Vest o brutalnom iživljavanju nad psom, od strane N. N. lica, svakako je šokirala domaću, ali i svetsku javnost. Najveća nesreća keruše Mile, kojoj je neki monstrum odsekao sve četri šape, je u tome što se oštenila u jednoj potpuno “paranenormalnoj” državi. Da je taj nesrećni okot ugledao svetlost dana u recimo Parizu ili Berlinu, sada bi sretno tapkao po Šanzelizeu, Monmartru ili Olimpijskom parku. Avaj…

O tempora, o mores

Najveći paradoks je u tome što je u društvu, koje želi da postane deo zajednice u kojoj je maltretiranje i ubijanje životinja neprihvatljivo, nasilje nad životinjama deo svakodnevice. Čak što više, ono je opšte prihvaćeno, a u pojedinim gradovima i institucijalizovano. Stoga ova vest, iako šokantna, ne sme ni malo da iznenadi onaj deo javnosti koji pretenduje da postane normalan (Šta god to “normalan” značilo).

Tako mi je jedan od mojih (wanna be normalan) komšija objasnio kako je N. N. kasapin jedan monstrum i da se zna kako se ubija pas – puškom, da se ne muči! Ovaj “lovac Joca” važi za pristojnog građanina, penzionera, i citiram dotičnog, “ljubitelja pasa”… OMG, postavlja se pitanje kakvi su onda oni nenormalni, nepristojni, što ne vole pse?

To su zapravo oni što pse/mačke/golubove/sve što se miče gađaju kamenjem, udaraju motkama, postavljau udice i otrov u pračiće mesa. Oni takođe imaju neodoljiv poriv za privatizovanjem  zajedničke prostorije u zgradi ili hodnika, kako bi imali gde da odlože motike, grabulje, kolica, kreozan… To su isti oni kojima posle 50 godina života u gradu (Koji su, jel te oni zidali, gradili, sadili…) još niko nije objasnio da park uređuje gradsko zelenilo, da opoština zida sportske terene, da čistačica pere hodnik svakog ponedeljka, da protivpožarni izlaz ne sme biti  zaključan, da se džakovi sa đubrivom ne drže u prikolici vezanoj za banderu, da se đubre ne baca u malu kantu u parku već u kontejner, da park nije podijum za poselo posle 1001 “pive”, da njihovo rikanje nije pesma, da boćanje (balote) nije olimpijski sport, da pas ima pravo na život iako ne “daje” meso, mleko i jaja i ne čuva avliju… To su oni koji ne shvataju da je maltretiranje i ubijanje životinja krivično delo!

Njih tragedija keruše Mile ne dotiče isto koliko ih ne dotiče ni katastrofa na Haitiju, ali ni poplava u rodnom selu od koga su se odavno odrodili. Oni gaje empatiju jedino za Šešelja, Karadžića i pokojnog im predsednika.

Evropejci na kubni

Međutim, gore opisani,  kinofobični Homo Balkanykus, se već godinama sapliće na putu evrointegracija, jer on na taj put nije ni želeo da krene niti da do njegovog cilja stigne. Njegova najveća tragedija je u tome što je to staza sa koje skretanje ne postoji a društvo kome se tako tromo i nevoljno približava ne prima takve kao što je on. To društvo je odavno evoluiralo i stvorilo skup vrednosti koji paranenormalna, paragrađanska, pararuralna Srbija mora pre svega da shvati kako bi ga prihvatila. To je društvo u kome je, između ostalog, nasilje ljudi nad životinjama neprihvatljivo isto toliko koliko je neprihvatljivo i nasilje ljudi prema ljudima. U toj porodici naroda psi normalno i neometano ulaze u gradski prevoz, restorane, prodavnice.

Jednostavno, Evropljani smatraju da je kinofobija bolest koja se leči kod psihijatra a ne opšteprihvaćen model ponašanja ili pravo građana. Zapadnoj civilzaciji je ovakav zločin nepojmljiv, a u Srbiji je uobičajen i učestao, bez tendecija da će se stanje uskoro promeniti.

Na našu sramotu, Srbija je zemlja koja je prva imala pisani standard za pse na celoj zemaljskoj kugli – dokument poznatiji pod imenom “Zakonik Rase” čija se starost procenjuje na 12 – 13 vek. Ne zna se da li je taj dokument bio jedan od pratećih elemenata Dušanovog Zakonika ili zasebno pisano štivo,  a odnosi se na određenu rasu pasa – Silvane ili Zmajeve kako su ih u to vreme nazivali zbog njihove velike hrabrosti u bojevima od Istre do Kosova.

“Ovaj zakonik da se svima sto drže zmajeve u um postavi i dovijeka poštuje, jer zmajevi su uz nas od davnina, od prije nego što smo i slovo imali, pa ih valja počtovati i čuvati, jer su od Boga. Kao sto nas bez zmajeva ne bi ni bilo, tako nas bez zmajeva neće ni biti.”

