Kada je objavljena vest da će u organizaciji državne agencije TANJUG i uz direktan prenos na TV B92 biti priređena debata između Milorada Dodika, predsednika RS i Čedomira Jovanovića,predsednika LDP-a,zato što se Dodiku nije svideo govor Čedomira Jovanovića na GO LDP-a, iskusan posmatrač je mogao da pomisli na nekoliko stvari:
-    da je generalno dijalog uvek dobrodošao kad se rešavaju krupna politička pitanja i razjašnjavaju krupna neslaganja.
-    da Milorad Dodik želi da iskoristi priliku i sa tog događaja u svet poslalje neke nove poruke i plasira nove političke ideje oko rešavanja pitanja vezanih za funkcionisanje BIH.
-    da bi početak dijaloga mogao biti koristan za otvaranje novih, savremenih procesa saradnje.
Na žalost, ništa se od toga nije dogodilo i Dodik je propustio priliku koja se ne ukazuje baš često. Sav njegov govor, ako zanemarimo nepristojne upadice i politikantska imputiranja se sveo na negaciju presude MSP u Hagu u kojoj je jasno napisano da je „na područiju Srebrenice VRS počinila genocid“.
Milorad Dodik je u politici bio i 1991. godine. Pripadao je političkoj struji koja je Karadžića i njegove saradnike zvala monstrumima. U vreme kad su Milošević i Karadžić imali neke nesporazume,1993 i 1994. godine, Dodik je uživao Miloševićevu podršku i na krilima te podrške, uz američku pomoć, nakon Dejtonske konferencije otišao je za premijera Republike Srpske. Živeo je tada u Beogradu, a i danas ima impresivnu listu katastarskih čestica upisanih na svoje ime u nekoliko beogradskih opština. Kako je vreme proticalo, Dodik je sve više prihvatao retoriku koja mu je bila strana ranijih godina. Postajao je „čvrst i tvrd Srbin – državotvorac“, osvajao biračko telo među bosanskim Srbima svojom nepopustljivošću prema bošnjačkim političarima i negacijom bilo kakve BIH.Dogurao je dotle da ga je Dobrica Ćosić proglasio najtalentovanijim srpskim političarem, a lično je učestovao u kampanjama Vojislava Koštunice kad je god to bilo moguće. Bio je govornik na čuvenom mitingu „Kosovo za patike“, u februaru 2008. godine, kad su gorele ambasade.
Nakon što je Koštunica propao približio se Borisu Tadiću i to je sada veliko političko prijateljstvo. Uspeo je da na Tadića okači Karadžićeve lente i ordenje, baš 9. januara ove godine kad se obeležavala godišnjica Republike Srpske. Ponavlja stalno da BIH nikada neće priznati Kosovo dok je on tamo neki faktor.
Ovo što gledamo danas je loša politička igra koja će najviše koštati Srbiju. Propala nacionalistička politika je na Kosovu pri samom kraju. Evo i Vuk Jeremić želi da se skloni i uhlebi u Njujorku.Dolaze izbori i predsednik Srbije grozničavo juri glasove i Dodik mu tu može biti od neke koristi. U tu svrhu ni kačenje Karadžićeve lente nije greh. No greh je postalo pomenuti reč genocid, bez obzira što ta reč piše u presudi MSP u Hagu. Zbog toga ova besomučna jurnjava korifeja srpskog nacionalizma, najpre za piscima i bibliotekarima,a od subote, posle govora Čedomira Jovanovića na GO LDP-a, oštrica se upućuje na jedinu politički ispravnu i iskrenu snagu.

Dodik i njegovi instruktori će se vrlo brzo naći pred problemima mnogo većim nego što je to Čedomir Jovanović, LDP, Forum pisaca ili Sreten Ugrčić. Vreme njihovoj politici ističe, i biće jako bolno to priznati. A srpskoj nacionalističkoj eliti ostao je samo još jedan oslonac – Republika Srpska i Dodik.

Sve je teže slušati javne iskaze Ivice Dačića,čoveka sa brojnim državnim funkcijama i predsednika navodno reformisanog SPS-a.Jednako je teško razabirati kada govori u svojstvu ministra policije, kada u svojstvu potpredsednika vlade a kada kao predsednik SPS-a.
No, kako god bilo, Dačić je protekle nedelje svojim istupima i aktivnostima jasno pokazao da još nije potpuno izašao iz šinjela svog političkoga oca Slobodana Miloševića.
Pred svečano obeležavanje dvadesetogodišnjice Republike Srpske u banjalučkoj sportskoj dvorani „Borik“, pronađeno je oružije.Naravno da je ta činjenica sama po sebi alarmantna.Na proslavi je bilo mnogo gostiju, ali i sam politički i crkveni vrh iz Srbije i Republike Srpske.Dobro je da je policija obavila svoj posao i obezbedila da se ta manifestacija mirno i bezbedno održi.
Nakon mnogih špekulacija, ispostavilo se da je oružije u sportsku dvoranu uneo izvesni Bole Stanišljević,radnik u sportskoj dvorani. Isto tako je ustanovljeno da je taj Bole godinama, odnosno nešto pre, za vreme i nešto posle rata u BIH,  bio službenik centra DB u Banja Luci,dakle one iste službe koju je osnovao i sa kojom je tih godina suvereno gazdovao Dačićev politički otac – Slobodan Milošević. Zašto je Bole to oružije tamo držao, šta mu je bila namera i kakvi su mu bili ciljevi, trebalo bi da utvrdi istraga.
Nakon svega, crnogorski pisac i novinar, ali i savetnik predsednika crnogorskog parlamenta, Andrej Nikolaidis, napisao je veoma kritičan tekst o manifestaciji u Boriku, a taj tekst su preneli neki mediji u Srbiji. Sa tekstom se neko može slagati, neko ne, ali treba reći da on ima jednu vrlo nespretno formulisanu rečenicu koja se, naročito ako je izvadimo iz konteksta  može tumačiti kao žal što do terorističkog akta nije došlo. I upravo su se mediji bliski vladi uhvatili te rečenice ne objavljujući tekst integralno, konstruišući harangu protiv Nikolaidisa ali i crnogorske države.
Forum pisaca iz Srbije, udruženje koje pored ostalog brine o slobodi misli, izadalo je jedno saopštenje u kome je zatražilo da se sa harangom prestane,a naročito da se staljinističkim metodima ne stvara atmosfera  linča jednog mladog i darovitog pisca.
Pored ostalih, to saopštenje je potpisao i Sreten Ugrčić, član Foruma pisaca, ali i upravnik Narodne Biblioteke Srbije.
Već istoga dana kreće u listu „Pres“ haranga na Ugrčića kao nekoga ko „podržava teroriste“, a sutradan Ivica Dačić odlazi na jug Srbije i u svojoj neslužbenoj izbornoj kampanji osipa drvlje i kamenje na Ugrčića, preteći hapšenjem. Istovremeno saopštava da će odmah zatražiti od partnera u vladi njegovu smenu, dodajući da Ugrčić teroriste može da„podržava iz zatvora a ne iz biblioteke“. Kada je reagovala demokratska javnost u Srbiji, i naročito kad je reagovao predsednik LDP Čedomir Jovanović, tražeći od Dačića da ne vraća u Srbiju duh devdesetih Dačić je onda i njega nazvao „zaštitnikom terorista“.
Već sledećeg dana vlada saziva „telefonsku sednicu“ i na njoj po hitnom postupku smenjuje Ugrčića. Vlada se tog časa ponela kao Dačićeva „specijalna jedinica“, a ne razumna vlast i to je za veliku brigu. Ne postoji zemlja gde je ministar policije smenio nekog čelnog čoveka kulturne ustanove, ali eto i to je u Srbiji moguće kad vladaju sestrinske stranke i kad su DS i SPS objavile deklaraciju o mirenju i „večnoj ljubavi“.
Da stvar bude jasnija, Sretena Ugrčića je na mesto upravnika Narodne Biblioteke postavila vlada Zorana Đinđića i on je zapravo bio kadar DS-a. Sjajno je obavljao svoj posao i Narodnu Biblioteku, dragocenu instituciju spasao od propadanja do koga je dovela baš vlast SPS-a i Ivice Dačića, kroz devdesete godine.
Ugrčićeva smena mogla bi se sasvim legitimno tumačiti i kao obračun sa još po nekim ko je na javnoj funkciji ostao iz Đinđićeva vremena.
Šta nam još ukazuju događaji vezani za Nikolaidisa, Ugrčića i Forum pisaca.
Ukazuju više stvari ali bi trebalo podvući nekoliko.
Prvo,nakon Ugrčićeve smene svi koji budu na javnim funkcijama plašiće se da govore slobodno. Sve što se događalo u vezi sa tekstom Nikolaidisa bilo je plod histerične hajke i predizborne kampanje, u kojoj se pojedinci utrkuju da zgrabe neki bod.
U Srbiji je preko 500.000 ljudi vezano direktno za posao u javnom sektoru, i to znači da je Dačić poslao pretnu za čitavih 500.000 porodica.
Istovremeno, u Srbiji se sasvim otvoreno legitimizuju staljinistički metodi konstruisane krivice i linča u kome učustvuje vlast, njeni mediji, njene institucije i njene parapolitičke snage.Kroz te konstrukcije ne samo da se otvoreno gaze ljudske slobode, nego se žrtve proglašavaju krivcima, a krivci žrtvama. Tako, Ivica Dačić pokušava da pripiše Čedomiru Jovanoviću da ,,štiti teroriste” iako je on sve vreme bio na meti državnom teroru koji su produkovali Dačićevi politički uzori juče, a on danas.
Na kraju kad se sve prekrije bučnom i ružnom harangom, teže se vide prevare i marifetluci vlasti. Teško je poverovati da je vlada baš ovih dana pokušala da zavrne MMF za 25 milijardidinarai, te da je pripremila scenario za daljnje zaduživanje od 4 milijarde evra.Već viđeno,zar ne?

