U ovom trenutku ništa ne može da zaustavi rasvetljavanje političke pozadine ubistva Zorana Đindjića osim nespremnosti da se u taj posao uđe i kalkulacije koje su isključivo posledica straha za lični život

Da li je rezultat u Boru za vas bio očekivan?
Zadovoljan sam rezultatom i borski izbori su presudni momenat u transformaciji imidža i širine politike LDP-a koju smo svesno počeli 2008. godine. Naš plan je da kičma, osnovne vrednosti LDP-a ostanu iste, otrežnjujuće čvrste, ali da dođemo i do onih ljudi kojima životni problemi vise nad glavom i kojima je luksuz da na izborni dan razmišljaju samo o Gordijevim čvorovima Srbije. LDP koji menja Srbiju, mora da dođe do ljudi koji nas do sada nisu razumeli. Tako ćemo mnogo konkretnije uticati na političke procese u zemlji.

Jedna faza tog plana je i iskorak LDP-a iz urbanih sredina i ona treba da dovede do dobijanja podrške koja stranku može da pomeri u narednim izborima na potpuno nove pozicije. Tek tako, sa podrškom koja nije ograničena samo na uzak krug posvećenika, LDP može da realizuje svoje ispravne ambicije. Da premosti razliku između 6/7 odsto koliko sada dobijamo i 17 odsto koliki je naš potencijal prema svim dubinskim istraživanjima. Mi smo rezultat od 6,5 posto izgradili na potvrdi u gradu, ali i na ulasku u borska sela. To je postalo moguće i zbog toga što se kontekst politike u zemlji promenio. Srbija više nema tu vrstu pretnje i strah od mogućnosti dolaska ekstremnih politika na vlast. Danas je minimalna razlika između većine stranaka koje će u Boru formirati vlast i onih koji će ostati u opoziciji.

Želite da kažete da te minimalne razlike stvaraju mogućnost da u Boru budete u savezu i sa SNS-om?
To nije realno. Zato što u potencijalu SNS u Boru i Beogradu ne vidim one ideje koje su nam presudno važne. Nije dovoljno što je SNS gotovo identičan sa DS u definisanju onoga što se u Srbiji više ne sme uraditi.

A u čemu je danas razlika između DS i SNS?
DS kao stranka, pored načelnih kabinetskih parola, ima i potencijal, delimično realizovan kroz ukidanje viza, ratifikaciju SSP, relatizovanje kosovskog konteksta u dnevnoj politici… Ali, taj potencijal nije dovoljan za reformsku politiku koja očigledno ne može da se sprovede bez učešća LDP u vlasti. Ta politika bi konkretizovala novi odnos prema Kosovu, na jasan način vodila ekonomske reforme, posao evropskih integracija stavila u jedan životni kontekst, u kojem je na prvom mestu izgradnja novog sistema vrednosti koji je preduslov transformacije našeg društva. U srpskom društvu nisu postavljena fundamentalna pitanja, zbog straha od srozavanja rejtinga. LDP nije time opterećen. Zato mi pokušavamo da konkretizujemo interese Srbije, da nasu očajničku potrebu za normalnim životom racionalizujemo u viziji koja bi bila razumljiva i otvorena. Da bismo to što kažemo mogli da pretvorimo, iz tačnog komentara, u efektivnu političku odluku, moramo da dođemo do podrške da odlučujemo.

Od koga očekujete tu podršku?
Mi smo ti koji treba da unesu dodatnu energiju, pozitivne drajvove u politički prostor. Ono što je osnovna karakteristika politike u ovom trenutku jeste da je veoma važno definisati motive koji presudno utiču na ljude koji se na izborima opredeljuju. U Slatini, selu kraj Bora, ispod nivoa jezera jalovine, nenormalno je da sa ljudima razgovarate samo o Srebrenici, Evropskoj uniji, paradi ponosa. Čak i ako se oni sa tim intimno slažu, to je toliko daleko od njih, a imaju toliko konkretnih problema. Srbija je još uvek agrarna zemlja, takve su i teme od kojih živi trećina zemlje. To je prvi rezervoar podrške koju tražimo.

Dalje, nisu svi ljudi u ovoj zemlji direktni zavisnici od politike. Postoji svet umetnosti, nauke, kulture, sporta… Ja sam siguran da bi ti ljudi vrlo lako razumeli politiku o kojoj mi govorimo. Treba samo da ih suočimo sa njom, da im objasnimo direktnu vezu koja postoji između biranja na izborima, podržavanja politike i kvaliteta njihovog života, profesionalnog i ličnog.

U jednoj skupštinskoj debati rekli ste da 2010. u Beogradu živite kao na frontu. Zašto?
To je bio deo skupštinske polemike i žao mi je što sam to rekao. Uvek, kada pomislim da možda nije fer nešto što mi se dešava, setim se da je već sedam godina Zoran mrtav. I da tek to nije fer. Nemam pravo previše da se žalim.

Vi ste političar i objasnite zašto vas policija čuva, zašto živite kao na frontu, od koga vam preti opasnost?
Nisam političar kao što su Tadić ili Dinkić. U politiku sam ušao na jedan nenormalan način i nikad politika u kojoj se krećem nije bila normalna. Zato je spisak onih od kojih mi preti opasnost dug i isključivo ima uporište u velikim političkim razlikama koje su i dovele do 12. marta. Mi se obračunavamo sa izvrsiocima politike zločina, političarima zločincima, generalima masovnim ubicama, ratnim profiterima, ali ne i sa sistemom koji ih je proizveo i koji i danas opstaje na nemoći elite mog društva da ga ljudima demistifikuju, učine pred njima golim i tako demontiraju. Suđenje Zoranovim ubicama je i rušeno kako bi se zaštitili Legijini inspiratori, koje plaši naša politika koju je proizvela potreba ove zemlje da se oslobodi mraka koji je svanuo 12. marta. Milošević, Rade Marković, haško bratstvo, mafija koja ih je servisirala, dug je spisak onih koje smo zaustavili da bi zločinačko udruženja moglo da se opusti u uverenju da ćemo stati sami od sebe. Zato su nas ubijali, to pokušavaju i danas i tako će biti sve dok dišemo ili dok ih ne pobedimo. Javnost je uskraćena za činjenice koje formiraju naš život u Srbiji na početku 21. veka na takav način da ljudima postane jasno zašto ja živim sa deset ljudi u svom obezbeđenju. Da li postoje razlozi, postoje. Da li su oni uvećani, da li su se dodatno iskomplikovali – jesu!

Zašto su se iskomplikovali?
Zato sam za njih simbol i izvršilac politike koja je htela i bila spremna da ih uništi. Kroz 5. oktobar, hapšenje Miloševića, suprotstavljanje pobuni JSO, Specijalni sud, Sablju…

A da li je Tadić dovoljno učinio da vas zaštiti?
Ja ne bih mogao da uradim ništa više sam za sebe od onog što je uradio on. Međutim, mi moramo promeniti kontekst u kojem živimo, u suprotnom će nas ta Srbija uništiti, kao što uništava samu sebe. Mislim da i on to razume. Nas ne mogu da čuvaju telohranitelji, blindirani automobili, ne možemo da živimo u svojim kancelarijama i stanovima i da vodimo taj otpadnički život u kome nas vode sa tačke A na tačku B.

Strahujete li od ostataka zemunskog klana?
Od njih uopšte ne strahujem. Oni su ozbiljan problem, koji će biti uklonjen kada uništimo politiku zločina i pljačke koja je stvorila i taj i sve druge klanove.

Da li su pretnja po vašu bezbednost?
I oni. Oni su to bili, jesu i tu se ništa nije promenilo. Kao što sam siguran da i oni znaju da ja još živim u 12. martu i da tih sedam godina koje su među nama nisu ništa promenile.

U kojoj meri predaja Kalinića i hapšenje Simovića utiču na vašu bezbednosti?
Mislim da se situacija dramatično promenila krajem prošle godine, i to zahvaljujući Aleksandru Simoviću koji se nalazi na odsluženju zatvorske kazne. Otvorio se prostor za odgovor na suštinsko pitanje političke pozadine ubistva Zorana Đinđića. Naročito kroz informacije koje postaju dostupne posle hapšenja Miloša Simovića i Kalinića. Nadam se da će Boris imati snage da uradi ono što smo mi želeli, ali nismo mogli da uradimo 2003. godine kada nisu postojali uslovi za nešto tako, a to je osvetljavanje političke pozadine 12. marta. Za to sada postoje preduslovi.

I bez obzira šta mnogi veruju da neće biti snage da se ta priča rasplete i sudski verifikuje, znam da postoje profesionalci u policiji i tužilaštvu koji na tome ozbiljno rade. Za LDP je to važno, jer smo stranka koja je politička materijalizacija potrebe da se utvrdi politička pozadina ubistva. Zato je i velika nervoza kod svih onih koji su 2004. godine praktično zaustavili rasvetljavanje političke pozadine, rušili Specijalni sud, raspuštali specijalizavane policijske jedinice, terali profesionalce u pritvor ili prekomandu… Sada se ponovo aktivirao taj krug Legijinih dobošara,koji truju javnost kroz medije. To su isti ljudi koji su stvorili na sudu odbačene teorije ledenog metka, objavljivali naručene tekstove. Sve to zapravo govori o snazi te Srbije, te monstruozne Srbije koja veruje da još uvek ima dovoljno magnetizma da ne dozvoli da se iz tog sistema iskorači.

A ko oseća nervozu kad je u pitanju debata između Tadića i krupnih kapitalista?
Odnos politike i krupnog kapitala treba da počiva na jasnim interesima, a ne da zavisi od nečijeg osećaja za solidarnost ili apstraktnu pravdu. Svet, poslovni naročito, ne funkcioniše u tim kategorijama. Ako govorimo o tome, nemam razumevanja za Tadićevu tezu o tajkunskom mostu. Nije nam potreban most, ako oni koji će ga graditi poveruju da je to način da nas prevedu žedne preko vode.

