Šef poslaničke grupe LDP-a

Ako Vlada dopusti poskupljenje gasa, LDP će tražiti da Antinimonopolska komisija kazni Srbijagas i zaštiti potrošače. Cilj je da prekinemo dalje ponižavanje i zelenaško ponašanje državnog monopoliste.

Ako se dozvoli traženo poskupljenje, prosečan potrošač će plaćati za 50 odsto veću cenu od potrošača u zapadnoj Evropi, iako direktor Srbijagasa stalno tvrdi da Srbija dobija, od ruske strane, najpovoljniju cenu gasa. Kako to izgleda u stvarnom životu i surovim brojevima, pokazuje prosta analiza. Sa traženim povećanjem cene, prosečna cena kubnog metra Srbijagasovog nekvalitetng gasa biće oko 50 dinara, iako se poslednjih meseci cena nabavke gasa na međunarodnim tržištima značajno smanjila.

Država ne sme da dopusti poskupljenje gasa za 20 odsto, jer potrošači već plaćaju preskup i nekvalitetan gas. Sada je prilika da napravimo rez i počnemo da oslobađamo građane Srbije, koji su žrtve toga što je država najveći monopolista, a partijska pripadnost jedini kriterijum za direktorska mesta u javnim preduzećima. Zato, uz benzin, internet, telekomunikacione usluge, plaćamo i najskuplji gas, a kroz nametnute račune finansiramo poslovne promašaje Srbijagasa.

LDP poziva Vladu Srbije i Agenciju za energetiku da konačno zavedu red i spreče zloupotrebu monopolističkog položaja Srbijagasa. Ne postoji, čak ni u Srbiji, tako direktno i ogoljeno izrabljivanje i terorisanje potrošača kao što je to slučaj kod uvoza i distribucije gasa.

Samo u Srbiji građani plaćaju sve – sami uvode gas, finansiraju infrastrukturu i održavanje, pristaju na nametnute uslove i zavise od uvoznika koji ima državnu zaštitu za svoje zloupotrebe. LDP će tražiti konkretne mere i odluke koje će zaštiti prava potrošača, koji se stalno potkradaju kroz diktiranu cenu gasa, bez ikakvog prava da im cena bude umanjena zbog činjenice da sami finansiraju izgradnju svoje mreže i uvođenje gasa.

Dok se zemlja nalazi na ivici ekonomskog i socijalnog sloma, od građana se traži da dobrovoljno pristanu na novo poskupljenje i nastave da finansiraju ambiciju rukovodstva Srbijagasa i njegovog direktora da izraste u gasnog magnata. Svi smo žrtve te ambicije, za koje nema nikakvih referenci osim činjenice da, uz političko tolerisanje koalicionih partnera, gradi poslovnu imperiju u kojoj se, iako gubitaš, Srbijagas bavi preuzimanjem staklara, informatičkih firmi, otvaranjem osiguravajućih kuća, sponzorisanjem muzičkih festivala, čije troškove na kraju plaćamo svi kroz račune za gas i kredite za pokrivanje gubitaka.

Bajatović stalno obmanjuje javnost koristeći fraze o padu vrednosti dinara, rastu dolara i negativnim kursnim razlikama. Umesto toga, politički postavljeni direktor Srbijagasa, monopoliste u uvozu gasa i član Upravnog odbora Jugorosgasa koje naplaćuje proviziju od pet odsto, javnosti treba da pruži druge odgovore. Svaki potrošač, od koga se očekuje da sa zamrznutom zaradom i penzijom, plaća gubitke koje pravi rasipničko rukovodstvo Srbijagasa, ima pravo na takve odgovore i preciznu računicu troškova.