(Citat iz “Zakonika Rase”)

Privođenje pravdi N.N. počinioca užasnog zločina nad kerušom Milom je za Srbiju od krucijalne važnosti. Pre svega zbog uspostavljanja kulturoloških, socioloških normi i društvene klime kakva je poželjna u jednoj modernoj evrpskoj zemlji 21. veka. Ako vam to baš i nije prioritet onda bar nemojte smetnuti sa uma da sa takvim monstrumom sutra možete ući u lift. U suprotnom, neka nam je bog u pomoći.

autor:Bojan Pantić

Vladimir Pavićević

Potpredsednik Vlade zadužen za evropske integracije slavodobitno obaveštava javnost već danima da je Evropska unija odobrila da svoja sredstva Instrumenta za predpristupnu pomoć (IPA) za 2009. godinu usmeri direktno u republički budžet, kako bi bila tretirana kao bilo koji drugi poreski prihod. Potpredsednik Đelić kao uspeh javno ističe da će Evropska komisija jedino Srbiji omogućiti ovakav oblik promene namene sredstava iz Instrumenta za predpristupnu pomoć.

Podsećam da su sredstva IPA, inače, dragocena kao oruđe kojim se podržavaju strateški reformski zahvati u Srbiji, koji su usaglašeni sa Evropskom unijom kroz proces unapređenog stalnog dijaloga. U ovo spadaju projekti izgradnje i unapređenja državnih institucija, uključujući proces harmonizacije zakonodavstva sa evropskim pravnim tekovinama, kao i programi finansijske podrške projektima nevladinih organizacija i medija.

Promena namene sredstava IPA Evropske unije za 2009 godinu, u iznosu od najavljenih 160 miliona evra je posledica neadekvatne inicijative srpske Vlade koja se neumesno opravdava potrebama pokrića fiskalnog deficita. Istinska i puna modernizacija Srbije redukuje se, nažalost, na model u kojem tzv. socijalno odgovorna Vlada traži razumevanje od Evropske unije za svoje neuspehe i žrtve od građana za svoju neefikasnost. Ne sme se dozvoliti da i evropska budućnost Srbije postane jedna od žrtava radi pokrića rupa u budžetu koje je Vlada stvorila svojom neodgovornom i rasipničkom politikom i kontinuiranim odlaganjem primene kontrolnih mehanizama u sistemu javnih finansija, uključujući izostanak redovnog donošenja zakona o završnom računu budžeta i nedostatak efektivnog delovanja Državne revizorske institucije u kontroli javnih rashoda.

Ovakva politika ukazuje na stav vladajuće koalicije koja Evropsku uniju posmatra ne kao strateškog razvojnog partnera, već kao puki izvor finansijske podrške. A odluka Evropske komisije da Srbija bude jedina zemlja kojoj će se to omogućiti ne govori o uspešnosti potpredsednika već o bezdanu u koji nas je srpska vlada dovela politikom DRŽI VODU DOK MAJSTORI ODU.

Nebojša Milenković za BLOG B92

Sposobnost ili nesposobnost društva da jasno artikuliše i odbrani vlastiti vrednosni sistem direktno je srazmerna meri dopuštenosti različitih oblika ekstremističkih ponašanja u istom. Nedavni događaji, prvo u Skupštini Srbije potom i na ulicama Novog Sada, pokazuju da srpsko društvo i njegova tzv. politička elita, nažalost još nemaju potrebnu meru hrabrosti i odlučnosti u odbrani civilizacijskih tekovina koje se u zrelim, odgovornim društvima, naprosto podrazumevaju. Slabo društvo, logično, ohrabrenje je različitim oblicima ekstremizama na (nesmetano) delovanje. Slabo i neodlučno društvo permanentno odašilje poruku o isplativosti zločina ─ samim tim i da će isti ostati nesankcionisan.

Ukoliko sa skupštinske govornice nekažnjeno mogu da se upućuju pretnje i kletve najvišim predstavnicima države (npr. slučaj Vjerice Radete i njenih pretnji Borisu Tadiću), ili ničim sankcionisano širi rasna, verska ili etnička mržnja (slučaj Ilić mr Velimira i njegovih uvreda na račun nacionalne pripadnosti Rasima Ljajića), tad nimalo ne treba da čude ni profašistički ispadi ─ policiji uglavnom poznatih ─ grupacija huligana na ulicama naših gradova. Pored uobičajenog “repertoara” na temu Srebrenice i Ratka Mladića, huligani iz šovinističkih grupacija Obraz i Pokret 1389. protekle nedelje pozivali su na ubistvo Nenada Čanka. Pre toga – javni pozivi na ubistvo Čedomira Jovanovića, pa napadi na predstavnice nevladinog sektora (Biljanu Kovačević Vučo, Sonju Biserko i Natašu Kandić), pa pretnje novinarima, pa pokušaji atentata, pa bombe na prozoru Dejana Anastasijevića, pa Skupština Srbije kao sigurna kuća za Ratka Mladića, pa Skupština Srbije kao sigurna kuća za Miladina Kovačevića… Pre toga, opet ─ paljenje niške i beogradske džamije, pa skup neonacista u Novom Sadu, pa demokratija je i to kad se razbije nekoliko prozora, pa demokratija je i kad se pale ambasade, pa ruiniranja pekara čiji su vlasnici nesrpske nacionalnosti, pa višestruka demoliranja prostorija Liberalno demokratske partije… Pa žuto đubre koje se kupuje na trafici ali nisu novine i u njemu svakodnevne intimne ispovesti ljudi koji su osuđeni za najteža krivična dela, pa permanentna hajka na bivše saradnike premijera Đinđića (pre svih Vladimira Bebu Popovića i Čede Jovanovića)… Pre toga ubistvo premijera, pre toga njegova višegodišnja satanizacija u istim tim, mafijaškim tabloidima… Gledano unazad, ovakvim retrospekcijama, nažalost, ne vidi se kraj.

