ČEDOMIR JOVANOVIĆ: Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, nije loša situacija u zemlji, imajući u vidu ozbiljnost onih koji je vode, da ne raspravljamo o tako velikom zaduženju najsiromašnije evropske zemlje.

Možda bi imalo smisla mučiti ministra pitanjem kamatnihstopa na kredite koje država uzima, ili makar, odgovor na jednostavno pitanje – da li uopšte znate, gospodine Duliću, koliko u zbiru iznosi iznos kredita za ovih 13 garancija koje danas treba da odobrimo i na takav način omogućimo nesmetano funkcionisanje našeg privrednog sistema? Znate li, gospodine Duliću? Mislite da je uredu da predstavnik Vlade dođe u Parlament pred poslanike i da čak i ne zna koliki je zbir kredita koje danas treba da odobrimo u zemlji koja je prekršila sva pravila svojih javnih finansija, prevarila MMF, upravo zbog toga što nije mogla da poštuje politiku javnih finansija i kontrole svog zaduživanja?

Gospodine Duliću, vi ste ovde predstavnik Vlade koja sedam do 10 dana pre raspisivanja izbora, od parlamentarne većine koja se više nikada neće sastati, očekuje da odobri zaduženje u iznosu od 620 miliona evra, milijardu i 60 miliona dolara i 28 milijardi 252 miliona jena. Gospodine Duliću, nešto ispod dve milijarde evra.

Ovde pred sobom imam odgovor MMF na ekonomsku politiku naše Vlade. Gospodine Duliću, to je ona institucija kojoj pre svega dugujemo kakvu takvu finansijsku stabilnost u zemlji. To je ona institucija koja je društvu garantovala ozbiljnost koju nije mogla da pruži aktuelna vlast.

MMF je prekinuo svoj aranžman sa našom zemljom, povukao novac koji je garantovao monetarnu stabilnost, održivost našeg kursa, upravo zbog toga što nije bio spreman da dalje razume politiku vlasti koja misli da sa njom treba da prestane, prestankom mandata, treba da prestane i svaki normalan život u Srbiji.

Da li postoji jedna zemlja u Evropi koja se zaduživala ritmom i obimom zaduživanja naše Srbije? Ne postoji, gospodine Duliću. Da li postoji i jedna Vlada u Evropi koja svesno krši pravila koja je prethodno samo uspostavila? Tu mislim, recimo, na javni dug. Da li postoji jedna normalna stranka na planeti koja bi pristala da glasa za zaduženje od gotovo dve milijarde evra, uz neverovatne kamatne stope, a da ne postavi jednostavno pitanje odgovornosti?

Zašto vi socijalisti govorite o “Galenici”? Vi tu “Galeniku” vodite. Umesto poslanika u Skupštini, valjda bi trebali da govore poslovni rezultati te kompanije. Kakvi su oni? Manje ili više, onakvi kakvi su poslovni rezultati iz svih drugih javnih preduzeća, koja su u ime formiranja vladajuće koalicije transformisana u partijski plen.

Gde vam je, naše poštovane kolege iz SPS, doskorašnji direktor “Galenike”? Jer, Mrkonjić mene šalje u zatvor da se ne bi postavilo pitanje odgovornosti socijalista koji su zbog zatvora pobeli iz Srbije. Nasledili ste tu kompaniju sa plusom od 6,5 miliona evra 2008. godine, od kadra za koji je odgovorna DSS. Mislim da sam ja kritičniji prema DSS nego što ste vi ikada bili. Tadašnji direktor “Galenike” vam je ostavio plus od 6,5 miliona evra i dva pomoćnika. Posle dve godine, vi za sobom ostavljate rupu od 14 miliona evra, 800 potpuno neopravdano zaposlenih novih ljudi, za 50% povećan fond plata i da ne govorimo o svim onim drugim besmislicama koje su toliko vulgarne, da o njima ne treba uopšte javno diskutovati.

Ne može se Srbija strovaliti, a da niko za tako nešto ne bude odgovoran. Kao što se od istine nikad nije pobeglo od prošlosti, neće se pobeći ni u budućnosti.

Ova zaduživanja su katastrofalna, ne zbog toga što “JAT” tehnici nije potreban hangar i ne zbog toga što ne treba učiniti sve kako bi se spasila “Galenika”, ne mislim da ste za to vi odgovorni, i ne zbog toga što nije potrebna nova termocentrala, i ne zbog toga što nam nije potreban most na Savi, nego zbog toga što taj novac nestaje, zbog visoke cene koju plaćamo odbijajući da promenimo stare navike i staru politiku.

Tu je, gospodine Duliću, tema o kojoj možemo da razgovaramo. Zašto je naša građevinska industrija propala? Kakvi su efekti zakona koje smo usvajali? Da li znate i za jednu zemlju u kojoj građevinska industrija može normalno da se razvija, ako su privredne okolnosti i ambijenti, poslovna klima toliko pogrešni kao što su u Srbiji? U Srbiji bi i”Epl” propao i “Gugl” bi propao i “Mercedes” bi propao, to kažu privrednici, a ne političari.

