Brzopleto podnošenje Rezolucije Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija i način na koji je to Srbija uradila, samo je nova u nizu grešaka i potrvrđuje slabost naše spoljne politike. Rezolucija Srbije morala je da bude rezultat zajedničkog dogovora sa Evropskom unijom jer bi tako ona imala mnogo veće šanse za pozitivan ishod u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Da je vlada izabrala taj put, poslala bi nedvosmismlenu poruku jasnog opredeljenja za evropske integracije.

Govor predsednika poslaničke grupe Liberalno-demokratske partije Čedomira Jovanovića u Domu Narodne skupštine na posebnoj sednici o Kosovu.

Liberalno-demokratska partija traži da odmah nakon vanredne sednice Vlade Srbije bude održana i posebna sednica Narodne skupštine na kojoj bi se raspravljalo o novoj politici nakon presude Međunarodnog suda pravde. Jasno je da vlada nema snage da sama napusti pogrešnu politiku, ali može da računa na podršku LDP u definisanju nove politike koja bi predstavljala diskontinuitet sa politikom koja je do sada vođenja. Upravo zbog toga LDP traži od premijera da inicira održavanje sednice.

Stranke koje u presudi Međunarodnog suda pravde traže svoju šansu za rušenje vlasti su upravo one koje su kao odgovor na samoproglašenu nezavisnost Kosovo reagovali paljenjem Beograda. Koštunica, Nikolić i Šešelj nemaju pravo da se danas distanciraju od rezultata politike koju su zajedno formulisali i dugo godina sprovodili. Zahtev ovih stranaka inspirisan je željom za očuvanjem pogubne propale politike za koju niko u svetu nema razumenja. Namera LDP je upravo suprotna, potrebna nam je nova politika koja mora biti definisana u parlamentu.

Apsolutno je neprihvatljivo da Vlada Srbije, koja već dve godine izbegava da saopšti kakva je njena „kosovska politika“ na mestu na kome je dužna to da uradi, u skupštini Srbije, sada dozvoli sebi da naredne korake u našoj spoljnoj politici donosi pre nego što se o tome raspravlja u parlamentu. Situacija je suviše ozbiljna da bismo dopustili da Vlada nastavi da se ponaša kao do sada i da svoje planove saopštava na različitim adresama širom sveta, a da pre toga ne dođe pred poslanike i saopšti svoje namere.

Srbiji je potreban politčki zaokret, prvo kroz napuštanje pogrešne kosovske politike a zatim kroz spremnost da se definiše nova politika koja bi kao svoj glavni cilj postavila punopravno članstvo Srbije u Evropskoj uniji, uz izvesnu i nesumnjivu evropsku budućnost celog područja bivše Jugoslavije. U parlamentu mora biti definisana nova spoljna i regionalna politika, naš odnos prema članstvu u NATO, nastavku procesa evropskih integracij. Srbi na Kosovu su najviše pogođeni ovakvom odlukom Međunarodnog suda pravde. Beograd mora voditi računa o svakom svom narednom koraku kako ne bi ugrozio interese Srba na Kosovu, njihov siguran život, bezbednost i imovinska prava.

Ukoliko Vlada odbije da dođe pred parlament, i propusti priliku da zajedno definišemo novu politiku, drugačiji odnos prema regionu, našu poziciju u odnosu na članstvo u NATO, odgovor na blokirani put prema Briselu, onda će politika vladajućih stranaka devalvirati sve ono što je postignuto u ove dve godine, dok je LDP dosledno i vrlo jasno podržavao evropske poteze postojeće Vlade.

Izjava predsednika Liberalno-demokratske partije Čedomira Jovanovića

Odluka Međunarodnog suda pravde nas obavezuje na promene. Sada moramo imati snage da građanima Srbije pošaljemo poruku o Srbiji budućnosti, Srbiji koja će odlučnije nego ikada krenuti u susret evropskim integracijama i demokratizaciji društva. Srbija mora biti sposobna da na novim vrednostima i boljim idejama izgradi sebe tako da će biti moguće realno poverovati u drugačije veze Kosova i Srbije.

Liberalno-demokratska partija danas traži od drugih spremnost da se hrabro pogleda vreme koje je pred nama i da se Srbiji pošalje poruka da će u tom vremenu ona biti oslobođena predrasuda i grešaka koje su skupo koštale naše društvo. Svako ko želi da menja Srbiju može da računa na podršku LDP. Svi dalji potezi naše spoljne politike treba da budu instrument za realizaciju glavnog političkog cilja – brzog ulaska u punopravno članstvo Evropske unije, uz izvesnu i nesumnjivu evropsku budućnost celog područja bivše Jugoslavije. Presuda Međunarodnog suda stavlja tačku na kontinuitet pogrešne politike koja je opstajala suviše dugo, ali nije poraz našeg naroda, niti Srbije.

LDP traži od premijera i Vlade da organizuju posebnu sednicu Narodne skupštine, na kojoj bi bila utvrđena nova politika Srbije. Svaki naš dalji korak mora voditi računa o interesima Srba na Kosovu, njihovom sigurnom životu, bezbednosti i imovinskim pravima. Od ogromne važnosti je da nijednim potezom ne dovedemo u pitanje svoju poziciju u regionu, nego da upravo u odnosima sa svojim susedima pokažemo odlučnost da se menjamo.

Narodni poslanik Liberalno-demokratske partije Zoran Ostojić obrazlaže amandmane LDP-a na Zakon o saobraćaju.

Šef poslaničke grupe LDP-a

LDP traži od premijera i Vlade da odmah posle saopštavanja mišljenja Međunarodnog suda pravde organizuju posebnu sednicu Narodne skupštine, na kojoj bi bila utvrđena nova i efikasna politika Srbije u narednim mesecima.
Saopštavanje odluke Međunarodnog suda pravde je najveći unutrašnji i spoljnopolitički izazov pred Srbijom u 2010. godini i naše ponašanje, kao države, posle četvrtka može trajno odrediti političku i ekonomsku budućnost zemlje i regiona.

Sednica je važna zbog Srba na Kosovu i svih građana Srbije, bez takve rasprave vrlo lako možemo da skliznemo u novu „kosovizaciju“ naše politike. Ne smemo da dozvolimo podgrevanje i zloupotrebu emocija koje su u prošlosti često bile izgovor za politike koje su uništavale živote ljudi.

LDP smatra da je opasno svako stvaranje nerealnih očekivanja i podizanje tenzije u očekivanju mišljenja čije je traženje legitimno, ali ne može ponuditi realno rešenje za Srbiju i region. Bez obzira na sadržaj mišljenja, ono ne sme biti osnov za politički konflikt Srbije i njenih najznačajnih zapadnih saveznika i suseda.

Dve godine Vlada beži od Narodne skupštine, izbegavajući da saopšti kakva je njena „kosovska politika“, naročito posle donošenja odluke Međunarodnog suda pravde. Sitaucija je suviše ozbiljna da bismo dopustili da Vlada nastavi da se ponaša kao do sada i da svoje planove saopštava na različitim adresama širom sveta, a da pre toga ne dođe pred poslanike i saopšti šta namerava da učini posle 22. jula.

Realna opasnost postoji i takav razvoj događaja priželjkuju oni političari prošlosti koji od građana, često uz pomoć aktuelne državne politike, pokušavaju da sakriju činjenicu da je sadašnji status Kosova, bez obzira na mišljenje koje očekujemo, cena njihove propale politike i mera odgovornosti koju izbegavaju da preuzmu.

Pre nego što krenu u lobiranje i borbu za interpretaciju mišljenja po svetu, premijer i ministri moraju u parlamentu objasniti koliki su izazovi pred nama i da zajedno definišemo odgovor za svaku vrstu mogućeg scenarija. Sada je trenutak da pred javnošću definišemo politiku koju ćemo voditi posle njegovog saopštavanja, kao i kako ćemo sprečiti da interpretacija tog mišljenja postane izgovor za dalje odlaganje reformi u Srbiji i zaustavljanje procesa evropskih integracija.

Ukoliko odbije da dođe pred parlament, ako propusti priliku da zajedno definišemo novu politiku, drugačiji odnos prema regionu, našu poziciju u odnosu na članstvo u NATO, odgovor na blokirani put prema Briselu, onda će politika vladajućih stranaka devalvirati sve ono što je postignuto u ove dve godine, dok je LDP dosledno i vrlo jasno podržavao evropske poteze postojeće Vlade.

Vlada Srbije obeležila je polovinu svog mandata. Kada biste se vratili dve godine unazad da li bi LDP, na osnovu dosadašnjeg rada Cvetkovićevog kabineta, ponovo doneo odluku da podržava Vladu u evropskim poslovima?

Apsolutno. Kada pogledamo situacije gde smo podrškom proevropskim zakonima i odlukama omogućili da one budu usvojene, jasno je koliko je bila korisna za građane odluka LDP-a. Među njima su ratifikacija Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, u vreme oštre polarizacije, čak i u samoj vladi, zakon o pasošima, bez koga ne bi bilo ukidanja viza, usvajanje Zakona o zabrani diskriminacije, pokretanje reforme pravosuđa koja, uz sve pojedinačne propuste, predstavlja konačni obračun sa kriminalnim stanjem u pravosuđu koje je opstajalo deset godina posle Miloševića.

Šta je po Vama najveći rezultat, a šta najveći neuspeh ove Vlade?

Uspeh je relativno brzo ispunjavanje uslova za viznu liberalizaciju, i pored slabosti koje su pratile proces. Posle toga, vlada je pogrešila što je deklarativno izjavila da bi u Uniju, podnela zahtev, ali ništa konkretno nije preduzela. Ne ponaša se kao vlada zemlje koja je ozbiljna u integracijama, nego nastavlja politiku pretvaranja Evrope u šminku.

Umesto evroentuzijazma na rečima, potrebno je da se u prvi plan istakne ono što je danas suština Evrope – tržišne reforme, ljudska prava, zajednički odgovori na probleme, socijalna politika umesto demagogije, preuzimanje odgovornosti za bezbednost, članstvo u NATO… Danas su očigledne dve najveće slabosti vlade. Prva je neposobnost da se pronađe efikasniji odgovor na realnu blokadu procesa evropskih integracija, a drugi katastrofalna ekonomska i socijalna politika. Tu je vlada postupila nezrelo, između ostalog i tako što je dve godine ignorisala ili usvajala delimično i sa zakašnjenjem predloge koje je LDP ponudio.
Mi kažemo da Srbiju mogu da pokrenu dve stvari – nova politika i nova ekonomija. Okretanje brzom ulasku u NATO je dobar način da politički odmrznemo priključivanje EU. Ako su evropske integracije u krizi, onda moramo da se okrenemo NATO procesu. Uprkos svim traumama koje postoje u odnosu prema NATO, to je okvir koji bi sjajno uticao na naše unutrašnje reforme, na privredne promene, na otvaranje radnih mesta, bezbednost, kreditni rejting, naše samopouzdanje. Predlozi LDP-a, kojima će vlada morati da se okrene, podrazumevaju i manju stopu poreza i doprinosa na zarade, poresko kreditiranje, promenu sistema naplate PDV, niže poreske stope u građevinarstvu i poljoprivredi, podsticanje štednje i izvoza, demonopolizaciju i jačanje konkurencije, smanjenje učešća države u ekonomskom odlučivanju, restruktuiranje i privatizaciju javnih preduzeća.

Koji ministri su najviše “podbacili”?