Kad je postalo jasno da od kandidature za EU nema ništa, naša vlast je „iz šešira izvadila novog zeca“. On se zove – uljni škriljci.
Najpre je Vuk Jeremić, u pauzi između letova na Karibe i neke destinacije gde se igra ATP turnir, predsedavao crnomorskom inicijativom i naglasio ogroman značaj alternativnih izvora energije, istakavši posebno uljne škriljce. Već sledećih dana imali smo novinske tekstove o tome kako je Srbija potencijalna energetska sila jer leži na uljnim škriljcima. SPS-ovi kadrovi iz oblasti energetike procenili su da samo ispod Aleksinca leži vrednost veća od 180 milijardi eura, uz uslov da se škriljci prerade u naftu.
Naravno, reagovao je i ministar ekologije i rudarstva, Oliver Dulić i već na samom početku godine najavio škriljce kao hit.
On je rekao da bi od naftnih škriljaca u Aleksincu trebalo da se godišnje proizvede između 500.000 i 600.000 tona nafte, oko 100 megavata električne energije i da se obezbedi toplotna energija za taj grad i okolna mesta.Ministar Dulić je dalje istakao da eksploatacija ne može da počne “pre kraja 2016. ili početka 2017. godine”, navodeći da su aktivnosti oko početka korišćenja naftnih škriljaca u okolini Aleksinca velike i da se sve radi u skladu sa zakonom.Tender za savetnika za izbor strateškog partnera a vezano uz eksploataciju naftnih škriljaca na teritoriji Aleksinca biće raspisan u januaru 2012. godine. Ministar Dulić već zna kolika bi ulaganja morala da budu da bi postali naftna meka. On kaže da je to 700 – 800 miliona evra.
E, sad, gde je problem?
Za rezerve uljnih škriljaca zna se još od šezdesetih godina prošloga veka. Zna se i da oni u sebi imaju nekoliko procenata onoga što bi bila nafta. Zna se i da je tehnologija za pretvaranje škriljaca u naftu veoma prljava, a eksploatacija izuzetno skupa.  Zapravo, zna se da je cela priča sa škriljcima jedan veliki blef, gde će pred izbore građanima biti ponuđena jedno lepo upakovano „ništa“. Istovremeno, šalje se poruka da nije ništa strašno zaustaviti evropski put Srbije, jer imamo svoje resurse od kojih se može živeti nezavisno od sveta. Jednom rečju – narod sa toliko škriljaca nema o čemu da brine.
Za Srbiju i njenu stvarnost to su opasne i neodgovorne poruke.

Predsednik Srbije Boris Tadić nam je na glavnom odboru svoje stranke obznanio da ne odustaje od politike „I EU i Kosovo“. Nakon njega to horski ponavljaju funkcioneri DS-a i ministri u Vladi Srbije. Sve je teže razumeti Tadića jer u istom govoru u kome se ponovo zakleo na slogan potpuno promašene politike, on navodi argumente koji su direktno suprotni onome u šta se kune. Tako je kazao u suštini nespornu stvar – da  su ekonomski razvoj i bolji život građana, najpreči zadatak za vlast u Srbiji. Čak je dodao i to da samo ekonomski snažna Srbija može uspešno da reši kosovsko pitanje, ma šta god to značilo.Onda se ponovo vratio Kosovu i opravdavajući fijasko svoje politike kazao da nikada neće odustati od rezolucije 1244. Teško da logika može pomoći kad se uvrste delovi Tadićevog prošlonedeljnog iskaza.

Danas je, sudeći po izjavama brojnih funkcionera vladajuće koalicije, sasvim izvesno da Tadić i Vlada Srbije apsolutno neće prstom mrdnuti da dobijemo kandidaturu u martu sledeće godine.Ivica Dačić, na direktne optužbe komandanta KFORA, da su oružane incidente na severu Kosovu organizovali i sa njima upravljali Zvonko Veselinović i njegov brat, poručuje da to nije ništa jer u Prištini i Tirani ima više kriminala nego u Kosovskoj Mitrovici.

Očigledno je da će izborna kampanja biti pretrpana porukama lažnog patriotizma i glupave nacionalističke retorike, a evropske integracije biti potisnute do mere da će se tvrditi kako mi bi, ali eto, neće nas Evropa. Blato postaje sve gušće.

Danas je na kosovsku scenu stupio i nezaobilazni Konuzin, ruski ambasador. Pošao je iz Beograda u pratnji 25 kamiona pomoći Srbima na Kosovu, a pomoć se sastoji od šatora, ćebadi, agregata za struju i drugih kriznih potrepština. Nije pristojno gledati pomoći u zube, ali sadržaj te pošiljke nas upućuje da je namenjena više ljudima koji će čuvati barikade i boraviti na otvorenom prostoru, nego socijalno ugroženim srpskim porodicama na Kosovu. Jer, šta će Srbima na Kosovu šatori kad imaju svoje kuće? Šta će im agregati kad u kućama imaju struju? Šta da rade sa vojničkim ćebadima kad u kućama imaju svoju posteljinu?

Hoće li to  Konuzin i njegova naklonost postati za našu vlast izborni adut?Konuzin se rado uslikao sa čuvarima barikada, jer su to njemu stari znanci. Svaki protivnik srpskog puta u Evropu, je, pokazalo se, Konuzinov prijatelj,od Obraza i drugih opskurnih, profašističkih organizacija, do političkih lidera Srba na severu Kosova.EULEKS je, u skladu sa svojom misijom krenuo da sprovede Konuzinov transport od Jarinja do Kosovske Mitrovice. No, to se čuvarima barikada ne dopada. Blokirali su EULEKS, blokirajući tako i ruski konvoj.

Politički efekat je katastrofalan. Nered i konfuzija su upravo najveća kočnica bilo kakvoj pomisli da se približimo Evropi, a to je upravo cilj. Pa još kad u tu priču ukalkulišemo Ruse, njihovu ćebad i šatore, onda ceo sever Kosova postaje jedna velika gomila balvana, zemlje i betona, neprelazna brana svakoj normalnosti. Klizimo sve dublje ka tome da će cela stvar završiti u stilu „Ni EU ni Kosovo“.

Stanje u zemlji postaje neodrživo, a politika vlade nerazumljiva i onima koji  je podržavaju. Danas to priznaje i Ištvan Pastor, predsednik DZVM od čije podrške zavisi opstanak Tadićeve vlade. „Politika Srbije je trenutno kao bokser kome odbrojavaju do pet, a da li će ustati do devet – za sada nije sigurno.” Ištvan dodaje da sa politikom,,i Kosovo i Evropska unija Srbija ne može dobiti status kandidata”.

Pa kad je tako neka povuče podršku,da idemo na izbore i da rešavamo agoniju…

Cele ove nedelje smo zatrpani vestima o mogućoj kandidaturi, uslovnoj kandidaturi, uskraćenoj kandidaturi. Spinovane vesti se kreću od nade do razočarenja.Predsednik Srbije Boris Tadić je u poslednjem trenutku, kad smo kao društvo stali nad samom provalijom,napravio ono što je morao još mnogo ranije i njegova politika prema Kosovu je ušla u tragikomičnu završnicu.

Počelo je davno,a zaoštrilo se predstavom od 25. jula, kad su Srbi na severu Kosova izolovali sami sebe podižući barikade i tvrdeći kako na taj način „čuvaju Srbiju i svoja ognjišta“.Sve se to dešavalo uz povremene sukobe sa KFORom i uz prikrivenu,ali jasnu podršku vlade.

Taj krah se polako završava u teškoj panici, nesanici.Postoji  nada da će 9. decembar za Srbiju ipak biti dan kandidature, bar uslovno, ne zato što to naša vlada  zaslužuje,već zato što evropski partneri ne žele da nas ostave u izolaciji.Predsednik Tadić je u poslednjem času„preokrenuo“ priču, a njegova medijska i marketinška ekipa strogo pazi da im se slučajno ne iskrade reč PREOKRET. Kao da je to teško izgovoriti.

Bilo bi mnogo lakše, efektnije, pametnije i za građane Srbije mnogo korisnije, da je Predsednik prihvatio razumnu ponudu Preokreta i redefinisao propalu kosovsku politiku i fiktivnu odbranu suvereniteta. Odbio je to pre mesec dana i poručio da čuva suverenitet, teritorijalni integritet, Ustav, a dodao da ne može menjati politiku svakoga izbornog ciklusa.Danas vidimo gde smo! Pesak iz peščanog sata skoro da je iscureo, a do odluke Saveta šefova vlada i država zemalja EU ostalo je jako malo vremena. Vladajuća koalicija pokušava da nas primiri poštapalicom „kako neće biti smak sveta“ ako ne dobijemo kandidaturu, žaleći se pri tom na cajtnot.Neće, naravno biti smak sveta, ali bi to bio veliki, žestoki udarac perspektivi našeg društva i države. Srbija bi bila zakucana na izolovanoj stazi kojom se više niko ne kreće. Usledile bi nove godine tumaranja i gubljenja vremena.

Sačekajmo 9. decembar i nadajmo se da će šefovi država i predsednici vlada zemalja EU pokazati veću brigu i odgovornost za perspektivu Srbije nego što je to do sada radila naša vlast.Važna bi nam bila ta kandidatura.

Pretnje upućune Predsedniku LDP-a Čedomiru Jovanoviću i njegovoj porodici,

nastavak su zlosutne političke prakse u Srbiji, kojom se na svaki način nastoji sprečiti modernizacija Srbije. Ono što posebno treba naglasiti jeste surovost i bezobzirnost onih što pretnje šalju, jer se ozbiljno  preti i deci Čedomira Jovanovića.