Moje zamerke onima koji su najprepoznatljiviji u svetu biznisa potpuno su drugačije. Napravili su fundamentalnu grešku u trenutku kad nisu bili spremni da se afirmišu na način zapadnog sveta. Ovde imamo orijentalni profil poslovnog čoveka izraslog u atmosferi buvlje pijace čiji je simbol Bogoljub Karić. Drugi model je Mišković, biznismen iz senke, o kome niko ništa ne zna, a u svemu je prisutan ili stvara takvu sliku. Kao takav postaje paradigma i izgovor za neuspeh propalih političara koji ljudim danas nude „pravdu“ umesto plate. Ne može tako da se ponaša poslovna elita. Odgovornost najveće kompanije u zemlji identična je odgovornosti najmoćnije partije. I poslovni lider mora da pomogne društvu da savlada tranzicione predrasude ili skine teret prošlosti, pogrešnih politika, ratova, sukoba sa svetom, balkanskih muljanja umesto evropskih pravila. Bez toga, sa pečatom poslovne elite zemlje koja je problem a ne deo rešenja, teško da će moći da prodaju svoje proizvode bilo gde osim u menzi Haga.

Da li je Miša Beko u pravu kad kaže da je Đinđićev, Tadićev i Koštuničin tajkun?
Naravno da je u pravu. Ali je taj kontekst tajkuna, suprotan Zoranovoj ideji, stvorio Koštunica, a danas ga populistički koristi Tadić. Koštunica je zaustavio reforme, umesto modernizaciju izveo „kosovizaciju“ zemlje koja je proizvela brojne degenerisane pojmove. Jedan od njih su i tajkuni. Tadić je propustio priliku da demistifikuje srpski biznis, već ga demagoški troši.

Da li je i vaš tajkun?
Možda u simboličnom smislu jeste, ali samo u onoj meri u kojoj sam blizu ili daleko od onoga što je Srbiji uradio Koštunica koga smo mi doveli na vlast. Zoranove i moje susrete sa privrednicima u Vladi niko nije kvalifikovao kao sastanke sa tajkunima.

Percepcija svih nas je da tajkuni finansiraju partije, da su gazde privatizacija u Srbiji, a evo Savet za borbu protiv korupcije podnosi krivičnu prijavu zbog Luke Beograd.
Mislim da je Savet za borbu protiv korupcije dijagnoza Srbije, koja ne želi da bude uspešna u poslu o kojem najviše govori, o borbi protiv lopovluka. Apsolutno su lični i davno su prestali da budu Vladin Savet za borbu protiv korupcije.

O Luci Beograd to govorite uprkos svemu što smo čuli prethodnih godina ne samo od Verice Barać. Znači li to da svi oni lažu?
Ne, mislim da čak veruju u to što govore, kao što neko veruje da će se Srbija vratiti na Kosovo. Mene samo interesuje da li postoje opšta pravila. Ako ne postoje, za to je odgovorna država, a ne oni koji u takvom haosu od sistema funkcionišu.

Koliko je Beko u pravu kada kaže da ljudi oko Borisa Tadića grade od njega kult ličnosti?
Pogrešno je danas definisati Tadića kao čoveka koji je uzrok svih naših problems, kao što juče nije bio ni rešenje svih njih. Tačno je da je previše populizma u njegovoj politici, ali je to više posledica procene da je to način da zadrži političku podršku, nego iskrenog uverenja. Od sebe je napravio komentatora svih događaja. On svakako greši što kao svoj cilj definiše očuvanje političkih pozicija ili dobijanja novih glasova, a ne reformisanje sveta koji treba da počiva na partnerstvu politike i biznisa.

Beko je rekao samo ono što govore i misle mnogi, a najviše oni u DS koji su očekivali više mrvica sa Borisovog stola. Ne vidim kome je to iz DS-a Tadić uskratio mogućnost da preuzme odgovornost za dešavanja u društvu. Ne vidim kako je to učinio Đilasu, Pajtiću… Taj prvi front DS statira u javnom životu.

Dobro, sad mi razjasnite koliko vi procenata konačno imate u toj firmi koja se zove Radna grupa?
Sto odsto.

Jeste li to imali u trenutku kada ste prijavljivali imovinu?
Ne, ali je u međuvremenu započeta integracija u evropski netvork. Imenovan je prokurista, redefinisano vlasništvo…

Čime se bavi?
U ovom trenutku najviše produkcijom televizijskih programa.

Gde se emituju ti programi?
U regionu.

Koliko sam videla zakon ne dopušta 100 odsto vlasništva i javnu funkciju.
Nije tačno, zakon ne dozoljava da osnujete privredno društvo posle 1. januara 2010. godine. Ja sam kao suvlasnik osnovao Radnu grupu ranije, posle toga postao vlasnik i preostalog dela osnivačkog kapitala. Ali, nije u tome suština. Zakon nije prekršen, ali je tačno da je on u nekim delovima strašno udaljen od života, od mehanizama na kojima mora da počiva poslovanje. Ali, to je pravna norma. Poštujem zakon, državi plaćam porez i mislim da pored obaveza pred njom imam i prava.

A to je?
Ja sam deo generacije koja sa četrdeset godina shvati da je pola života kao talac crne berze u kojoj smo živeli, radila bez radne knjižice, prava na lekara, regres, akontaciju, odmor. To nije samo moja lična sudbina već i sudbina miliona ljudi u ovoj zemlji. Zato sistem koji me je do juče uništavao danas nema pravo na puritanizam kojim me ruši.

Ivan Andrić, član Predsedništva Liberalno-demokratske partije i narodni poslanik u Skupštini Srbije odgovara na pitanja dnevnika “Blic”.

“Uprkos svemu, stepen podrške ulasku Srbije u NATO raste, i danas je blizu 30 odsto. Cilj LDP je da usporene evrointegracije pokrenemo, da ih vratimo u efikasniji okvir „evroatlantskih integracija“. I Evropska unija i NATO su racionalan izbor za našu zemlju“.

Ovako lider LDP Čedomir Jovanović odgovara na pitanje da li ova stranka postepeno „otkazuje“ podršku vladajućoj koaliciji u parlamentu, i kaže:
- Moramo postići dogovor, doći do tačke kada će izbori biti najkorisniji. To je trenutak kada ulazak Srbije u EU bude izvestan, kada izborimo pozitivan odgovor na kandidaturu za članstvo. Očekujemo da će se to dogoditi u narednih godinu dana i tada je vreme za izbore, jer će ova limitirana koalicija izgubiti smisao i moraće da ustupi mesto novoj, bržoj, oslobođenoj stalnih balansiranja

Na nedavno održanom Glavnom odboru stranke poručili ste da je pred nama izborna godina. Da li to znači da LDP postepeno “otkazuje” podršku vladajućoj većini u parlamentu, s obzirom da ste do sada govorili da nećete u vladu, ali je nećete ni rušiti, jer izbori ne bi doneli ništa novo?
Ljudi razumeju da ne možemo da budemo opozicija društvu samo zato što nismo na vlasti. Snažno podržavamo proevropsku orijentaciju, ali nećemo da ćutimo pred činjenicom da vlada vodi katastrofalnu ekonomsku politiku. Dok se vlast povlači pred problemima, a ostatak opozicije beži od stava, LDP ima samo jedan cilj: da zemlju spremimo za novu politiku posle izbora.

Na osnovu čega procenjujete da će izbori biti održani za godinu dana, kad vlast uporno poručuje da će dočekati pun mandat?
Vlada ne može do kraja mandata da čuva popularnost i izbegava teške odluke. Sve poruke LDP su ostale usamljene zbog populizma koji je osnov ekonomske politike vlasti. Samo u 2009. godini društveni proizvod je realno pao za 4 odsto. Potencijalna stopa rasta je 5 odsto, to znači da smo izgubili čak 9 odsto mogućeg razvoja. Gubitak se meri milijardama.

Šta bi u ovom trenutku moglo da pokrene izlazak na birališta, s obzirom da se Vlada oglušila i na milion potpisa koje su prikupili SNS, NS i DSS?
Građani su umorni od demagogije, od koje se ne vidi razlika između prazne priče i ozbiljnog programa. Potpisi su izraz očaja, a ne podrška koaliciji bez ideje, Nikoliću, Iliću, Koštunici. Ljudima treba dubinska promena, a ne Nikolićevo menjanje nacionalne demagogije socijalnom ili Ilićeva prostačka ambicija. Oni i ne znaju šta bi s potpisima, pa su to kao zagubljenu poštu, lično ili preko kurira, predali Cvetkoviću.

Zato treba formulisati nekoliko jasnih poruka. LDP misli da je racionalno da se postigne dogovor, da dođemo do tačke kada će izbori biti najkorisniji. To je trenutak kada ulazak Srbije u EU bude izvestan, kada izborimo pozitivan odgovor na kandidaturu za članstvo. Tada ova limitirana koalicija gubi smisao, i mora da ustupi mesto novoj, bržoj, oslobođenoj stalnih balansiranja.

Izjavili ste da su partneri u vladajućoj koaliciji jedni drugima veća pretnja nego što im je to bilo ko iz opozicije. Na šta ste konkretno mislili?
Na sve ustupke koje koalicija, premijer, predsednik plaćaju, trošeći potencijale društva, da bi sačuvali svoju vlast.

Pošto je SPS strateški partner DS, možete li LDP da zamislite u budućoj koaliciji sa Ivicom Dačićem, koji je proglašen i za najevropljanina?
Spremni smo da svoju orijentaciju delimo sa DS, ali nismo spremni da radimo ono što ona radi sa sadašnjim partnerima, da anesteziramo narod. Treba nam podrška da i DS u budućoj koaliciji bude drugačija. Da vodimo vladu kao dve jasne, ali bliske politike. Da DS prestane da, krijući se iza leđa i autoriteta predsednika Republike, gubi kompas i ne dovršava dobre ideje. To nije pitanje Dačića. On je najevropljanin prema standardima koje diktira format koalicije.

Da li ste za to da se raspiše referendum o ulasku u NATO ili da parlamentarna većina o tome odluči?
Političari moraju da pokažu odgovornost i donesu odluku. Velika većina zemalja je ušla u NATO odlukom parlamenta. Srbija mora u NATO odmah, jer je to prečica za modernizaciju. Za sigurnost investicija, ulazak naših kompanija u sistem NATO kooperacija. Konačno, u NATO je više Slovena nego van njega, svi naši susedi su ili će brzo biti tamo. Zemlje koje su ušle su za upola kraće vreme stigle i u EU.

Predstavljajući novu platformu politike, promovisali ste beskompromisni put ka EU. Da li to znači da Srbija treba da pristane dobrosusedske odnose s Kosovom, kako nam to poslednje vreme sugerišu mnogi evropski lideri?
LDP ne prihvata pojam “posrednog priznanja nezavisnosti”, to je sredstvo unutrašnje manipulacije. Put do rešenja Kosova vodi preko Brisela. Ne smemo vezivati sebi ruke u spoljnoj politici. Takve odluke su pogrešne, bez obzira da li su donete samostalno ili pod pritiskom propalih politika. Zato smo protiv odlaganja integracija izmišljanjem, koje dolazi iznutra, dileme Kosovo ili EU.