Gledano unapred – logično, postavlja se pitanje gde su razlozi ovolike nemoći našeg društva da se obračuna sa zločinima ili pak sankcioniše (javna) podsticanja i pozivanja na izvršenje istih? Šta to nije u redu sa zemljom u kojoj se nesankcionisanjem uličnih (bolje: uličarskih) profašističkih i neonacističkih ispada otvara prostor da se na istim ulicama sutra dogode još ozbiljniji i posledično nesaglediviji incidenti ─ kad rulja odluči da s reči pređe na dela? Gde su koreni te strašne neosetljivosti, ignorisanja ili pak potrebe za minimiziranjem bola i patnji koje su u naše ime nanete drugom ─ kako to da ne postoji svest da se time otvara prostor da se isto zlo, u svojim podvarijantama sruči i na nas same: na naše institucije, ulice, stadione ili porodice… Gde su uzroci nemoći da se ovom vrtlogu zla stane na put? Otkud mazohistička “potreba” i upornost da tu svoju ružnu, neprevladanu prošlost, svakodnevno proživljavamo iznova? Kako to da užasnom nizu poniženja i svakodnevnih, unutrašnjih mentalnih smrti nažalost ne vidimo kraj?

Početni uzrok, naravno, mogao bi biti nesproveden proces lustracije ljudi koji su činili teške zloupotrebe svojih javnih ili političkih funkcija – samim tim bili uzročnici svih posledica proizašlih iz takvog njihovog činjenja (ili nečinjenja, svejedno). Duboko podeljeno unutrašnjim rascepom unutar vladajuće koalicije sukobom premijera Đinđića i predsednika Koštunice, nakon petog oktobra odavde je još jednom poslata poruka o isplativosti zločina. Sudbina dva glavna aktera ovog dramatičnog civilizacijskog rascepa unutar našeg društva ─ zastupnicima takve loše prošlosti dala je za pravo. Njen novi zaštitnik i pokrovitelj, Koštunica doktor Vojislav nagrađen je dupliranim premijerskim mandatom. Zoran Đinđić ubijen ─ kao primer kako u ovoj zemlji prolaze oni koji imaju intelektualnog poštenja i lične hrabrosti da zagaze i pokušaju da čiste to krvavo balkansko blato.

Svaki put kad se nađe na večitoj istorijskoj klackalici između prošlosti i budućnosti ─ ovo društvo na kraju ipak prevagne na svoju mračniju i(li) tamniju stranu. Tako je bilo uvek ─ tako je i sad. Tada nizu s početka ovog teksta, prirodno, dodajemo i to da svako štrajkuje u svojoj radnoj uniformi, da se ne priča o obijenoj trafici dok Hilandar gori, da se ništa ne pita na slavi, …, pa sve do toga da ne može da se priča o autonomiji Vojvodine dok traje borba za Kosovo i Metohiju, i tsl, itd. U istom istorijskom mraku iz kog nam se izgleda ipak ne izlazi, i dalje je sve dozvoljeno: od proglašavanja ordinarnog ološa za nacionalne heroje pa do veličanja ili ignorisanja genocida. Tako brutalno izrugivanje žrtvama i prkošenje pravu i pravdi u svom krajnjem ishodu neminovno vraća se kao bumerang. Danas u obliku kabadahija poput Uroša Mišića, Miladina Kovačevića, Vjerice Radete, mr Srboljuba Živanovića, Aleksandra Tijanića ili Velimira Ilića ─ već koliko sutra na scenu stupiće i kandidati za neke nove Mladiće, Karadžiće, i ostale Ražnatoviće… Upravo u ovakvoj klimi, ti novi klinci i neke nove klinke odrastaju tu, pored nas, i skoro ih je sasvim moguće već prepoznati među onima koji u školama prebijaju profesore ili školske drugove, dok menjaju Kosovo za patike ili pale strane ambasade… Gajeći istu nadu da će i iza njihovih tuča, polomljenih vilica i noseva sutra kao pokrovitelj stati država ─ kao što to danas čini i sa skupštinskim hodočasnikom, kolosom iz Vrbasa. Ukoliko je danas dozvoljeno i oprošteno njemu ─ zašto bi sutra kažnjavali njih? Još jednom, veličanje i nekažnjavanje prestupa “sanacija” je terena za njegovo ponavljanje u mnogo gorem obliku i formi. Ukoliko samozvani hrišćani koji tako besomučno mrze, ili pijane kvazipatriote koje ništa toliko ne blate koliko svoju zemlju danas sede u Skupštini ─ zašto ih onda, samo u mnogo većem broju, sutra ne bi bilo i na bilo kom drugom mestu?!