U našoj političkoj istoriji, kroz više od dva veka, postoji ciklično političko nasilje nad nosiocima modernizacije.Pomenimo samo dve najznačajnije žrtve političkog zločina koji su bili zapravo zločin protiv Srbije i njenoga napretka. Atentat na Kneza Mihaila Obrenovića u devetnaestom veku i atentat na Zorana Đinđića u dvadeset prvom veku.

Modernizacija Srbije znači zapravo njeno uređenje po zapadnom modelu – moderni parlamentarizam, nezavisno sudstvo i odgovornu vladu. Modernizacija znači razvijene demokratske institucije vlasti, vladavinu prava, kritičku javnost i poštovanje ljudskih prava i sloboda.

U značajnom delu srpskog društva, modernizacija se uvek dočekivala sa velikom rezervom i strahom od promena. Te rezerve i taj strah su često u našoj istoriji vešto koristili nosioci konzervativnih ideologija, različite skupine nelegitimnih interesa, pa su te grupe kojima promene ne odgovaraju njihove nosioce satanizovali i najčešće označavali „kao izdajnike srpstva, neprijatelje pravoslavlja i ljude koji rade protiv narodnog interesa“.

Čedomir Jovanović je na udaru srpskih klero-nacionalističkih i nazadnjačkih snaga, ratno –profiterske bratije, kriminalnih struktura iz Miloševićeva doba i svih onih koji se protive modernizaciji. To su isti oni što su ubili Zorana Đinđića, a sve uradili da i njega eliminišu u proteklih desetak godina.Znaju oni nepogrešivo ko je ostao na putu modernizacije koju je u Srbiji trasirao Zoran Đinđić i ko ima dovoljno političkog talenta i energije da taj posao ozbiljno nastavi.

„Preokret“, koji je pokrenuo Čedomir Jovanović, postaje široko prihvaćen politički pokret za modernu Srbiju i mračnjaci to vide i  zato su njihove pretnje tako surove.

Bezbednosne službe u Srbiji moraju te pretnje shvatiti na najozbiljniji mogući način, kako zbog ranijih iskustava sa političkim zločinima, tako i zbog budućnosti Srbije.

Udruženje pacijenata obolelih od raka debelog creva i jetre, započelo je akciju „Kuvanje za zdravlje“, kojom želi da ukaže na značaj pripremanja zdravih obroka i usvajanja zdravih životnih navika. Akcija u najširoj javnosti treba da poveća svest o faktorima rizika, značaju, prevenciji i ranoj dijagnostici kolorektalnog karcinoma.

Predstavnici Udruženja najavili su i održavanje velikog regionalnog skupa posvećenog pacijentima obolelim od karcinoma, koji će se održati 30. novembra u 14 sati u Ustanovi kulture „Vuk Karadžić“.

U političkoj emisiji „Hoću da znam“ na TV B92,  gostovao je predsednik SPS-a i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić. Iako je neobjavljena izborna kampanja u punom jeku postoje najmanje tri stvari u Dačićevom iskazu koja se moraju označiti kao krajnje štetne po naše društvo.

Prvi stav je naročito zlosutno odjeknuo, a tiče se toga da Srbija ne sme odustaati od mogućeg rata na Kosovu. Dačić je to objasnio kao državno načelo, nešto blaže nego što je uradio 2007. godine u parlamentu, ali dovoljno jako da u nekim glavama može zazvečati jače nego kamen u šupljem, limenom buretu. Ako znamo da je na Kosovu NATO savez  oružana sila koja garantuje mir, a da je na Kosovo došao upravo nakon što je Dačićev politički otac potpisao kapitulaciju nakon sulude avanture i izgubljenog rata sa NATO-om, onda takvi iskazi zvuče najblaže rečeno veoma nepristojno. Oni se ne mogu opravdavati nikakvom politikantskom kampanjom nego moraju naići na široku društvenu osudu. Politička stranka koja računa na rat kao sredstvo u razrešenju regionalnih odnosa ne može se tretirati kao demokratski subjekt u savremenom svetu. Pogotovo oni,čelnici SPS-a, stranke koja je Srbiju uvela u seriju ratova i poraza(danas  ,,reformisane“ stranke), nikada više ne bi smeli da tu reč pomenu.

Drugi Dačićev stav zvuči kao da je svet još uvek podeljen na blokove, a Srbija negde iza „železne zavese“. Dačić kaže, a to verovatno voli da čuje njegovo biračko telo, da se mir i miran razvoj najbolje mogu čuvati u „ravnoteži straha“. Prosto da čovek ne veruje! Kakav rat i kakva ravnoteža straha kao osnova za mir! Otkud  političaru iz 21. veka, potpredsedniku vlade jedne zemlje koja, nominalno, želi u EU, ovakvi politički pojmovi  kao način političkog egzistiranja? Prema kome razvijati tu koncepciju ,,ravnoteže straha”druže Dačiću? I na kraju krajeva, ko se  još nas plaši?

Dačić se dosetio i trećeg problema, a on se tiče EU integracija. Kaže da je skoro otkrio kako postoji neki novi uslov za status kandidata, a to je da zemlja mora imati konsolidovan finsijski sistem. Sad nije ovde problem to što to nije nikakav novi uslov, nego što Dačić kao potpredsednik vlade,čini se svesno implicira da Srbija 9. decembra nema šanse da dobije status kandidata za EU.Upravo sve tri stvari koje je plasirao, zvuče krajnje antievropski: rat, ravnoteža straha i ,,novi uslovi“…

Hoće li se u ovoj zemlji desiti PREOKRET?

Kristalina Georgieva je evropska komesarka za međunarodnu saradnju, humanitarnu pomoć i reagovanje u kriznim situacijama. Ona vodi evropski mehanizam za civilnu zaštitu.Tek dobijanjem statusa kandidata za EU Srbija će moći da razgovara oko članstva u EMCZO.Članstvo u ovom mehanizmu odobreno je Hrvatskoj i Makedoniji.Zanimljiva je izjava Kristaline Georgieve, vezano za projekat izgradnje rusko – srpskog regionalnog centra za vanredne situacije. – U Evropskoj komisiji se razgovaralo o tome da li treba da se pridružimo rusko-srpskom projektu izgradnje regionalnog centra za vanredne situacije u Nišu. Mi ne vidimo korist od pravljenja regionalne strukture jer smatramo da koordinacija mora da se vodi iz jednog centra – kaže za „Blic“ evropska komesarka.

- Pravljenje regionalne strukture donelo bi veće troškove i više konfuzije u momentu reagovanja. Ako imate šumski požar u Bugarskoj i pored Evropskog mehanizma za civilnu zaštitu imate i balkanski regionalni centar, pitanje je ko odgovara Bugarskoj na poziv. Najbolje je da zovu jedno mesto, odakle će se pokrenuti timovi za pomoć iz susednih ili drugih zemalja članica. Previše kuvara u kuhinji može da pokvari jelo.

Zanimljivo je da se kod nas u Srbiji već nekoliko godina vrlo intezivno radi  na stvaranju regionalnog centra u partnerstvu sa ruskim ministarstvom za vanredne situacije. Bar je medijski utisak takav. Ruski ministar Sergej Šojgu je dolazio više puta u Srbiju i mogli smo da vidimo da se potpisuju neki akti i ugovori. Istovremeno, njegov kolega, ministar Dačić je pričao kako će Niš, sasvim izvesno, postati regionalni centar za vanredne situacije.

Doduše, bilo je i drugačijih tonova od strane eksperata za bezbednost. Profesor na Fakultetu za bezbednost, Dragišić,nekoliko je puta izrazio rezerve prema srpsko – ruskom projektu, ističući da bi on lako mogao prerasti u rusku vojnu bazu. Dragišić je izrazio bojazan da je to upravo primarni cilj, a ne reagovanje u katastrofama.

Praktično delovanje centra u Nišu nismo do sada mogli da vidimo, iako je bilo nekoliko težih incidenata, poput zemljotresa u Kraljevu, poplava na jugu Srbije i šumskih požara uz Ibarsku magistralu.

Takođe, otvara se jedno važno pitanje. Ako Srbija stvarno želi članstvo u EU, zašto sami pravimo neke paralelne i nekompatibilne strukture sa  zemljama van EU?

Zaista, kako blago ukazuje Georgieva – ,,previše kuvara zna nekada uprostati jelo”…

Istoga dana kada mu je upućen poziv da potpiše programski dokumenat „Preokret“, sa Kopaonika, krova Srbije, javio se predsednik Tadić i odlučno odbacio takvu mogućnost, saopštavajući da ne odustaje od ,,nacionalnih interesa“.Iznenađuje predsednikova brzina, odlučnost i otklanjanje svake mogućnosti da se o onome što on zove „nacionalnim interesima“ povede rasprava, tim pre što je upravo na njegov način formulisana politika oko realizacije nacionalnih interesa, dovela srpsko društvo u potpuno slepu ulicu.

Obrazlažući  zašto odbija svaku pomisao da se pridruži „Preokretu“ ili da na tu temu razgovara, Tadić je izneo ničim potkrepljenu konstataciju, da bi prihvatanjem onoga što piše u tom programskom dokumentu,kako kaže,,Srbi na Kosovu nestali za trideset godina“. Kojom metodom je došao do tako preciznog zaključka nije poznato, mada je logično pitanje koliko dugo će oni tamo opstati pod aktuelnom politikom odbrane            ,, nacionalnih interesa“.

No, nije u pitanju samo sudbina Srba sa Kosova, nego države Srbije i svih građana Srbije.Ahtisarijev plan, koga se predsednik gnuša, daje mogućnost našim sunarodnicima da ostanu kod svojih kuća i u značajnoj meri, uz pomoć Srbije upravljaju svojim životima, sačuvaju svoj identitet i našu zajedničku kulturnu baštinu.Istovremeno, sređivanje odnosa sa Albancima na Kosovu, Srbiji garantuje mnogo bolji međunarodni položaj i otvoren put ka evroatlanskim integracijama.Time bi se smanjile tenzije između Srba i većinske albanske zajednice, a međunarodni faktori bi imali veću obavezu kojom bi im bilo zagarantovano ostavarenje individualnih i kolektivnih prava.