Hoćete li podržati kandidata za novog guvernera koga je imenovao premijer Cvetković? Da li ste vi skeptični u pogledu nezavisnosti budućeg guvernera?
Stalno odlaganje reformi plaćamo nestabilnošću dinara i padom privrede, štetom u milijardama evra. Samo reforme, prestanak pritiska na Narodnu banku i poštovanje nezavinosti guvernera možemo da podržimo.

Da li ste u grupi onih koji se protive prodaji Telekoma?
Nismo čuvari tzv. domaćih “giganata”. Podržavamo privatizaciju, ali ona ne sme da liči na privatizaciju NIS. Plaćamo najskuplji benzin, preskup internet, provizije za uvozni gas. Imamo “nacionalnog avioprevoznika” dotiranog iz poreza. Samo u dve godine, Koštuničina vlada je potrošila 200 miliona evra iz privatizacije za bespovratne pozajmice Železnicama, JAT-u, NIS-u. Novac od privatizacije Telekoma ne sme da bude potrošen na takve poduhvate i na keš kredite koji ljude teraju u loše zaduživanje, a domaće proizvođače destimulišu da podižu konkurentnost. Treba nam strategija privatizacije, a ne milioni koje će pojesti Potemkinova sela, neki novi NIP.

Upravo je potpisan ugovor o ruskom kreditu u iznosu od 200 miliona evra kao podrška
republičkom budžetu. Da li je to pametan potez?
To je dokaz da ideologija ne postoji. I Rusi naplaćuju kamatu. Vlast povlači potez očajnika. Uzimamo kredit, sa ambicijom da se ponovo zadužimo i popunimo budžet. LDP Srbiji nudi novu reindustrijalizaciju. Da podvučemo crtu, počnemo više da radimo i trošimo samo ono što imamo.

Podržavate li najave pojedinih ministara da se odmrznu plate i penzije?
Ne možemo da okrećemo glavu od ljudi očajnih zbog bede u koju su gurnuti, ali nećemo ni da uništavamo budućnost. Umesto da za taj problem nađemo rešenje, da više radimo, ministri planiraju predizborno povećanje zarada.

Intervju Čedomira Jovanovića novosadskom “Dnevniku”

Deklaraciji o Srebrenici, doneta u Skupštini Srbije, maksimalan je domet sadašnje vladajuće koalicije koji mora biti pozitivno iskorišćen kao pokretač za mnogo dublje procese u društvu, ocenio je u intervjuu „Dnevniku ” lider Liberalno–demokratske partije Čedomir Jovanović.

Ne postoji nijedan političar na svetu koji bi izašao i rekao – uzmite nam deo teritorije. Ja nikada na tako nešto nisam mislio, iako mi je puno puta to stavljano u usta. Kad kažem da je Srbija izgubila Kosovo, mislim da ga je izgubila u životnom, a ne u formalnom smislu. Ta tragedija srpskog naroda na Kosovu je zapravo paradigma svih naših nacionalnih slabosti. Srbija svoje interese na Kosovu mora da definiše na drugi način, da ih učini ostvarivim, da kaže: „Srbija je spremna da se dogovori s kosovskim institucijama u rešavanju čitavog niza problema koji opterećuju naše odnose ali ne možemo da razgovaramo o pitanju statusa Kosova”.

Predsednik Srbije Boris Tadić nagovestio je nedavno mogućnost da do kraja ove godine, pošto se Međunarodni sud pravde izjasni o legalnosti proglašene nezavisnosti Kosova i Metohije, dođe i do konkretnijeg rešenja položaja južne srpske pokrajine. O tome koliko je to realno, šta očekuju od odluke suda, da li će priznanje nezavisnosti Kosmeta biti uslov za ulazak Srbije u EU i kakvu bi politiku oni vodili da su na vlasti, za „Politiku” govore Aleksandar Vučić, zamenik predsednika Srpske napredne stranke, i Čedomir Jovanović, predsednik Liberalno-demokratske partije.

Jovanović: Veoma je teško govoriti o političkim namerama vlasti ili države jer već dve godine o Kosovu nismo razgovarali u parlamentu. Možda predsednik republike i ministar spoljnih poslova imaju neki plan, ali meni nije poznat i ne mogu to da komentarišem. A ne slažem se s tim da će u 2010. godini biti definisan status Kosova. To je još jedna od političkih iluzija. Kosovski problem ima svoju dugu istoriju i nikada nije rešen, pa se ne može očekivati ni sada da bude rešen jednom odlukom, a posebno mislim da smo daleko od rešenja zbog načina na koji se prema njemu postavljamo.

Vučić: Ne znamo ništa o planovima vlasti, nigde ih nisu javno izrekli, ne postoji nikakav formalni predlog. Ali, mene i nas u SNS-u mnogo više zanima rezultat od toga da li će neko da podiže rejting svakodnevnim izjavama. Zanima me šta će na kraju da piše na semaforu, a plašim se da je rezultat i dalje nepovoljan po nas, bez obzira na sve što se hvale da su uradili.

Politika: Da li možemo da zaključimo da je vaš zajednički stav da vlast sa opozicijom ne deli svoj planove za Kosovo?

Vučić: Ja uopšte ne mislim da oni imaju planove, a, s druge strane, mislim da je loše što se o tome ne razgovara.

Jovanović: Naravno da to što se ne razgovara za nas ne može da bude prihvatljivo, ali to ima i svoju politički pozadinu. Vlast ne otvara parlamentarnu raspravu zato što ne može da obezbedi većinu za jedan jasan plan. Podsetiću vas da je jednom vlada ušla u parlament s rezolucijom koju je povukla baš zato što nije imala snage da obezbedi dovoljan broj glasova za njeno usvajanje. Vladajuća koalicija nije napravljena na onoj vrsti političkog jedinstva koje je bilo karakteristično za neko prethodno vreme i prethodnu vlast koja je mogla da uđe u parlament s tim.

Politika: Mislite li da će se posle odluke Međunarodnog suda pravde nešto promeniti?

Vučić: Ne mislim da će odluka Međunarodnog suda pravde, koji svi čekaju, biti crno-bela i plašim se da će i jedna i druga strana moći da je koriste na svoj način.

Jovanović: Mislim da sud ne može doneti odluku koja bi, kako je rekao i Vučić, bila crna ili bela. Ne treba ignorisati ni to da je MSP institucija koja donosi odluke koje mogu samo nekoga načelno da obavežu, ali ne mogu ništa da promene u svakodnevnom životu.

Osim toga, tražimo rešenje problema na pogrešnoj adresi. I to je neka vrsta alibi manevra, neki srednji put. Naša država nije ekstremno reagovala na proglašenje nezavisnosti, a s druge strane nije mogla ni da mirno posmatra šta se dešava. Taj put je ograničen i na njegovom kraju se svakako ne može naći ono što smo izgubili na početku.

Politika: A koja je adresa prava?

Jovanović: Rešenje se mora tražiti u dogovoru između Beograda i Prištine. Na Kosovu nikada nije postoja spremnost za pregovore, uvek su pravila života diktirali oni koji su jači. S obzirom na to da se u međuvremenu svet promenio, stav međunarodne zajednice je postao važniji od mišljenja Srba ili Albanaca. Mislim da je jasno da smo mi Kosovo izgubili ne zato što su Albanci promenili svoj stav prema Kosovu, nego zato što smo ostali bez podrške u svetu za svoju politiku prema Kosovu.

Vučić: Razumem šta govori gospodin Jovanović, ali mislim da nije dovoljno odgovorno da kažemo da smo deo teritorije izgubili. Da li je 65 država priznalo nezavisnost – da. Da li ćete ubediti SAD da povuku to priznanje – ne verujem. Nemačku, Francusku, Italiju? Ne verujem, Ali šta je naš izbor? Da li da se odreknemo onoga što je naše, jer su velike sile promenile odnos prema tome, ili da pokušamo da sačuvamo ono što još možemo i da razgovaramo sa svima i dalje. Da li je rešenje, gospodine Jovanoviću, da kažemo da Kosovo je nezavisno? Mislim da nije.

Jovanović: To ne bi bilo ni tačno. Kada bismo sada rekli: „Kosovo je nezavisno”, mi bismo napravili drugu vrstu greške jer ono nije nezavisno. Kosovski problem se transformisao iz jedne forme u drugu.

Vučić: A da kažemo nešto drugo? Da Srbija nema više veze s Kosovom, da li je to rešenje?

Jovanović: Ne postoji nijedan političar na svetu koji bi izašao i rekao – uzmite nam deo teritorije. Ja nikada na tako nešto nisam mislio, iako mi je puno puta to stavljano u usta. Kad kažem da je Srbija izgubila Kosovo, mislim da ga je izgubila u životnom, a ne u formalnom smislu. Ta tragedija srpskog naroda na Kosovu je zapravo paradigma svih naših nacionalnih slabosti. Srbija svoje interese na Kosovu mora da definiše na drugi način, da ih učini ostvarivim, da kaže: „Srbija je spremna da se dogovori s kosovskim institucijama u rešavanju čitavog niza problema koji opterećuju naše odnose ali ne možemo da razgovaramo o pitanju statusa Kosova”. Imali smo mi u istoriji već velike dileme i ono što znamo je da je svaki odnos privremen. Ne mislim da kažem da će Srbija doći na Kosovo jednog dana, ali možemo da obezbedimo takve odnose s Prištinom koji će nam omogućiti da na Kosovu ostvarimo sve važne interese za nas, a oni nikada nisu ovde jasno definisani. Uvek je bilo previše mitova, previše neiskrenosti, puno neznanja.

Politika: Da li vam je bilo ko od međunarodnih zvaničnika otvoreno rekao da je priznanje nezavisnosti Kosmeta uslov za ulazak Srbije u EU?

Jovanović: Naravno da niko formalno ne može da izađe pred jednu zemlju i da joj to postavi kao uslov. Mi smo tražili od Evrope da nam omogući da joj se pridružimo, od Evrope koja je u najvećoj meri priznala nezavisnost Kosova i koja je apsolutno stala iza Euleksa koji je došao na Kosovo s jedinim ciljem da implementira Ahtisarijev plan. Kada ulazite u EU, morate da odgovorite na čitav niz pitanja – od onih tehničkih: gde su vam granice, koliko imate stanovnika, do suštinskih – kako mislite sa svim tim problemima da uđete u EU, da li će vaši poslanici u Evropskom parlamentu izlaziti napolje kad se pojavi neki predstavnik Kosova.