Vlada ne razume da izgovor da apsolutni slom nije izbegnut, što je tačno, ne može da bude uteha za izmučene ljude u slomljenoj zemlji. Da ih to stagniranje ubija, da moramo da nađemo novi zamah za reforme .Da ljudi vide da odricanje, koje se od njih traži, vodi cilju od koga će imati konkretne koristi. Oni ili bar generacija njihove dece.
Najveći problem vlade je neubedljivo vođstvo, profil i slaba politička ambicija njenog nominalnog šefa. U vladi ima mnogo suvišnih ministarstava. Zbog toga je LDP i predložio da potpuno reformišemo Zakon o ministarstvima, da država prestane da se bavi resorima gde nema šta da traži i da sledeća vlada, u kojoj će biti LDP, ima samo 12 ministarstava. S druge strane, u vrlo ozbiljnim oblastima, kakve su energetika, infrastruktura, ljudska i manjinska prava, propusti su ogromni i skupi.

Oštro kritikujete kadriranje vladajuće koalicije. Imaju li oni uopšte spremnosti, pa i hrabrosti, da povere neku državnu funkciju nestranačkim ljudima sa biografiojom?

Apsolutna nadmoć partijskog kadriranja nad stručnošću, pravi je izvor mnogih naših problema. Departizacija je ono što LDP zove vrednosnom transformacijom, ali niko ne može očekivati da će taj novi princip moći šire da se afirmiše sve dok LDP ne bude u prilici da odlučuje u većoj meri nego sada. Tamo gde smo mogli, mi smo to sproveli. U Beogradu niko više ne može da bude direktor gradske ustanove ili preduzeća bez javnog konkursa. Upravo se usvaja naš amandan na Poslovnik Skupštine, koji će obezbediti da se, pre izbora na funkciju, obavlja javno saslušanje svih kandidata za sudije Ustavnog suda, predsednike najviših sudova, prve ljude nezavisnih regulatornih tela, Narodne banke, Visokog saveta sudstva, Državnog veća tužilaca…

Kako Vam izgleda cela priča u kojoj je Tijanić ponovo direktor RTS-a?

Odluka Upravnog odbora je posledica činjenice da u njemu i dalje sede ljudi koji su u RTS došli kod kapom jedne politike, uobličene oko vlade Koštunice i kohabitacije. Ta politika nas je godinama konfrontirala sa Evropom i svetom, zbog čega su je građani na izborima odbacili. Nažalost, njeni zastupnici su u međuvremenu stekli utisak da su našli nove političke pokrovitelje.

Govorili ste da je vreme za izbore kada Srbija dobije status kandidata za EU. Može li se to na kraju poklopiti sa punim mandatom parlamenta?

To bi bio veliki neuspeh vlade.

Vlast ubacuje priču o potrebi da se “rehabilituje” većinski izborni sistem, kakav je Vaš stav o tome?

To je besmislica, projekat ministra Markovića, koji je u jednom momentu izgledao primamljivo delu DS-a. Bio bi to završni udarac slabom i nezrelom političkom sistemu Srbije. Moramo da pogledamo kakvi su sistemi najefikasniji. Hrvatska se, recimo, sprema da krene prema čistijem proporcionalnom sistemu. To je zemlja koja ulazi u EU. LDP je kristalno jasan u stavu: čist proporcionalni sistem, bez blanko ostavki, drugačija pravila finansiranja stranaka i kampanja, uređivanje odnosa između stranaka, politike i krupnog kapitala, unutrašnji razvoj stranaka koje su kod nas mešavina stranačkih običaja s početka 20. veka i ispraznog pomodarstva.

Viđeni ste na rođendanu predsednika Političkog saveta DS Dragoljuba Mićunovića. Da li je to možda simboličan znak još većeg približavanja Vas i DS-a, kao prirodnih saveznika?

Odlazak na rođendan je izraz poštovanja koji nema direktne veze sa odnosima stranaka. Mi ćemo svoje odnose morati da definišemo na ozbiljniji način. Tu atmosfera ne može biti slavljenička, nego radna. Konkretan dogovor, da vidimo da li možemo da napravimo platformu oko onoga što bi trebalo da uradi vlada napravljena na relaciji DS-LDP, posle sledećih izbora.

Na određeni vremenski period u javnosti se pojavljuje priča o političkoj pozadini ubistva premijera Zorana Đinđića i obavezno se jave oni koji u tom kontekstu prozvaju i Vas. Iz kojih krugova to dolazi i da li to pogoršava vašu bezbednost, koja je, kako su procenile nadležne službe, već ugrožena?

Antihaško bratstvo, raštrkano ili raspoređeno od političkih stranaka, preko kriminalnih klanova do institucija, direktorskih i uredničkih soba nekih medija, može najslikovitije da se opiše kao društvo Legijinih dobošara.

Postoji li danas u Srbiji, pre svega u vlasti, spremnost da se sklope sve kockice i da se utvrdi puna istina o ubistvu premijera i da se krene dalje bez te hipoteke?

Danas postoji, za razliku od perioda Koštuničine vladavine, krug profesionalaca, u policiji i tužilaštvu, koji na tome ozbiljno rade, naročito posle niza događaja u poslednjih meseci i informacija koje postaju dostupne organima. Za LDP je to vrlo važno, mi smo kao stranka, između ostalog, i materijalizacija potrebe društva da se sudski verifikuje odgovornost za to što je zemlja ubistvom premijera zaustavljena u reformama. Ono što može da kompromituje profesionalne napore jeste potreba nekih političara da ovu, dugo čekanu šansu, razvodne produkcijom poluistina.

U osam zvezdarskih osnovnih škola započeli su radovi na investicionom održavanju, koji bi trebalo da budu završeni do prvog školskog zvona u septembru.

Gradska opština Zvezdara je u skladu sa novim nadležnostima, definisanim Statutom Beograda, u saradnji sa Sekretarijatom za obrazovanje obezbedila sredstva, a u dogovoru sa direktorima škola prilagodila je dinamiku radova nastavnom planu i programu.

Tokom leta će se uređivati ulazi, stepeništa, fasade, zameniti stolarija, srediti ravni krovovi, izvesti elektro i vodoinstalaterski radovi u vrednosti 20 miliona dinara u osam osnovnih škola. Od ukupno 14 zvezdarskih osnovnih škola prvog septembra biće završeno 11, računajući tri škole u kojima su radovi okončani.

Na ovaj način GO Zvezdara ispuniće svoj plan i postavljeni prioritet u postizanju maksimalne bezbednosti, vrhunske higijene i što je moguće kvalitetnijeg boravka dece i zaposlenih u školama.

Na jesen je u planu izvođenje radova investicionog održavanja u preostale tri škole, tako da će do kraja godine sve osnovne škole na Zvezdari biti sređene, uz ulaganje planiranih 36 miliona dinara.

Ivan Andrić kritikuje predlog poslovnika koja je podnela vladajuća većina

IVAN ANDRIĆ:Teško je govoriti o ovom predlogu poslovnika zato što je jako teško ili skoro nemoguće videti jasnu viziju onoga kako je vladajuća većina zamislila da ova skupština u budućnosti funkcioniše. Inače, ja i naša poslanička grupa nemamo neko mišljenje, kada se govori o poslovniku, da je reč o nekakvom istorijskom aktu koji treba ne znam ni ja šta da reši. Iskustvo od 2000. do danas nas uči da manje ili više svaka vladajuća većina poslovnik prilagodi sebi. Mislim da ga u tom smislu i treba komentarisati i da u njemu treba naći neke osnovne pravce kako vladajuća većina zamišlja da Skupština Srbije treba da funkcioniše.

Upravo, ako tako gledamo ovaj poslovnik, jasno je da je nemoguće za bilo koju opozicionu partiju da se složi sa ovakvim predlozima. Prvo, oko onoga što je rekao predstavnik predlagača, oko te tri uloge koje Skupština ima i tri grane vlasti, stvarno ne mogu da nađem nijednu odredbu poslovnika koja na bilo koji način omogućava kontrolnu ulogu parlamenta ili na bilo koji način ona uvažava principe neke osnovne demokratije u kojoj se uvažava mišljenje opozicije, tj. manjine. Ne vidim način na koji će Skupština ubrzati svoj rad i doprineti da kvaliteti zakona koji se usvajaju budu bolji.

Mislim da je ovaj poslovnik prilično rezultat jedne situacije koja više od bilo svega pokazuje koliko je inertna vladajuća koalicija i koliko je vreme u kome mi živimo danas drugačije od onoga kako ga vladajuća koalicija vidi. Mislim da je ovaj poslovnik samo legitimizovao težnju od prošle godine, ako se ne varam, kojom se želelo ubrzanje rada parlamenta. Tada su učinjeni neki koraci, danas su oni nastavljeni, ali stvarno ne mislim da Skupština Srbije ima bilo kakav problem sa brzinom kojom donosi zakone. Nije mi jasna ta težnja, da se takav neki proces još više ubrza.

Skupština Srbije je prošle godine usvojila 400 zakona, ove godine stotinak. Nema nikakvih razloga da mi dalje u ovom trenutku taj proces ubrzavamo. Skupština Srbije je najefikasnija institucija u državi, najtransparentnija i to ne govori dobro o Skupštini Srbije. To govori upravo mnogo loše o ostalim institucijama u našem društvu.

Međutim, ono što je do sada bila zamerka, kako predstavnika opozicije tako, na primer, u nekoliko poslednjih izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije na putu ka EU, ti nedostaci nisu otklonjeni i ovaj poslovnik im se na izvestan način uopšte ne obraća, čak sklanja glavu od njih. Reći ću vam da su osnovne zamerke, to je vrlo lako proveriti, svako od vas to može da uradi i hiljadu puta smo o tome govorili na sednici Skupštine, javnost u radu i donošenje zakona po hitnom postupku. Namera da se takva zamerka uputi nije da se ukine hitan postupak i izmisli neki drugi, sada se zove skraćeni, već je upravo težnja te primedbe bila da se na neki način omogući transparentnija ili javnija rasprava o svakom predlogu zakona, da se onemogući da nama zakoni stižu u petak uveče, a da ih u ponedeljak imamo na dnevnom redu, da se oni usvajaju po hitnom postupku, bez obzira što stupaju na snagu za dve do tri godine, dakle, da se javna rasprava izbegava.

Prošle nedelje je ovde bio jedan ministar, govorim o ministru Duliću, koji je rekao da je Ministarstvo za prostorno planiranje namerno izbeglo javnu raspravu zato što bi u toj javnoj raspravi došlo do komplikovanja i svako bi imao neke sugestije da izrekne. Dakle, upravo ono što je i svrha javne rasprave.

Dolazimo naravno do pitanja odgovornosti. Slažem se sa nekim od kolega koji su govorili ranije da glasanje o ovom poslovniku će definisati ponovo ko je vlast a ko je opozicija u ovoj Skupštini, ali neki boljitak neće doneti. Međutim, i to bi bilo dovoljno da je reč o jednoj običnoj promeni Poslovnika i mi prosto ne bi imali više šta da dodamo. Opet dolazi u pitanje, u prvi plan izbija, ne znam kako bih to nazvao, ali nemam drugu ideju pošto ne verujem da je vladajuća koalicija antievropska, to prosto odbijam da poverujem, mada me vreme svaki dan sve više demantuje. Koja je želja ili koja namera stoji iza toga da ova država krši ugovore koje proglašava ujedno svojim najvećim uspesima? Na koji način je moguće da se jedan skupštinski odbor proglasi odborom koji će pratiti sprovođenje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju? Da li neko od onih ljudi koji su pisali ovaj Poslovnik je pročitao SSP, da li znate šta znači prvo formiranje odbora, tela Skupštine Srbije, zajedničkog tela sa Skupštinom, odnosno Parlamentom EU koji treba da omogući praćenje procesa evropskih integracija u Srbiji u smislu donošenja, ali i implementacije zakona?