Ako predsednik nastavi da na već poznat način brani i štiti,, nacionalne interese“, nestaće  Srbi sa Kosova mnogo brže nego za trideset godina, ali će se nastaviti i ubrzana propast Srbije.

Za osam godina Tadićeve neprikosnovene vlasti i brige o „nacionalnim interesima“, prema preliminarnim podacima sa nedavnog popisa stanovništva, izgubljeno je pola miliona stanovnika. I to sve uz odlučnu „odbranu nacionalnih interesa“.

Ako se u Srbiji ne otvori perspektiva za mlade ljude i ako Evropa ne dođe u Srbiju, generacije mladih Srba će u Evropi da  traži svoju priliku i nadu. Zato nema važnijeg nacionalnog cilja od evropeizacije i modernizacije Srbije i tu ne bi smelo biti nikakvog gubljenja vremena. Jer, nije valjda  smisao bavljenja politikom izborni rejting Borisa Tadića i DS-a.

Ako je to smisao, jadni mi.Onda će za tih trideset godina koje Tadić pominje, ovde ostati samo on, Toma Nikolić, Konuzin i dva – tri miliona penzionera koji će živeti od onoga što im deca pošalju iz Evrope.

U političkoj praksi i na srpskoj političkoj pozornici postoji ogromna količina populizma za koji su odgovorni prvenstveno političari, ali se ni građani ne mogu amnestirati od odgovornosti, ako ni zbog čega drugog,a ono što neispunjena obećanja brzo zaborave i ne kažnjavaju na izborima.

Jedna od osobina populističkog načina vođenja politike jeste i nastojanje konkretnih političara da obećanja bez pokrića garniraju ličnim šarmom ili subjektivnim govorom kojim serviraju da će,ukoliko se nešto desi ili ne desi,oni lično tražiti odgovornost, nagrađivati, kažnjavati ili simbolično sebe ponuditi na pladnju kao žrtvu.

Do sada smo mnogo puta čuli od Tome Nikolića da će ako ne pobedi na nekim od brojnih izbora na kojima je učestovao, napustiti politiku. Izbore je redovno gubio, ali politiku napustio nije. Ne haje uopšte hoće li obećati hleb za tri dinara ili kanal Požarevac – Solun za ruske novce. Naravno, takav govor se može dodatno pojačavati  mešanjem političkih kategorija i članova porodice, dodavanjem organske komponente koja nema stvarnu logiku, ali ima politikantsku nuždu. Na primer,mogli smo ovih dana čuti kako je Nikolić objasnio preuzimanje plagirane, propale, ideje – „I Kosovo i EU“pa kaže: „Kosovo mi je kao stariji sin,a EU kao mlađi“.

O populističkim gafovima Milutina Mrkonjića suvišno je  trošiti reči, ali je zanimljivo da se to i u onom kvalitetnijem delu javnosti počelo doživljavati kao nešto simpatično, mada je u pitanju ,takođe, surovi populizam.

Skoro smo mogli da vidimo Olivera Dulića kako po prohladnom danu preseca vrpcu u Babušnici. Građanima te varoši u kojoj caruje istinsko siromaštvo predao je na korištenje dva otvorena bazena koja su samo zbog slikanja bila napunjena vodom, a onda brzo ispražnjena. Na stranu to, što su Babušnici mnoge stvari potrebnije od bazena u oktobru. Istinski nestvarno je zvučalo obraćanje ministra Dulića građanima Babušnice, zapravo aktivistima DS-a u toj varoši. Ministar im je uzdignute glave saopštio „da će im sada deca imati gde da nauče da plivaju“.

Kad je već reč o bazenu,  moram pomenuti i slučaj ministarke sporta Snežane Marković – Samardžić.U martu ove godine, zajedno sa gradonačelnikom Kragujevca Verkom Stevanovićem, udarila je kamen temeljac za zatvoreni bazen i građanima prve srpske prestolnice svečano obećala „da će zatvoreni bazen u Kragujevcu biti završen do 1. novembra i da će ona lično doći toga dana da se u njemu okupa“.Prođe 1. novembar, a od bazena samo iskopana zemlja među topolama. U pomenutom objektu,naravno, ne postoje elementarni uslovi za kupanje. No, nisam čuo da je neko pitao ministarku šta je sa obećanjem. Ako je kojim slučajem neko to i upita – mogla bi dati objašnjenje u skladu sa načinom kako to inače rade u URS-u.. Na primer…Objektivne okolnosti, vremenski uslovi, svetska kriza, šuštanje lišća…Sve su to problemi koji su ih usporili ali ih neće sprečiti u ‘ostvarivanju zadatih ciljeva’…

Dakle, matrice političkog populizma su dobro uigrane i stalno se unapređuju zbog toga što biračko telo na njih adekvatno ne reaguje. Političari se ne boje posledica i laž caruje. Demokratija nam je još nedovoljno zrela i vrlo, vrlo, krhka.

Dve stvari nam je otrio subotnji početak izborne kampanje umivenih radikala Vučića i Nikolića u niškoj hali Čair.Prva je komična i da nam zemlja nije u ovako teškom stanju, mogla bi se prevesti na teren onih apsurda koji izazivaju napade smeha. Zato bi bilo najbolje da je kasnije spomenemo.

Druga stvar se odnosi na govor ruskog ambasadora Konuzina, koga je danas teže prepoznati kao diplomatu od karijere ili pretendenta na gubernatora Srbije (u slučaju da na izborima pobedi družina okupljena oko Nikolića, Vučića, Velje Ilića i Koštunice). Bio je to još jedan u nizu težih prekršaja diplomatskih pravila i elementarne pristojnosti, zbog kojih se ambasadorima uskraćuje gostoprimstvo. No, Konuzin po svoj prilici kod naše vlade uživa posebne povlastice, računajući i to da može kad god mu se ćefne ponižavati i vladu samu, mešati se u unutrašnje stvari  naše zemlje i držati građanima Srbije javne lekcije iz patriotizma. To je praksa koju čak ni ovakva vlada neće moći još dugo da trpi, pa taman Konuzin bio najveći ,,borac za Kosovo” i srpske nacionalne interese.

A sad malo o onoj komičnoj strani novoradikalske kampanje. Bina puna crveno – plavih balona, kostimirani stranački aktivisti iz cele Srbije sa državnim zastavama u rukama, apsolutno u detalj iskopirana kampanja DS-a i Borisa Tadića iz 2008. godine.

Govornici pričaju o boljem životu na sličan način, a jedini je uslov da oni vladaju. Sadržaja nigde, ni u najavi. Obećava se doduše ,,samo” sto milijardi evra novih investicija prikupljenih u svim delovima sveta jer će novoradikali imati ,,kuću sa pet vrata”, za razliku od Tadića koji je 2008. govorio o ,,pet stubova srpske spoljne politike”.

Čuli smo od Nikolića da je najbolja politika “I EU i Kosovo” i da će on u toj politici uspeti, kao da baš ovih dana ne gledamo kako se taj slogan koji je Tadić konstruisao 2008. godine raspao kao kula od karata. Kakvi plagijatori potpuno propalih ideja.

No ima Nikolić jednu ideju vrednu grohotnoga smeha i prilično originalnu. Kaže, da će ako pobedi na izborima kroz Srbiju prokopati kanal između Požarevca i Soluna i da će tim kanalom veliki brodovi ploviti između raznih mora i okeana. To zaista nije plagirao, a otkrili smo i zašto. To mu je, hvali se on – dečački san..

I kad se poklopi ono sa Konuzinom, sa plagiranjem propalih ideja i politika i ono sa kanalom, onda čoveku ostaje samo nada da te ideje ne mogu daleko dobaciti. Kakva god da je Srbija, njena većina zna da to, što se moglo videti u Nišu od novoradikala ne vodi ama baš nigde.

Za budućnost Srbije važan  datum je 9. decembar, jer će se na Svetu ministara EU odlučivati o kandidaturi Srbije za članstvo u EU.

Evropska komisija je u svom izveštaju pre desetak dana predložila  kandidaturu.

No situacija na severu Kosova, odnosno nesposobnost srpske vlade da reši pitanje barikada koje su Srbi postavili i sebi i državi Srbiji na putu progresa, dovodi u pitanje dobijanje kandidature, a potpuno isključuje mogućnost fiksiranja datuma za početak pregovora.

Kosovski problem svakako nije lagan za rešavanje. On može biti na prihvatljiv način rešen samo ako je Srbija u dobrim i kooperativnim odnosima sa onim centrima svetske politike koji o Kosovu odlučuju.

To su Brisel i Vašington, odnosno EU, SAD i NATO.

O Kosovu se na žalost nikakvo rešenje ne može doneti u Beogradu jer su prilike za tako nešto davno prokockane.

U Beogradu je moguće samo doneti odluku o tome kojom će brzinom u Srbiju stići evropeizacija i modernizacija. Takva odluka je u rukama naše vlade i za to je ona isključivo odgovorna.

Od ogromnog značaja za Srbiju i sve njene građane bila bi hrabrost našeg državnog vrha da preuzmu inicijativu i ne čekajući ponudi rešenje kosovskog pitanja, sadržano u duhu Ahtisarijeva plana.

Uz takvu inicijativu mogli bi računati i na dobijanje datuma za početak pregovora. Ključni dobitak bi bio konačno odbacivanje opasnih zabluda i to što ne bi gubili dragoceno vreme, jedini neobnovljivi resurs.