Vučić: U razgovorima koje smo mi imali niko nam to nije rekao. Uveren sam da nam niko neće izričito tražiti da priznamo nezavisnost Kosova, ali očekujem da će svakako biti pritisaka da se napravi rešenje slično onom posle primene Holštajnove doktrine u SR Nemačkoj. Po njemu, Zapadna Nemačka nikada nije priznala nezavisnost Istočne Nemačke, nikada nisu uspostavile diplomatske odnose niti bilo šta slično, ali su održavale kontakte preko nižih službenika. Mislim da zapadne zemlje to pokušavaju da sprovedu u našoj zemlji, pošto im je jasno da su politički dominantni činioci koji nisu spremni da priznaju nezavisnost Kosova.

Jovanović: To je ono što političari moraju da kažu društvu da evropska orijentacija Srbije obavezuje Srbiju na drugačije ponašanje i kad je reč o Kosovu. Zbog toga je važno da napustimo fatalizam i promenimo politiku sadržanu u besi „Kosovo je Srbija”, a čiji je jedini epilog bela smrt Kosova.

Vučić: Ja mislim da EU ima svoje razloge za određenu vrstu popustljivosti prema nama u budućnosti jer ni njima ova situacija nije lagodna. Ogroman broj zemalja nije priznao nezavisnost Kosova, koje ne može da uđe u UN bez saglasnosti Srbije… Zato Srbija mora da inicira razgovore. Umešnost naših političara će se u budućnosti ogledati u tome da istovremenom sačuvamo i teritoriju i Ustav Srbije, ali i da ne urušimo naš evropski put.

Jovanović: Ne može svet trajno biti dadilja kosovske države, zato je LDP rekao da samoproglašena nezavisnost nije rešenje, ne samo zbog toga što to Srbija ne želi i ne prihvata, nego zato što se nikada u prošlosti nije desilo da jedna strana može da izdiktira rešenje i da ono bude trajno. Kosovo je šansa koju mi treba da iskoristimo kako bismo uverili svet da se Srbija zaista promenila i da je napustila politiku koja je u svom fokusu imala borbu za teritorije. Srbija treba da promoviše novu politiku koja bi u centar svog delovanja stavila život na Kosovu, što ne bi mogli da ignorišu ni kosovski Albanci.

Vučić: Ne mislim da smo manje evropski, ako mislimo da su Kosovo i Metohija deo Srbije. Uopšte ne kažem da je divna ma čija, pa ni evropska, politika koja će da mi kaže da Kosovo mora da bude nezavisno, Albanci su to zaslužili, ali Srbi u RS ne treba ništa da imaju pošto treba da ukinemo RS, to nije argument ako nećete da ga potkrepiti time – mi smo mnogo jaki vi ste slabi.

Politika: A šta je alternativa – da kažemo: „Onda nećemo u takvu Evropu”?

Vučić: Ne kažemo to, kažemo: „Mi mislimo drugačije, ali hoćemo da razgovaramo i hajde da vidimo šta tu možemo da nađemo kao najmanji zajednički imenitelj da ne bismo zatvorili evropski put”.

Politika: Iz državnog vrha smo čuli da u slučaju da nam bude postavljen uslov Kosovo ili ulazak u EU, Srbija bira Kosovo?

Vučić: Oni to pričaju zato što znaju da to pitanje neće biti tako postavljeno.

Jovanović: Kosovo nije ekskluzivna tema predsednika republike ili ministra spoljnih poslova. To spuštanje kosovskog problema na tezgu na nekoj buvljoj pijaci sa očekivanjem da se Srbija izjasni vulgarno dža ili bu je velika greška. Nećemo ni stići do te faze. Tačno je da SAD ne vrše nikakav pritisak da Srbija prizna Kosovo jer to samo po sebi već postaje relativno, ali bi bio izuzetno veliki pritisak međunarodne zajednice kada bi Srbija odlučila da na neki drugi način dokazuje da je ona ta koja gospodari Kosovom.

Politika: Znači ono što Srbija sada radi nema veliku težinu?

Jovanović: Suština da se svet bavi svakim problemom u meri u kojoj taj problem ugrožava poredak koji je uspostavljen. Na Kosovu su predstavnici međunarodne zajednice, civilna administracija, sudije, tužioci, tamo su ljudi. Kada bi Srbija ugrožavala njihovu bezbednost onda bi se svet drugačije ponašao prema Srbiji. Sadašnja politika Srbije prema Kosovu nije dovoljno jasna, ali makar ne stvara štetu, osim što usporava unutrašnje promene.

J. Cerovina
G. Novaković

Autoritaran je model u kome dugo živimo. Stranke nisu izuzetak, ali su najodgovornije jer društvu nameću okvir ponašanja. One su, i protiv toga se LDP bori, od države i politike napravili svemoćne aparate

Predsednik Liberalno demokratske partije (LDP) Ccedomir Jovanović odbacio je mogućnost da njegova stranka uđe u Vladu Srbije jer bi to samo uvećalo unutrašnje razlike i nesporazume.

“LDP ne može biti deo vladajuće koalicije zbog onog šsto želimo u Srbiji da uradimo. Možemo samo uvećati unutrašnje nesporazume što bi bilo neodgovorno prema ljudima u zemlji s obzirom na situaciju u kojoj se Srbija nalazi. Možemo biti partneri i nadam se da ćemo biti još efikasniji nego što smo bili u 2009. u svim evropskim poslovima koje Vlada radi, a Vlada neka razmišlja o obavezama koje prate kriterijume koje je sama utvrdila, tu pre svega mislim na kandidaturu za članstvo u Evropskoj uniji”, kazao je Jovanović u intervju
agenciji Beta.

Kako je naglasio, stav LDP prema eventualnoj rekonstrukciji Vlade je logična posledica politike koju ta stranka vodi i odnosa koji gradi prema Demokratskoj stranci unutar te vlade u prethodnih godinu-dve.

“LDP bi samo uvećao unutrašnje razlike. Na šta bi ličila Skupština Srbije ako bi se vodila rasprava o budžetu, a LDP nastupao sa pozicija sa kojima je nastupao decembra kada smo žestoko kritikovali taj neodrživi ekonomski model na kome Vlada insistira zbog toga što DS ima potrebu da zadovolji čaršiju, a ne da uradi posao u zemlji”, dodao je Jovanović.

Prema njegovim rečima, nema potrebe za guranjem LDP protiv volje u Vladu Mirka Cvetkovića, pre svega zato što ta Vlada ima svoju većinu, kakvu takvu ali funkcionalnu.

“Ta vlada može da računa na podršku LDP u svim situacijama u kojima nailazi na probleme u procesu evropskih integracija zemlje i, sa druge strane, u situaciji u kojoj počinje da se ljulja i preti da će se srušiti na sve nas, a da potom nećemo moći da odgovorimo na pitanje
šta se dešava dan nakon toga”, naveo je Jovanović i dodao da u 2010. Srbija može imati problema zato što Vlada nema jasnu viziju, što je vidljivo kroz neubedljivo liderstvo unutar nje i kroz ambicije svih u njoj da se sakriju iza leđa Borisa Tadičha.

Jovanović smatra da je sada, posle kandidature, najvažnije pitanje brzine kojom će se stići do Evrope.

“Za nas nije svejedno da li će taj proces biti usporen zbog anti NATO demagogije na koju je pristala i DS ili će biti efikasniji i brži zbog spremnosti da se suočimo sa predrasudama. Za nas nije nevažno da li će taj proces biti traljav zbog demagogije DS koja je tako prepoznatljiva u regionalnoj politici bez obzira da li govorimo o besama Vuka Jeremića po pitanju Kosova ili o tužakanju Hrvatske 15 godina posle Oluje i samo zbog toga što je neko procenio da će na takav način zadovoljiti i taj prenaglašeno nacionalistički deo svog biračkog tela koji se sada dvoumi između podrške DS-u i podrške (Tomislavu) Nikoliću”, kazao je Jovanović.

Prema njegovim rečima, LDP će kontrolišući brzinu i sposobnost Vlade u ispunjavanju uslova za prihvatanje kandidature za članstvo Srbije u EU biti mnogo oštriji u odnosu prema Vladi od bilo koje druge stranke u Srbiji.

“Nas ti kriterijumi obavezuju, 2010. može biti godina nove, šire, dinamičnije saradnje između LDP i vladajuće većine u skupštini, ali može biti godina u kojoj će LDP biti žešća opozicija prema Vladi od svega onoga što su imali prilike da vide od kada je formirana”, kazao je on naglašavajući da je nespremnost Vlade da se posveti poslovima koje je sama utvrdila kandididaturom tačka koja može izazavati prestanak saradnje.

Muzičko obrazovanje stekao sam i uz rad. Pa smo tako, recimo, na ulici 1996. kao studenti, učili, radili, rušili nedomokratski sistem i uz dobru muziku.

Da li imate formalno muzičko obrazovanje ili svoj prirodni talenat za muziku iskazujete u porodici, sa prijateljima?

Znate da se mi u LDP zalažemo za koncept doživotnog obrazovanja, pa ne mislim da je ono što naučimo u životu ograničeno samo na formalnu diplomu ili završetak fakulteta, kada treba da prestane svaka vrsta radoznalosti i usavršavanja. Nemam formalno obrazovanje u muzici, takvo obrazovanje sam stekao u drugoj oblasti umetnosti.

A muzičko obrazovanje, mogu da kažem da sam ga, kako se nekad govorilo, stekao i uz rad. Pa smo tako, recimo, na ulici 1996. kao studenti, učili, radili, rušili nedomokratski sistem i uz dobru muziku. Uostalom, svet je pun onih koji su samouki, kako se obično kaže: od Hemingveja do Saramaga, od Šenberga i Luis Armstronga do Frenka Zape, Bouvija i Roling Stonsa. Naročito u muzici, talenat i rad su presudni.

Kada ste prvi put došli u kontakt sa muzikom?

Naučnici kažu da beba ima formirano čulo sluha vrlo rano. Šta sam tada slušao, to verovatno zna moja majka. Sudeći po mom kasnijem muzičkom opredeljenju, volela je brze ritmove.