Zato one koji se danas tako licemerno i neučinkovito zgražavaju nad rečima i postupcima Velimira Ilića ─ valja podsetiti da imenovanom đuvegiji ovo nije prvi incident takve vrste. Egzekutor je, dakle, isti, oružje je isto ─ samo se mete menjaju: danas, to je Rasim Ljajić, juče (tj. 2002.godine) bio je Miroljub Labus. Isti taj Ilić magistar Velimir tada je, licitirajući na temu “nesrpskog prezimena” predsedničkog kandidata Labusa, izjavio da “na čelu nase pravoslavne države ne može da bude ni Mađar, ni Hrvat, ni Musliman”…

Posle ovog inicijalnog incidenta narečeni Velimir postao je ministar u Vladi.

Pitanje je, dakle: za šta se to Ilić danas kandiduje!?!

Beli Šengen za Srbiju

Šengenski sporazum predstavlja jedan od najznačajnijih dokumenata u istoriji evropskih integracionih procesa. Njegovim potpisivanjem 1985. godine Belgija, Holandija, Luksemburg, Francuska i Nemačka ukinule su unutrašnje granice i bilo kakvu kontrolu kretanja za svoje državljane unutar novostvorene šengenske zone. Širenjem granica Evropske unije i šengenskog prostora danas je moguće putovati bez ikakvih graničnih prelaza i kontrola od Baltičkog mora do Atlantika.

Krajem januara 2008. godine počeo je i dijalog o ukidanju viza građanima Srbije koji putuju u države potpisnice Šengenskog sporazuma. Srbija je prva država na Zapadnom Balkanu koja je od Evropske komisije dobila tzv. Road Map, odnosno Mapu puta, čija realizacija vodi ukidanju viza za građanke i građane Srbije. Obaveze koje je tada preuzela Srbija, jasno su i precizno definisane, ali još uvek čekaju na svoju punu realizaciju.

Nedavno je u Srbiju došla delegacija Evropske komisije u svoju prvu od četiri posete, koliko će ih ukupno biti do polovine ove godine. Njihov glavni zadatak je da ispitaju tempo i obim realizacije svih obaveza koje je Srbija preuzela u želji da građanima omogući slobodno putovanje unutar šengenske zone. Zanimljivo je to što su vlasti ostale iznenađene kada je ova delegacija (ne)najavljeno posetila poverenika za informacije od javnog značaja, koji je tek zahvaljujući toj poseti od resornog ministarstva dobio elementarne uslove za neometan rad. To je jedan od pokazatelja da se na izgradnji institucija koje prate sprovođenje zakona neophodnih za ukidanje viza, mora još više i kontinuirano raditi.

Nakon prve posete Srbiji, uslediće još tri posete, koje će biti okončane zaključkom ove delegacije koji će biti prosleđen državama Evropske unije (potpisnicama Šengenskog ugovora), nakon čega će biti doneta politička odluka o ukidanju viza za građanke i građane Srbije. Ono što se ne pominje često, jeste da je potrebno određeno vreme ne bi li eventualna odluka o ukidanju viza bila implementirana u svim državama. Taj proces bi mogao potrajati, te je zato važno da se Srbija ovom poslu maksimalno posveti.

Budući da iz Brisela nema političkih uslovljavanja za ukidanje viza, može se reći da je Evropska unija uradila svoj deo posla. Sva odgovornost pred građanima za ukidanje viza je na Vladi Srbije, koja osim proklamovane želje mora da pokaže i efikasnost ne bi li ovaj obiman posao bio urađen do kraja 2009. godine.

Pitanje viza je ne samo veoma važno, već i osobito osetljivo za građanke i građane Srbije. Sa raspadom Jugoslavije i izolacijom u koju je Srbija dospela usled politike tadašnjeg rukovodstva, čiji jedan deo danas za svoju delatnost odgovara pred međunarodnim i domaćim sudovima, drugi uživa u nezasluženoj državnoj penziji, a treći učestvuje u vršenju vlasti i raspodeli privatizacionog kolača, građani su se neočekivano našli u veoma teškoj situaciji. Slobode kretanja, koje im je obezbeđivao čuveni crveni pasoš SFRJ, sa kojim su bez vize mogli otići gotovo svugde, sem u SAD ili SSSR, preko noći su zamenjene nevidljivim, ali neprobojnim zidom.

