Čedomir Jovanović za Politikinu rubriku “Pogledi”

Ne mogu da budem demagog pa da žmurim pred činjenicom da je samo 19 odsto penzionera ispunilo puni uslov za penziju. Danas se penzioneri, koji su izgradili sve što imamo, tretiraju kao teret, a ono što dobijaju kao penziju svedeno je na socijalnu pomoć države koja je prethodno uništila stanovništvo. Kao predsednik LDP, čovek koji ima 38 godina, troje dece, roditelje penzionere, a vodi stranku koja ima obaveze prema budućnosti tražim podršku za novu politiku penzija, ne protiv penzionera, nego baš među njima.

Zoran Ostojić za “Danas”
Čeda na Dedinju, Čeda u „poršeu“, grmi proteklih meseci iz udbo-mafijaških medija, ali nažalost i sa onih koji se smatraju „građanskim“. U situaciji kada nadležni organi određuju koliko on ljudi više treba da ima u obezbeđenju, u kojim vozilima treba da se vozi, tražeći od njega čak i krvne grupe njegove dece da bi takvu krv stalno imali u rezervi, oni koji se ne stide istih stvari koje su radili Zoranu Ðinđiću ne zaslužuju ni komentar, a kamoli odgovor.

Ali moj drug Pavle Radić („Šta je sa LDP“, Danas, 23. jun) svakako zaslužuje. Jer nije ličan, već govori o LDP-u i o politici.

Pavle, zameraš nam stišanost i utišanost, jer „jasne stavove stalno treba ponavljati“. Ali sam na kraju kažeš da su naspram nas „etablirani politički takmaci sa punom kontrolom takoreći svih materijalnih i infrastrukturnih resursa“. To valjda uključuje i medije. Zar misliš da su traganja za grobom Draže Mihailovića i saga o kršenju ljudskih prava Jovanke Broz rezultat „nezavisnog i istraživačkog novinarstva“ ili možda sposobnosti onih koje ove teme interesuju da budu „glasniji“ nego LDP.

Nego šta je nego glasan LDP „zbog kršenja Ustava i državne bruke zbog neusvajanja novog statuta Vojvodine, zbog surogat zakona o tobože regionalnom razvoju, permanentno licemerje zvanične politike Srbije prema državi BiH, uporno protežiranje zvaničnog Beograda nacionalista i ratnih bogataša u Banjaluci, zbog donkihotovskog vođenja izgubljene bitke za Kosovo i potpunog zastoja evroatlantskih integracija, oko rđave privredne strukture itd.“

U vezi sa svim ovim kritikama na račun politike „Tadićeve administracije“ (Jeremićev termin), LDP ima jasne stavove koje ti ne osporavaš, ali misliš da se ne čuju dovoljno. Prvi deo odgovora zašto je to tako, sam si dao tačno navodeći da „LDP deluje u uslovima negativne stigmatizacije, sumnjičenja i klevetanja“. Drugi ja dodajem. Velika je razlika između političke partije u parlamentarnoj demokratiji i disidenata iz komunizma, ili političkih partija i NVO. Jer političke partije se bore za glasove građana, a time i za vlast, odnosno priliku da ostvare svoj program. A program je ponuda, a ne samo kritika postojećeg.

Zato LDP uz svaku kritiku nudi i svoja rešenja. Od Kosova, preko nove regionalne politike dobrosusedskih odnosa, preko ekonomskih mera koje se razlikuju od Vladinih, do suštinskih reformi sistema obrazovanja i zdravstva. To podrazumeva ne biti zlonameran ni prema političkom protivniku i konkurentu. Ali odgovornost za građanske vrednosti je pre svega ne biti takav, zlonameran, prema onima koji su nosioci tih vrednosti u političkom životu. Zato je odgovor na pitanje kakva je „veza“ (moji navodnici) između afera Luke Beograd i kadrova koje je delegirao LDP vrlo jasan.

Prva „veza“ je naša inicijativa da se sve oko Luke istraži na Anketnom odboru, na kome je saslušavan i gradonačelnik Ðilas koji je u tom slučaju verbalno optužen za korupciju. Sačekajmo izveštaj tog odbora. Druga veza je zahtev LDP-a Odboru za sprečavanje sukoba interesa da se „pozabavi“ Milanom Perovićem. A Odbor je rekao da Perović nije u sukobu interesa kako su neki tvrdili. Razloge što ta vest nije dobila isti prostor i vreme kao i optužba da jeste, valjda smo apsolvirali.