Ko je presudio za Vaše interesovanje za muziku, mama, tata, simpatična komšinica koja je svirala violinu, Bitlsi, Rolling Stones…?

Stonsi, iako je Lenon bio jedinstveni muzički genije.

Koji instrument umete da svirate, a koji biste voleli da svirate?

Dugo mi je želja bila da sviram violončelo.

Ispričajte nam ukratko neku anegdotu koja ima veze sa muzikom. Na primer, učestvovali ste na karaokama pa nije baš ispalo kako treba. Ili pokušali ste da zapevate, ali iz određenih razloga glas Vas nije poslužio…

Možda kada sam pre par godina na Dance Areni Exita dočekao jutro. Ako je u 11 sati još uvek jutro.

Šta muzika predstavlja za Vas? Ko je Vaš omiljeni pevač, pevačica, grupa, kompozitor, opera, balet? Koji je Vaš omiljeni muzički žanr (rok, pank, hevi-metal, pop, džez, klasika, etno, narodna, turbo-folk…) i zašto?

Poštujem praktično sve što je u muzici nastalo do 20. veka, a veliki deo toga je moderno i danas. Od kompozitora, Vagnera, Prokofjeva, Stravinskog, Ravela, Debisija, Šostakoviča i, naravno, Malera. Uživam i u savremenoj muzici Parta, Kančelija i Ginastere.

Volim Glasa i Najmana. Savremeni svet u kojem smo odrasli, daje nam mogućnost da na taj način svoj svet imaginacije pustimo kao film. Obožavam džez, a uz rok sam odrastao, to je muzika moje generacije. Stonsi, Ramonsi, Clash i druga muzika koju smo slušali osamdesetih na Akademiji i u SKC-u.

Trenutno slušam i elektronsku muziku – Sven Vath, Aril Brikh, Guy Gerber, Tocadisco, Peter Dundov. Ipak, postoji jedan čovek, u džez muzici, kome se apsolutno divim – Kit Džeret.

Da li znate da čitate note?

Sričem note.

Da li ste kolekcionar instrumenata? Kojih?

Ne skupljam instrumente, ali imam lepu i odabranu kolekciju LP ploča.

Muzika zahteva sluh, strpljenje, memoriju, vežbanje… Koliko Vam muzika pomaže u politici?

Da se relaksiram i obnovim energiju. Kako je govorio Vladan Desnica: „umetnošću se lečimo od života“.

Koji je najbolji koncert na kome ste bili, a ko Vas je razočarao svojom svirkom?

Meni je uvek super na svakom Massimovom kocertu, ok mi je bilo na Stonesima, voleo bih da gledam The Killers i Maroon 5 uživo. Uživao sam na Diani Krall.

Za koji koncert biste dali najviše para?

Kit Džeret, solo koncert.

Da li Vaša deca sviraju neki od instrumenata? Da li je muzičko obrazovanje jednako važno kao i sport, strani jezici, fizička kultura?

Naravno da je izuzetno važno, jer muzika kod dece gradi odnos prema najvišim vrednostima, kao što su solidarnost, uzajamno saosećanje i poštovanje, harmonija…

Da li muzički ukus neke osobe, ukazuje na njen karakter i senzibilitet?

Naravno. To ne mora ni da se dokazuje. Testirajte na političarima.

Šta mislite o današnjoj muzičkoj sceni Srbije? O Grandu, turbo-folku, da li su oni kič? Da li država treba da se zalaže za prave vrednosti u muzici ili da prećutno odobrava kič?

Mislim da se kroz muzičku scenu i trendove stiče i realna slika o društvu. Kada država bude shvatila koliko umetnost može da transformiše društvo, bojim se da će biti kasno, a za to je potrebno okrenuti samo nekoliko stranica bliže i dalje istorije i videti primere.

Hoze Antonio Abreu je blizu 300.000 dece venecuelanskih favela sklonio sa ulice i spasao gladi, prostitucije i kriminala, preko jedinstvenog sistema muzičkog obrazovanja. Danas su ti klinci glavne zvezde klasične muzike u svetu.

Šta pevate dok se tuširate? Šta pevate u kolima?

Trenutno Jinx i Lady Gaga.

Koja je, prema Vašem mišljenju, najerotičnija pesma svih vremena?

To je emocija bez kraja: Jane Birkin & Serge Gainsbourg “Je t’aime … moi non plus“; Marvin Gaye “Let’s Get it On”; Joe Cocker “You can leave your hat on”; Nina Simone “Put a Spell on You”; Nina Simone “Wild is the wind”; Duke Ellington “In A Sentimental Mood”; Prince “Purple Rain”, Chris Botti “Steps of Positano”….

Da li odlazite u restorane, odnosno kafane, i za koju pesmu ste dali najveći bakšiš? Koliko on iznosi?

Najbolje se osećam u jazz klubovima. Trenutni favoriti su mi Jazz Sence.

Intervju Čedomira Jovanovića u dnevnom listu “Blic”

Koliko ste lično doprineli evropskom putu Srbije?
Mi iz LDP-a smo svoje viđenje rasporeda zasluga iskazali porukom kojom smo preplavili celu zemlju onog dana kada su ukinute vize. Rekli smo: „Zajedno iščupasmo vizu!“ Znači svi građani, naročito oni koji su imali snage i hrabrosti da podrže čistu evropsku politiku LDP, pa i ono što radim kao njen predsednik. Nije to samo 220.000 ljudi koji su do sada glasali za LDP. Nama je bilo važno da to građani shvate, dok su se ministri demagozi gurali ko će preći koju granicu i ući u bezvizni prostor. Treba se setiti da smo 2004. godine bili u situaciji da je za samo nekoliko meseci gotovo upropašteno ono što smo radili posle 5. oktobra. LDP je samo u poslednjih godinu dana, između ostalog, jednoglasno primljena u punopravno članstvo ELDR. Usvojena je Rezolucija koju je predložila LDP i kojom se potvrđuje spremnost evropskih liberala za brže ukidanje viza i da se odmrzne SSP. U decembru 2008. smo deblokirali Skupštinu i omogućili usvajanje zakona o produženju važenja pasoša, što je bio osnovni uslov za nastavak ukidanja viza. Krajem marta smo sprečili vladajuću koaliciju da dalje obesmišljava zakon o zabrani diskriminacije, koji je usvojen zahvaljujući LDP, a bio je uslov za ukidanje viza.

Koji svoj potez u prošloj godini sada vidite kao nepotreban, odnosno imate li zamerku na nešto što ste lično uradili ili rekli prošle godine?
Zameram sebi što nisam odgovorio oštrije svaki put kada su pokušavali da nas ruše istim metodima kao i u prvim godinama posle 2000.

Šta smatrate vašim najboljim potezom u 2009?
Izdržali smo sve napade onih koji nisu razumeli zašto smo štitili vladu uvek kada su je rušili na antievropskoj platformi. I to što smo izašli jači iz toga, dobivši satisfakciju kroz ukidanje viza, deblokadu Trgovinskog sporazuma, podnošenje kandidature.

Šta će se u Srbiji promeniti u 2010. godini?
Vreme je za novu ekonomsku politiku i mi ćemo u tome biti beskompromisna ekonomska opozicija. Videćete, kao što su došli na naš evropski program, vrlo brzo će postati jasno da je to novi ekonomski model koji treba Srbiji. LDP će učiniti sve da 2010. konačno bude godina onih koji nešto rade u ovoj zemlji. Ako njih ojačamo, onda će biti prilike i za one koje vlast gura na te opustošene i zarasle pruge. Znači, reindustrijalizacija, gotovo je s fiktivnim razvojem koji je bio posledica čudne statistike kojom se vlada služi. U Srbiji moraju da postoje fabrike, industrija, ne može se više na partijski šalter i u gubitaška javna preduzeća koja nam jedu budućnost. Tu je ključ reformi u 2010. Evropsko otvaranje je zdravo. Razbiće i političke i ekonomske monopole. To je kiseonik za Srbiju, za ljude koji ne mogu da dišu od stege svemoćne politike. Od političke i socijalne demagogije. Hoćemo godinu za moderno obrazovanje, a ne ignorisanje studenata i mladih, kojima politika uništava živote, dok laže radnike koje je uništila. Zato smo i glasali protiv katastrofalnog budžeta, poklanjanja NIS-a, kritikovali spoljnu politiku koja nas svađa sa čitavim regionom gde jedino zarađujemo u izvozu. Više izvozimo na Kosovo i u Crnu Goru, nego u Rusiju!

Kako vam se čini vaš lik u stripovima Marka Somborca?
Deluje mi različito od drugih, čak i kad autor pokušava da prikaže kako smo svi isti. Ukratko, senzibilitet mi je okej, izvedba će biti preciznija kako se naša javna scena bude čistila.

Preneto sa: http://www.blic.rs/Vesti/Politika/170977/Godina-kad-nas—je-Evropa-prihvatila

Šef poslaničke grupe LDP-a

Predsednik Liberalno-demokratske partije Čedomir Jovanović odgovara na novogodišnju anketu dnevnog lista “Danas”. Pročitajte koji su događaji i koje ličnosti obeležile 2009. godinu za predsednika LDP-a, ali i šta je ono što su njegova očekivanja u godini koja je pred nama.

Domaća ličnost koja je obeležila 2009. godinu?

Nađa Higl. Osvojila Evropu i svet samo svojom sposobnošću, trudom i hrabrošću. Da je takva mi smo znali odavno, sada znaju svi. Pravi ledolomac. Osvojila sve za šta su svi mislili da je nemoguće i pokazala da nema izgovora, da sve od nas samih zavisi.

Strana ličnost koja je obeležila 2009. godinu?

Biz Stone i Evan Williams, utemeljivači Twitter-a, ostvareni geniji. Uspešno raširili platformu gde u 140 karaktera možete probiti svaki zid, reći šta mislite, a da ne udavite svojom logorejom. Kada se Twitter raširi kod nas, znaćemo da smo shvatili šta je moderan svet i da govorimo i komuniciramo na njegov način.

Domaći događaj koji je obeležio 2009. godinu?

Decembar 2009. Ukidanje viza, odmrzavanje Trgovinskog sporazuma i podnošenje kandidature mogu postati najznačajniji događaji, ali samo ako tu šansu iskoristimo da definitivno promenimo orijentaciju, navike i slabosti ove zemlje.

Strani događaj koji je obeležio 2009. godinu?