Potpuno je nemoguće da se ta nadležnost doda postojećem Odboru za evropske integracije. Taj odbor se sastoji, probaću da vam ponovim, između predstavnika ili poslanika naše Skupštine i poslanika Skupštine Evropskog parlamenta, na isti način postoji i Vladin mešoviti odbor, između Vlade i Evropske komisije, ta dva odbora najmanje dva puta godišnje, a uvek po potrebi, raspravljaju o pitanjima. Dakle, to je zajednički odbor, mešoviti odbor ove Skupštine i Skupštine EU, odnosno Parlamenta EU.

Po našem mišljenju u predlogu koji smo vam dali još pre godinu i po dana, u ime Skupštine Srbije u tom odboru moraju sedeti šefovi poslaničkih grupa. Na taj način se daje legitimitet tom odboru. Ovako, čak i kao član Odbora za evropske integracije prosto mislim da se time sužava kvalitet jednog odbora, to je Odbor za praćenje, sprovođenje sporazuma, i sa druge strane uzima se vreme članovima Odbora za evropske integracije kojima i ovako nedostaje u dnevnom poslu koji obavljaju, kao daleko najaktivnijem, možda posle Odbora za spoljnu politiku, najaktivnijem odboru u ovoj Skupštini koji jedini radi, uvažavajući principe i postojanje i stavove svih stranaka u ovoj Skupštini, dakle, uz punu saglasnost svih.

Najveća zamerka, nekoliko krupnih zamerki, ali najveća zamerka, dolazi do te hitnosti i do tog skraćenog postupka. Nabrojali ste u ovom predlogu koji imate u kojim slučajevima može doći do skraćenog postupka. Negde to može da bude opravdano, kada je reč o međunarodnim ugovorima, ali to prosto nije posledica realnog stanja. U ovoj Skupštini se ne koristi sve vreme kada se govori o ratifikaciji ugovora. To nije realan problem, zašto ste taj problem rešavali? Što se tiče skraćenog postupka, ko odlučuje o tome koji je zakon evropski? Odlučuje predlagač koji napiše na papiru, koji daje zakon u Skupštinu kaže da je taj zakon evropski i to je jačanje kontrolne uloge Skupštine. Prosto, nemam poverenja da će vaši ministri imati dovoljno znanja, stručnosti i želje da se postave prema zakonima tako da samo za one koji jesu evropski traže skraćeni postupak. U ovoj Skupštini šest meseci nije podnet ni jedan evropski predlog zakona, prema izveštaju Kancelarije za evropske integracije Vlade Srbije, ne prema našem izveštaju.

Ono čega smo danas bili svedoci, to je da se na svi zakon stavlja odluka hitnosti i da se taj zakon smandrlja u skupštinsku proceduru, da samo prođe vreme i da se zatim posle mesec, dva ili tri, taj zakon menja. Danas ćemo i to vreme podeliti na skraćeni postupak usvajanja, zatim kada utvrdimo grešku, pošto će se raditi o manjim i sitnim izmenama koje ne ulaze materijalno u zakon, i tada ćemo imati skraćenu proceduru. O čemu ćemo mi raspravljati? Sećam se kada gledam, ovde ima dosta kolega iz Otpora, podsetiću vas da smo imali jednu akciju, to je jedna od prvih akcija Otpora, kada smo zajedno sa poslanikom, sada vladajuće koalicije, Nenadom Čankom podneli jedan amandman u tadašnjoj Skupštini Srbije. To je bio amandman o zabrani svega. Nakon toga je, nas četvoro je bilo u Skupštini, mi smo taj amandman podneli, formalni predlagač je bio Nenad Čanak. Tražili smo da se zabrani sve, da se ne zabranjuje onako postepeno, nego odjednom, pa onda da se samo dozvoljava ono za šta vladajuća većina smatra da je dovoljno. Tako da mislim da bi možda kao nekakav nastavak toga i danas bilo dovoljno od vladajuće koalicije da učini ono što bi zapravo želela, a to je da se zabrani pretres u Skupštini Srbije, da odbori mogu da raspravljaju do pet minuta po zakonu, pri čemu, podsetiću vas na još jednu skandaloznu odluku ovde, a to je da se poslanici koji su nezavisni međusobno dogovore, a ako ne mogu da se dogovore o tome ko će govoriti o amandmanu, onda prva tri koja stignu do predsednice Skupštine, lomeći se tamo iz zadnjih klupa, imaju pravo da govore, a onaj četvrti nema pravo da govori pošto je on spor i ne zaslužuje da dobije vreme da kaže nešto o amandmanu. To je preneto iz ovog Poslovnika, ta odredba je preneta, ona nije nova.

Kako Radna grupa u dve godine nije primetila tu nelogičnost da ne može nikom oduzeti pravo, ni jednom poslaniku da govori o amandmanu, kako je to moguće? To je direktno kršenje. Pitam vas ko će odlučivati o tome koji je zakon evropski i vaša bahatost i sila koju primenjujete u Novom Pazaru, Kraljevu, gde god hoćete neće pomoći da mi kažemo da je ovo evropski poslovnik. Ovaj poslovnik je zapravo antievropski. On se ne obraća onome što je suština našeg problema, a suština našeg problema danas je uspostavljanje jasnih pravila po kojim bi Skupština mogla da funkcioniše u budućnosti. Intencija vladajuće većine nije ta, intencija vladajuće većine je da ako poslanik koji napusti jednu poslaničku grupu sa moje leve strane, ako on podržava vlast onda mu se ne oduzima mandat. Ako ste poslanik koji napusti vladajuću većinu njemu se mandat oduzima. Ako je gospodin Šormaz, pošto ne znamo da li on podržava Vladu ili ne podržava, još šeta po poslaničkim grupama, onda ne znamo ni mi kakav je postupak, pa onda čekamo da se odloži. Postoji način, gospodine Ristiću, i to da se uredi. Možete da kažete u Poslovniku da poslanik koji napusti opozicionu partiju zadržava mandat, a poslanik koji napusti partiju vladajuće većine njemu se mandat oduzima. Onda prosto znamo na čemu smo i to je jasno pravilo. Dakle, nema arbitrarnosti. Mi kažemo – mi smo protiv toga, vi kažete – mi smo za to, to je evropski standard, dođe vaš ministar za zaštitu ljudskih prava, eto to je na primer zanimljiva komponenta.

Ne može se odbor konstituisati ukoliko nema, u stvari, može se odbor konstituisati ukoliko je dovoljna samo prosta većina poslaničkih grupa da predloži jednog po jednog poslanika u taj odbor, ili koliko im pripada, i time se odbor može konstituisati. Njegov broj poslanika kada je konstituisan predstavlja i kvorum za odlučivanje. U čemu je razlika sa Savetom bošnjačke nacionalne manjine, zašto je tamo potrebno 2/3? Oni nisu dovoljno kvalitetni ili tamo nema opstrukcije naša dva ministra. Vaša namera ovde je bila da sprečite opstrukciju opozicije da se formiraju odbori. Koja je namera onda kada se formira? A tamo može, tamo je to dobrodošlo, tamo treba 2/3, pa pošto niko nema 2/3 nema ni saveta. Podseća me na jedan bizaran vic.

O tome vam govorim, pravila u ovoj zemlji ne postoje. Da bi nešto bilo pravilo potrebno je da postoji jedno određeno vreme i da se primeni nekoliko puta i onda mi svi znamo koja su to pravila i u skladu sa tim pravilima se ponašamo. Ne možemo ih menjati kako okolnosti nalažu ili kako one idu na ruku vladajućoj većini.

Drugi, ili možda ključni najveći problem pored te nestabilnosti predstavlja nedostatak javne rasprave. U svim, ili skoro svim parlamentima na svetu postoji nešto što se zove prvo čitanje, drugo čitanje, treće čitanje. To poslanici vladajuće većine znaju bolje od mene.

Zašto ova promena Poslovnika nije iskorišćena da se takva praksa uvede u Skupštinu Srbiji? Da bi objasnili o čemu se radi tamo se predlog zakona ili nacrt zakona šalje nadležnom odboru, nadležni odbor koji čine predstavnici svih stranaka daje svoje mišljenje, ključno mišljenje predlagač zakona razmatra i vraća drugi nacrt zakona u Skupštinu koji onda ulazi u redovnu proceduru.

Zašto mi to nemamo? Zato što naši ministri ne znaju koje će zakone predložiti i kada se istroše zakoni koji su napravljeni još u Koštuničino vreme, onda nema ni zakona, onda smenjujemo guvernere, zločine nad jednim narodom, nad drugim narodom i samo otežavamo i čekamo da prođe da bi mediji izveštavali u ovoj zemlji samo o našem restoranu, a ne o tome šta radi Čiplić, šta radi Oliver Dulić, šta rade ovi ministri čija imena i ne znamo. Iznenadimo se kada ih vidimo na televiziji posle dve godine. Šta radi Dragin, gde je danas nosio džakove, kome je šta danas obećao? To je ministar koji je preneo najviše kilograma u istoriji srpske politike. Pre neki dan je prešao i na kombajn, što bi valjda značilo modernizaciju Vlade. Više ne novi džakove, sada vozi kombajn. U narednom periodu možemo da očekujemo i da poljoprivreda krene tim putem.

Nije politika u tome, politika je u jasnoj viziji. Ako ste hteli da Skupština bude evropskija i da evropski zakoni idu po posebnoj proceduri, morao je onda da se iskoristi taj osnovni postulat demokratije, a to je da se nama, poslanicima, omogući da na izvestan način kontrolišemo da li je neki zakon evropski ili nije. To je trebalo da bude nadležnost Odbora za evropske integracije ili odbora za praćenje procesa stabilizacije i pridruživanja. To je trebala da bude nadležnost odbora i kada Oliver Dulić kaže: “Ukidanje tendera je evropski standard.”, onda mu taj odbor kaže: “Izvini, nije, to nije evropski standard. Nešto drugo je. Kada naučiš, vrati se u Skupštinu. Ovo ne može da ide po hitnom postupku.” To je onda kontrolna uloga parlamenta, a ne naša mogućnost da pitamo ministre koji nam onda šalju nakon tri meseca odgovore na pitanja koja nismo postavili. Žao mi je što ovde nemam, dobio sam najsmešniji odgovor. To je odgovor ministra Vuka Jeremića. Iskoristiću u četvrtak svoje pravo da pročitam odgovor i da vas, nadam se, lepo zabavim. Tu ima lepo moje pitanje i odgovor, pa samo da vidimo da li je neko dovoljno pametan u ovoj skupštini da poveže ta dva. Ja nisam.

Jasna procedura oko toga ko utvrđuje da li je neki zakon evropski ili nije, mi smo predložili amandmane, to je set amandmana, set novih članova koji bi u stvarnosti pojačali kontrolnu ulogu parlamenta i uvažili mišljenje opozicije. To su ključne stvari sa kojima ste počeli odbranu Poslovnika. Vi ćete to odbiti, nećete prihvatiti. Reći ćete ne znam ni ja šta, ali onda gubite pravo da kažete da je ovaj zakon uvažio mišljenje opozicije.