Građani su se odjednom našli u situaciji koju su tokom Hladnog rata posmatrali iskosa, prelazeći nonšalantno granice evropskih zemalja i posmatrajući začuđeno državljane iz zemalja Istočnog bloka i Trećeg sveta kako strpljivo čekaju u sivim redovima na graničnim prelazima Prvog sveta. Tokom devedesetih smo saznali zašto ti ljudi ne mogu tako lako da uđu tamo gde su namerili. Saznali smo i da je čekanje na granicama samo manji deo složene i ponižavajuće procedure. Saznali smo da nam za izlazak iz Miloševićeve utopije treba VIZA, za koju treba moliti i stajati u predugačkom redu od rane zore, uz rizik da molba ne bude uslišena.

Gnev i poniženje su iracionalna osećanja, koja su podložna političkoj manipulaciji. Tako je Miloševićeva propaganda uspevala dugo da ove sentimente kanališe na pogrešnu adresu – na neljubazne činovnike stranih ambasada, pa i na politiku zavere zapadnih država. Zapravo svugde, sem tamo gde je bilo izvorište ovog problema – u srce jedne nedovršene države bez kompasa. Mnogi su i poverovali, povukli se u sebe, prestali da putuju i pretvorili izolaciju u samoizolaciju.

Sa padom Miloševića, jedan bitan preduslov „dekarantinizacije“ Srbije je ostvaren. Međutim, ne i jedini. Evidentna politička volja Evrope da nam otvori granice olomila se o nesposobnost Srbije da ispuni niz tehničkih uslova potrebnih za viznu liberalizaciju. U međuvremenu, stasava čitava nova generacija, čija su formativna iskustva uskraćena za boravke u inostranstvu, ako se izuzmu maturske ekskurzije u Budimpeštu ili Atinu. O posledicama ovog teškog propusta čitamo u crnim novinskim hronikama, a strahujem da ćemo mu razmere uvideti tek u godinama koje dolaze.

Treba li podsetiti današnju Vladu, koja olako postavlja rokove prelaska na Beli Šengen, i još lakše ih prenebregava, da se igra sa vatrom? Treba li je podsetiti da je jedino što je istinski razlikovalo socijalističku Jugoslaviju od zemalja „realnog socijalizma“ bila mogućnost, mukom stečena, da se iz nje slobodno ulazi i izlazi? Treba li je podsetiti da će bez te slobode oni najaktivniji odlaziti da se nikada ne vrate, a oni manje aktivni prestati da igde i odlaze? Te da jednom, kada konačno ispunimo uslove, lako može da se desi da ne bude mnogo korisnika te lepe beneficije slobodnog kretanja. Putevi će poželet’ Turaka, al’ Turaka nigde biti neće, veli jedna stara poslovica. Ne dajmo da nam se to desi.

Vladimir Pavićević, Fakultet političkih nauka

Nebojša Milenković

Pristojno društvo je ono čije ustanove ne ponižavaju ljude. Civilizovano društvo je ono čiji članovi ne ponižavaju jedni druge, dok je pristojno društvo ono u kome ustanove ne ponižavaju ljude.

Posmatrane u kontekstu stanja u današnjoj Srbiji navedene rečenice Avišaja Margalita, profesora Univerziteta u Jerusalimu, daju osnova za tvrdnju da je osnovni problem srpskog društva upravo njegova nepristojnost. OK, neću ponovo o vrednosnom sistemu pošto ovde tako nešto definitivno više ne postoji. Ili, kako je nedavno primetio Svetislav Basara: Isuviše se i predugo ovde poigravalo sa idejama, idealima i smislom, tako da je to teško nasleđe na kraju za rezultat imalo gubitak smisla. Kohabitacije, koalicije, principijelne podrške i ostala pomirenja dovela su do toga da priča o vrednosnom sistemu jeste passé po više osnova. Pre svega, to je trebala da bude priča o odgovornosti ─ i to onoj vrsti političke odgovornosti koja nikome ne dopušta uzmak, niti pruža prostor za aboliciju. I nemoj posle da bude ono poznato: kad bi drug Tito čuo za ovo, jerbo isto više ne prolazi! Jebali ste nas u mozak i previše dugo. Poslednjih dvadeset godina ovom zemljom vlada se stvaranjem paranoje, masovno poželjnih laži, nacionalnih frustracija i kolektivnih halucinacija. Vi se lepo mirite, žvalavite, podržavajte se, kako god, ali, da prostite, malo je to već sve mučno.