Odgovor sveta, uz sve probleme i izazove, na ekonomsku krizu i virus H1N1. Tu uspešnost, efikasnost i odgovornost u demokratiji i slobodi moramo da naučimo. Što se veze sa Srbijom tiče, verovatno usvajanje Lisabonskog ugovora u Evropskoj uniji.

Očekivanja u 2010. godini?

Da 2010. bude godina za one koji nešto rade u ovoj zemlji. Godina za međugeneracijski dogovor, za ulaganje u obrazovanje. Da nadoknađujemo zaostatak u evropskim integracijama, i da više nikada ne gledamo na sebe kao ne nekog kome treba gledati kroz prste. Možemo mnogo bolje od toga!

Tek nam u sledećoj godini predstoji kriza koju će, pre svega, izazvati nelikvidnost i neodrživost zaduženja velikih sistema, kaže u intervjuu za “Privredni pregled” Ivan Andrić, poslanik LDP-a. On navodi da je napravljena ogromna greška što nijedan veliki sistem kome je država pomogla sa subvencioniranim kreditima za likvidnost nije nateran da se transformiše.

Vlade Srbije pokušava da kroz imitaciju mera koje se sprovode u zapadnim zemljama, pokušaju da odgovore na krizu. Ako pogledate primere Nemačke ili Amerike, jasno se vida da nijedna od tih država nikada nije pomogla nekoj kompaniji bezuslovno. Pomoć je pratio zahtev za transformacijom ili u slučaju daje preuzimala kompaniju, to je urađeno po strogim i vremenski ograničenim pravilima. Nelikvidnost naše pripreme potiče od velikih preduzeća. Ona dobijala novac bez ikakvog uslova i plana i tako netransformisana u narednoj godini imaju još veće problema. Naša pripreda tako postaje još manje likvidna.

Danas Železnice imaju preko milijardu evra akumuliranih gubitaka. Srbijagas preko 100 miliona evra, a po nalogu države preuzimaju druga gubitaška preduzeća.

Kako ocenjujete godinu koja je za nama?

Ovo je samo jedna u nizu izgubljenih godina, još jedna godina u kojoj jepropuštenaprilika za nastavak reformi. Visoka stopa nezaposlenosti je naš najveći problem i to je posledica niske privredne aktivnosti. Kljuć reševanja tog problema je razvoj malih i srednjih preduzeća.Vlada se nije bavila njima i to se vidi u nedostatku efikasne mere koja bi pospešila njihov rad. Bilo je pokušava sa “start-up” kreditima,ali efekti toga se ne mogu primetiti. Jedan podatak govori da je se svakog sata gasilo 7 malih privatnih firmi. Samo zamislite koliki je to broj ljudi čije su porodice ostajale bez sredstava za život. Razvoj malih i srednjih preduzeća treba da bude generator naše privrede i jedan od načina za rešenje strukturnih problema. Umesto toga, Vlada je stvorila atmosferu gde se od države očekuje da reši pojedinačne ljudske probleme, što je nemoguće i što nije dobro jer takva država ne postoji. Uloga vlade je da stvori klimu u kojoj isključivo od sposobnosti pojednica zavisiti realizacija njegovih ideja.

Da li je budžet za iduću godinu stvarno razvojni?

Budžet je koalicioni i predstvlja zbir politickih želja koje nemaju veze sa ekonomijom. Kada 30 odsto ukupnih prihoda odlazi na subvencije penizonom fondu, nedvosmisleno se vidi da ne posotji želja za reformama. Budžet pokazuje da neće doći do promena u ekonomskoj politici. Kako bi došli do potencijalnog rasta od 5%, potrebne su nam investicije od 3- 4 milijardi evra svake godine. Vlada zna da investicija u tom nivou neće biti i zbog toga lansira priču ka pretpristupnim fondovima EU izbegavajuću da saopšti istinu da u tim fondovima količine novca koji bi bila namenja Srbiji nema.

Da li je realna procena da će inflacija u 2010. godini biti šest odsto i da li NBS treba da nastavi sa popuštanjem u monetarnoj politici?

Smatram da je inflacija na realnim osnovama i ne predstavlja neku opasnost. Međutim, u javnosti se manipuliše strahom od hiperinflacije, pa se to onda koristi za populističke poteze. Inflacija je samo pokazetelj ekonomskih kretanja i mi treba da se se usmerimo ka proizvodnji. Da nam to bude prioritet, a ne da zbog straha od inflacije kočimo proizvodnju. Kada je politika NBS u pitanju, ne vidim da je snižavanje referentne kamatne stope doprinelo većem ulaganju novca u privredu. Rizik je i dalje veliki, on je velikim delom politički, neekonomski, pa je bankama sigurnije da ulažu u državne hartije.

Šta u idućoj godini treba da radimo kako bismo podigli našu privrednu proizvodnju?

Prvi korak moga da bude reforma javnog sektora. Vlada mora da započme proces reformisanja javnih preduzeca, naročito velikih sistema koji su i najveci gubitasi. Zatim je potrebno stvoriti atmosferu u kojoj će bitipromovisan izvoz. Stvoriti poslovne uslova koji će svima koji su sposobni da stvaraju proizvode za izvoz olakšati poslovanje. Jedna od najvaznijih stvaranje uslova kojima ce se trajno podsticati preduzetnistvo, mali i srednji biznis. To je posao Vlade. U tom sektoru postoje tri velike grupe problema. Nelikvidnost, lanac u kome niko nikome ne plaća. Zatim, veliko opterećenje za privredu predstavlja i PDV koji se faktički naplaćuje pre naplate prodaje robe ili usluge, cime u stvari mali biznis kreditira drzavu. Treći veliki problem su poreska opterecenja na zaposlene i glomazna drzavna birokratija. U svakom ovom polju moze doci do poboljsanja uslova – npr. vlada je mogla da ukine PDV na zalihe ili da uvede pravilo da se taj porez plaća po naplati. LDP čak smatra da je realno i smanjenje PDV, jer bi se time dobilo na širini skupljanja poreza ( makar na odredjeno vreme – kao u Velikoj Britaniji).

Intervju vodio:

Miša Laketić

Čedomir Jovanović, intervju u Večernjim novostima
Iako je poslednjih meseci “uskakao” kad god je vladajuću većinu trebalo “vaditi iz škripca”, lider LDP Čedomir Jovanović tvrdi da nije preuzeo ulogu “stalnog rezervnog igrača” vlasti.

- Nastavićemo da podržavamo vladine predloge samo kada su ugroženi evropski poslovi – poručuje Jovanović u intervjuu za “Novosti”. – Ništa ne dugujemo DS, ali smo obavezni pred društvom. Ukidanje viza, deblokada Trgovinskog sporazuma i podnošenje kandidature za EU pokazuju da nismo pogrešili glasajući za SSP, produženje pasoša, antidiskriminacioni zakon, sređivanje pravosuđa i aranžman sa MMF.

Tvrdite da nećete u vlast, ali i da nećete dozvoliti rušenje Vlade. Šta je onda ono što vas i dalje čini opozicijom?

- Mi smo opozicija, ili, bolje reći, alternativa i vlasti i opoziciji, koje ćute pred svojim greškama kojima su gurnule radnike na pruge kojima i inače ne idu vozovi, a država im odgovara da su neprijatelji vlasnici i investitori. Podsetiću i da je LDP glasao protiv katastrofalnog budžeta, poklanjanja NIS-a, kritikovali smo spoljnu politiku, gde nas Jeremić svađa sa čitavim regionom… LDP traži ciljanu nisku inflaciju, naplatu PDV-a, nastavak privatizacije, ulaganje u obrazovanje, razbijanje monopola…

Ukoliko Vladi, ipak, zapreti pad, da li biste, i pod kojim uslovima, bili spremni da uđete u Cvetkovićev kabinet?

- Nećemo u ovu haotičnu vladu. To bi produbilo unutrašnje tenzije. Ja, recimo, ne bih mogao da delim političku odgovornost prema građanima u Vladi, gde pola ministara odbija da primi vakcinu. Ubedio sam Miloševića da se preda, a sadašnji premijer ne može da izvede ni sve ministre na vakcinaciju.

Da li je do sada bilo konkretnih ponuda da LDP uđe u vladajuću koaliciju?

- Oni znaju za stav LDP.

Kojim strankama bi izbori sada najviše odgovarali? Čuju se mišljenja da bi ih trebalo raspisati pre nego što SNS previše ojača…

- LDP je spreman za izbore odmah. Ali, oni bi bili uvod u haos. Sve druge stranke bi se utrkivale u gubljenju vremena, obećanjima i estradizaciji ozbiljnih tema. Konačno, danas bi izbori značili i da je na stolu opcija protiv ulaska u EU. To je katastrofalno, sve do jasnog osiguranja evropske budućnosti. Tada je vreme za izbore.

Poslednja istraživanja CeSID-a pokazuju da su, po podršci, DS i SNS “pata karte”. Isključujete li a priori saradnju s naprednjacima u budućnosti?

- Isključujem savez s političarima koji ništa od grešaka, koje su koštale sve nas, ne priznaju.

Koji bi, prema vašem mišljenju, bio idealan sastav buduće reformske vlade?

- Vlada u kojoj LDP suštinski utiče na snagu, brzinu i oštrinu njene politike. Iznutra, kao vrednosni stub.

Rezultati koje je LDP postigao na opštini Voždovac pokazuju da ste daleko od podrške koja bi vas uvela u vlast…

- Oslobađanje od Koštunice nije dovoljno, LDP nije pravljen s tom ambicijom. Nekad mi se čini da ni ljudi bliski LDP-u to nisu do kraja shvatili. Nećemo Tadića na silu da proglasimo novim Koštunicom da bismo ljudima dali popularan alibi za lične neuspehe.

Šta je to što može da vas “odlepi” od cenzusa i dovede u situaciju da budete “tas na vagi” prilikom formiranja nove vlade?

- Naš uspeh zavisi od sposobnosti da poguramo sporu vladu uvek kada posrne u usvajanju evropskih zakona. Da bismo pretegli na vagi za buduću vladu, prvo moramo da popravimo balans “tereta” koji sami vučemo. Da pobeđujemo, ostajući opozicija, kao ovih dana, kada je prihvaćen amandman LDP kojim se oštro kažnjava svako nasilje, od stadiona do političkog mitinga.

Jeste li najzad zadovoljni brzinom evropskih integracija i onim što Vlada čini na polju reformi?