Uveren sam da će, uprkos ovome, LDP ostati dosledan u departizaciji javne uprave. Da na javne funkcije ne postavlja svoje partijske kadrove – već stručnjake i profesionalce kakva je i gradska sekretarka za zdravstvo. Sa sedam odbornika (od 110) u gradskoj skupštini moglo se uraditi samo to. Da se spreči da Vučić postane gradonačelnik, kao i da se započne proces departizacije Uprave Beograda.

A da li će nas sledeći put biti mnogo više i u gradskom i u državnom parlamentu zavisi od stepena umora građanske Srbije? Trideset dve javne ličnosti, u nedavnom Apelu (potpisuje se i dalje) jasno je reklo da građanska Srbija ima koga da podrži i da ne sme biti umorna. Jer ovi drugi ne pokazuju umor.

Što bi rekao moj prijatelj Bata: „Zanimljivo mi je da, recimo, Brana Crnčević ne proziva Tomu zbog kola u kojim se vozi i što hoće sa žutima u Vladu ili što Sonja Liht ne zamera Tadiću što sprema Tomu za partnera!“

Meni je odgovor na ovo jasan. Uveren sam i tebi, Pavle.

LDP

Liberalno-demokratska partija je, u okviru programa Liberalni četvrtak, ugostila nevladinu organizaciju „Libertarijanski klub (Libek) i organizovala projekciju njihovog filma Odgovori slobode. Film, koji izlaže osnove libertarijanizma, propraćen je i kratkom raspravom o glavnim idejama i problemima vezanim za ovu doslednu i izazovnu filozofije slobode.

Zoran Ostojić

Sjedinjene američke države prve su priznale Kosovo i glasale protiv inicijative Srbije u Generalnoj Skupštini UN. Onom kojom smo zatražili mišljenje Međunarodnog suda pravde u Hagu o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova.

Mnoge druge države su priznale Kosovo i bila uzdržane u Generalnoj Skupštini. Makedonija je prvo bila uzdražana, pa je potom priznala Kosovo. A Crna Gora, nije bila uzdržana, već je prvo glasala za našu inicijativu, a odmah potom je priznala Kosovo. Šta nam ovo govori? Da se države rukovode svojim interesima i da su zato, u ovom slučaju neke dosledne, a neke nisu. Recimo SAD nisu dosledne jer su glasale protiv naše inicijative.

Jer, ne samo da ne može biti sporna naša želja da se o kosovskoj nezavisnosti izjasni najviši i najugledniji svetski sud, nego je to čak i neophodno. Jer mnoge zemlje koje su, do sada, priznale Kosovo smatraju da taj njihov čin nije kršenje Rezolucije Saveta bezbednosti UN iz 1999. A naša Vlada (i prethodna) je ubeđena da to jeste kršenje rezolucije. Zato mislim da je dobro što će se o tome izjasniti Međunarodni sud pravde u Hagu. Sada na stranu sto se politički, problem Kosova može resiti samo tamo gde je nastao, a to znači u Beogradu  i Prištini, a ne u Njujorku ili Hagu. I na stranu što je priznanje druge države akt svake suverene države, što ni sud u Hagu ne može da ospori.

Zato je u suštini Crna Gora postupila najdoslednije i najpoštenije. Jasno je da će glavni zadatak uglednog suda biti da utvrdi da li je kosovska nezavisnost jedinstven slučaj koji se do sada nije desio i koji neće imati efekte u budućnosti. Ili je to pak presedan koji će imati posledice po slične slučajeve u budućnosti. Recimo za Abhaziju i Južnu Osetiju. Rusija se nada da ce Kosovo biti presedan, te je zato i glasala za našu inicijativu. Pošto se tim teritorijama do sada nije bavio Savet bezbednosti, te one nemaju ništa slično Rezoluciji 1224, vratimo se njoj. Ona je za Kosovo glavni izvor međunarodnog prava .    

Dakle, zašto je Miloševićev poraz, odricanje od suvereniteta nad delom teritorije, od Koštunice, Šešelja i Tadića proglašen pobedom? Da li zato što u uvodu (“preambuli”) Rezolucije 1244 stoji da je Kosovo deo SRJ? Dodao bih tadašnje, a to ne znači samo te države koje nema, nego i u tom trenutku, te 1999. Ne verujem da je to razlog zašto se poraz narodu već 9 godina prodaje kao pobeda, već su razlozi mnogo ozbiljniji. Jer u tekstu rezolucije, pod tačkom 11. stoji: (SB) “Odlučuje da će glavne odgovornosti civilnog prisustva uključivati: a) unapređenje uspostavljanja, do konačnog rešenja, suštinske autonomije i samouprave na Kosovu, uzimajući u potpunosti u obzir aneks 2 i sporazume iz Rambujea  (C/ 1999/648)”. Dakle, tumačenje ovoga biće posao suda u Hagu. To što je vezivanje konačnog rešenja Kosova vezano za Rambuje nepoznato široj javnosti, dokaz je mnogo ozbiljnijih stvari koje prevazilaze ambicije ovog teksta.