Politička bezidejnost vladajuće Srbije, ordinarna nemoć da se pitanja šta se želi i kako da se do toga stigne dovedu u bilo kakvu ravnotežu, dovela je do konfuzije koja je Srbiju pretvorila u društvo bez vizije, sumnjivih moralnih i političkih kriterijuma. U takvom društvu aktuelan je i dalje stereotip po kom moralnom, poštenom i pametnom čoveku nije mesto u politici. Iz čega a priori sledi da se politika i političari ─ ne bez osnova, dakako ─ percipiraju kao besprizorni, nemoralni i nepošteni likovi. Nije bez osnova ni pretpostavka da je i ovo ogađivanje politike takođe deo nekog novog patriotskog projekta. Društvo u kom izraz intelektualac uglavnom ima pejorativno značenje ─ sasvim prirodno u skupštinske klupe i na državne sinekure koncentriše i zabrinjavajući broj poluinteligenata koji se gotovo prototipski uklapaju u definiciju poluintelektualca, o čemu je šezdesetih godina XX veka pisao Slobodan Jovanović. Duži citat iz njegovog eseja O poluintelektualcu dajem kao primer kako se u ovom društvu stereotipi teško iskorenjuju:

Poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa možda čak i s vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa…, i u moralnom, kao i u kulturnom pogledu, on je u osnovi ostao primitivac. Neomekšan kulturom, a sa olabavelom moralnom kočnicom, on ima sirove snage napretek. Školska diploma, kao ulaznica u krug inteligencije, dala mu je preterano visoko mišljenje o sebi samom. U društvenoj utakmici taj diplomirani primitivac bori se bez skrupula, a s punim uverenjem da traži samo svoje pravo, koje mu je škola priznala… Pretpostavimo da se u njega probudila politička ambicija i da je uspeo postati ministar. Taj položaj mogao je ugrabiti samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu, i zato će smatrati da je to sada nešto „njegovo”. Biće „korupcionaš”, ali neće biti sasvim svestan toga fakta: toliko će mu to izgledati prirodno i na svom mestu. Politička ambicija jednog poluintelektualca upravo i nije politička (…) On ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve. Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao. Poluintelektualac je bolesna društvena pojava, koja je obelodanila dve stvari: (1) da je kulturni obrazac potrebna dopuna nacionalnog i političkog obrasca, što se naročito oseća onda kada uticaj ta dva obrasca stane slabiti – i (2) da škola koja se ograničava na davanje znanja, bez uporednog vaspitavanja karaktera, nije u stanju sprečiti pojavu takvog društvenog tipa kao što je poluintelektualac.

Trućanja o pomirenjima, Kosovu, sabornosti, kvazievropejstvu i ostale opskurnosti služe samo zato da bi nam se preotele pare. Maske su pale i stvari su napokon jasnije: ovom zemljom u suštinskom pogledu i danas vladaju oni koji su njome vladali oduvek ─ ordinarni skotovi

Slobodno društvo, dakle, nije moguće bez slobodnog mišljenja. U partijskoj državi kao što je naša, analogno, sledi zaključak da decentralizovanog društva nema bez decentralizovanih partija, baš kao što ni demokratije nema bez jakih, nezavisnih i nekorumpiranih institucija. I sve dok ovdašnje stranke funkcionišu po autoritarnom principu, promena kulturnog obrasca kao jednog od uslova promene društva biće nemoguća. Autoritarnost i centralizam unutar političkih stranaka problematičan je i zbog toga što unapred onemogućuje drugačije mišljenje i političku alternativu. U slobodnom društvu, recimo, bilo bi nezamislivo to da se unutar DS-a ne čuje nijedan glas artikulisanog protivljenja tzv. nacionalnom pomirenju. U redu, možda mantra po kojoj je politika veština pravljenja kompromisa u datom slučaju može da bude održiva. Ipak, kompromis sa zdravim razumom, vlastitom prošlošću i teško sticanim političkim identitetom nažalost nije moguć.

Baš kao što je jednako nemoguć i kolektivni alchajmer koji bi građane koji su na prethodnim izborima glasali „protiv povratka u devedesete” ubedio da Ivica Dačić, Gorica Gajević, Dušan Bajatović ili ona nesretna spodoba na mestu predsednice Narodne skupštine nisu personifikacija upravo tih istih devedesetih. Istorijsko pomirenje u suštini pokušaj je afirmisanja istorijskog zaborava kao prihvatljive političke kategorije. Složimo li se sa tezom da jedan narod ne predstavlja toliko skup ideja koliko skup opsesija, jasno je i da trućanja o pomirenjima, Kosovu, sabornosti, kvazievropejstvu i ostale opskurnosti služe samo zato da bi nam se preotele pare. Maske su pale i stvari su napokon jasnije: ovom zemljom u suštinskom pogledu i danas vladaju oni koji su njome vladali oduvek ordinarni skotovi! Oni koji u podne mogu da sede na promocijama novih knjiga Slobe & Mire, a predveče na odboru za Evropske integracije. Oni koji jedan dan govore „Evropo, jedi govna”, a drugi „Evropa nema alternativu”. Razne Dejanovićke, Gajevićke, Dačići, Bajatovići i ostali Šormazi sa njihovim istorijskim tovarima.