- Srbija ne može zbunjena brzo prema Uniji. Mora biti rešen problem saradnje s Hagom, društvu saopštena istina o zločinima, moramo pobediti politike koje su popularne, jer su sada na svoj populizam navukle masku prihvatanja evropskog puta. Sada javno ponavljaju da su za Evropu, ali ispod toga nema nikakvog sadržaja, evropskih vrednosti, ni spremnosti da se građanima saopšti šta treba da se uradi da bi se ovde evropski živelo. Nije dovoljno reći da smo sada svi za Evropu.

Da li bi trebalo rekonstruisati Vladu i smanjiti je, i koji bi ministri, prema vašem mišljenju, trebalo da ostanu bez fotelje?

- Predložili smo model vlade sa 12 resora – osloboditi prostor za tržište, kompanije, privatno-javna partnerstva, civilni sektor… To donosi efikasnost, a ljude ne tera da zbog svega idu u partije. Naša vlada ima broj resora kao vlada EU, u kojoj živi 500 miliona ljudi. A ovde, pod tolikim ministrima, ne može normalno da diše ni nas osam miliona.

PRIJAVIĆU IMOVINU

Hoćete li ispuniti zakonsku obavezu i predati novu imovinsku kartu do 31. januara?

- Apsolutno. LDP će tražiti i da se poveća broj revizora u DRI i da se zakoni promene kako bi revizori počeli fer proveru stranačkih finansija. Spremni smo da LDP bude prvi izložen reviziji.

“Oruđe liberala”, Intervju Čedomira Jovanovića

Čedomir Jovanović, predsjednik Liberalno-demokratske partije od njenog osnivanja, rođen je 1971. godine u Beogradu. Poslije završene ekonomske škole upisao je Fakultet dramskih umetnosti koji završava 1998. Napisao je nekoliko drama, ali je zbog politike “zaboravio na sebe kao pisca”. Bio je jedan od organizatora studentskih protesta 1996-97. godine.

“Evropske liberaldemokrate (ELDR) trebalo bi 19. novembra u Barseloni da usvoje rezoluciju LDP kojom se ohrabruje ubrzanje evropskih integracija Srbije, kaže za Danas Ivan Andrić, član Predsedništva Liberalno-demokratske partije i delegacije Narodne skupštine koja je nedavno boravila u Holandiji, u pokušaju da se i na taj način ‘omekša’ pozicija te zemlje prema evropskom putu Srbije”

Intervju Čedomira Jovanovića “Večernjim novostima”

Ne možemo da menjamo zemlju ako ne stvorimo normalne odnose. Evropski potencijali su tanki, mi ih jačamo nudeći pozitivnu energiju i okupljanje oko ciljeva koji društvo motivišu i pokreću. Ovako Čedomir Jovanović, lider LDP, obrazlaže približavanje sa Borisom Tadićem.

Intervju Čedomira Jovanovića dnevnom listu “Politika”
Ni prvi neuspešan, ni drugi uspešan referendum u Irskoj o Lisabonskom sporazumu, prema rečima Čedomira Jovanovića, lidera Liberalno-demokratske partije, nema mnogo veze sa saradnjom sa Haškim tribunalom, koji u ovom trenutku presudno utiče na proces evropskih integracija Srbije.

On, međutim, smatra da „pozitivan odgovor Iraca na ponovljenom referendumu svakako stvara drugačiju klimu unutar EU i u formalnom smislu čini potpuno realnim evropsku budućnost Srbije, pod uslovom da mi sami odgovorimo na one izazove naše tranzicije, na koje niko drugi ne može dati jasan odgovor”.

Znači, smatrate da sve zavisi od nas?

“Ovde se zloupotrebljavaju problemi unutrašnje organizacije EU, redefinisanje unije, i u njima se traže izgovori za nesposobnost, nemoć i neuspeh koji prate taj neprihvatljivo spori tempo evropskih integracija Srbije. U ovom trenutku evropska budućnost Srbije, međutim, ne zavisi samo od hapšenja Ratka Mladića i Gorana Hadžića.

Uzroci sporog tempa približavanja EU mnogo su dublji i oni govore o nemoći u izgradnji jasnog sistema vrednosti unutar Srbije koji ima osećaj za značaj ljudskih prava i građanskih sloboda, koji poštuje tržišnu ekonomiju, koji bi proizveo drugačiju regionalnu politiku i potpuno drugačiju spoljnopolitičku orijentaciju zemlje – kaže Jovanović za „Politiku”.

Istraživanje, koje je nedavno preneo i Dojče vele, pokazuje da 58 odsto građana Srbije podržava ulazak u EU. Kako objašnjavate taj pad podrške koja je nekad dostizala i 70 odsto?

Pratim istraživanja koja se rade u Srbiji i kod nas je procenat građana koji podržavaju evropsku budućnost zemlje stabilan. To je najjasnija i najizraženija podrška koja prati neka krupna pitanja i dileme u društvu. Ipak, ta podrška građana ne sme biti ugrožena neefikasnošću političara i odsustvom rezultata u procesu evropskih integracija.

Naše društvo izloženo je ne samo problemima koji prate tranziciju, već je i žrtva političke neodgovornosti onih stranaka koje svoj interes grade na antievropski opredeljenoj Srbiji koja se suprotstavlja EU i NATO-u. Mi partnerstvo sa NATO-om doživljavamo kao najefikasnije sredstvo za brzo integrisanje Srbije u Evropu.

Koliko političari koriste EU samo kao frazu, ali malo čine na ostvarivanju onoga o čemu govore?

Mislim da je politikantstvo mnogo izraženije u kritikama EU nego u isticanju evropskog opredeljenja.

Ali ga i tu dosta ima.

Naravno da je prisutno i da je najizraženije kroz svođenje EU na cilj našeg društva. A ona to svakako nije. Ulaskom u EU mi ćemo doći do onog ambijenta u kojem ćemo najefikasnije moći da organizujemo svoj život, da afirmišemo ono što je u Srbiji pozitivno i da zajedno radimo na prevazilaženju onog što je loše

Intervju Čedomira Jovanovića dnevnom listu “Danas”

“Nije pitanje ko predstavlja antievropske snage u Srbiji, nego ko im pruža priliku da se kriju. To su oni koji Vojislava Koštunicu potpisuju kao ‘pobednika’ 5. oktobra, a putu Tomislava Nikolića u Brisel i izbijanju Aleksandra Vučića po Americi pridaju značaj sletanja prvog čoveka na Mesec. Razumem da je lakše bilo sa starim radikalima ili Veljom Ilićem. Sve je bilo crno-belo, ‘urban’ si ako se smeješ magistru nauka“.

Predsednik Liberalno-demokratske partije Čedomir Jovanović odgovara na pitanja novinske agencije Tanjug vezana za predlog bivšeg premijera Vojislava Koštunice o ujedinjenju opozicionih partija nacionalnog opredeljenja ali i na aktuelno pitanje racionalizacije državne uprave.

“Ne mislim da spasavamo vlast. Samo nemam prava da lažem bilo koga predlažući mu surogat života u lepom LDP u nesrećnoj Srbiji koja se raspada. Ne želimo bez borbe da omogućimo povratak onih koji u divljanju kriminalaca, u dresovima i bez njih, sa bedžom ili bez njega, traže svoju poslednju šansu”

“Šizofrena zemlja čini i naše pozicije takvim. Tako sam ja istovremeno i peder i narkoman i ustaša i Šiptar i lopov. Ni to im nije dovoljno, pa mi oduzimaju unapred priliku da se branim, iako i ne pokušavam da odgovorim na te lude optužbe. Moj jedini odgovor je borba za promene koje će svima otvoriti šansu. I po meni ta borba suviše često iritira društvo, ali ne mogu da budem konformista, otac troje dece koji bira srednji put, jer bi to značilo da sam čovek koji uvek prvo misli na sebe. Ne pristajem na pravilo srpske politike po kome svako može sa svakim, uz uslov da se ništa ne menja“, ovako Čedomir Jovanović, predsednik LDP, objašnjava svoju i poziciju svoje partije, odnosno, razliku u odnosu na druge političare u Srbiji. Za NIN je govorio baš u vreme kada je ulicama Beograda trebalo da paradira Povorka ponosa, koju je LDP politički prigrlila jače nego bilo koja druga partija.

Da li biste bili spremni da, kao što ste 1996. vodili studentski protest, sada u ovakvim okolnostima stanete na čelo Parade ponosa?

- Ne. Bio bi to korak nazad za sam događaj koji bi dobio onaj politički kontekst koji LDP želi da izbegne. Ideje koje simbolizuje Povorka ponosa su veće i šire od bilo koje stranke, pa i od stranačke ideje koju nosi LDP. Moja obaveza da budem tamo je prvo građanska i ljudska, a tek onda politička, iako vrednosti na kojima želimo da gradimo modernu Srbiju ne mogu da budu ostvarene bez vrlo jasnog odnosa stranaka prema pitanjima koja su još samo ovde tabu.

Da li smatrate da je otkazivanje skupa, u ovakvoj situaciji, ipak, najpametniji mogući potez?

- Neprihvatljivo je svođenje svega na policijski problem i testiranje spremnosti žandarma da se biju na ulicama s onima koji su odrasli paleći džamije i uzvikujući „Nož, žica, Srebrenica“, a sada, u nedostatku svega drugog, patriotizam i muškost dokazuju prebijanjem ljudi. To sam rekao i ministru Dačiću. Ali, još je neprihvatljivija nemoć ljudi na vlasti da nam kažu istinu: da naša država ne postoji. Ono što se desilo je samo jedan od dokaza da smo kao građani prepušteni sami sebi. To je signal da smo generacija koja tek treba da stvori državu, ali ne metodima „državotvornih“ stranaka koji su nas doveli do dna po kojem se povlačimo.

Ponovo ističete nemoć ljudi na vlasti a bar dva puta ste svojim glasovima spasavali vladajuću većinu.

- Ne mislim da spasavamo vlast. Samo nemam prava da lažem bilo koga predlažući mu surogat života u lepom LDP u nesrećnoj Srbiji koja se raspada. Ne zadovoljava nas nego obavezuje opasnost da, umesto klimave vlade, dobijemo neograničeni haos. To plaši svakog građanina, izuzev lešinara koji u haosu grčevito traže priliku da se vrate na vlast.

Što onda ne preuzmete odgovornost i uđete u vlast?