Hajde da pokušamo da vidimo gde je rešenje za tešku ekonomsku situaciju u dva istovremena delovanja. Utvrđivanje odgovornosti i sankcionisanje za kriminalne rezultate u javnim finansijama i sa druge strane formulisanje nove politike. Šta nam ta nova politika nalaže? Poštovanje onoga što je neminovno i onoga od čega, koliko god to pokušavali da učinite, ne možete pobeći, ni kao jedna vladajuća koalicija, niti će bilo koja druga biti u stanju od toga da pobegne, privatizacija javnog sektora, transformacija javnog sektora, napuštanje politike populizma i demagogije, jer nije tačno da će struja biti besplatna. Ona je besplatna u političkim obećanjima. Ovde se vidi koliko je visoka njena cena.

Nije tačno da su putevi besplatni. Oni su veoma skupi i na njihovu cenu i visinu te cene, između ostalog, utiče i politikanstvo političara koji su odgovorni za činjenicu da smo raskinuli jedan poslovni projekat, a mislim na onu čuvenu koncesiju o auto-putu da četiri godine nismo ništa uradili, a da se sada zadužujemo pod neverovatnim uslovima u Azerbejdžanu, da bi u izbornoj kampanji izveli mašine i na takav način prevarili još jedanputa građane u Srbiji.

Treba napraviti razliku između ovih preduzeća i kompanija koje su žrtve neodgovorne politike. Naša obaveza je da sa tom politikom raskrstimo. Kakva je ekonomska slika Srbije? Užasna. To nije isključivo posledica ekonomske krize koja potresa svet. Indeksi na berzama su jači nego što su bili 2008. godine kada je kriza eksplodirala. To je podsticaj one politike koja je odbijala sugestije naše stranke, uveravajući Srbiju kako će nas kriza zaobići, pa će pozitivno, pošto nas zaobilazi, delovati na našu ekonomiju, da bi na kraju “Vol strit” ili bilo koja druga svetska berza u našem društvu bili predstavljeni kao krivci za javašluk, čist kriminal, političku neodgovornost i licemerje.

Ako ne možemo da utičemo na sposobnost Grčke u servisiranju sopstvenih dugova, na spremnost Evrope da se dogovara i rešava svoje unutrašnje probleme, moramo biti sposobni da utičemo na samo društvo i situaciju u kojoj se nalazi Srbija, u svim ovim situacijama u kojima apsolutno rešenje zavisi od naše spremnosti da tako nešto uradimo.

MMF je napustio Srbiju, povukao sredstva kojima je garantovao stabilnost, recimo, kursa dinara. Nije tačno da je politika koja nam je ovde servirana kroz ovo lakonsko očekivanje davanja apsolutne garancije jedina politika koja vodi do rešenja. Ne, povlačenje politike iz privrede, izbori, formiranje odgovorne vlasti, transformacija javnog sektora, privatizacija onih sistema koji treba da budu privatizovani, formiranje korporacije u onim sektorima u kojima želimo da sačuvamo uticaj države, pre svega elektroprivreda, i još jedanputa, jasna odgovornost za ono što je u ekonomiji Srbije urađeno.

Mi imamo, recimo Nacionalni savet za infrastrukturu. Kakvi su rezultati rada tog saveta? Da li je u tom savetu i jedan inženjer? Da li ima bilo koga ko je bio angažovan u privredi, makar privredno? To su anomalije o kojima govorima.

Ne treba ljudima govoriti neistinu. Ovi krediti se ne uzimaju da bi se očuvala njihova radna mesta. Ovi krediti se uzimaju da bi očuvale izborne platforme

do samog dana glasanja. Ko će vratiti ovo? Ona privreda koja nema pravo na podršku države, privatni sektor. Videli smo, u Galenici su se ljudi zapošljavali, a u Srbiji je rasla stopa nezaposlenosti. Realno, ona je preko 30%, ne 24. Gde su ostali ljudi bez posla? U privatnom sektoru, tamo gde se stvara gotovo 90% BDP Srbije. Ko se spasava ovim kreditima? Javni sektor. Onaj koji je akumulirao dugove u iznosu od 45% društvenog proizvoda Srbije i probio tu granicu. Neke procene su 51%. Onaj javni sektor koji je odgovoran za propadanje dinara, onaj javni sektor koji vi niste reformisali zbog toga što niste bili sposobni da vodite politiku koja je potreba našeg društva. U tom smislu ekonomska politika države se ni po čemu ne razlikuje od neke druge politike, ali u drugim politikama, recimo kosovskoj, postoje oni koji su zainteresovani da se taj problem reši u većoj meri od sposobnosti koje su na našoj strani, pa ga rešavaju, upravo onako kako smo i mi svojevremeno sugerisali.

Niste imali previše sluha za ono što su vam govorili 2010. godine kada se ovde vodila rasprava o odluci Međunarodnog suda pravde. Da li je tako koleginice Kolundžija? Mi smo jedina stranka koja je u parlamentu rekla – ne odbacujte tu odluku. Da li grešim kada kažem se upravo na odluku koju je ovaj parlament odbacio mi pozivamo kada navodimo ključni argument našeg diplomatskog uspeha u borbi za očuvanje KiM u Srbiji?

