru ili Olimpijskom parku. Avaj…

O tempora, o mores

Najveći paradoks je u tome što je u društvu, koje želi da postane deo zajednice u kojoj je maltretiranje i ubijanje životinja neprihvatljivo, nasilje nad životinjama deo svakodnevice. Čak što više, ono je opšte prihvaćeno, a u pojedinim gradovima i institucijalizovano. Stoga ova vest, iako šokantna, ne sme ni malo da iznenadi onaj deo javnosti koji pretenduje da postane normalan (Šta god to “normalan” značilo).

Tako mi je jedan od mojih (wanna be normalan) komšija objasnio kako je N. N. kasapin jedan monstrum i da se zna kako se ubija pas – puškom, da se ne muči! Ovaj “lovac Joca” važi za pristojnog građanina, penzionera, i citiram dotičnog, “ljubitelja pasa”… OMG, postavlja se pitanje kakvi su onda oni nenormalni, nepristojni, što ne vole pse?

To su zapravo oni što pse/mačke/golubove/sve što se miče gađaju kamenjem, udaraju motkama, postavljau udice i otrov u pračiće mesa. Oni takođe imaju neodoljiv poriv za privatizovanjem  zajedničke prostorije u zgradi ili hodnika, kako bi imali gde da odlože motike, grabulje, kolica, kreozan… To su isti oni kojima posle 50 godina života u gradu (Koji su, jel te oni zidali, gradili, sadili…) još niko nije objasnio da park uređuje gradsko zelenilo, da opoština zida sportske terene, da čistačica pere hodnik svakog ponedeljka, da protivpožarni izlaz ne sme biti  zaključan, da se džakovi sa đubrivom ne drže u prikolici vezanoj za banderu, da se đubre ne baca u malu kantu u parku već u kontejner, da park nije podijum za poselo posle 1001 “pive”, da njihovo rikanje nije pesma, da boćanje (balote) nije olimpijski sport, da pas ima pravo na život iako ne “daje” meso, mleko i jaja i ne čuva avliju… To su oni koji ne shvataju da je maltretiranje i ubijanje životinja krivično delo!

Njih tragedija keruše Mile ne dotiče isto koliko ih ne dotiče ni katastrofa na Haitiju, ali ni poplava u rodnom selu od koga su se odavno odrodili. Oni gaje empatiju jedino za Šešelja, Karadžića i pokojnog im predsednika.

Evropejci na kubni

Međutim, gore opisani,  kinofobični Homo Balkanykus, se već godinama sapliće na putu evrointegracija, jer on na taj put nije ni želeo da krene niti da do njegovog cilja stigne. Njegova najveća tragedija je u tome što je to staza sa koje skretanje ne postoji a društvo kome se tako tromo i nevoljno približava ne prima takve kao što je on. To društvo je odavno evoluiralo i stvorilo skup vrednosti koji paranenormalna, paragrađanska, pararuralna Srbija mora pre svega da shvati kako bi ga prihvatila. To je društvo u kome je, između ostalog, nasilje ljudi nad životinjama neprihvatljivo isto toliko koliko je neprihvatljivo i nasilje ljudi prema ljudima. U toj porodici naroda psi normalno i neometano ulaze u gradski prevoz, restorane, prodavnice.

Jednostavno, Evropljani smatraju da je kinofobija bolest koja se leči kod psihijatra a ne opšteprihvaćen model ponašanja ili pravo građana. Zapadnoj civilzaciji je ovakav zločin nepojmljiv, a u Srbiji je uobičajen i učestao, bez tendecija da će se stanje uskoro promeniti.

Na našu sramotu, Srbija je zemlja koja je prva imala pisani standard za pse na celoj zemaljskoj kugli – dokument poznatiji pod imenom “Zakonik Rase” čija se starost procenjuje na 12 – 13 vek. Ne zna se da li je taj dokument bio jedan od pratećih elemenata Dušanovog Zakonika ili zasebno pisano štivo,  a odnosi se na određenu rasu pasa – Silvane ili Zmajeve kako su ih u to vreme nazivali zbog njihove velike hrabrosti u bojevima od Istre do Kosova.

“Ovaj zakonik da se svima sto drže zmajeve u um postavi i dovijeka poštuje, jer zmajevi su uz nas od davnina, od prije nego što smo i slovo imali, pa ih valja počtovati i čuvati, jer su od Boga. Kao sto nas bez zmajeva ne bi ni bilo, tako nas bez zmajeva neće ni biti.”

(Citat iz “Zakonika Rase”)

Privođenje pravdi N.N. počinioca užasnog zločina nad kerušom Milom je za Srbiju od krucijalne važnosti. Pre svega zbog uspostavljanja kulturoloških, socioloških normi i društvene klime kakva je poželjna u jednoj modernoj evrpskoj zemlji 21. veka. Ako vam to baš i nije prioritet onda bar nemojte smetnuti sa uma da sa takvim monstrumom sutra možete ući u lift. U suprotnom, neka nam je bog u pomoći.

autor:Bojan Pantić