Fizički, psihički i moralni imunitet našeg društva prema nasilju i gluposti praktično više ne postoji. Prag moralne osetljivosti spušten je toliko nisko da apsolutno sve postaje moguće ─ ako se tu o moralu uopšte više i može govoriti. Sa govornice Skupštine Srbije danas može da se kaže ono o čemu je u pristojnom društvu sramota čak i misliti ─ da ne računamo teška krivična dela tipa govora mržnje, poziva na nasilje, pa čak i na terorizam. Za sve se već nađe objašnjenje i pomirenje ─ dakako sve vodeći računa o tome da u Srbiji današnjice svako ima svoju bol, bez i trunke primisli da nesankcionisanje zločina jeste afirmisanje ideje o njegovoj isplativosti, kao što i opravdavanje ludila znači saučestvovanje u istom. I ostade Gardista državni sekretar, i Vjerica Radeta poslanik bez mane, baš kao i živopisni lik iz Nove Srbije poznat po sposobnosti da iz hobija ruši avione Montenegroerlajnsa…

I nikom ništa ─ to jest: nama kita! Konstruktori istorijskog zaborava kao dominantne političke i etičke kategorije kojom se rukovodi aktuelna vlada, međutim, previđaju jednu naizgled nebitnu sitnicu, a to je da kolektivna amnezija ipak ne postoji – to jest da dačizam (ili: dačićizam, svejedno) koji ih je naprasno opseo, srećom, još uvek nije prelazan. Barem zasad ─ i bar ne na nas. A kad sam već zaređao s citatima, evo i jednog iz Knjige vladara oblasti Šan iz IV veka pre naše ere. Jedna od osnovnih postavki Šan Jana, pisca ovog traktata o upravljanju državom i narodom glasi: Ukoliko se povlađuje neredu – on se povećava! Ukoliko se povlađuje moralnoj raspuštenosti – ona se širi!

Biljana Srbljanović

«Zašto ovo pišem, verovatno će se mnogi zapitati. Zašto, ako nisam i sam prozvan. E pa, jesam. Prozvan sam. Zato što je ta nepismena larva prozvala mog omiljenog pisca, mog omiljenog režisera, mog omiljenog kolumnistu. Napala je moju Crkvu, vojsku, napala je sve što volim, cenim, poštujem, uvažavam. Napala je sve ono za šta sam spreman život da dam da bih sve to što volim zaštitio.» (Milorad Ulemek u napadu na Sonju Biserko, Kurir 6. oktobar, «Prozivka podguzne muve»)

Kada je list Kurir danas objavio prostačko pismo Milorada Ulemeka, kojim se i čovek osuđen za najteže zločine uključio u organizovane napade na Sonju Biserko, pređen je i poslednji korak, postalo je potpuno jasno koliko je važan i hrabar bio potez Helsinškog odbora.

Neću ovde ulaziti u analizu podle podmetačine, gde su «crnim listama» nazvani spiskovi koje su uvaženi profesori i nacionalne veličine SAMI pravili, potpisujući se na peticije podrške ratnim zločincima ii beguncima od Haškog tribunala. Ne bih o tome koliko je sramno obrušavati se na ovu ženu, na osnovu nacionalne diskriminacije, difamacijama, napadima ad hominem, objavljivanjem njene kućne adrese, čime je otvorena mogućnost za ono što i jeste nažalost usledilo – fizičke pretnje, sačekivanje ispred zgrade, jedan osećaj opšte i sasvim realne nesigurnosti, u kojoj Sonja Biserko sada mora da živi.

Kada su juče jedne novine u tekstu pod naslovom «Lezbijka koja se sveti»  objavile tačnu adresu, broj stana i godinu rođenja OCA Sonje Biserko, poziv na linč je proširen i na članove njene porodice, posebno one u godinama koje napadačima garantuju fizičku nemoć žrtve. Ministarstvo informisanja (i kulture) sa onim besmislenim ministrom, naravno, nije reagovalo. Ministarstvo unutrašnjih poslova, takođe.

Onda je jutros načinjen i poslednji korak – pismo objavljeno u Kuriru, kojim onaj krvnik otvoreno preti Sonji Biserko.

Pismo je potpisano sa «pritvorenik Milorad Ulemek». Ulemek nije pritvorenik, on nije u pritvoru, on je u zatvoru. Osuđen je na više od sto godina robije za najteže zločine, među kojima je i ubistvo premijera Đinđića. On, po zakonu, nema nikakvo pravo da komunicira sa javnošću, posebno ne da se oglašava u medijima bez posebne dozvole, naročito ne pretnjama.

«Pritvorenik» je, kako Kurir lažno predstavlja Ulemeka, inače napisao začuđujuće neinteligentan tekst. Ne samo vulgaran, uličarski, prostački, već i tekst koji odaje prilično tupog čoveka, kojim je samo potvrđeno ono što svi godinama unazad znamo: Ulemek jednostavno nije bio sposoban da sam osmisli državni udar, koji je atentatom na premijera započeo. To je jedan glup, izuzetno ograničen čovek, koji je ovim nasilničkim pismom, potpisom i posebno delom koji sam citirala u uvodu, zapravo sebe, a i svoje medijske jatake, svoje zaštitnike u strukturama vlasti, doveo u nemoguću situaciju.