Kao država i društvo nemamo više pravo da traćimo vreme, jer se tako traći budućnost naše dece.

Vest o brutalnom iživljavanju nad psom, od strane N. N. lica, svakako je šokirala domaću, ali i svetsku javnost. Najveća nesreća keruše Mile, kojoj je neki monstrum odsekao sve četri šape, je u tome što se oštenila u jednoj potpuno “paranenormalnoj” državi. Da je taj nesrećni okot ugledao svetlost dana u recimo Parizu ili Berlinu, sada bi sretno tapkao po Šanzelizeu, Monmartru ili Olimpijskom parku. Avaj…

O tempora, o mores

Najveći paradoks je u tome što je u društvu, koje želi da postane deo zajednice u kojoj je maltretiranje i ubijanje životinja neprihvatljivo, nasilje nad životinjama deo svakodnevice. Čak što više, ono je opšte prihvaćeno, a u pojedinim gradovima i institucijalizovano. Stoga ova vest, iako šokantna, ne sme ni malo da iznenadi onaj deo javnosti koji pretenduje da postane normalan (Šta god to “normalan” značilo).

Tako mi je jedan od mojih (wanna be normalan) komšija objasnio kako je N. N. kasapin jedan monstrum i da se zna kako se ubija pas – puškom, da se ne muči! Ovaj “lovac Joca” važi za pristojnog građanina, penzionera, i citiram dotičnog, “ljubitelja pasa”… OMG, postavlja se pitanje kakvi su onda oni nenormalni, nepristojni, što ne vole pse?

To su zapravo oni što pse/mačke/golubove/sve što se miče gađaju kamenjem, udaraju motkama, postavljau udice i otrov u pračiće mesa. Oni takođe imaju neodoljiv poriv za privatizovanjem  zajedničke prostorije u zgradi ili hodnika, kako bi imali gde da odlože motike, grabulje, kolica, kreozan… To su isti oni kojima posle 50 godina života u gradu (Koji su, jel te oni zidali, gradili, sadili…) još niko nije objasnio da park uređuje gradsko zelenilo, da opoština zida sportske terene, da čistačica pere hodnik svakog ponedeljka, da protivpožarni izlaz ne sme biti  zaključan, da se džakovi sa đubrivom ne drže u prikolici vezanoj za banderu, da se đubre ne baca u malu kantu u parku već u kontejner, da park nije podijum za poselo posle 1001 “pive”, da njihovo rikanje nije pesma, da boćanje (balote) nije olimpijski sport, da pas ima pravo na život iako ne “daje” meso, mleko i jaja i ne čuva avliju… To su oni koji ne shvataju da je maltretiranje i ubijanje životinja krivično delo!

Njih tragedija keruše Mile ne dotiče isto koliko ih ne dotiče ni katastrofa na Haitiju, ali ni poplava u rodnom selu od koga su se odavno odrodili. Oni gaje empatiju jedino za Šešelja, Karadžića i pokojnog im predsednika.

Evropejci na kubni

Međutim, gore opisani,  kinofobični Homo Balkanykus, se već godinama sapliće na putu evrointegracija, jer on na taj put nije ni želeo da krene niti da do njegovog cilja stigne. Njegova najveća tragedija je u tome što je to staza sa koje skretanje ne postoji a društvo kome se tako tromo i nevoljno približava ne prima takve kao što je on. To društvo je odavno evoluiralo i stvorilo skup vrednosti koji paranenormalna, paragrađanska, pararuralna Srbija mora pre svega da shvati kako bi ga prihvatila. To je društvo u kome je, između ostalog, nasilje ljudi nad životinjama neprihvatljivo isto toliko koliko je neprihvatljivo i nasilje ljudi prema ljudima. U toj porodici naroda psi normalno i neometano ulaze u gradski prevoz, restorane, prodavnice.

Jednostavno, Evropljani smatraju da je kinofobija bolest koja se leči kod psihijatra a ne opšteprihvaćen model ponašanja ili pravo građana. Zapadnoj civilzaciji je ovakav zločin nepojmljiv, a u Srbiji je uobičajen i učestao, bez tendecija da će se stanje uskoro promeniti.

Na našu sramotu, Srbija je zemlja koja je prva imala pisani standard za pse na celoj zemaljskoj kugli – dokument poznatiji pod imenom “Zakonik Rase” čija se starost procenjuje na 12 – 13 vek. Ne zna se da li je taj dokument bio jedan od pratećih elemenata Dušanovog Zakonika ili zasebno pisano štivo,  a odnosi se na određenu rasu pasa – Silvane ili Zmajeve kako su ih u to vreme nazivali zbog njihove velike hrabrosti u bojevima od Istre do Kosova.

“Ovaj zakonik da se svima sto drže zmajeve u um postavi i dovijeka poštuje, jer zmajevi su uz nas od davnina, od prije nego što smo i slovo imali, pa ih valja počtovati i čuvati, jer su od Boga. Kao sto nas bez zmajeva ne bi ni bilo, tako nas bez zmajeva neće ni biti.”

(Citat iz “Zakonika Rase”)

Privođenje pravdi N.N. počinioca užasnog zločina nad kerušom Milom je za Srbiju od krucijalne važnosti. Pre svega zbog uspostavljanja kulturoloških, socioloških normi i društvene klime kakva je poželjna u jednoj modernoj evrpskoj zemlji 21. veka. Ako vam to baš i nije prioritet onda bar nemojte smetnuti sa uma da sa takvim monstrumom sutra možete ući u lift. U suprotnom, neka nam je bog u pomoći.

autor:Bojan Pantić

Vladimir Pavićević

Potpredsednik Vlade zadužen za evropske integracije slavodobitno obaveštava javnost već danima da je Evropska unija odobrila da svoja sredstva Instrumenta za predpristupnu pomoć (IPA) za 2009. godinu usmeri direktno u republički budžet, kako bi bila tretirana kao bilo koji drugi poreski prihod. Potpredsednik Đelić kao uspeh javno ističe da će Evropska komisija jedino Srbiji omogućiti ovakav oblik promene namene sredstava iz Instrumenta za predpristupnu pomoć.

Podsećam da su sredstva IPA, inače, dragocena kao oruđe kojim se podržavaju strateški reformski zahvati u Srbiji, koji su usaglašeni sa Evropskom unijom kroz proces unapređenog stalnog dijaloga. U ovo spadaju projekti izgradnje i unapređenja državnih institucija, uključujući proces harmonizacije zakonodavstva sa evropskim pravnim tekovinama, kao i programi finansijske podrške projektima nevladinih organizacija i medija.

Promena namene sredstava IPA Evropske unije za 2009 godinu, u iznosu od najavljenih 160 miliona evra je posledica neadekvatne inicijative srpske Vlade koja se neumesno opravdava potrebama pokrića fiskalnog deficita. Istinska i puna modernizacija Srbije redukuje se, nažalost, na model u kojem tzv. socijalno odgovorna Vlada traži razumevanje od Evropske unije za svoje neuspehe i žrtve od građana za svoju neefikasnost. Ne sme se dozvoliti da i evropska budućnost Srbije postane jedna od žrtava radi pokrića rupa u budžetu koje je Vlada stvorila svojom neodgovornom i rasipničkom politikom i kontinuiranim odlaganjem primene kontrolnih mehanizama u sistemu javnih finansija, uključujući izostanak redovnog donošenja zakona o završnom računu budžeta i nedostatak efektivnog delovanja Državne revizorske institucije u kontroli javnih rashoda.

Ovakva politika ukazuje na stav vladajuće koalicije koja Evropsku uniju posmatra ne kao strateškog razvojnog partnera, već kao puki izvor finansijske podrške. A odluka Evropske komisije da Srbija bude jedina zemlja kojoj će se to omogućiti ne govori o uspešnosti potpredsednika već o bezdanu u koji nas je srpska vlada dovela politikom DRŽI VODU DOK MAJSTORI ODU.

Nebojša Milenković za BLOG B92

Sposobnost ili nesposobnost društva da jasno artikuliše i odbrani vlastiti vrednosni sistem direktno je srazmerna meri dopuštenosti različitih oblika ekstremističkih ponašanja u istom. Nedavni događaji, prvo u Skupštini Srbije potom i na ulicama Novog Sada, pokazuju da srpsko društvo i njegova tzv. politička elita, nažalost još nemaju potrebnu meru hrabrosti i odlučnosti u odbrani civilizacijskih tekovina koje se u zrelim, odgovornim društvima, naprosto podrazumevaju. Slabo društvo, logično, ohrabrenje je različitim oblicima ekstremizama na (nesmetano) delovanje. Slabo i neodlučno društvo permanentno odašilje poruku o isplativosti zločina ─ samim tim i da će isti ostati nesankcionisan.

Ukoliko sa skupštinske govornice nekažnjeno mogu da se upućuju pretnje i kletve najvišim predstavnicima države (npr. slučaj Vjerice Radete i njenih pretnji Borisu Tadiću), ili ničim sankcionisano širi rasna, verska ili etnička mržnja (slučaj Ilić mr Velimira i njegovih uvreda na račun nacionalne pripadnosti Rasima Ljajića), tad nimalo ne treba da čude ni profašistički ispadi ─ policiji uglavnom poznatih ─ grupacija huligana na ulicama naših gradova. Pored uobičajenog “repertoara” na temu Srebrenice i Ratka Mladića, huligani iz šovinističkih grupacija Obraz i Pokret 1389. protekle nedelje pozivali su na ubistvo Nenada Čanka. Pre toga – javni pozivi na ubistvo Čedomira Jovanovića, pa napadi na predstavnice nevladinog sektora (Biljanu Kovačević Vučo, Sonju Biserko i Natašu Kandić), pa pretnje novinarima, pa pokušaji atentata, pa bombe na prozoru Dejana Anastasijevića, pa Skupština Srbije kao sigurna kuća za Ratka Mladića, pa Skupština Srbije kao sigurna kuća za Miladina Kovačevića… Pre toga, opet ─ paljenje niške i beogradske džamije, pa skup neonacista u Novom Sadu, pa demokratija je i to kad se razbije nekoliko prozora, pa demokratija je i kad se pale ambasade, pa ruiniranja pekara čiji su vlasnici nesrpske nacionalnosti, pa višestruka demoliranja prostorija Liberalno demokratske partije… Pa žuto đubre koje se kupuje na trafici ali nisu novine i u njemu svakodnevne intimne ispovesti ljudi koji su osuđeni za najteža krivična dela, pa permanentna hajka na bivše saradnike premijera Đinđića (pre svih Vladimira Bebu Popovića i Čede Jovanovića)… Pre toga ubistvo premijera, pre toga njegova višegodišnja satanizacija u istim tim, mafijaškim tabloidima… Gledano unazad, ovakvim retrospekcijama, nažalost, ne vidi se kraj.