- Spremni smo da prihvatimo sve poslove koji prate ambiciju Srbije da postane moderna evropska zemlja. Jasno je da ne možemo biti deo vladajuće koalicije, iako nije sporno da bi se za LDP našlo još neko ministarsko mesto u najvećoj evropskoj vladi. Ali, unutar te koalicije, pored želje za našim glasovima, ne postoji sposobnost za jedinu politiku koju može da vodi LDP. Zato je za sve najbolje da budemo van vlade, ali da budemo i lideri i čuvari evropskih vrednosti.

Jedan od tih evropskih poteza bio je i usvajanje Zakona o informisanju?

- Imao bih više razumevanja za neke novinare da su, pored prava, prihvatili i odgovornost za učešće u trovanju društva koje su doveli do raspada. Ne vidim da zakon ograničava rad normalnih medija. Nikada za nas sam zakon nije bio u prvom planu, jer je on više nespretan nego represivan. Ništa se dramatično nije desilo, osim što su oni koji nisu uspeli da izazovu haos njegovim obaranjem, drugu priliku potražili na ulici, ohrabrujući ultradesničare da zavedu teror. A Srbiji ne treba teror, nego red.

Red kao što postoji u Uzbekistanu i drugim azijskim zemljama?

- Ne, nego red koji postoji u SAD, Evropi. U Švajcarskoj, ako hoćete. Siguran sam da vaš vlasnik, švajcarska kompanija Ringijer, nema isto mišljenje o zakonu kao vi. Tamo za zloupotrebe koje se ovde tretiraju novčanim kaznama, novinaru preti zatvor.

Da li je pravi razlog glasanja LDP-a za ovakve izmene Zakona o informisanju taj što „hoće da uđe u proevropsku vladu nakon izbora, koji se očekuju iduće godine“ (izjava Vesne Pešić)?

- Nismo neodgovorni prema društvu. I oni koji nisu shvatali, u poslednjih sedam dana videli su na brutalan način koliko je opasno prepustiti društvo novom haosu. Zamislite tehničku vladu u izbornoj kampanji koja treba da hapsi grupe koje na smrt prebijaju ljude u centru grada, dok neke stranke terciraju njihovom herojstvu. LDP ne želi da bez borbe omogući povratak onih koji u divljanju kriminalaca, u dresovima i bez njih, sa bedžom ili bez njega, traže svoju poslednju šansu.

Ali ti navijači, koji sad prave haos, su godinama tolerisani. I vi ste zajedno s njima demonstrirali protiv Miloševića.

- Proveo sam pet godina na ulici i nikad nisam sreo nijednog navijača. Oni nisu imali baš nikakvu ulogu u protestima devedesetih. I tada i danas vodili su svoje ratove.

Da se vratimo na Zakon o informisanju. Kako ste prihvatili to što su Vesna Pešić i Žarko Korać odbili da glasaju kao i ostatak poslaničke grupe LDP-a? Da li je možda u najavi još neko izdvajanje iz poslaničke grupe LDP-a, kao što se izdvojio Vladan Batić?

- Mi smo drugačija partija od onih koje svoje mišljenje utvrđuju pod šinjelom. Kod nas se od poslanika ne traže ni blanko ostavke ni besa. Niko od njih nije tražio kako da glasaju. Politika bez razlika je za mene nezamisliva, baš kao i politika koja opstaje samo na razlikama. Sve što su godinama radili, Žarka i Vesnu obavezuje na stav koji su izneli, a mi ostali smo, u haosu koji nismo birali, tražili šansu da nešto pokušamo da uradimo. U osnovi nije sukob generacija, ali svakako jeste generacijski drugačiji pogled na trenutak i našu ulogu. Mi prosto nismo imali šta da čuvamo.

Uskoro će da se navrši pet godina kako ste zatražili osnivanje frakcije u DS-u iz koje je proizašao LDP. Za to vreme „razišli“ ste se sa brojnim bliskim saradnicima (Goran Petrović, Biljana Srbljanović, Branislav Lečić…) a neki od njih su vas optuživali za manjak demokratije u stranci govoreći da je LDP privatno preduzeće Čedomira Jovanovića.

- Osnivajući LDP u novembru 2005. godine rekli smo da život u Koštuničinoj Srbiji postaje nemoguć i tome smo se suprotstavili kao organizovana politička snaga. Četiri godine kasnije, koliko god nas uznemiravala sporost oslobađanja od tragova Koštuničine politike, vrednosti koje smo tada promovisali uživaju većinsku podršku u društvu. Nije sporno da većina želi evropske integracije, tržišne reforme, normalne odnose i saradnju sa susedima. Čak i Nikolićevi naprednjaci se ne usuđuju da glasno pozovu protiv Unije, iako još škrguću zubima kada o njoj pričaju. Razvijajući teren za pobedu te politike, razvijali smo i LDP i prirodno su se podizala i unutrašnja očekivanja i količina rada koji moraju da podnesu oni koji žele da učestvuju u politici LDP-a. Neki od onih koje ste pomenuli taj razvoj nisu mogli da prate.

DS je proteklog vikenda imao glavni odbor. Kao bivši potpredsednik DS-a kako danas vidite ovu stranku? Jedan od prvih poteza Borisa Tadića bio je vaše uklanjanje iz vrha DS-a? Ko se promenio, vi ili Tadić, ako ste danas ponovo „na istom putu“?

- U tu stranku sam ušao kroz prozor i uvek sam, za većinu osim za Zorana, bio strano telo. Moj odnos sa DS se kristalizovao tek nakon njegovog ubistva, otišli smo na različite strane. DS u živo blato kohabitacije sa Koštunicom, a ja na političku ulicu. Nikada nisam bio u ličnom sukobom sa Borisom što ne umanjuje težinu naših razlika koje nas, kao političare, obavezuju ali nas ne smeju limitirati. Za mene to znači da, bez obzira na sve praktične potvrde, neću da insistiram na tome da je DS u međuvremenu postao mnogo bliži vrednostima LDP, nego što smo se mi pomerali prema njima. Spremnost da ne likujemo nad tim je naša investicija u opšte dobro.

Mislite da DS posrće?

- Da, ali u tome ne vidim nikakvu korist ni za LDP ni za bilo koju drugu stranku. Očigledno je da nemaju odgovore koji su Srbiji potrebni. Problem je i kameleonski odnos stranke i njenog predsednika iza čijeg autoriteta se stalno skriva.

Najviše kritikujete ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića. Šta biste mu savetovali kako da ostvari bolje odnose u regionu? Kako ste vi stekli tolike simpatije u susedstvu, „obožavaju“ vas u Hrvatskoj i BiH?

- Nije sporno da bi, da se izbori održavaju po sistemu Eurosonga, LDP pobedio. Sigurno bismo dobili sve „dvanaestice“ iz regiona. Ali, pobedili bismo i da u svet nisu oterane stotine hiljada najtalentovanijih. A što se Jeremića tiče, on deluje najarhaičnije u vladi, iako je najmlađi. Ministar sa manžetnama. Svojom ili tuđom voljom, preuzeo je ulogu protagoniste politike kontinuiteta u novoj proevropskoj vladi. I kako se Srbija bude približavala Evropi, tako će stil i arogancija ministra izgledati sve promašenije.

Pitah vas šta biste mu savetovali kako da dođe do boljih odnosa u regionu; da li je rešenje priznavanje grehova?

- Priznanja su imala smisla u određenom vremenu. Sada je prekasno. Do istine se stiglo i bez nas. Zato prirodu naših odnosa više ne može da promeni priznanje da je Srebrenica genocid, a Ovčara ili Podujevo mesta ratnih zločina. Balkanu su potrebne nove vrednosti koje će nas pokrenuti. Nikome ne trebaju političari koji se posipaju pepelom, nego novi ljudi koji će promeniti i Srbiju i kontekst celog regiona. To je prva obaveza LDP. Način na koji se mi odnosimo prema takvom izazovu je osnovni razlog tog velikog razumevanja. Mi tamo ne odlazimo kao politički konvertiti koji na strani traže ono što ne mogu da dobiju u svojoj zemlji. Sećam se gostovanja na HRT, praćenog susretom sa zagrebačkim intelektualcima. Rekli su mi da nikada u životu nisu čuli više argumenata zbog kojih treba voleti Srbiju.

Da li ste i posle ove svetske krize kapitala ostali „tvrdi neoliberal“? U svetu se, izgleda polako odustaje od maksime „da tržište rešava sve“. U SAD najžešće kritike Obami su one da postaje socijalista?

- Svet rešava svoje probleme, ali LDP želi da se u Srbiji napusti pravilo da država određuje sve: gde radimo, koga smemo da volimo… Tržište nije savršeno, ali je mnogo bolje od principa da je partijska knjižica uslov za svaki posao, a državna blagajna utočište za one koji na tržištu ne bi uspeli. Mi smo, živeći na periferiji svetskih zbivanja dugo, a u sistemu svemoćne države pola veka, duboko dezorijentisani i u tumačenju sveta. Ako promene, energija i novi društveni odnosi Obamu čine socijalistom, onda nemam ništa protiv da me i tako nazovete. Kao što njemu ne smeta boja kože da menja Ameriku, tako ni nama ideološka boja ne smeta da menjamo Srbiju.

Nikolić je postao političar-vegetarijanac

Nikolić je prava mera za konzervativne snage u društvu jer nagoveštava mnogo i suštinski ne menja ništa. U jednom trenutku Tadiću je odgovarao Nikolić, kao što je Tadić odgovarao Koštunici. Nikolić je iz toga izvukao analogiju i došao do zaključka da će doći do vlasti samim tim što ga vlast stvara. Za razliku od Tadića, koji je pobedio Koštunicu kada je odlučio da promeni svoju politiku i napusti Koštuničin fatalizam, Nikolić misli da to može i bez politike, uveren da je dovoljno što su od političara-ljudoždera postali političari-vegetarijanci.

Tadić je nemoćan da stigne do cilja

Tadić je paradigma Srbije koja pokušava da se zaštiti tako što je spremna da krene u svakom pravcu, a nemoćna da stigne do cilja. Srbije koja više ne želi da prevrće kosti po Bosni i na tome gradi svoju politiku, ali nema snage da ode u Sarajevo već se zaustavi korak od njega, na Palama. Reč je o iskoraku u odnosu na vreme kada su srpski političari obilazili kosturnice po Istočnoj Bosni, dolivajući ulje na tragediju nesrećnog naroda, ali to nije dovoljno za ostvarenje ambicija evropske Srbije koju mi želimo.

Intervju vodio:

Gorislav Papić