Sa druge strane, često smo bili svedoci da se biraju potpuno anonimni ljudi za koje niko ne zna za neke funkcije koje su često jako važne. Nekada se opozicija ne slaže sa tim misleći da to što je neko bio pravnik u nekoj privatnoj firmi, a samo zato što je Bošnjak, treba da bude u Ustavnom sudu, vladajuća većina misli da je to u redu, pošto jedan bošnjački ministar ima svog sudiju Ustavnog suda, pa mora da ima i drugi, pa sada pošto ne može da nađe kvalitetnog, to je manje važno. Mislimo da sistem ili način ili mehanizam javnog saslušanja mora da postane obaveza u takvim situacijama. To smo vam predložili. Šta je problem da odbor izvrši javno slušanje svih kandidata koje Skupština Srbija treba da predloži na neku funkciju? Tako ne bismo bili prinuđeni da u istoj, ne znam da li je to pravna vratolomija, ali sa logične tačke neverovatno je da ćemo mi i smenjivati i birati guvernera u istoj tački. Možda će vladajuća većina izglasati da nije prihvaćena ostavka guvernera. Šta je onda rezultat?

Kao i uvek kada dođem do argumenata postoji ta iluzija da se tom bahatošću može na to odgovoriti, tako da se više neću obraćati predlagaču. U krajnjoj liniji, nije ni važno. Da je bilo sposobnosti da se napravi nešto bolje, verovatno bi se napravilo.

Ono što mislimo to je da je neophodno da bi iole sledeći izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije bio pozitivan u delu koji se tiče Skupštine, da nije moguće dalja skraćivati javnu raspravu o zakonima, da se ne sme dozvoliti Vladi da Vlada odlučuje o tome koji je zakon evropski a koji nije pošto, između ostalog, za tako nešto nije ni sposobna, da se mora pojačati kontrolna uloga parlamenta, da se mora pojačati odgovornost parlamenta time što će svi koje parlament bira na neke funkcije morati da prođu javno slušanje u Skupštini Srbije, da će morati da izlože svoj program, želje, namere zašto se za nešto kandiduju, da nam svoje biografije daju na uvid, da ne bude više moguće da se guverner bira na osnovu jedne rečenice – ja, Boris Tadi ili mi, Boris Tadić predlažemo Dejana Šoškića za guvernera, nego prosto mislim da odbor mora održati predraspravu da bi znao da savetuje poslanicima šta da rade. Tako je i u slučaju Saveta za radiodifuziju, u slučaju sudije Ustavnog suda,Vrhovnog kasacionog suda. Tako je u slučaju svih nezavisnih regulatornih tela koja imamo – Saveta za borbu protiv korupcije. Imamo pitanja za članove tog upravnog odbora koji imaju više funkcija nego svi poslanici zajedno, pojedini od njih. Zašto nisu došli da na to odgovore? Zašto su oni bolji od bilo koga od nas?

Prosto, pogoršavanje transparentnosti i proširenje demokratičnosti bi samo po sebi…

Ivan Andrić o kršenju prava Bošnjaka

Mladi liberalnih političkih partija iz Hrvatske, BIH i Srbije ( HSLS, IDS, Naša stranka i LDP) su poslali poruku sa internacionalnog skupa koji organizuje fondacija Freidrich Naumann povodom obeležavanja tragičnih događaja u Srebrenici koji se dogodio na današnji dan pre tačno petnaest godina.

Predsednik LDP Čedomir Jovanović zatražio je od predsednice parlamenta da zakaže hitne sednice Kolegijuma i Odbora za ustavna pitanja kako bi se sprečilo dalje kršenje Ustava i zakona koje sprovode ministar Svetozar Čiplić i njegovo ministarstvo.

Delegacija organizacionog odbora Skupštine grada Beograda, za kandidaturu Beograda za evropsku prestonicu kulture 2020, vratila se iz prve zvanične regionalne posete, tokom koje je imala razgovore sa predstavnicima gradova Ljubljane, Maribora, Banja Luke, Sarajeva i Zagreba. Delegacija su činili: Aleksandar Peković predsednik odbora i zamenik gradskog sekretara za kulturu Beograda, Marko Maršićević potpredsednik, odbornik u Skupštini grada Beograda i predsednik Saveta za kulturu LDP-a i Milan Lučić član i direktor Doma omladine.

Regionalni odbor G17 plus zalaže se za ideju da Beograd dobije još sedam opština, gradska vlast podržava decentralizaciju, a opozicija smatra da gomilanje opštinskih uprava neće doprineti boljitku građana

Prema istraživanju u koje je uvid imao list “Danas”, Liberalno demokratska partija zauzima treće mesto po rejtingu političkih stranaka u Srbiji.

Liberalno demokratska partija beleži rast podrške u odnosu na rezultate merenja popularnosti objavljenih pre godinu dana, što smatramo posledicom niza ispravnih političkih odluka i inicijativa LDP-a iznetih u međuperiodu.

Ohrabruje nas činjenica da konzervativne, antireformske partije poput DSS-a i SRS-a prati konstantan pad popularnosti i sve veća borba za dostizanje izbornog praga. Za nas je to još jedan pokazatelj da kurs LDP-a treba da ostane dosledan jer građani Srbije prepoznaju pozitivne posledice aktivnosti partije.

Svaki život koji se izgubi na Kosovu, svaka žrtva koja strada kao posledica nasilja, udaljava nas od normalnog života i prilike da se, na Kosovu i u celom regionu, uspostave bezbedan život i stabilnost. Život na Kosovu je i dalje život visokog rizika, pogotovo kada se ovako sukobe dve neuspešne politike i tvrdoglavo insistiranje na sopstvenim floskulama, koje sprovode i zvanični Beograd i kosovske institucije.

Današnji događaj u severnom delu Kosovske Mitrovice zastrašujuće liči na slične incidente koji su obeležili konflikte u bivšoj Jugoslaviji. Podeljena Mitrovica je mesto gde se sudaraju dva prevaziđena i međusobno suprotstavljena koncepta koji nameću politika Srbije i ponašanje kosovske vlade.

Ni za jednog čoveka na Kosovu ne mogu biti dobre ni politika Beograda, koja opravdani strah Srba na severu Kosova koristi kao alibi i živi štit za svoje parole o praznom suverenitetu Srbije, kao ni ideja Prištine da će otvaranjem kancelarije i formalnim znacima svog suvereniteta rešiti bilo koji problem za koji je, kao
izabrana vlast, odgovorna.

Uloga međunarodnih snaga mora da bude mnogo aktivnija, s obzirom da su oni, suočeni sa nespobnošću političkih institucija Beograda i Prištine, angažovali svoje misije i da snose odgovornost za događaje na Kosovu. Zato međunarodne snage ne smeju mirno i nezainteresovano da posmatraju kako dve zajednice žive potpuno odvojenim životima, koji generiše napetost i dovodi do ovakvih incidenata sa tragičnim posledicama.

U domu su nas docekala vidno obradovana deca koja nisu mogla da sakriju svoje odusevljenje. Ovo nije prvi put da LDP Zvezdara saradjuje sa Domom „Jusa“, te cemo ovakve i slične akcije, sigurno praviti i u budućnosti.

Šta je loše? Sve osim toga. Loše je što ovde nije gospodin Cvetković, loše je što ste ovde vi sami gospodine Duliću, sa više nego spornim kredibilitetom, što ste nam ponudili jedan skandalozan zakon i što mi sada o ovom zakonu razgovaramo po hitnom postupku u atmosferi koja je nedostojna prvo teme o kojoj govorimo, tih zidara, tesara, stolara, molera, svih onih koje ste nabrojali, a potom i nas kao ozbiljnih ljudi.

Gospodine Duliću, želim da vas pitam šta je bilo sa radnom grupom koja je formirana odlukom premijera Cvetkovića 28. maja 2010. godine i koja je trebala da radi na pripremi ovog zakona? Predstavnik Beograda nije pozvan ni na jedan sastanak te grupe, a po informacijama kojima mi raspolažemo ona se nikada i nije zapravo sastala formalno.

Drugo pitanje, zašto je izostala javna rasprava o ovom zakonu, ako je tako važna tema? Ako ste dve godine čekali da čujete da je pogođena građevinska industrija, ako dve godine niste hteli da čujete nas koji smo vam o tome govorili, zašto je sada izostala bilo kakva javna rasprava?

Tokom te javne rasprave možda biste mogli da čujete ono što je neko bio dužan da vam kaže u kabinetu ili u Vladi, da se ovim zakonom ponovo narušava pravni poredak naše zemlje i da je istovremeno ovaj zakon, baš kao što je to i onaj Zakon o planiranju i izgradnji o kojem smo govorili pre godinu dana, zakon koji će proizvesti više štete nego koristi, iako je ambicija apsolutno opravdana – da se pomogne građevinskoj industriji.

Ono što je paradoksalno jeste zapravo činjenica da nas vi iz perioda dogovorne ekonomije, koja je uspostavljena kroz ad hok projekte raznih ministarstava, kojima se plaćala cena jedne široke koalicije, uvodite u fazu komandne ekonomije.

Vas ne obavezuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a toliko smo puno radili kako bi on što pre stupio na snagu. Vas ne obavezuju sporazumi o slobodnoj trgovini između zemalja centralne i istočne Evrope. Vas ne obavezuje Zakon o javnim nabavkama, a kada govorite o pravima, koja su definisana u ovoj zemlji, vi ta prava tretirate kao prepreke u realizaciji nekih poslova, pa nam ovde u diskusiji kažete kako više realizacija posla neće trpeti razne komisije za zaštitu potrošača, niti će biti osporavana mehanizmima utvrđenim procedurama javnim nabavkama.

Šta je ono što moramo ovde da kažemo otvoreno, gospodine Duliću? Da ste vi nama bili potrebni ovde kao ministar, ali pre svega sa inicijativom kojom bi se menjao loš Zakon o planiranju i izgradnji. Nije to rezultat samo vaše inicijative. Vi ste, s obzirom da ste deo Vlade, samo prva linija jedne pogrešne politike koja razara ovu zemlju. Govorim o ekonomskoj politici, o onoj koju sada prevodite iz dogovorne ekonomije u komandnu ekonomiju.

Odakle vam, gospodine Duliću, ideja da se ovim zakonom Vladi daju ona prava koja Milošević nije uzeo 1996. godine, kada je oduzeo imovinu lokalnim samoupravama?

Prošle godine smo usvojili Zakon o planiranju i izgradnji koji vrlo precizno definiše rokove i sankcije za lokalnu administraciju, ukoliko ne postupa u skladu sa zakonom. Umesto toga, zbog toga što je nemoguće realizovati ovakav zakon, jer je on izvan svakog pravnog poretka, vi ćete postati kao ministar i kao Vlada jedini šalter od koga će zavisiti sudbina svakog ko se bavi poslovima građevinske industrije u zemlji.

Da se vratimo na početak. U ovaj zakon smo ušli da pomognemo građevinskoj industriji. Da li smo pitali građevinsku industriju kakva joj je pomoć potrebna? U pravu ste kada govorite o zidarima, tesarima, o 200.000 ljudi koji su tu zaposleni. Petsto kompanija je prošle godine propalo. Hajde da vidimo da li je njima neko postavio pitanje – zašto plaćaju tako visoku cenu? Da li je ta visoka cena u Srbiji isključivo posledica poremećaja na međunarodnim finansijskim tržištima ili su ti poremećaji ogoleli sve one nelogičnosti koje postoje unutar same Srbije?

Nikakve veze nema propast “Liverbraders” sa činjenicom da je u Dubajiu 70% pala cena kvadratnog metra, a u Beogradu porasla za 10%, nikakve veze nema kriza koja je započela pre dve godine sa činjenicom da imamo deficit od 200.000 stanova u ovom gradu. Nema to nikakvih dodirnih tačaka sa vašom ambicijom da vi mimo regulacionog prava, prostornog plana, generalnog urbanističkog plana, detaljnog urbanističkog plana napravite “Dulvil” na Voždovcu.