Gledano unapred – logično, postavlja se pitanje gde su razlozi ovolike nemoći našeg društva da se obračuna sa zločinima ili pak sankcioniše (javna) podsticanja i pozivanja na izvršenje istih? Šta to nije u redu sa zemljom u kojoj se nesankcionisanjem uličnih (bolje: uličarskih) profašističkih i neonacističkih ispada otvara prostor da se na istim ulicama sutra dogode još ozbiljniji i posledično nesaglediviji incidenti ─ kad rulja odluči da s reči pređe na dela? Gde su koreni te strašne neosetljivosti, ignorisanja ili pak potrebe za minimiziranjem bola i patnji koje su u naše ime nanete drugom ─ kako to da ne postoji svest da se time otvara prostor da se isto zlo, u svojim podvarijantama sruči i na nas same: na naše institucije, ulice, stadione ili porodice… Gde su uzroci nemoći da se ovom vrtlogu zla stane na put? Otkud mazohistička “potreba” i upornost da tu svoju ružnu, neprevladanu prošlost, svakodnevno proživljavamo iznova? Kako to da užasnom nizu poniženja i svakodnevnih, unutrašnjih mentalnih smrti nažalost ne vidimo kraj?

Početni uzrok, naravno, mogao bi biti nesproveden proces lustracije ljudi koji su činili teške zloupotrebe svojih javnih ili političkih funkcija – samim tim bili uzročnici svih posledica proizašlih iz takvog njihovog činjenja (ili nečinjenja, svejedno). Duboko podeljeno unutrašnjim rascepom unutar vladajuće koalicije sukobom premijera Đinđića i predsednika Koštunice, nakon petog oktobra odavde je još jednom poslata poruka o isplativosti zločina. Sudbina dva glavna aktera ovog dramatičnog civilizacijskog rascepa unutar našeg društva ─ zastupnicima takve loše prošlosti dala je za pravo. Njen novi zaštitnik i pokrovitelj, Koštunica doktor Vojislav nagrađen je dupliranim premijerskim mandatom. Zoran Đinđić ubijen ─ kao primer kako u ovoj zemlji prolaze oni koji imaju intelektualnog poštenja i lične hrabrosti da zagaze i pokušaju da čiste to krvavo balkansko blato.

Svaki put kad se nađe na večitoj istorijskoj klackalici između prošlosti i budućnosti ─ ovo društvo na kraju ipak prevagne na svoju mračniju i(li) tamniju stranu. Tako je bilo uvek ─ tako je i sad. Tada nizu s početka ovog teksta, prirodno, dodajemo i to da svako štrajkuje u svojoj radnoj uniformi, da se ne priča o obijenoj trafici dok Hilandar gori, da se ništa ne pita na slavi, …, pa sve do toga da ne može da se priča o autonomiji Vojvodine dok traje borba za Kosovo i Metohiju, i tsl, itd. U istom istorijskom mraku iz kog nam se izgleda ipak ne izlazi, i dalje je sve dozvoljeno: od proglašavanja ordinarnog ološa za nacionalne heroje pa do veličanja ili ignorisanja genocida. Tako brutalno izrugivanje žrtvama i prkošenje pravu i pravdi u svom krajnjem ishodu neminovno vraća se kao bumerang. Danas u obliku kabadahija poput Uroša Mišića, Miladina Kovačevića, Vjerice Radete, mr Srboljuba Živanovića, Aleksandra Tijanića ili Velimira Ilića ─ već koliko sutra na scenu stupiće i kandidati za neke nove Mladiće, Karadžiće, i ostale Ražnatoviće… Upravo u ovakvoj klimi, ti novi klinci i neke nove klinke odrastaju tu, pored nas, i skoro ih je sasvim moguće već prepoznati među onima koji u školama prebijaju profesore ili školske drugove, dok menjaju Kosovo za patike ili pale strane ambasade… Gajeći istu nadu da će i iza njihovih tuča, polomljenih vilica i noseva sutra kao pokrovitelj stati država ─ kao što to danas čini i sa skupštinskim hodočasnikom, kolosom iz Vrbasa. Ukoliko je danas dozvoljeno i oprošteno njemu ─ zašto bi sutra kažnjavali njih? Još jednom, veličanje i nekažnjavanje prestupa “sanacija” je terena za njegovo ponavljanje u mnogo gorem obliku i formi. Ukoliko samozvani hrišćani koji tako besomučno mrze, ili pijane kvazipatriote koje ništa toliko ne blate koliko svoju zemlju danas sede u Skupštini ─ zašto ih onda, samo u mnogo većem broju, sutra ne bi bilo i na bilo kom drugom mestu?!

Zato one koji se danas tako licemerno i neučinkovito zgražavaju nad rečima i postupcima Velimira Ilića ─ valja podsetiti da imenovanom đuvegiji ovo nije prvi incident takve vrste. Egzekutor je, dakle, isti, oružje je isto ─ samo se mete menjaju: danas, to je Rasim Ljajić, juče (tj. 2002.godine) bio je Miroljub Labus. Isti taj Ilić magistar Velimir tada je, licitirajući na temu “nesrpskog prezimena” predsedničkog kandidata Labusa, izjavio da “na čelu nase pravoslavne države ne može da bude ni Mađar, ni Hrvat, ni Musliman”…

Posle ovog inicijalnog incidenta narečeni Velimir postao je ministar u Vladi.

Pitanje je, dakle: za šta se to Ilić danas kandiduje!?!

Beli Šengen za Srbiju

Šengenski sporazum predstavlja jedan od najznačajnijih dokumenata u istoriji evropskih integracionih procesa. Njegovim potpisivanjem 1985. godine Belgija, Holandija, Luksemburg, Francuska i Nemačka ukinule su unutrašnje granice i bilo kakvu kontrolu kretanja za svoje državljane unutar novostvorene šengenske zone. Širenjem granica Evropske unije i šengenskog prostora danas je moguće putovati bez ikakvih graničnih prelaza i kontrola od Baltičkog mora do Atlantika.

Krajem januara 2008. godine počeo je i dijalog o ukidanju viza građanima Srbije koji putuju u države potpisnice Šengenskog sporazuma. Srbija je prva država na Zapadnom Balkanu koja je od Evropske komisije dobila tzv. Road Map, odnosno Mapu puta, čija realizacija vodi ukidanju viza za građanke i građane Srbije. Obaveze koje je tada preuzela Srbija, jasno su i precizno definisane, ali još uvek čekaju na svoju punu realizaciju.

Nedavno je u Srbiju došla delegacija Evropske komisije u svoju prvu od četiri posete, koliko će ih ukupno biti do polovine ove godine. Njihov glavni zadatak je da ispitaju tempo i obim realizacije svih obaveza koje je Srbija preuzela u želji da građanima omogući slobodno putovanje unutar šengenske zone. Zanimljivo je to što su vlasti ostale iznenađene kada je ova delegacija (ne)najavljeno posetila poverenika za informacije od javnog značaja, koji je tek zahvaljujući toj poseti od resornog ministarstva dobio elementarne uslove za neometan rad. To je jedan od pokazatelja da se na izgradnji institucija koje prate sprovođenje zakona neophodnih za ukidanje viza, mora još više i kontinuirano raditi.

Nakon prve posete Srbiji, uslediće još tri posete, koje će biti okončane zaključkom ove delegacije koji će biti prosleđen državama Evropske unije (potpisnicama Šengenskog ugovora), nakon čega će biti doneta politička odluka o ukidanju viza za građanke i građane Srbije. Ono što se ne pominje često, jeste da je potrebno određeno vreme ne bi li eventualna odluka o ukidanju viza bila implementirana u svim državama. Taj proces bi mogao potrajati, te je zato važno da se Srbija ovom poslu maksimalno posveti.

Budući da iz Brisela nema političkih uslovljavanja za ukidanje viza, može se reći da je Evropska unija uradila svoj deo posla. Sva odgovornost pred građanima za ukidanje viza je na Vladi Srbije, koja osim proklamovane želje mora da pokaže i efikasnost ne bi li ovaj obiman posao bio urađen do kraja 2009. godine.

Pitanje viza je ne samo veoma važno, već i osobito osetljivo za građanke i građane Srbije. Sa raspadom Jugoslavije i izolacijom u koju je Srbija dospela usled politike tadašnjeg rukovodstva, čiji jedan deo danas za svoju delatnost odgovara pred međunarodnim i domaćim sudovima, drugi uživa u nezasluženoj državnoj penziji, a treći učestvuje u vršenju vlasti i raspodeli privatizacionog kolača, građani su se neočekivano našli u veoma teškoj situaciji. Slobode kretanja, koje im je obezbeđivao čuveni crveni pasoš SFRJ, sa kojim su bez vize mogli otići gotovo svugde, sem u SAD ili SSSR, preko noći su zamenjene nevidljivim, ali neprobojnim zidom.