Kao što tada niste znali šta radite, ne znate ni danas. Kao što smo danas u pravu, bili smo u pravu i u prošlosti. Šta je redosled poteza koji je nužan? Pošto nema čak ni sagovornika, dozvolite da zaključimo da možda ova tema nije ni važna za Vladu.

Predlažem da se izjasnimo o zakonu gospodina Dulića, a o svim ovim drugim zakonima nema čak ni sagovornika koji bi odgovorio na pitanje recimo kamatne stope. Kolika je, gospodine Duliću, kamatna stopa za most na Savi? Kolika je kamatna stopa za kreditno zaduženje od Japanske države? Kakve su marže? Iz čega će se vratiti ti krediti. Šta ćemo sa EPS u kome je prosečna mašina stara 38 godina i koja funkcioniše zahvaljujući neverovatnom požrtvovanju i ličnoj sposobnosti ljudi koji su angažovani u tom sistemu, ali bez ikakve podrške i sistemskog pristupa same države. Mi čak nemamo ministarstvo za energetiku, a zadužujemo se samo po jednom projektu više od milijardu dolara. Ko će se baviti tim poslom? Isti oni koji se bave “Galenikom”, socijalisti. Hoćemo da promenimo nešto tu ili ćemo verovati da ovako može u nedogled, da će biti neke nove vlade koje će uzeti neki novi kredit. Neće. Nama su naši krediti otpisani pre 10 godina, dve trećine. Te kredite nam je ostavila politika koja je u svojoj suštini identična ovoj koja sada traži nove kredite, ona koja nije bila spremna da menja društvo, nego mu je povlađivala. Mi se po mnogim pitanjima ne slažemo, ali sam siguran da ovde niko u ovoj sali nije spreman da preuzme ličnu obavezu na osnovama na kojima se od nas očekuje podrška za obavezu koju će preuzeti naša država.

U narednih deset godina procenjuje se da nam neće stopa rasta preći više od 3% u proseku. Kako ćemo vratiti, recimo, kredit koji uzimamo sa 6,5% marže plus tromesečni euribor koji se kretao u poslednjih 12 meseci od 1 do 1,6. Pa, mi ćemo imati duplo veću kamatu od najmaštovitije procene rasta BDP u narednih deset godina.

Gde su danas oni koji su nas finansijski upropastili u prošlosti? Nema ih nigde. Oni su oslobođeni tereta koji je ostao na leđima građana Srbije. Ovakvim zaduživanjem se ne glasa za pomoć kompanijama koje treba da se razvijaju. Ovakvim zaduživanjem se direktno se osuđuje na ekonomsku propast naše društvo i građani koji su taoci politike koja im ni jednog trenutka nije ispostavila stvarni račun za ono što radi. Zbog ovog dana penzije će u Srbiji padati, dinar će biti slabiji, plate u javnom sektoru neće moći da se isplate, baš kao što je jasno da su ovoliki minusi u našoj privredi direktna posledica one tvrdoglave politike koju smo kritikovali pre tri, četiri godine kada smo tražili suštinske promene i reforme.

Od svega onog što se nalazi na dnevnom redu, mi osećamo jedinu obavezu u vezi sa predlogom zakona o potvrđivanju garancije koju Srbija daje Japanu. To je jedina garancija u kojoj je predviđen grejs period od 15 godina i u kojoj ne postoji kamatna stopa. Praktično je ona svedena na troškove administrativnog servisiranja kredita 0,6%. Sve drugo je za nas neprihvatljivo. Novi ljudi u EPS, novi ljudi u Galeniku, novi ljudi u JAT, novi ljudi u infrastrukturu Srbije, nova politika, odgovornost za štetu koja proizilazi iz stare, pa ćemo onda moći ozbiljno da razgovaramo.

Što se tiče građevinske industrije, gospodine Duliću, vi znate da su oni od početka bili kritični, neke vaše mere nisu bez efekta, da nije bilo Zakona o pomoći građevinskoj industriji u krizi verovatno ne bi imali ni te kompanije koje imamo, gde postoje očigledni problemi i dalje taj sistem ne može sam sebe da zatvori. Uzimaju se sredstva da bi se izmirile obaveze prema izvođačima, da bi se započeli neki novi projekti. Ne može, gospodine Duliću, da se gradi nešto u zemlji koja samu sebe ruši na svakom koraku. I to, mislim da je i vama vrlo dobro jasno.

Naravno poruka našoj javnosti, koliko god ona bila nezainteresovana za naše rasprave ovde, za politiku koja se na ovakav način plaća ona je odgovorna ne u meri u kojoj su odgovorni političari koji su je formulisali, ali svakako zbog toga što nije bila spremna da se te politike na jasan način distancira. Pred nama su izbori, neka na tim izborima ljudi razmisle o posledicama politike koja ne misli čak ni da treba da saopšti argumente o zaduživanju o gotovo dve milijarde evra po jednoj tački dnevnog reda.

Click here to view the embedded video.