Ako to mora, hajde da o tome razgovaramo, ali moramo onda da kažemo – ne važi više Zakon o javnim nabavkama, suspendijom SSP, nećemo da idemo u EU jer nemamo snagu za nešto tako. Sada ćemo ovde funkcionisati na drugim principima. To je jedan jasan sistem za koji se ne slažemo, ali je jasan.

Bili smo krajnje dobronamerni. Pre dve godine smo predložili Vladi paket mera kojima se država mora suprotstaviti negativnim efektima poremećaja na međunarodnim finansijskim tržištima. Delom su se oni odnosili, te mere su se odnosile na građevinsku industriju.

Osnovni problem, gospodine Duliću, je činjenica da vi zaobilazite jedinu temu za koju ste nadležni kao ministarstvo i kao Vlada, a to je politika konkurentnosti. Ne možete vi da budete finansijer projekata u Srbiji, nemate para za to. Govorite o školama koje nisu okrečene, koje su devastirane, bolnicama koje su devastirane, o putevima koji su uništeni, mostovima koji nedostaju. Sve to nedostaje zato što nemamo para.

Gde su danas te pare? Nema ih ni danas, i vi i ja to znamo. Ako je Beograd za koji je fiksirano 90% građevinske industrije nesposoban da finansira započete projekte, kasa direkcije je potpuno prazna, 60 miliona evra smo uzeli kredit pre sedam dana, glasa o tome Skupština grada. Kako će biti novca za te projekte o kojima govorimo, o kojima ništa ne znamo?

Na pola smo građevinske sezone. Ovaj zakon važi do kraja naredne godine. Ti projekti treba da se naprave, da se procesuiraju, da se započne gradnja. Gospodine Duliću, to je previše jalova priča.

Hajde da se vratimo na suštinu. Postavljam pitanje – šta ovde ko treba da uradi? Ko vama kao vlasti treba da pomogne da ne budete talac populizma i demagogije? Ko treba da kaže – u pravu ste, čak i kada se većina sa time ne slaže? Šesnaest verzija Zakona o planiranju i izgradnji je prošlo javne rasprave. Nisu svi bili vaši. U jednom trenutku ste se i vi bavili. Doneli ste taj zakon. To je bio znak jednog političkog zaokreta same Vlade. Taj zakon nas je uveo u fazu u kojoj je Vlada možda učinila ono što je javnost od nje očekivala, ali javnost uvek ima očekivanja koja ne prate saznanja o šteti koja ta očekivanja prate, pa je danas tako svako u Srbiji za veću platu, ali nije svako u Srbiji za NATO. Svako u Srbiji je za izvoz, ali nije svako u Srbiji da se promeni politika prema zemljama u regionu.

Tu je nama potrebna jedna odgovorna politika u Srbiji. Tema konkurentnosti, ništa nismo učinili da bi popravili konkurentnost u ovoj zemlji, a mnogo toga smo učinili da bi pogoršali klimu, pa je tako investiciona klima u Srbiji ravna Černjobilskoj atmosferi. Investirati u Černobil ili u Beograd danas je isto i to nam govore investitori, oni od kojih vi bežite, gospodine Duliću. Vi kažete – država je ozbiljan investitor. Mi ne mislimo tako, jer govorimo o srušenim putevima, mostovima, devastiranim bolnicama, školama, 200.000 stanova deficita, nije država dobar investitor.

Država nema šta da traži u biznisu. Nama država treba da stvara okolnosti u kojima će neko u skladu sa svojim postupcima imati korist ili biti sankcionisan za štetu koju stvara. To je ono što smo od vas očekivali.

Tri procesa velike privatizacije su praktično pratila srpsku tranziciju, privatizacija stambenog fonda, privatizacija u privredi i privatizacija zemljišta. Jedan je završen vrlo efikasno. To je privatizacija stambenog fonda. On nije bio komercijalan.

Drugi proces, proces tranzicije, to je proces privatizacije u privredi, se odvija uz mnogo problema, zbog toga što se u njemu traže oni efekti koje prethodno nismo tražili u prvom procesu privatizacije, a to su pre svega komercijalni.

Mi iz faze, privredu treba da prevedemo iz faze koja je nesposobna da nešto stvara u fazu koja je sposobna to da stvara, nesposobna, zato što je bila državna, komandna. Treba da je prevedemo u fazu u kojoj će ona biti iznad privatnih inicijativa, domaćih i onih koje su uspešne, ali nažalost, one uglavnom potiču sa prostora izvan naše zemlje. Njih sada terate ovim zakonom i to je naš osnovni problem.

Treće pitanje je pitanje Zakona o planiranju i izgradnji, šteta koja je iz toga proistekla? Koliko će još vremena proći pre nego što promenite uredbu o kojoj govorite?

Paradoksalni su primeri. Hektar zemljišta na Novom Beogradu je Poreska uprava procenila na 6,5 miliona evra, gospodine Duliću. “Herodc” je prodat za milijardu i 500 miliona. Ne postoji ni jedan investitor na planeti koji će danas doći i uložiti svoj novac u Beograd, ne postoji ni jedan građanin, Beograđanin, koji može da kupi stan po toj ceni.

Tako dolazimo do ovog zakona. Vlada daje novac koji nema, bavi se kontrolom, a nesposobna je da to radi, jer ni do sada nije bila sposobna da tako nešto radi. Vlada ruši pravni poredak kao što je i do sada često radila i konfrontirana je sa Evropom i okruženjem.

Šta će se desiti ako na ovaj zakon odgovore druge zemlje oko nas sličnim zakonima? Da li možemo da pomognemo domaću privredu? Možemo, ali ne ovako. Da li možemo da smanjimo naknade za građevinsko zemljište, da smanjimo javnu potrošnju u zemlji? Da li možemo da budemo fer u zamrzavanju plata? Godine 2008. smo to predložili, plate i penzije. Tada je evro bio 75-76 dinara. Danas je 105. Nije to sve vaša odgovornost, ali sve zajedno to nas dovodi do paradoksa. Jednu jako tešku situaciju rešavate sa zakonom koji ima pet ili šest članova, koji je imaginarna radna grupa pravila poslednjih mesec dana, mimo bilo kakve javnosti i zakon po hitnom postupku dolazi u Skupštinu, ali onda se suočavamo sa sledećim činjenicama – Vlada će nešto odlučiti, ali nema rokova u kojima će Vlada to odlučiti. Zašto nisu utvrđeni rokovi?

Da li ovaj zakon stavlja van snage Zakon o javnim nabavkama? Imamo za neke poslove, a za druge nemamo, to je nemoguće. Napisali smo nekoliko amandmana, predlažemo da ih usvojite. Prvi amandman je amandman kojim će se obrisati član zakona kojim se isključuju javne nabavke. Ako je nešto sporno u javnim nabavkama, hajde da razgovaramo. Ako se zloupotrebljavaju neka prava, i to su činjenice, ako se ulažu prigovori i ako su neopravdani, da se usporavaju poslovi, hajde da vidimo kako ćemo to da rešimo. Nemojte od svoje Vlade da pravite šalter od koga će zavisiti svako u ovoj zemlji, a to se ovim zakonom čini.

Da vidimo kako to izgleda u realizaciji. 90% građevinske industrije vezano je za Beograd. Koji to projekt Beograd kandiduje Vladi, a nije do sada? Tih projekata nema.

Kažete da će država biti investitor. Predlažemo vam da stvorite atmosferu u kojoj će se pojaviti privatni investitori. Dok je bilo privatnih investitora, građevinska industrija se razvijala. Ne možete kao Vlada u sklopu svoje politike da stavite zidare, tesare, sve one o kojima ste govorili, a da izbrišete one koji su preduslov postojanja i zidara i tesara, molera i svega onoga što ste nabrojali, a to su investitori, to su of šor kompanije. Da li je of šor kompanija domaća ili nije? Nije domaća, 90% građevinskih kompanija u Srbiji su u vlasništvu of šor kompanija, zato što je to jedini način njihovog finansiranja, jer ih Narodna banka dovodi u poziciju iz koje ne mogu da funkcionišu, ako uzimaju kredit opterećeni su sa obavezama od 40 depozita u Narodnoj banci.

Ako uzmu kredit od centrale te banke u inostranstvu, nemaju nikakvu obavezu te vrste. Zato imamo toliko puno of šor kompanija. Ko će graditi po ovim projektima? Tužilaštva su puna prigovora na nekoliko kompanija koje postoje u Srbiji i koje rade sve poslove.
U Beogradu je opšte mesto, priča o tome ko je kandidat za srpskog polančica. Mi ne želimo u takvoj zemlji da živimo. Dozvolite da vam pomognemo. Pre mesec dana smo vam poslali predlog izmena i dopuna Zakona o pomeranju izgradnje, i vama i svima drugima. Poslali smo vam preko Beograda predlog mera koji treba da usvojite da bi Beograd bio efikasniji. Tražili smo da se spusti katastar, da se dopusti Beogradu da vodi katastar. Nekada je to radio. Danas nema mogućnosti za tako nešto.

Vi centralizujete vlast u okviru svog ministarstva, a u okviru tog ministarstva, nema mehanizama koji će efikasno odgovoriti na tako nešto. Opet ćete vi biti krivi za Nuba investment. Bićete krivi zbog toga što je neko dao koncesiju za auto – put, a nemoguće je napraviti auto – put za tako kratko vreme. Bićete krivi za koridor 11 koji ne postoji u planovima, ali o njemu govori ministar Mrkonjić. Vi ćete morati da odgovarate za smeštaj najave master planova i 20 milijardi evra koje će Srbija potrošiti u narednih 10 godina, a toliko treba da vratimo, jer smo toliko dužni.

Zato vam predlažemo, da prvo, ovaj zakon odmah povučete iz procedure, da sednete da razgovarate sa onima sa kojima morate da razgovarate. To su vaši koalicioni partneri. Uvažite interese javnosti o kojoj sada govorite, to je građevinska industrija, a da posle, kroz institucije koje postoje u ovoj zemlji, sprovedete te zakone kako bi oni bili u skladu sa pravnim poretkom.

Svaki tender koji isključite, biće minus i prepravka u procesu evropskih integracija naše zemlje. Pogledajte kako to izgleda, vi isključujete mogućnost zaštite prava i kažete da zahtev za zaštitu prava ne odlaže realizaciju ugovora. Šta ćete ako se ugovor realizuje, sud potvrdi da je neko bio u pravu? Onda će neko reći – to je ministar Dulić.

Ne mislim da je to tako. Za mene je odgovoran Mirko Cvetković i on treba ovde da dođe. Premijer ove zemlje koji je doživeo da bude treća vest u danu u kome ode i otvori srpsku izložbu u Šangaju. Prva vest je onaj zločin u Novom Sadu. Druga vest su neki šverceri nafte na Dunavu. Treća vest – Mirko Cvetković u Šangaju otvara srpsku izložbu. Kakva je to zemlja? Kakva je to politika?

Ovde treba cela vlast da sedi, i ministar Dinkić koji je potrošio pola milijarde u Boru i predsednik Republike, koji je potrošio drugu polovinu u Boru. Treba da se pojave svi oni koji sada asfaltiraju po Srbiju, a nemamo za lopatu asfalta, da vidimo kako ćemo da izađemo iz kala u kojem se nalazimo, koji je posledica u velikoj meri, činjenici da ne možemo da se koristimo onim sredstvima koji su se koristili u prethodnih 7 – 8 godina tranzicije.