Građani su se odjednom našli u situaciji koju su tokom Hladnog rata posmatrali iskosa, prelazeći nonšalantno granice evropskih zemalja i posmatrajući začuđeno državljane iz zemalja Istočnog bloka i Trećeg sveta kako strpljivo čekaju u sivim redovima na graničnim prelazima Prvog sveta. Tokom devedesetih smo saznali zašto ti ljudi ne mogu tako lako da uđu tamo gde su namerili. Saznali smo i da je čekanje na granicama samo manji deo složene i ponižavajuće procedure. Saznali smo da nam za izlazak iz Miloševićeve utopije treba VIZA, za koju treba moliti i stajati u predugačkom redu od rane zore, uz rizik da molba ne bude uslišena.

Gnev i poniženje su iracionalna osećanja, koja su podložna političkoj manipulaciji. Tako je Miloševićeva propaganda uspevala dugo da ove sentimente kanališe na pogrešnu adresu – na neljubazne činovnike stranih ambasada, pa i na politiku zavere zapadnih država. Zapravo svugde, sem tamo gde je bilo izvorište ovog problema – u srce jedne nedovršene države bez kompasa. Mnogi su i poverovali, povukli se u sebe, prestali da putuju i pretvorili izolaciju u samoizolaciju.

Sa padom Miloševića, jedan bitan preduslov „dekarantinizacije“ Srbije je ostvaren. Međutim, ne i jedini. Evidentna politička volja Evrope da nam otvori granice olomila se o nesposobnost Srbije da ispuni niz tehničkih uslova potrebnih za viznu liberalizaciju. U međuvremenu, stasava čitava nova generacija, čija su formativna iskustva uskraćena za boravke u inostranstvu, ako se izuzmu maturske ekskurzije u Budimpeštu ili Atinu. O posledicama ovog teškog propusta čitamo u crnim novinskim hronikama, a strahujem da ćemo mu razmere uvideti tek u godinama koje dolaze.

Treba li podsetiti današnju Vladu, koja olako postavlja rokove prelaska na Beli Šengen, i još lakše ih prenebregava, da se igra sa vatrom? Treba li je podsetiti da je jedino što je istinski razlikovalo socijalističku Jugoslaviju od zemalja „realnog socijalizma“ bila mogućnost, mukom stečena, da se iz nje slobodno ulazi i izlazi? Treba li je podsetiti da će bez te slobode oni najaktivniji odlaziti da se nikada ne vrate, a oni manje aktivni prestati da igde i odlaze? Te da jednom, kada konačno ispunimo uslove, lako može da se desi da ne bude mnogo korisnika te lepe beneficije slobodnog kretanja. Putevi će poželet’ Turaka, al’ Turaka nigde biti neće, veli jedna stara poslovica. Ne dajmo da nam se to desi.

Vladimir Pavićević, Fakultet političkih nauka

Nebojša Milenković

Pristojno društvo je ono čije ustanove ne ponižavaju ljude. Civilizovano društvo je ono čiji članovi ne ponižavaju jedni druge, dok je pristojno društvo ono u kome ustanove ne ponižavaju ljude.

Posmatrane u kontekstu stanja u današnjoj Srbiji navedene rečenice Avišaja Margalita, profesora Univerziteta u Jerusalimu, daju osnova za tvrdnju da je osnovni problem srpskog društva upravo njegova nepristojnost. OK, neću ponovo o vrednosnom sistemu pošto ovde tako nešto definitivno više ne postoji. Ili, kako je nedavno primetio Svetislav Basara: Isuviše se i predugo ovde poigravalo sa idejama, idealima i smislom, tako da je to teško nasleđe na kraju za rezultat imalo gubitak smisla. Kohabitacije, koalicije, principijelne podrške i ostala pomirenja dovela su do toga da priča o vrednosnom sistemu jeste passé po više osnova. Pre svega, to je trebala da bude priča o odgovornosti ─ i to onoj vrsti političke odgovornosti koja nikome ne dopušta uzmak, niti pruža prostor za aboliciju. I nemoj posle da bude ono poznato: kad bi drug Tito čuo za ovo, jerbo isto više ne prolazi! Jebali ste nas u mozak i previše dugo. Poslednjih dvadeset godina ovom zemljom vlada se stvaranjem paranoje, masovno poželjnih laži, nacionalnih frustracija i kolektivnih halucinacija. Vi se lepo mirite, žvalavite, podržavajte se, kako god, ali, da prostite, malo je to već sve mučno.

Politička bezidejnost vladajuće Srbije, ordinarna nemoć da se pitanja šta se želi i kako da se do toga stigne dovedu u bilo kakvu ravnotežu, dovela je do konfuzije koja je Srbiju pretvorila u društvo bez vizije, sumnjivih moralnih i političkih kriterijuma. U takvom društvu aktuelan je i dalje stereotip po kom moralnom, poštenom i pametnom čoveku nije mesto u politici. Iz čega a priori sledi da se politika i političari ─ ne bez osnova, dakako ─ percipiraju kao besprizorni, nemoralni i nepošteni likovi. Nije bez osnova ni pretpostavka da je i ovo ogađivanje politike takođe deo nekog novog patriotskog projekta. Društvo u kom izraz intelektualac uglavnom ima pejorativno značenje ─ sasvim prirodno u skupštinske klupe i na državne sinekure koncentriše i zabrinjavajući broj poluinteligenata koji se gotovo prototipski uklapaju u definiciju poluintelektualca, o čemu je šezdesetih godina XX veka pisao Slobodan Jovanović. Duži citat iz njegovog eseja O poluintelektualcu dajem kao primer kako se u ovom društvu stereotipi teško iskorenjuju:

Poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa možda čak i s vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa…, i u moralnom, kao i u kulturnom pogledu, on je u osnovi ostao primitivac. Neomekšan kulturom, a sa olabavelom moralnom kočnicom, on ima sirove snage napretek. Školska diploma, kao ulaznica u krug inteligencije, dala mu je preterano visoko mišljenje o sebi samom. U društvenoj utakmici taj diplomirani primitivac bori se bez skrupula, a s punim uverenjem da traži samo svoje pravo, koje mu je škola priznala… Pretpostavimo da se u njega probudila politička ambicija i da je uspeo postati ministar. Taj položaj mogao je ugrabiti samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu, i zato će smatrati da je to sada nešto „njegovo”. Biće „korupcionaš”, ali neće biti sasvim svestan toga fakta: toliko će mu to izgledati prirodno i na svom mestu. Politička ambicija jednog poluintelektualca upravo i nije politička (…) On ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve. Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao. Poluintelektualac je bolesna društvena pojava, koja je obelodanila dve stvari: (1) da je kulturni obrazac potrebna dopuna nacionalnog i političkog obrasca, što se naročito oseća onda kada uticaj ta dva obrasca stane slabiti – i (2) da škola koja se ograničava na davanje znanja, bez uporednog vaspitavanja karaktera, nije u stanju sprečiti pojavu takvog društvenog tipa kao što je poluintelektualac.

Trućanja o pomirenjima, Kosovu, sabornosti, kvazievropejstvu i ostale opskurnosti služe samo zato da bi nam se preotele pare. Maske su pale i stvari su napokon jasnije: ovom zemljom u suštinskom pogledu i danas vladaju oni koji su njome vladali oduvek ─ ordinarni skotovi

Slobodno društvo, dakle, nije moguće bez slobodnog mišljenja. U partijskoj državi kao što je naša, analogno, sledi zaključak da decentralizovanog društva nema bez decentralizovanih partija, baš kao što ni demokratije nema bez jakih, nezavisnih i nekorumpiranih institucija. I sve dok ovdašnje stranke funkcionišu po autoritarnom principu, promena kulturnog obrasca kao jednog od uslova promene društva biće nemoguća. Autoritarnost i centralizam unutar političkih stranaka problematičan je i zbog toga što unapred onemogućuje drugačije mišljenje i političku alternativu. U slobodnom društvu, recimo, bilo bi nezamislivo to da se unutar DS-a ne čuje nijedan glas artikulisanog protivljenja tzv. nacionalnom pomirenju. U redu, možda mantra po kojoj je politika veština pravljenja kompromisa u datom slučaju može da bude održiva. Ipak, kompromis sa zdravim razumom, vlastitom prošlošću i teško sticanim političkim identitetom nažalost nije moguć.

Baš kao što je jednako nemoguć i kolektivni alchajmer koji bi građane koji su na prethodnim izborima glasali „protiv povratka u devedesete” ubedio da Ivica Dačić, Gorica Gajević, Dušan Bajatović ili ona nesretna spodoba na mestu predsednice Narodne skupštine nisu personifikacija upravo tih istih devedesetih. Istorijsko pomirenje u suštini pokušaj je afirmisanja istorijskog zaborava kao prihvatljive političke kategorije. Složimo li se sa tezom da jedan narod ne predstavlja toliko skup ideja koliko skup opsesija, jasno je i da trućanja o pomirenjima, Kosovu, sabornosti, kvazievropejstvu i ostale opskurnosti služe samo zato da bi nam se preotele pare. Maske su pale i stvari su napokon jasnije: ovom zemljom u suštinskom pogledu i danas vladaju oni koji su njome vladali oduvek ordinarni skotovi! Oni koji u podne mogu da sede na promocijama novih knjiga Slobe & Mire, a predveče na odboru za Evropske integracije. Oni koji jedan dan govore „Evropo, jedi govna”, a drugi „Evropa nema alternativu”. Razne Dejanovićke, Gajevićke, Dačići, Bajatovići i ostali Šormazi sa njihovim istorijskim tovarima.