NATAŠA MIĆIĆ: Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, svi smo ovde svesni da je najmanji problem usvojiti propise, istina propise koji se tiču i liberalizacije tržišta i uvođenje mogućnosti da postoji više prevoznika koji takođe daju veća ovlašćenja. Rekla bih, bolje odgovornosti direkciji i u pogledu licenci i u pogledu usvajanja podzakonskih akata, takođe se predviđa i nacionalni plan itd, itd. Sve to ne zvuči tako loše, ali ključni problem jeste i svi smo toga svesni, da se ovde zapravo radi o finansijama, odnosno, da je problem u nedovoljnom i neracionalnom ulaganjeu u infrastrukturu u opšte, a naročito u železničku.

Ovde se postavlja pitanje, zašto drumski saobraćaj ima privilegiju u odnosu na železnički, ne samo u odnosu na uložena sredstva nego da pogledamo i sadašnji ministar i prethodni ministari, uvek su se više bavili drumskim, valjda što je lakše napraviti put ili neki puteljak, ili presvući neku deonicu, nego što je to činiti za železnicu. Znači, nije samo to što pričamo o vozovima da su spori, da su zapušteni, ovde su veći problem šine. To je jasna stvar, to niko nije ni spomenuo taj problem, da je to zapravo najveći problem.

Rekla bih da železnice Srbije zapravo najvidljivije, najočiglednije oslikavaju stanje Srbije i to je ta i zaostalost i zanemarivanje i zapuštenost i to što nam vozovi idu 45 km na sat i to što nam kompozicije liče na dečje crteže, po tri, četiri vagona. Setite se kako je bilo nekad. Pre četvrt veka, kad sam ja koristila železnice Srbije, a verujem da danas ni jedan poslanik ne koristi, zamislite dokle smo stigli, do Užica se stizalo za dva i po sata. Danas moja ćerka, studentkinja kada putuje našim železnicama najmanje je potrebno tri i po sata, to je tim ekspresnim vozom. Taj najbolji, najsavremeniji, normalan voz za taj pravac je crnogorski voz. Pa se onda još neki pitaju zašto je Crna Gora ostvarila samostalnost. Možemo i o tome da pričamo.

Ovde se govori o Zakonu, o nezavisnom poslovanju železnice. Kako nezavinso poslovanje, kada su subvencije 160 miliona dinara, odnosno oko 16 milijardi evra i one pokrivaju te budžetske subvencije pokrivaju 54% svih radnih troškova Železnice Srbije, plus evropske donacije, plus sredstva iz NIP-a. Postavljam pitanja, od tih subvencija, od tih 16 milijardi evra, šta imaju građani u pogledu poboljšanja usluga, u pogledu boljeg prevoza? Nemaju ništa, znači oni učestvuju u visokim subvencijama u izdvajanju za njih, a za uzvrat ne dobijaju ništa.

Takođe bih spomenula, da nije problem ovde to što ni ministarstvo, ni Vlada nema dovoljno podataka ili nema dovoljno upustava i preporuka. Imate gospodo, dovoljno je pročitati recimo, i baš se pitam šta se uradilo sa uputstvom i preporukom koja je Svetska banka iz 2009. godine, a odnosi se bukvalno na železnicu, pa se kaže, jeste jedan od problema i prevelik broj zaposlenih. Moj kolega Đurić, je spomenuo kako slovačka železnica ima 25% zaposlenih u odnosu na naše železnice, a obezbeđuje šest puta veći prevoz putnika.

Ovde vas Svetska banka upozorava, da to, ne radi se samo o smanjenju broja zaposlenih, što je takođe neophodno, nego u smanjenju viška pruga i koncentraciji na one segmente mreže gde se ona obavlja najkorisnije. Šta ste uradili sa tim gospodo? Opet smo na temi šina. Tako da postoje, da se smanji neprofitabilni putnički saobraćaj. Šta ste uradili sa tim, to je iz 2009. godine a danas je septembar 2011. godine, šta je vaše ministarstvo preduzelo i koji su rezultati ostvareni, recimo u pogledu ovih upustava i preporuka ili vi imate neka bolja rešenja. Hvala na pažnji.

Click here to view the embedded video.

‘MARIJA BUGARČIĆ: Uvažena predsedavajuća, poštovani ministre, uvaženi članovi Vlade, poštovane koleginice i kolege, vi ste u razlozima za donošenje Zakona o železnici dali relativno logična i racionalna obrazloženja. Ovde je reč o veoma specifičnom zakonu koji se bavi usko-stručnim problemima, uređivanja i funkcionisanja železničkog saobraćaja, i to sve u skladu sa evropskim direktivama. To znači da imate ambiciju da u Srbiji liberalizujete železnički transport i da se izvrši napokon rekonstruisanje železnice, kao jedan od uslova za otvaranje tržišta u železničkom saobraćaju.

Međutim, treba napomenuti takođe da ceo ovaj proces kasni, i to čitav niz godina. Nastavlja se praksa da se značajni zakoni donose u poslednjem trenutku, pod pritiskom vremena, propisa i raznoraznih zahteva. Imali smo evropsku direktivu još iz 1991. godine, u kojoj su uspostavljeni osnovni okviri za funkcionisanje savremenog železničkog saobraćaja. Predvidela su se tada još otvaranja železničkog tržišta i stvaranje slobodnog pristupa infrastrukturi. Takođe je tada predviđena samostalnost železničkog menadžmenta, što sad baš nije slučaj u našem železničkom saobraćaju.