Zato, postoji puno primedbi na sam zakon, da ne ulazimo u tih 6 – 7 članova. Suština je u sledećem – uradili ste nešto mimo bilo kakvih konsultacija sa onima kojima se obraćate. Ne želim uopšte da pominjem ko su predloženi članovi ove radne grupe. Mislim da nije sada fer spominjati tih nekoliko firmi. Možda su oni zaista u najboljoj nameri, možda su konsultovani, ne znam, ali nije konsultovana Privredna komora. Nisu konsultovane institucije koje postoje u našoj zemlji. Oni treba time da se bave. Oni zajedno sa vama treba da izađu pred parlament i kažu – ovo je predlog zakona, nešto mora ovako da se uradi.

Kako to druge zemlje rade? Da vidimo kako to oni rade – podižu svoju konkurentnost. Vi treba da izvršite pritisak da se spuste naknade za građevinsko zemljište. Vi treba da izvršite pritisak da se vrate prava lokalnoj samoupravi da bi nešto mogla da radi. Nemoguće je, gospodine Duliću, ono što ste vi sugerisali – izdavati lokacijske dozvole bez prethodne potvrde vlasništva, je li tako? Znači, nezapočet postupak, nego potvrda o vlasništvu. To je sada rasprava koju nema puno smisla voditi na ovakav način.

Zaista, želeli smo da pomognemo ovde u Beogradu. Tražili smo reformu Sekretarijata za urbanizam. Nismo mi doveli u Beograd čoveka iz Kraljeva. Dovela ga je DS i ona je to uradila. On se ne snalazi u tim institucijama, i koji, zapravo, funkcioniše tako što svaki dan započne pisanjem neke ostavke. Ne možete vi to sami da radite.

ZIG nema novac da vrati dugove Elektroprivredi. Nema novaca da isplati plate svojim zaposlenima. Firme koje su bile stubovi privrednog razvoja ove zemlje, naši investitori, ako postoje u Srbiji, oni su već vezani za neke projekte koji su blokirani. Njima treba pomoći da se ti projekti ponovo reaktiviraju. To je mnogo korisnije od prebacivanja težišta na lokalne samouprave, koje sada treba da organizuju projekte i koje same nisu sposobne za nešto tako.

Ovo je rasprava u kojoj, očigledno, niko drugi ne želi da učestvuje. Imamo puno toga da kažemo, zato što je naš cilj efikasno ministarstvo koje vi vodite, lider u Vladi. Tačno je to što ste rekli, tačne su cifre koje ste nabrojali. Tačno je koliko je važno da one idu u građevinsku industriju. Nije građevinska industrija u problemu za vas, ali ste ovde sami. Vratite taj zakon i pomozite da donesemo neki bolji, da donesemo sistem mera koji će učiniti efikasnim vašu politiku. Ne možete izolovanim potezom to rešiti.

Ne postoji energija koja može iz apsolutnog minusa, u potpuni plus preokrenuti ovu situaciju. Šta ćemo sa poreskom politikom? Šta ćemo sa režimom plaćanja nadoknada za građevinsko zemljište? Šta ćemo sa obavezama koje te firme imaju, jer su prezadužene? Šta ćemo sa državom koja duguje mnogima? Najveći dužnik je država. Ko će dati kredit neophodan, recimo za modernizaciju tehnološke opreme kojom raspolažu te firme? Ni jedna banka. Država to ne može da radi.

Da vam pomenem samo još nekoliko amandmana. Prvom vam predlažemo da napustite ideju i da se distancirate od ideje kojom potpuno uništavate pravni poredak zemlje, preuzimajući na sebe nadležnosti lokalnih samouprava uz tu opštu konstataciju da će, ako nešto ne uradi lokalna administracija, to uraditi ministarstvo. Ako ne uradi, mora da odgovara. Takav je zakon.

Vi imate pravo inspekcije. Podnesite prijave. Podnosili ste prijave na Voždovcu. Ako ne funkcionišu prijave, ne valja sud. Pogrešili smo u reformi sudstva. Ali, to moramo da radimo, inače, ako krenemo na ovakav način, vi ćete izdavati dozvole, definisaćete kriterijume, daćete novac koji nemate, odlučićete koje firme su te koje mogu da rade, a koje ne mogu i, vi ćete biti jedini krivac.

Gde je problem? Problem je što je sva šteta koja se tako stvara, prevazilazi dimenzije bilo kog pojedinca. Nama ništa ne znači to što će jednog dana neko reći – to je Dulić pogrešio. Stvarno nisam znao. Nama je mnogo važnija činjenica, da je ovaj zakon potpisala Vlada, da je ovaj zakon posledica vladine ambicije da preduzme konkretne mere kako bi se suprotstavila negativnim efektima krize u kojoj se nalazimo.

Nama je posebno važno, ambicija Vlade je da iz dogovorne pređemo u komandnu ekonomiju, jer ćemo na takav način da se vratimo na osamdesete godine. To je ono što svakako ne treba da radimo.

OLIVER DULIĆ: Zahvaljujem se.
Odmah da počnemo. Mislim da treba ovako da izgleda rasprava, zbog toga što ovo jeste što je neuobičajeno. Ovaj zakon nije zakon koji bi se nalazio pred narodnim poslanicima da ne živimo u teškom vremenu i da se oko nas ne dešava jedna katastrofalna ekonomska kriza.

Tačno je da je ovaj zakon omogućio jednu vrstu državnog protekcionizma i da favorizuje domaće preduzeće. Tačno je. Tačno je da smo svesno prihvatili i odgovornost i rizike, da ovoga puta, pre svega mislimo o našim radnicima. Mislimo o našim preduzećima i našim radnicima, kao što, na isti način danas, u EU svaka država je našla načina kako da pomogne svojim radnicima. To je prvi postulat.

Godinama unazad, pokušavamo da izgradimo ekonomiju koja bi podrazumevala slobodan pristup tržištu svima. Bili smo zemlja koja je najdalje otišla u implementaciji svojih obaveza iz CEFTE. Bili smo zemlja koja apsolutno poštuje uklanjanje svih carinskih i vancarinskih barijera i, bili smo zemlja u kojoj je svaki ponuđač, bilo domaći ili strani, imao isti tretman.

Pričamo o tome, da je Komisija za zaštitu prava o zaštiti ponuđača, negde u 95% slučajeva pokazivala da prigovori koji su išli prema njoj, nisu bili osnovani. Danas pričamo o tome, da npr, taj, kako ste ga vi nazvali Duvil, a ja bih rekao kasarna 4. juli ili “Stepa Stepanović”, u kome treba da se gradi po veoma povoljnim uslovima 5.130 stanova, da cela procedura javne nabavke koja je počela od toga, da treba da se uradi geomehanika, je zastala na Komisiji za zaštitu prava ponuđača, zbog toga što jedna firma koja apsolutno nema ni ime i prezime, ni licencirane inženjere za taj posao, ni opremu za izvođenje tog posla, je podnela zahtev za zaštitu prava ponuđača Komisiji. Zatim, nije se pojavila na raspravi, ali je celu proceduru odložila za dva meseca.

Ovom dinamikom, to gradilište će početi da se gradi početkom sledeće godine. To ne možemo da dopustimo. Nemoguće je dopustiti da nam se sve odlaže, zbog toga, a vi to vrlo dobro znate, u ovoj zemlji postoje tzv. tender masteri koji samo postoje zbog toga, da bi ucenjivali firme koje su učesnici u postupcima javnih nabavki, tako što će ih ucenjivati da ukoliko podnesu neki prigovor Komisiji za zaštitu prava ponuđača, to će odložiti posao za dva, tri, četiri meseca i, oni žive od toga da ih neko plaća da oni ne podnose prijave.

Između ostalog, živimo u društvu u kome se takve stvari dešavaju. Ni jednog trenutka se ovaj zakon nije stavio van snage – Zakon o javnim nabavkama. Ne, Zakon o javnim nabavkama i dalje važi. Samo smo stavili mogućnost, da se situacija u kojoj se danas građevina nalazi, prepozna kao jedna od situacija u kome je u Zakonu o javnim nabavkama moguće direktno pogađanje i moguće nešto što je ubrzani postupak javnih nabavki.

Lepo vam piše u Zakonu o javnim nabavkama, na primer, vi, kad se desi klizište ili se desi poplava, ili se desi neka izvanredna okolnost, možete da napravite javnu nabavku u skladu sa ubrzanom procedurom. To vam piše u Zakonu o javnim nabavkama. Ali, niko nije mogao da prepozna da će se desiti svetska ekonomska kriza koja će ostaviti ovako katastrofalne posledice.

Dakle, ovaj zakon je prepoznao ubrzanu proceduru, u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama za građevinska preduzeća.

Što se tiče pitanja šta radi radna grupa, ja mislim da sam ministar koji se verovatno u poslednjih 20 godina najčešće susretao sa predstavnicima građevinske industrije. Mi se gotovo jednom nedeljnom sastajemo. Oni imaju raznorazne zahteve. Građevinska operativa i građevinska industrija danas ima ogroman broj problema. Većina njihovih problema je vezana za nelikvidnost. Naša građevinska operativa je bila dimenzionirana za vreme u kome se u Srbiji gradilo nekoliko miliona kvadrata. To je bila 2006. godina, 2007, 2008, kada je bio veliki investicioni ciklus, kada su banke gotovo jurile građevinska preduzeća da ulaze u projekte finansiranja, kada je postojao jedan zaista dobar talas kupovine nekretnina. Tada se dimenzionirala građevinska industrija koja je upošljavala radnike, nabavljala opremu, itd. Verovalo se da će to biti trend i da će to biti potreba koja je u tom trenutku postojala u odnosu na tražnju, što se tiče građevinskog tržišta.

Nažalost, došla je kriza. Mi danas imamo većinu građevinskih preduzeća koja su prezadužena, koja imaju kredite kod banaka, koja imaju ogromne količine građevinske opreme koja im stoji zbog toga što u ovom trenutku apsolutno ne postoji niti tražnja za novim stambenim kvadratima, niti tražnja za poslovnim kvadratima. U ovom trenutku imamo problem i sa bankama koje vrlo teško finansiraju različite vrste projekata, pogotovo projektno finansiranje i imamo građane koji su objektivno uplašeni zbog posledica ove krize i vrlo teško se odlučuju da uđu u stambene kredite. Mi imamo stotine hiljada ako ne i milione kvadrata poslovnog i stambenog prostora koje u ovom trenutku i u Beogradu i u drugim gradovima zvrje prazni. Dakle, jednostavno, ne postoji tražnja za građevinskim poslovima.

Kada ne postoji tražnja za građevinskim poslovima i kada ne postoji niti banka, niti investitor, niti bilo ko ko može da pokrene građevinski sektor, jedini ko može to da uradi je država. Recite mi ko to drugi može? Tačno je da država u ovom trenutku nema sve te pare na gomili. Vrlo dobro znate kakva je situacija u budžetu.

Država može sada da nekom vrstom svog imena i svoje garancije da objedini taj novac sa novcem koje imaju banke u ovom trenutku, jer, kao što vrlo dobro znate, banke su prepune para ali traže sigurne projekte u koje će da investiraju i jedini način da mi u ovom trenutku pokrenemo građevinski sektor jeste da država kao investitor, zajedno sa lokalnim samoupravama, koristi bankarska sredstva i da se uđe u građevinske radove koji do sada nažalost nisu mogli da budu finansirani, pogotovo proteklih deceniju, zbog situacije u kojoj smo bili. To je jedini način kako mi možemo da pokrenemo građevinsku industriju.