Najpre, podrazumevam da barem dva ministarstva sada više nemaju nikakvog opravdanja niti mogućnosti da ovim povodom ne reaguju. Ministarstvo za medije, da se konačno oglasi i adekvatno kazni Kurir povodom ovog i drugog višenedeljnog sistematskog pisanja glasila mafije, koje širi lažnu teoriju o tome kako su strane službe, uz pomoć Đinđićevih saradnika, zapravo izvele atentat, a da su Ulemek i ostali kojima se pred Vrhovnim sudom upravo razmatraju žalbe na presudu za organizaciju i ubistvo Đinđića – lažno optuženi i samim tim nevini. Ministarstvo unutrašnjih poslova sada mora da utvrdi kojim se putem Ulemek oglašava u medijima, čija je to odgovornost i krivica.

Do toga, razume se, neće doći. Jer u ovoj zemlji više nema ničega – nema politike, nema javnog mnjenja, nema zakona, nema savesti. Kao deo nacionalnog pomirenja i sabornosti oko ideje da je sve politika i da je svaki kompromis dozvoljen, ovde nema više ko da se pobuni. Zakon o medijima ne postoji, pa sve i da onaj smešni ministar hoće nešto da radi – nema šta da sprovodi.

Kada iz istog finansijskog centra dolazi novac za organizaciju i funkcionisanje svih partija, da li bi se neko zaista začudio ako bi se otkrilo da isti finansijeri na ovaj ili onaj način stoje i iza svakog tabloidnog smeća, rančeva sa rendžerima, kolumnističkih hajki, plaćenih ubica, izdavačkih kuća koje izdaju i Ulemekove omljene pisce – ali i njega samog, da li bi se neko zaista iznenadio da je ubica u leksikon upisao i koji mu je omiljeni Delta shopping-mall, ali i ime omiljenog opozicionara, omiljenog ambasadora ili omiljenog političara u penziji?

Solidarnost sa Sonjom Biserko u ovom i svakom drugom slučaju organizovane hajke, za mene se podrazumeva. Stojim uz nju, podržavam njeno pravo na javnu reč, kritički osvrt na bolest srpskog drustva, pridružujem se zahtevima da se fizički zaštiti, da se nasilnici – i oni u medijima i oni u mraku haustora – identifikuju, pohapse i adekvatno kazne.

Tomislav Nikolić zna dobro zašto traži i dobija policijsku zaštitu i od koga,  baš kao što je znao i onda kada je Đinđiću javno predviđao smrt, onda kada se Šešelj privremeno sklonio u Hag, a on ostao da sačeka metak koji vodi koncentracionoj vladi. Sonja Biserko tu zaštitu nema, ona umesto Dačićevih policajaca može da pozove samo prijatelje, da je štite od nasilja.

I ovom prilikom da kažem i to – želela bih da me ubroji u njih.

Ipak, ovo nije samo slučaj Sonje Biserko i njenog prava na reč. Za mene je u ovom poslednjem koraku najvažnije to što se Ulemek identifikovao kao neko ko jednostavno nije sposoban da sam osmisli, organizuje i izvede atentat, niti ijedno drugo zlodelo za koje je osuđen. Ovaj tupi čovek, svojim besmislenim napadom još jednom je pokazao da je bio samo vojnik u rukama nešto pametnijih i jednako opasnih ljudi, koji su atentat osmislili i sproveli, time došli na vlast i za razliku od egzekutora, ostali na slobodi.

Ulemekov leksikon je zato nevažan; kolumnista, reditelj, pisac su u svojim zagušljivim krugovima verovatno počastvovani što im egzekutor više desetina ljudi, javno izjavljuje ljubav. Oni zaista i jesu jedni za druge, tupi Milorad i njegovi mislioci, ta je ljubav prirodna, neminovna i lepa.

Ono što je važno je da se pred očima javnosti stvari konačno slažu. Ono za šta specijalni sud nije imao snage da do kraja istraži, ne može a da ne ispliva na površinu. Ulemek je ograničeni operativac. Mozak operacije je negde drugde, nekažnjen, nepriveden, neispitan, netaknut.

Ja verujem da je u kabinetu bivšeg premijera. I sada čekam da me sud pozove, da ovu eventualnu klevetu i dokažem. U tu svrhu, predočiću niz činjenica koje su me navele da verujem u to, izneću pred sudom svoju odbranu, koja će podrazumevati i poziv oklevetanima da jednom konačno izađu da svedoče. I o sebi, i svojoj ulozi u atentatu, i o vezama sa osuđenim pripadnicima zemunskog klana i o političkoj koristi, motivima i razlozima, da ljudski otpad – Ulemeka, Jovanovića i bandu, navedu na gnusan zločin.

Glupi Ulemek, rano se otvorio. Povući će sa sobom one koji misle da su pametniji od njega.

Preuzeto sa