Takođe, osposobljavanje nacionalnog operatera za slobodnu tržišnu utakmicu. Da bi rešili sveobuhvatno stanje, ne možemo to uraditi preko noći, niti će ovaj zakon to do kraja regulisati. Železnica je, nažalost, godinama bila jedna vrsta socijalne kategorije za prevoz socijalno najugroženijeg sloja stanovništva, za prevoz najjeftinije robe, tj. za prevoz najjeftinijih tarifskih roba, odnosno onih za čiji se prevoz malo plaćalo.

Država je godinama unazad forsirala putnu infrastrukturu, dok je železničku infrastrukturu zanemarivala. U vašim nastupima, gospodine ministre, uvek smo čuli Koridor 10, Koridor 10, ali nikada niste pomenuli železnički Koridor 10 i to je ono što vam zameramo. To je zbog toga što se, verovatno izbori dobijaju na drumu a nikako na pruzi i ove reforme će dugo godina trajati. Čak u obrazloženju ovog zakona pište da je u drumove ulagano više nego u železnicu. Prethodnih godina, imamo jedan pokazatelj iz 2004. godine, gde je u železnicu uloženo deset puta manje nego u putnu infrastrukturu. Može li to da se ispravi ovim zakonom? Mi mislimo, naravno, da ne može da se ispravi to ovim zakonom, dok mi čekamo drugi idu napred i železnici daju apsolutnu prednost. U Evropi su drumovi zakrčeni, avio koridori su ispunjeni, saobraćaj prouzrokuje neverovatne gužve i ovi troškovi u Evropi se prate, gospodine ministre, iz godine u godinu i oni iznose negde oko 10% nacionalnog društvenog bruto proizvoda. U našoj zemlji se to i ne prati. Mi ne znamo koliko to iznosi. To je u Evropi oko 500 milijardi eura, a mi to ne znamo. Ovde uopšte niko ne prati tu situaciju kod nas.

Takođe, ovaj zakon je jedno a uslovi za njegovu primenu su nešto sasvim drugo. Suština je u tome da je železnički saobraćaj u Srbiji toliko istrošen, zastareo i za njegovu primenu i obnovu potrebne su više desetina godina sigurno, milijarde eura, koje ne znam odakle ćete da nađete. Samo za osposobljavanje železničkog Koridora 10 je potrebno preko 4,7 milijardi eura. Ne znam samo, pošto nam sledi i drugi talas ekonomske krize, da li imate neku viziju odakle ćemo naći taj novac? Zakon može da bude idealan, ali ovo ne rešava suštinsko pitanje sigurno.

Železnici Srbije i pored preduzetih mera, nalaze se na repu dešavanja i događaja, kada je reč o restrukturiranju, kao jednom od uslova za takmičenje za ovu tržišnu utakmicu. Poslednji smo u Evropi, poslednje železnice u Srbiji, koje više nisu javno preduzeće su naše železnice. Promenjena je samo pravna forma, ali suština se nije promenila tu uopšte. Nedovršavanjem Koridora 10, pričamo o železničkom Koridoru 10, ne o drumskom. Prednost će u prevozu dobiti Koridor 4, sasvim sigurno i to je Koridor kroz Rumuniju i Bugarsku, tek tada ćemo biti u ozbiljnom problemu.

Prema tome, nisu presudne važnosti zakona, pa ni ovaj zakon neće nešto mnogo poboljšati. Zakon može da bude bolji ili lošiji, uostalom svi zakoni u regionu o železnici su regulisani na manje-više isti način kao Predlog ovog našeg zakona. Pitanje je da li je realno moguće zakon realizovati u praksi i da li je moguće brzo i kvalitetno otvoriti tržište pod ravnopravnim uslovima, a to znači da nacionalni operater ne propadne a takođe da se otvori tržište a da naši ljudi ne ostanu bez posla u železnici.

Takođe, da li je moguće osposobiti našeg nacionalnog operatera za tržišnu utakmicu koja mu predstoji i da li je moguće da u kratkom vremenu naš nacionalni operater postane konkurentan, priznaćete oštroj konkurenciji koja nam predstoji sasvim sigurno? Da li je u narednom periodu takođe moguće da se ove dodatne milijarde eura za osposobljavanje našeg i koridora i svega ostalog, da li je moguće naći taj novac i odakle ćemo to platiti? Da li će država hteti i biti u stanju da ispuni zakonske obaveze koje ima prema železnici u finansijskom konsolidaciji, to je vrlo značajno pitanje za “Železnicu” Srbije? takođe, da li će “Železnica” realizacijom tržišne politike, uz odgovarajuću ulogu države biti sposobna da svoju egzistenciju sama ostvari na svom tržištu? Znamo da u Evropi svuda postoje donacije iz budžeta, ali naše su, priznaćete, prevelike. Kada će se uspostaviti normalni uslovi za to?