Ako vi imate bolji način, kažite mi kako može da se pokrene građevinska industrija? Jer, svi ti investitori o kojima vi pričate, gospodine Jovanoviću, prosto, u Srbiji ne postoje. Oni su u istoj situaciji u kakvoj je celokupna privreda. Svi investitori, pogotovo oni koje ste vi podvukli, možda ih niste direktno spomenuli ali znamo o kojima se radi, svi ti investitori u ovom trenutku nemaju novac. Oni su prezaduženi, oni imaju problema sa bankama, itd. Po nekima od teza koje ste spominjali, ja tačno prepoznajem o kojim se ljudima radi. Ali, verujte mi, svi su oni u istoj situaciji.

Dakle, jedini način da se pokrene građevinska industrija, opet ponavljam, jeste da država sa lokalnim samoupravama bude investitor i da se pokrenu bankarska sredstva, jer će banke dati pare za državne projekte. Dakle, nama treba jedan masovni poduhvat državnih projekata, jedna vrsta javnih radova, u kome ćemo pokušati da okupimo što je moguće više građevinskih radnika i da krenemo da radimo. To je ono što nam treba i to je jedini način kako možemo da spasimo ovaj sektor od sigurne propasti.

Kada već spominjete pitanje i Zakon o planiranju i izgradnji, ja ću vam reći javno. Vi ste poslali predloge za izmene i dopune Zakona. Većina tih predloga ima smisla i mi možemo da razgovaramo o tome. Mi smo sada otvorili javnu raspravu oko nekih stvari koje mogu da se promene. Srbija je zemlja u kojoj je nemoguće napisati zakon koji će važiti na teritoriji cele zemlje i u svim opštinama zbog toga što vi imate užasavajuće razlike između stanja u administraciji, stanja u dokumentaciji, papirologiji, stanju u planovima, stanju u katastrima, od severa na jug i od istoka na zapad. Vi morate da dođete do zakona koji treba da se meri prema najboljima ili, kao što se pokazalo, treba da se meri prema najgorima.

Ono što smo uspeli da uradimo zahvaljujući Zakonu o planiranju i izgradnji, i to je ono što mene ohrabruje, jeste što je 86% opština u ovome trenutku u procesu izrade prostornih planova i generalnih planova regulacije. To je fantastičan napredak. Mi ćemo u toku sledeće godine imati Srbiju koja će biti prepokrivena najzad, po prvi put u svojoj istoriji, svim prostornim planovima i svim regulacionim planovima. I u svakom delu Srbije vi ćete imati tačno saznanje gde i šta može da se gradi, koja je spratnost, koje su zauzeće površine, šta je pristup infrastrukturi, itd. To je ogroman iskorak i to će doneti ovaj zakon.

Kada pričamo o izmenama i dopunama ovog zakona, ja moram da kažem da jedan segment tih vaših predloga mi ne možemo da prihvatimo, a to je pitanje konverzije. Konverzija će morati da se plati. Ja se slažem da je uredba koja je doneta donela direktne probleme u implementaciji. Ta uredba je pisana sa dobrom željom da naše lokalne samouprave i naši poreski organi pokažu svoj pun kapacitet i pokušaju da dođu do toga što se zove realna tržišna vrednost građevinskog zemljišta. Ali, pokazalo se da to nije moguće.

Na sednici Vlade, u četvrtak, će najzad biti usvojena jedna druga uredba koja će omogućiti potpuno drugačiji način kako može taj posao da se završi. Ali, taj posao će morati biti završen i ljudi koji su kupovali preduzeća ili su kupovali u stečaju ili u privatizaciji, koji u njih nisu ništa ulagali a kupovali su ih samo zato što su mislili da će doći do jeftinog građevinskog zemljišta će morati da plate razliku između vrednosti tog zemljišta danas i onoga što su investirali. To se neće menjati.

Dakle, sve ono što vi kažete da može da se promeni, može, ima tu puno i praktičnih izmena koje će doprineti boljem zakonu, ima puno stvari koje ćemo menjati, ali ne možemo da menjamo ono što je osnovni postulat, a to je pitanje konverzije. Ja sam siguran da ću vas morati razočarati po tom pitanju. Jer, suštinski, svi vaši predlozi ili većina vaših predloga upravo ide ka tome da mi pustimo tu konverziju, da sve konvertujemo bez naknade i da to sad ide svojim tokom, jer, bože, nisu takva vremena. Ja se izvinjavam – jesu takva vremena.

Mi ćemo omogućiti svakome ko je obveznik konverzije da plati pod korektnim uslovima, da plati na višegodišnje rate, da se dogovara sa opštinom, u smislu da može da se zameni za adekvatnu cenu kvadrata poslovnih prostora i stanova koje opštini trebaju, da plaća u adekvatnom zemljištu, itd. Dakle, omogućićemo različite načine i modele kako ti ljudi ne moraju da izvade pare u ovom trenutku iz džepa, jer niko danas para nema, i da plate to i da dođemo do toga da se taj posao završi. Ali, taj posao će se morati završiti, i na nečiju žalost, moraće se završiti tako što će neko morati da plati. Prosto, to je stav koji ova Vlada ima i verujte mi da je nemoguće da se taj segment promeni.

Kada pričamo o rušenju pravnog poretka i odgovornosti, dakle, kao što sam rekao malo pre, ponavljam opet – Zakon o javnim nabavkama nije prekršen. Mi smo samo stavili i prepoznali ovu situaciju kao hitnu i jedan od segmenata Zakona o javnim nabavkama koji prepoznaje ubrzanu proceduru stavili smo da može da se primenjuje u ovim situacijama.

Kada pričamo o komisiji o zaštiti prava ponuđača, ona će i dalje da radi svoj posao, ali, prethodni zakon, odnosno Zakon o javnim nabavkama je predvideo tolike druge procedure kada neko uđe u prigovor, da ne bi bilo moguće započeti ove radove koje smo danas ovde pretpostavili da će biti rađeni u narednih nekoliko meseci, ako ne i godinu dana, jer naš sistem tako funkcioniše. Dakle, sistem kontrole zaštite prava ponuđača funkcioniše užasno sporo i ne možemo da izađemo iz jednog galimatijasa čekanja na pravne odluke, koje traje po nekoliko meseci. Nama je potrebna hitna reakcija danas i upravo radimo sve u tom pravcu da to bude danas.

Tačno je. Rekli ste, svi ljudi koje ste spomenuli ovde su takođe bili kreatori zakona, nismo imali vremena za javne rasprave, nismo imali vremena da uđemo u neku vrstu širokih konsultacija. U ovom trenutku prava konsultacija i jedina konsultacija koja je bila je upravo sa predstavnicima građevinskog sektora. Ako vam neko kaže da nije konsultovan, siguran sam da ne govori istinu zbog toga što sam lično razgovarao sa svim adekvatnim predstavnicima građevinske industrije i visokogradnje i niskogradnje i sa proizvođačima građevinskog materijala gotovo svakodnevno. Mi njima ne možemo da izađemo u susret, da budemo posrednici između njih i banaka. Ne možemo da im pomognemo da poboljšaju svoju likvidnost. Ono što možemo da uradimo jeste da im damo posla i mi ćemo to da učinimo. Ovaj zakon upravo tome služi.

Mi ćemo vaše amandmane pažljivo da proučimo. Svi oni koji vode tome da se dođe do boljeg zakona mi ćemo svakako prihvatiti, ali moram da vam kažem da ovaj zakon mora da bude odgovor ove vlade na situaciju u kojoj se nalazi građevinski sektor i mi smo uvereni da radimo pravu stvar. Hvala vam puno.

ČEDOMIR JOVANOVIĆ: Gospodine Duliću, mi se uopšte nismo razumeli. Apsolutno mislim i naša poslanička grupa, mi želimo da pomognemo građevinskoj industriji. Kažemo vam da, evo ovo nije pomoć. Ovo je samo otežavanje situacije u kojoj se građevinska industrija nalazi. Znači, apsolutno da, ali kako se odlučuje za građevinsku industriju, znači aposlutno da, ali kako ste se odlučili za građevinsku industriju, uzmite na primer poljoprivredu? Gde je ministar ekonomije sada u svemu ovome? Gde je Ministarstvo finansija u svemu ovome? Gde vam je prosto Vlada da bi mogli da razgovaramo o sveobuhvatnom pristupu? Nije građevinska industrija u problemu što su oni nešto počeli loše da rade, nego što na njih deluju okolnosti i uslovi na koje oni sami ne mogu da odgovore. To je opšta ekonomska situacija u zemlji.

Kada govorimo o zakonu, onda mi govorimo o zakonu koji treba da pruži odgovore na sve teme koje ste vi ovde nabrojali. Izvinite, ako neko zloupotrebljava pravo, a ovde u Skupštini kad poslanik zloupotrebi svoja prava on bude kažnjen. Mi očekujemo od države da ona bude sposobna da formira institucije, kriterijume jasne, ne može neko da se javi na tender da bi drugog ucenjivao. Ako to radi, za to mora da odgovora, a ako ne odgovara onda on samo koristi priliku u državi kojoj odgovara situacija koju je sama stvorila i koju ne menja.

Niste u pravu kada kažete kako se ne stavlja van snage Zakon o javnim nabavkama. U građevini se ovim stavlja van snage. Stavlja se van snage u građevini. Znači u jedinom sektoru u kojem se država pojavljuje, sa ambicijom da nešto rešava, ona stavlja van snage Zakon o javnim nabavkama. Sutra će se pojaviti ministar poljoprivrede i reći – mi nećemo više đubrivo da otkupljujemo po tenderskim procedurama, nego ćemo da se dogovorimo sa nekim, postoje opravdani razlozi za nešto tako. To je onda rušenje jednog pravnog poretka.

Što se tiče zakona, još jedanputa – nemojte gospodine Duliću da svoju politiku, vladinu politiku gradite na osnovama pravde. Nemojte to da radite. Budite efikasna Vlada. Vlada koja isporučuje rezultate. Na pravdi nećete napraviti ništa dobro za ovu zemlju. Pravda na kraju meseca ljudima ništa ne znači ukoliko nemaju platu. Pustite pravdu patrijarhu Irineju. Pustite je Muftiji, pustite Biskupu, pustite nevladinom sektoru, za Vladu zakon red, jasni planovi i efikasnost.

Isto želim da vi budete uspešni u svojoj nameri, recimo oko naplate konverzije zemljišta. Nemam ništa protiv toga. Govorili smo vam o načinima na kojima to može da se uradi pre godinu dana. Rekli smo da ne može poreska uprava da utvrđuje tržišnu cenu. Ne može. Sada se vi suočavate sa time. Videćemo da li će biti uspešan drugi model koji predlažete. Jednu stvar nemojte da zaboravite, onaj koji je prodao ne može naknadno da menja pravila, jer je onda prevarant, pa vam niko ništa ne veruje.

Pokazaće se koliko smo bili u pravu kada smo držali glavu iznad vode evropskoj politici, dok je vlada više vodila računa o tome kako će svojim greškama i oklevanjem hraniti rejting populističke opozicije.

Iz stranaka vladajuće koalicije tvrde da će izbori biti u redovnom terminu 2012, ali većina ih se već nedeljama ponaša kao da su u predizbornoj kampanji. Koliko smo zaista blizu ili daleko od izbora?

LDP je spreman za izbore. Tražimo da se oni održe kada bude prihvaćena kandidatura Srbije za prijem u EU. To je pravi trenutak. Zato tražimo da se u narednim mesecima svi u Srbiji posvete tome, da pokrenemo unutrašnje reforme, umesto što se i vlast i ostatak opozicije bave demagogijom.