Nesporno je da Crna Gora (i Makedonija) žele da budu članice NATO-a i EU. Njihovi lideri su odluke svijih država objasnili upravo tim, državnim, razlogom ili, ako je nekom milije, njihovim nacionalnim interesom. To želimo i mi, jer su građani za to glasali, a Vlada Cvetković-Dačić se samosmatra, ali je i smatraju – proevropskom. I šta je sporno u ponašanju naših komšija? Logičan odgovor bio bi – ništa. Zato su, sa kosnsultacija u Beogradu, vraćeni naši ambasadori u SAD, Hrvatsku i Albaniju. U Mađarsku i Bugarsku vraćeni su ranije. Ali istog dana su proterani ambasadori Crne Gore i Makedonije. Dakle mera koja do sada nije preduzeta ni prema jednoj državi koje su priznale Kosovo. Danas sa njih 48 imamo normalne odnose, naši ambasadri su tamo, njihovi ovde, a ambasadore dva naša suseda (pored BiH, jedina sa kojima imamo trgovinski suficit) smo proterali. Doslednost? Svakako ne. Ali šta je u pitanju? Mogući odgovori su: ljutnja, emocije ili problem sa realnošću.

Ljutnja? Možda su Crna Gora (i Makedonija) pokvarile planirani marketinški uspeh Vlade (i omiljenog Predsednikovog kandidata za Premijera). Možda, ali je reakcija neprimerena, kontraproduktivna i histerična. Građani Srbije za to nisu glasali. Jer moguće je glasati zbog marketinga, ali ne i za marketing. Pošto marketing ne može biti zamena za politiku.   

Emocije? Da sam ja poreklom iz Pive, verovatno bi i mene crnogorsko priznanje Kosova emotivno potreslo. Ali ne mogu se lične emocije nametati kao državna politika. Jer građani nisu ni za to glasali.

Lični odnos sa Đukanovicem? Po sistemu, pretio sam, a Milo mi “izašao na crtu”. Pa moram da pokažem da sam ozbiljan, tvrd i hrabar. Gotovo odlučan. Ni za takvo “uličarsko” ponašanje, kao državnu politiku, građani nisu glasali.

Neprihvatanje realnosti? I posle dve godine neki krugovi ( “Oni nas smenjuju, nesvesni da smo mi već izabrali naslednike naših naslednika” – General Branko Krga, zabranjena knjiga “Vojna tajna”") pokazuju da im je teško da prihvate činjenicu da je Crna Gora pre dve godine obnovila svoju državnost. I time pomogla da isto dobije i Srbija.

Ni za to građani Srbije nisu glasali.

Vec za ono što su rekli čelnici Hrvatske, Crne Gore i Makedonije. Želimo bolji život za građane svojih država. A to će biti moguće ako postanemo članovi EU. A većina tog “kluba” je priznala Kosovo.

Ja bih dodao. A onih pet, koji jos nisu, podržavaju misiju EULEKS.

Liberalno demokratska partija podseća da 15. septembar – Međunarodni dan demokratije, Srbija ove godine dočekuje kao država koje tek treba da pronađe mehanizme za usvajanje mnogih demokratskih dostignuća i njihovo unošenje u svakodnevni politički život.

Srbija je posle oktobra 2000. godine, kroz politiku Đinđićeve vlade, hrabro otvorila vrata za povratak u međunarodne demokratske institucije iz kojih je, zbog pogrešne i izolacionističke politike, bila izopštena desetak godina. Nažalost, ovi demokratski procesi, koji podrzumevaju brze unutrašnje reforme u samoj Srbiji, posle 2003. godine su usporeni a u nekim oblastima i potpuno zaustavljeni.

Od 5. oktobra je prošlo punih osam godina i za LDP je nedopustivo da se i dalje zadovoljavamo opštim frazama i uspesima koji su postignuti na samim počecima naše demokratske tranzicije.

Za LDP je ovo godina u kojoj reformski i proevropski napori treba da dobiju pravi smisao. Naše jasno opredeljenje da predvodimo reforme u Srbiji zapravo znači da ćemo, kroz svaki potez i zakon koji ćemo predložiti ili menjati, pokušati da u proces evropeizacije zemlje ugradimo sve najvažnije demokratske principe na kojima se zasnivaju i evropski integracioni procesi.

To istovremeno znači da ćemo se suprotstaviti svakom pokušaju da se dalja demokratizacija zemlje zaustavi ili uspori donošenjem loših državnih odluka ili izbegavanjem izvršavanja međunarodnih obaveza naše zemlje.