Zakon sam po sebi predstavlja samo potenciju, okvir za nešto što treba ispuniti u konkretnim aktivnostima svih aktera na našoj političkoj sceni. Ovaj ogroman sistem učinili bi da liči na sve normalne evropske železničke kompanije, a ne da ove namere samo ostanu mrtvo slovo na papiru. Do sada suštinskih promena nije bilo.

Postavila bih vam pitanje, gospodine ministre. Ovaj zakon je bio u Briselu, vaši saradnici su ga nosili, dobili ste zeleno svetlo od Brisela. Interesuje me, kada ste tražili da se ovo sve odvija u etapama, u fazama, tražili ste da u prvoj fazi to budu operateri na nacionalnom nivou, druga faza da budu na regionalnom i treća da bude sveobuhvatan pristup. Dokle je to stiglo? Da li ste dobili zeleno svetlo za to ili niste? To je nešto što poslanike LDP zanima. Hvala.

Liberalno demokratska partija je prva stranka koja je javno podržala ovu manifestaciju. Verovatno i neke druge stranke nemaju ništa protiv održavanja Parade ponosa, ali je evidentno da ne žele da se otvoreno izjasne i eksplicitno podrže Paradu.

Država mora da pokaže da ima snagu i da je jača od onih koji prete nasiljem. Zbog toga je obaveza svih državnih organa da pruži maksimalnu podršku i omogući nesmetano održavanje Parade ponosa jer je Srbija slobodna zemlja u kojoj svi građani imaju Ustavom zagarantovana prava da iskažu svoje mišljenje. To pravo niko ne može da im uskrati i zato tražimo od državnih organa da sankcioniše ekstremne nasilnike koji zastrašivanjem čine sve kako bi onemogućili održavanje Parad ponosa.

ČEDOMIR JOVANOVIĆ: Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, zanimljiva rasprava, veoma zanimljiva, a mislim da će na trenutke biti i smešna zbog toga što ste, gospodine Ugljanin, dovedeni u neverovatnu poziciju. Vi ne možete da budete sagovornik parlamenta na ovoj tački dnevnog reda. To se videlo, između ostalog, iz onog što ste rekli. Kakve vi veze imate sa ovom besmislicom koja je parlamentu prosleđena u junu, šest meseci pošto smo mi sugerisali da se ne prave ovako flagrantne greške i ne ugrožava i onako ugroženo tržište u Srbiji, a sve na štetu ljudi koji u ovoj zemlji žive?

Click here to view the embedded video.

Gospodine Ugljanin, vi možete da budete dobar sagovornik na temu recimo izmena zakona o finansiranju lokalnih samouprava kojim se ukida transfer opštinama. Veoma nas interesuje kako vi kao deo vladajuće koalicije možete da pristanete da se Novi Pazar finansira iz prihoda ostvarenih po osnovu poreza na zarade, kada 70% radno sposobnog stanovništva u Pazaru nema posao. Na toj temi možete da budete sagovornik. Možete da budete sagovornik na temu subvencija u agraru, jer su subvencije ukinute za brdsko-planinsko područje, ali na temi akcizne politike ne možete da budete naš sagovornik.

Hajde da krenemo od početka. Netačno je obrazloženje. Nikakve veze ovaj zakon nema sa ambicijom Srbije da uskladi akciznu politiku i svoje fiskalne poteze sa direktivama EU. Izmene ovog zakona su, kao i sve druge izmene, nažalost, posledica pritiska EU, koje se više stara o interesima građana Srbije od same Vlade ove zemlje, pa i vas kao njenog ministra. Niste vi, gospodine Ugljanin, došli u parlament zbog toga što građani Novog Pazara plaćaju neopravdano skupo benzin i dizel gorivo, nego ste ovde došli zato što se bili na tako nešto prinuđeni pritiskom iz Brisela. O čemu se radi? Radi se o favorizovanju “Gasproma” u Srbiji. U decembru su vam rekli da ovakav zakon ne može da prođe, da će on biti oboren u Briselu, zbog toga što je u suprotnosti ne sa evropskim direktivama nego sa SSP, koji smo potpisali i to je vrlo jasno. On krši Prelazni trgovinski sporazum za sprovođenje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju u članu 22. i članu 37.

Mi moramo da izaberemo da li ćemo u Mosku ili ćemo u Brisel. Pošto očigledno vi volite politiku “dobro jutro, čaršijo” na sve četiri strane, ovo je kraj toga i nije tačno da ovo ništa ne košta. Košta, koštaće i vaše glasače u Novom Pazaru, koštaće one poljoprivrednike koji su blokirali Srbiju sedam dana dok ih nije pobedio ministar poljoprivrede tako što je prihvatio sve njihove uslove. Mi na tako nešto ne mislimo da pristanemo, već naprotiv, želimo da vas kritikujemo i na takav način društvu na vreme pošaljemo poruku da razmišljaju svojom glavom kada na izbore izlaze.

Šta ste vi uradili? Vi ste u decembru odlučili da favorizujete NIS koja nije u vlasništvu Republike Srbije, nego je u vlasništvu Ruske Federacije, tako što ćete uvesti veće opterećenje kroz akcizne mere na sve druge proizvođače benzina i dizela, osim na NIS, na teritoriji čitave Srbije. Do čega je to dovelo? Dovelo je do različitih cena. Veštački je učinjeno skupljim svako drugo gorivo osim onog koje izlazi iz NIS. Kvalitetno je bilo skuplje tako što je veštački kroz akcize bilo dodatno opterećeno.