To će biti izbori drugačiji od svih dosadašnjih i u tome vidimo veliku šansu za afirmaciju svoje politike. Pokazaće se koliko smo bili u pravu kada smo držali glavu iznad vode evropskoj politici, dok je vlada više vodila računa o tome kako će svojim greškama i oklevanjem hraniti rejting populističke opozicije. Kako budemo u formalnom smislu bliže Uniji, tako će svima, i vladajućoj koaliciji i SNS, biti teže da nastupaju sa svojim uopštenim frazama. Jedni šminkaju stanje u Srbiji, drugi još uvek maskiraju svoje pravo lice. To je prilika za LDP.

Rekli ste da država mora hitno da menja svoju politiku, da se oslobodi „restlova“ politike Koštunice i Nikolića. Šta još podrazumevate pod „menjanjem državne politike“?

Najvažnija je ekonomija, tu je stanje najkritičnije. LDP predlaže nekoliko stvari – brigu o ljudima koji rade, razdvajanje rada od nerada, smanjenje poreza na zarade, omogućavanje poslodavcima da sredstva, umesto prema neefikasnoj državi, usmere u proizvodnju i investicije, reindustrijalizaciju. Moramo da počnemo da proizvodimo.

U političkom smislu, a za novu ekonomiju nam treba i nova politika, predlažemo donošnenje odluke o ulasku u NATO kao šansu za stabilnost i investicije, novu regionalnu politiku, značajno ulaganje u obrazovanje i nauku.

Kakav odgovor ste dobili na zahtev da se zakažu hitne sednice parlamenta i Vlade na kojima bi se raspravljalo o krizi i pronašla rešenja za vraćanje na reformski kurs?

Ćutanje administracije. Bukvalno, pošto se premijer ponaša kao poslovođa administracije koji svoje ministre ne može da natera da polažu račune pred parlamentom. Dve godine čekamo odgovore na konkretne predloge LDP-a. Vreme je da Cvetković dođe u parlament po svoj žuti karton. Svako čekanje i odlaganje, glumljenje reformi, moglo bi da dovede do pretvaranja tog kartona u crveni.

Siguran sam da bi na Vladu, premijera i ministre, koji su glasni u medijima ali ih nema u parlamentu, otrežnjujuće delovalo da se suoče sa istinom koju ne žele da razumeju. Svima je jasno da od svih poruka predsednika države, barem polovina nije upućena samo javnosti, nego i ministrima. Da sam na njihovom mestu, vodio bih o tome računa.
o Predsednik Tadić kaže da Srbija neće prihvatiti nikakve ucene kada je reč o njenom učlanjenju u EU, a strane diplomate sve otvorenije pominju da će Srbija morati da prizna nezavisno Kosovo na putu evoprskih integracije. Hoće li to Beogradu biti „isporučeno“ kao uslov?

Srbija će na putu evropske integracije morati da svede budžetski deficit na normalnu meru, zavede red, ojača konkurenciju. Da prestane da dotira javna preduzeća koja su istovremeno i monopolisti i gubitaši, da napravi sistem u kojem će već sutra ljudi koja imaju 30 ili 35 godina znati koliko izdvajaju za svoju penziju, kada će je dobiti i da li će pored doprinosa, kao sada, još dugo morati godišnje da daju 2,5 milijarde evra za dotaciju Fondu PIO koji su rasturali političari-demagozi… To su uslovi za EU.

Što se Kosova tiče, tu ćemo samo morati da pokažemo da smo sposobni da funkcionišemo sa ljudima koji žive oko nas, da svoje sunarodnike na Kosovu ne tretiramo kao „istureni front“, nego kao kanal komunikacije sa teritorijom na kojoj živi 2 miliona ljudi. Moramo sebi da kažemo istinu: da li želimo da ratujemo oko svakog telefonskog stuba, da li ćemo Srbe na Kosovu pustiti da učestvuju na lokalnim izborima, da pobeđuju tamo gde su većina, da funkcionišu kao politička zajednica, a ne kao taster raznih političkih ili polukriminalnih grupa koje će ih, kao i svakom drugom delu bivše Jugoslavije gde smo isterivali tu, od života operisanu politiku, tretirati samo kao topovsko meso.

Treba li politika Beograda i dalje da stoji čvrsto pri stanovištu da „Evropa nema alternativu“, iako je „zamor“ u EU od daljeg proširenja je sve jači zbog unutrašnjih problema i ekonomske krize?

Politika Beograda mora da bude povratak reformama, napor da se one dignu na nivo, brzinu, odlučnost koju smo imali samo u periodu od 2001. do 2003. godine. Sve drugo je zamagljivanje suštine. A suština, koju ljudi nepogrešivo osećaju, jeste da su vodeći domaći političari konformisti, da im je, kao i većini drugih elita u društvu, od crkve, preko delova poslovnog sektora koji se najbolje snalazi u zatvorenoj privredi, pa do uljuljkanih medija naviklih da uvek u drugome traže krivca, najlakše da pobegnu sa terena gde se treba boriti. Ta borba se ne vodi ni na Kosovu, ni u Briselu, ni pred MSP u Hagu. Njena suština je ovde u Srbiji. Evropu treba da „dovedemo“ ovde, a u Brisel će fizički, pre ili kasnije, otići samo birokrate i diplomate koje će sedeti u institucijama EU.

Kada će biti „odblokirane“ naše EU integracije i koji je po Vama realan rok kada ćemo dobiti status kandidata za članstvo?

Očekujem da počne ratifikacija SSP-a. Ono što ne sme da se desi, i tome će se LDP suprotstaviti, je da se letargično zadovoljimo time. Mi ne možemo da budemo mirni sve dok se prema Evropi klizimo u leru, svojom brzinom kornjače. Već smo propustili 20 najdinamičnijih godina u razvoju svetske i evropske ekonomije. Sada moramo prema EU dvostruko brže od svih drugih.

Dinar izmiče kontroli, izbor novog guvernera čeka usvajanje Zakona o NBS, a Skupština najavljuje pauzu zbog Svetskog prvenstva u fudbalu. Slažete li se sa tim da poslanici ne zaseduju, iako važni poslovi i zakoni čekaju na usvajanje?

Ne čeka nijedan važan zakon. Vlada mesecima nije spremila nijedan takav zakon. Objavite spisak zakona u proceduri. Videćete da je reč samo u ratifikacijama i izmenama zakona. Zato smo i tražili da se otvori sednica o ekonomskoj i socijalnoj situaciji, a da vlada u međuvrenu spremi nekoliko ozbiljnih zakona.

U međuvremenu smo vladi poslali i predlog vrlo konkretnih izmena Zakona o planiranju i izgradnji. Još nema odgovora. Sve to je mnogo važnije od svetskog prvenstva. Ali, vladajućoj većini je očigledno lakše da pristane na kritike da ne rade zbog fudbala, nego da priznaju da imaju Vladu čija je efikasnost na nivou reprezentacija koje se nisu ni plasirale na prvenstvo.

Hoće li LDP podržati izbor Dejana Šoškića za guvernera?

Nas zanima kakvu će on politiku sprovoditi i gde će se ona kreirati. Zato je važan Zakon o NBS koji se sada usvaja. Od kandidata, kao i onih koji ga predlažu, očekujemo odgovor na pitanje da li će se dinar neuspešno braniti samo prodajom deviza, ili će neko konačno shvatiti da osnova stabilnog dinara može da bude samo smanjenje potrošnje, reindustrijalizacija, podloga u proizvodnji i izvozu za povećan priliv evra. Smanjenje poreza na zarade, umesto zgražavanja nad svakim ko je sposoban da radi i zaradi. Finansijsko disciplinovanje države koja sada guši privredu tako što od nje kupuje robu i usluge, kasni sa plaćanjem mesecima, ali zato odmah naplati PDV.

Podržavate li poziv predsednika Tadića da se ispita bogatstvo „nepristojno bogatih ljudi“, kao i da se oni zajednici oduže izgradnjom „tajkunskog mosta“?

Slažem se da pravna država mora da funkcioniše, kao i sa tim da su za to odgovorni oni koji vlast vrše. Doduše, mislim da bi umesto apela, pomoglo da država počne da se ponaša onako kako traži od privrednika. Ako želi da više kompanija bude registrovano u zemlji, onda i sama treba da vrati u Srbiju kompanije čiji je suvlasnik. Zašto da sedište „Južnog toka Srbija“, a to je kompanija gde Srbija ima 49 odsto vlasništva, bude u Švajcarskoj, a ne u Srbiji. Neka Vlada vrati te kompanije ovde, pa će onda lakše ubediti i privatnike da to učine. Drugo, Vlada mora da promeni niz zakona, ekonomsku i kreditnu politiku, Zakon o deviznom poslovanju. Sve to gura kompanije van zemlje. Tamo su jeftiniji krediti, lakše se dobijaju, nema ovakvog nivoa obaveznih rezervi i rizika, lakše se posluje.

Hoćete li ići na Svetsko prvenstvo u Južnu Afriku?

Ne.

Dvodnevni sajam organizacija civilnog društva, u organizaciji Agencije za saradnju sa nevladinim organizacijama i evropsku harmonizaciju, otvoren je danas na Trgu Nikole Pašića. Sajam su otvorili Vensan Dežer, šef delegacije EU u Srbiji, i Danko Runić, direktor Agencije za saradnju sa NVO i evropsku harmonizaciju. Cilj ovogodišnjeg sajma OCD-a je promocija uloge nevladinih organizacija u procesu pristupanja Evropskoj uniji. Sajam je i prilika za uspostavljanje i unapređenje partnerstva između civilnog, poslovnog i javnog sektora.

– Sajam organizujemo da bismo Beograđanima pružili priliku da pre svega razbiju predrasude koje postoje o nevladinim organizacijama, pokažemo koje su to sve aktivnosti i projekti kojima se one bave i promovišemo saradnju lokalne samouprave sa njima. Nevladinim organizacijama u isto vreme omogućavamo da se međusobno upoznaju i učestvuju u zajedničkim projektima. Grad Beograd sa njima zapravo ne sarađuje, već ima partnerski odnos. Osim što izdvaja znatna sredstva za finansiranje projekata nevladnih organizacija na konkursima, one uzimaju sve veće učešće i u radu lokalnih samouprava, a to je od presudnog značaja za zajednički posao na kom su svi angažovani, a to je proces pristupanja Evropskoj uniji. Verujem da održavanjem ovakvih manifestacija tom procesu možemo značajno da doprinesemo – rekao je Danko Runić.

Vensan Dežer je podsetio da je Evropska komisija od 2000. godine dala više od 30 miliona evra za unapređivanje civilnog sektora u Srbiji. On je istakao i da građani ne treba da trpe politiku, već treba da učestvuju u oživljavanju i stvaranju zajedničkih evropskih vrednosti, a veoma važan zadatak nevladinih organizacija i civilnog sektora je da u ovom poslu angažuju građane.

U okviru izložbenog prostora na više od 60 štandova Beograđanima svoj rad predstavljaju brojne nevladine organizacije i fondacije. Na nekoliko štandova saradnju sa organizacijama civilnog društva promovišu i gradske opštine, kao i sekretarijati za zaštitu životne sredine, socijalnu zaštitu, kulturu i zdravstvo i Kancelarija za mlade. Osim prezentacija na izložbenom prostoru, u okviru pratećeg programa planirane su konferencije, okrugli stolovi i radionice u zgradi Gradske uprave na Trgu Nikole Pašića 6.

Sajam je otvoren od 10 do 18 časova.