Fizički, psihički i moralni imunitet našeg društva prema nasilju i gluposti praktično više ne postoji. Prag moralne osetljivosti spušten je toliko nisko da apsolutno sve postaje moguće ─ ako se tu o moralu uopšte više i može govoriti. Sa govornice Skupštine Srbije danas može da se kaže ono o čemu je u pristojnom društvu sramota čak i misliti ─ da ne računamo teška krivična dela tipa govora mržnje, poziva na nasilje, pa čak i na terorizam. Za sve se već nađe objašnjenje i pomirenje ─ dakako sve vodeći računa o tome da u Srbiji današnjice svako ima svoju bol, bez i trunke primisli da nesankcionisanje zločina jeste afirmisanje ideje o njegovoj isplativosti, kao što i opravdavanje ludila znači saučestvovanje u istom. I ostade Gardista državni sekretar, i Vjerica Radeta poslanik bez mane, baš kao i živopisni lik iz Nove Srbije poznat po sposobnosti da iz hobija ruši avione Montenegroerlajnsa…

I nikom ništa ─ to jest: nama kita! Konstruktori istorijskog zaborava kao dominantne političke i etičke kategorije kojom se rukovodi aktuelna vlada, međutim, previđaju jednu naizgled nebitnu sitnicu, a to je da kolektivna amnezija ipak ne postoji – to jest da dačizam (ili: dačićizam, svejedno) koji ih je naprasno opseo, srećom, još uvek nije prelazan. Barem zasad ─ i bar ne na nas. A kad sam već zaređao s citatima, evo i jednog iz Knjige vladara oblasti Šan iz IV veka pre naše ere. Jedna od osnovnih postavki Šan Jana, pisca ovog traktata o upravljanju državom i narodom glasi: Ukoliko se povlađuje neredu – on se povećava! Ukoliko se povlađuje moralnoj raspuštenosti – ona se širi!

Biljana Srbljanović

«Zašto ovo pišem, verovatno će se mnogi zapitati. Zašto, ako nisam i sam prozvan. E pa, jesam. Prozvan sam. Zato što je ta nepismena larva prozvala mog omiljenog pisca, mog omiljenog režisera, mog omiljenog kolumnistu. Napala je moju Crkvu, vojsku, napala je sve što volim, cenim, poštujem, uvažavam. Napala je sve ono za šta sam spreman život da dam da bih sve to što volim zaštitio.» (Milorad Ulemek u napadu na Sonju Biserko, Kurir 6. oktobar, «Prozivka podguzne muve»)

Kada je list Kurir danas objavio prostačko pismo Milorada Ulemeka, kojim se i čovek osuđen za najteže zločine uključio u organizovane napade na Sonju Biserko, pređen je i poslednji korak, postalo je potpuno jasno koliko je važan i hrabar bio potez Helsinškog odbora.

Neću ovde ulaziti u analizu podle podmetačine, gde su «crnim listama» nazvani spiskovi koje su uvaženi profesori i nacionalne veličine SAMI pravili, potpisujući se na peticije podrške ratnim zločincima ii beguncima od Haškog tribunala. Ne bih o tome koliko je sramno obrušavati se na ovu ženu, na osnovu nacionalne diskriminacije, difamacijama, napadima ad hominem, objavljivanjem njene kućne adrese, čime je otvorena mogućnost za ono što i jeste nažalost usledilo – fizičke pretnje, sačekivanje ispred zgrade, jedan osećaj opšte i sasvim realne nesigurnosti, u kojoj Sonja Biserko sada mora da živi.

Kada su juče jedne novine u tekstu pod naslovom «Lezbijka koja se sveti»  objavile tačnu adresu, broj stana i godinu rođenja OCA Sonje Biserko, poziv na linč je proširen i na članove njene porodice, posebno one u godinama koje napadačima garantuju fizičku nemoć žrtve. Ministarstvo informisanja (i kulture) sa onim besmislenim ministrom, naravno, nije reagovalo. Ministarstvo unutrašnjih poslova, takođe.

Onda je jutros načinjen i poslednji korak – pismo objavljeno u Kuriru, kojim onaj krvnik otvoreno preti Sonji Biserko.

Pismo je potpisano sa «pritvorenik Milorad Ulemek». Ulemek nije pritvorenik, on nije u pritvoru, on je u zatvoru. Osuđen je na više od sto godina robije za najteže zločine, među kojima je i ubistvo premijera Đinđića. On, po zakonu, nema nikakvo pravo da komunicira sa javnošću, posebno ne da se oglašava u medijima bez posebne dozvole, naročito ne pretnjama.

«Pritvorenik» je, kako Kurir lažno predstavlja Ulemeka, inače napisao začuđujuće neinteligentan tekst. Ne samo vulgaran, uličarski, prostački, već i tekst koji odaje prilično tupog čoveka, kojim je samo potvrđeno ono što svi godinama unazad znamo: Ulemek jednostavno nije bio sposoban da sam osmisli državni udar, koji je atentatom na premijera započeo. To je jedan glup, izuzetno ograničen čovek, koji je ovim nasilničkim pismom, potpisom i posebno delom koji sam citirala u uvodu, zapravo sebe, a i svoje medijske jatake, svoje zaštitnike u strukturama vlasti, doveo u nemoguću situaciju.

Najpre, podrazumevam da barem dva ministarstva sada više nemaju nikakvog opravdanja niti mogućnosti da ovim povodom ne reaguju. Ministarstvo za medije, da se konačno oglasi i adekvatno kazni Kurir povodom ovog i drugog višenedeljnog sistematskog pisanja glasila mafije, koje širi lažnu teoriju o tome kako su strane službe, uz pomoć Đinđićevih saradnika, zapravo izvele atentat, a da su Ulemek i ostali kojima se pred Vrhovnim sudom upravo razmatraju žalbe na presudu za organizaciju i ubistvo Đinđića – lažno optuženi i samim tim nevini. Ministarstvo unutrašnjih poslova sada mora da utvrdi kojim se putem Ulemek oglašava u medijima, čija je to odgovornost i krivica.

Do toga, razume se, neće doći. Jer u ovoj zemlji više nema ničega – nema politike, nema javnog mnjenja, nema zakona, nema savesti. Kao deo nacionalnog pomirenja i sabornosti oko ideje da je sve politika i da je svaki kompromis dozvoljen, ovde nema više ko da se pobuni. Zakon o medijima ne postoji, pa sve i da onaj smešni ministar hoće nešto da radi – nema šta da sprovodi.

Kada iz istog finansijskog centra dolazi novac za organizaciju i funkcionisanje svih partija, da li bi se neko zaista začudio ako bi se otkrilo da isti finansijeri na ovaj ili onaj način stoje i iza svakog tabloidnog smeća, rančeva sa rendžerima, kolumnističkih hajki, plaćenih ubica, izdavačkih kuća koje izdaju i Ulemekove omljene pisce – ali i njega samog, da li bi se neko zaista iznenadio da je ubica u leksikon upisao i koji mu je omiljeni Delta shopping-mall, ali i ime omiljenog opozicionara, omiljenog ambasadora ili omiljenog političara u penziji?

Solidarnost sa Sonjom Biserko u ovom i svakom drugom slučaju organizovane hajke, za mene se podrazumeva. Stojim uz nju, podržavam njeno pravo na javnu reč, kritički osvrt na bolest srpskog drustva, pridružujem se zahtevima da se fizički zaštiti, da se nasilnici – i oni u medijima i oni u mraku haustora – identifikuju, pohapse i adekvatno kazne.

Tomislav Nikolić zna dobro zašto traži i dobija policijsku zaštitu i od koga,  baš kao što je znao i onda kada je Đinđiću javno predviđao smrt, onda kada se Šešelj privremeno sklonio u Hag, a on ostao da sačeka metak koji vodi koncentracionoj vladi. Sonja Biserko tu zaštitu nema, ona umesto Dačićevih policajaca može da pozove samo prijatelje, da je štite od nasilja.

I ovom prilikom da kažem i to – želela bih da me ubroji u njih.

Ipak, ovo nije samo slučaj Sonje Biserko i njenog prava na reč. Za mene je u ovom poslednjem koraku najvažnije to što se Ulemek identifikovao kao neko ko jednostavno nije sposoban da sam osmisli, organizuje i izvede atentat, niti ijedno drugo zlodelo za koje je osuđen. Ovaj tupi čovek, svojim besmislenim napadom još jednom je pokazao da je bio samo vojnik u rukama nešto pametnijih i jednako opasnih ljudi, koji su atentat osmislili i sproveli, time došli na vlast i za razliku od egzekutora, ostali na slobodi.

Ulemekov leksikon je zato nevažan; kolumnista, reditelj, pisac su u svojim zagušljivim krugovima verovatno počastvovani što im egzekutor više desetina ljudi, javno izjavljuje ljubav. Oni zaista i jesu jedni za druge, tupi Milorad i njegovi mislioci, ta je ljubav prirodna, neminovna i lepa.

Ono što je važno je da se pred očima javnosti stvari konačno slažu. Ono za šta specijalni sud nije imao snage da do kraja istraži, ne može a da ne ispliva na površinu. Ulemek je ograničeni operativac. Mozak operacije je negde drugde, nekažnjen, nepriveden, neispitan, netaknut.

Ja verujem da je u kabinetu bivšeg premijera. I sada čekam da me sud pozove, da ovu eventualnu klevetu i dokažem. U tu svrhu, predočiću niz činjenica koje su me navele da verujem u to, izneću pred sudom svoju odbranu, koja će podrazumevati i poziv oklevetanima da jednom konačno izađu da svedoče. I o sebi, i svojoj ulozi u atentatu, i o vezama sa osuđenim pripadnicima zemunskog klana i o političkoj koristi, motivima i razlozima, da ljudski otpad – Ulemeka, Jovanovića i bandu, navedu na gnusan zločin.

Glupi Ulemek, rano se otvorio. Povući će sa sobom one koji misle da su pametniji od njega.

Preuzeto sa