Evo ga predlog zakona koji smo mi prosledili u januaru predsednici parlamenta, posle šest meseci Vlada dolazi sa izmenama zakona, ali ne na ovaj način na koji smo mi tražili, tako što će smanjiti akcize na ona goriva koja su neopravdano učinjena skupljim, ne, ona podiže akcize i na ovo lošije gorivo.

O čijem to džepu Vlada tim merama udara? Po džepu građana, vaših birača u Novom Pazaru, 60% cene goriva na pumpi su poreska opterećenja PDV i akciza. Plaćamo najskuplju naftu i gas u Evropi, 500 dolara je hiljadu kubnih metara interventnog gasa koji mi plaćamo. Zašto plaćamo u interventnoj ceni? Zbog toga što nemamo završeno skladište gasa. Zašto nemamo završeno skladište gasa? Zbog toga što nije u interesu ruskog partnera da ga završi, jer je bolje da ga prodaje po 500 dolara, nego da ga prodaje po 370, koliko inače on nama nudi, dok Nemcima nudi za 150, a Hrvatima za 280. Eto vam problema.

Kako ćete pokrenuti privredu, kada imate tri puta skuplje energente nego što je to slučaj sa našom konkurencijom? Da li to tako mora da bude? Ne mora. Zašto ste odlučili da uzimate 110 miliona više neopravdano od građana Srbije, a da recimo ne uzmete te pare od NIS koja u Srbiji eksplatiše naftu i gas uz rudnu rentu od 3%, a u Rusiji je 60. U Rumuniji je pet puta veći. Šta treba da se desi, pa da vaša vlada počne da razmišlja o interesima ljudi koji žive u ovoj zemlji, a ne recimo onih koji su u Srbiju došli da bi zaradili ovde uz ekstra profite koje ne mogu da ostvare ni na jednom drugom tržištu? To su pitanja.

Hajde da vidimo kolika je recimo akciza u Rumuniji. Akciza u Rumuniji je 38 evro-centi, u Bugarskoj 36, u Makedoniji 37, u Španiji 40, u Crnoj Gori 45, ali zašto kod nas najviše, gospodine Ugljanin? Kod nas je 50 evro-centi. Zašto? U Austriji 48, u Hrvatskoj 44, u Sloveniji 40. Da li smo mi najbogatiji? Zašto to? Hajde to da povežemo sa nekim drugim merama vaše vlade. Ovo razumemo, pre svega, kao posledicu nedostatka drugih izvora sredstava i sa druge strane, velike obaveze koju Vlada ima prema društvu. Ako je to tako, ako se jedino na ovakav način država finansira, dajte onda neku strategiju, viziju, plan, kako ćemo te probleme rešavati u budućnosti.

Ne možete da dozvolite ako na ovakav način deremo kožu sa leđa ljudi koji žive u ovoj zemlji. Pa, ne možete da budete tako galantni zbog toga što tražite neki koalicioni konfor koji vam je potreban, pa plaćate podršku jedne stranke ili nekoliko stranaka, recimo, katastrofalnim konceptom decentralizacije. Na šta to liči?

Ovde ljudi trba da razumeju da država nema novca, osim ovog koji ostvaruje kroz ovako nenormalne prihode i poreska opterećenja a, sa druge strane, ta država koja nema novca pristaje na koncept decentralizacije koji ničim tu državu ne oslobađa obaveza, ali joj umanjuje ionako mizerne prihode koji su nedovoljni za njeno funkcionisanje.

Šta će biti sa Novim Pazarom kada se ukinu transferi iz Republike? Pa, naravno da se ukidaju, ali o tome ćemo da razgovaramo kada to dođe. Jasno je, i hiljadu evra za akciju, ali to više tako ne može da funkcioniše.

Dakle, gospodine Ugljanin, hajde lepo da razgovaramo o ovom zakonu. Ko će da odgovara? Ko će da odgovara za štetu koju su pretrpeli građani Srbije? Šest meseci su oni plaćali neopravdano visoku akciznu stopu na goriva koja su kvalitetnija. Sada se na nivo kvalitetnog goriva diže nekvalitetno. Što ne pustite tržište da tržište formira jasne kriterijume i onda na tim kriterijumima počnemo da vodimo tu vrstu fiskalne politike?

Gde su nam nadležni ministri? Nemamo ministra finansija, nemamo ga više i u Vladi, nemamo premijera. Premijer je ovde bio u petak. Znači, imao je vremena za srpski parlament preduzeća, ali za srpske poslanike nema vremena, za nas tada nije imao vremena i nema danas. Ko će da odgovori na ovo?

Šta je ono što treba da uvažite? Prvo morate da definišete metodologijom kojom će se vratiti sredstva ljudima kojima su oduzeta. Pa, ovakvom politikom direktno sebe sputavate u ambicijama koje pri tom ističite. Ako želimo da imamo efikasnu ekonomiju moramo je rasteretiti, a ne gušiti je ovim merama.

Pogledajte obrazloženje u kome se navodi razlog za donošenje zakona. Osnovni razlog za donošenje ovog zakona odnosno cilj koji se zakonom želi postići je usaglašavanje odredaba koje se odnose na oporezivanje akciza derivata nafte sa standardima EU. Kada smo saznali za te standarde? Da li je neko rekao u parlamentu da ti standardi postoje kada je usvojen zakon u decembru mesecu? To smo uradili mi. Koliko košta ovo društvo ta naknadna pamet od Kosova preko Haga, privatizacije NIS, besplatnih akcija, ovoga sada što radite i onog što radite sa Zakonom o finansiranju stranaka, Zakonom o izboru poslanika? Hajde jednom da se saslušamo pre nego što se donesu neke odluke.

Ceo dan u parlamentu gledamo šta ćemo sa zakonom koji nam je Vlada poslala, sa zakonom o finansiranju stranaka, zakonom koji stranku obavezuje da od banaka uzme 150 jemstava u izbornoj kampanji, što je nemoguće uz sve druge probleme o kojima smo juče govorili.

Naravno, ne možemo da podržimo ovaj zakon, reći ću vam i zbog čega. Umesto da spustite akcize, vi ste akcize podigli. Benzin će biti skuplji za 4,5 dinara, otići će na 49, dizel na 37 dinara, on je najnekvalitetniji. Umesto da ih spuštate, vi ste ih podigli. Ne možemo ovo da podržimo. Svako ko sedne u automobil i ode na benzinsku pumpu treba da bude svestan činjenice da finansira nesposobnu vlast. Sa takvom praksom jednom mora da se prekine u Srbiji. Neko treba da odgovara za ovo, treba da odgovara za onu vrstu besmislice koja nas je dovela do prepiske sa Briselom u kojoj pitamo Brisel ono što je unapred savršeno jasno – da li se ovim krše norme slobodnog tržišta ili ne. Naravno da se krše. Ako se prekrše, ko za to odgovara? U Srbiji niko. To je ono što nam se ne dopada.

Ideja da se na ovaj način menja zakon je dodatno za nas neprihvatljiva zbog toga što smo mi kroz Predlog zakona o izmenama Zakona o akcizama potpuno definisali drugačiju proceduru. Mislimo da je ono u vašem interesu, ne zato što ćete za ovo da glasate, jer je to koalicioni red. Unutar svoje koalicije uspostavite neke odnose koji neće na kraju dovesti društvo do činjenice da je vladajuća koalicija vodila koalicionu politiku tako da je samu sebe uništila, jer ovo više niko ne može da podrži, a to nije naš interes. Naš interes, ako govorimo o LDP, je stabilna politička scena u Sandžaku. Ona ne može da bude stabilna ukoliko su tamo ugroženi životni interesi ljudi, a ugroženi su svakog dana, pa i ovim zakonom. Ta sirotinja po Sandžaku plaća će sada skuplje i benzin i dizel, a to ne mora da bude tako. Definitivno ona nema više novca nego Austrijanci ili Nemci, a veća su opterećenja nego u Austriji i Nemačkoj. Zbog toga nema podrške za zakon. Ne znam čime su vas zadužili pa ste pristali da sednete tu i istrpite naših 20 minuta plus 13 kritike, a potom odete dalje u skladu sa svojim obavezama.

Još jednom bih da pročitam strukturu cene goriva i na takav način sam uveren presudno da kompromitujem ovu inicijativu kao potpuno neprihvatljivu. Akcize u Rumuniji su 0,38, u Bugarskoj 0,36, u Makedoniji 0,37, u Španiji 0,42, u Sloveniji 0,41, u Crnoj Gori 0,45, u Mađarskoj 0,45, u Hrvatskoj 0,44, u Austriji 0,48, u Srbiji 0,51. Tri puta je veća prosečna plata u Sloveniji nego u Srbiji, ali znatno je jeftinije gorivo. Tamo su manja opterećenja i zahvatanja države. Zbog toga ovo ne podržavamo, a biće prilike da razgovaramo o NIS, o vrlo lošim efektima privatizaciji NIS, činjenici da ne možemo iz toga da izađemo, konfuziji i o direktnom konfliktu sporazuma koje smo pravili i sa Briselom i sa Moskvom.

PREDSEDNIK: Ministar Ugljanin ima reč. Izvolite.

SULEJMAN UGLJANIN: Pažljivo sam vas saslušao. Ima jedna narodna izreka: “Ne možemo da imamo i jare i pare”. Jedan od ključnih ciljeva akcizne politike je zaštita domaćeg tržišta. Tada kada je doneta ta odluka vezano za te nekvalitetne derivate nafte, urađeno je sa ciljem zaštite domaćeg tržišta, međutim, nas ne tera niko da ovo radimo. Mi smo kao Vlada dužni da izvršimo harmonizaciju naše akcizne politike sa EU. To je prva stvar.

Druga stvar, poređenja vaša koja ste dali za susedne zemlje, mogu da vam dam jedan primer. Kada je bilo gorivo u bivšoj Jugoslaviji jedna marka, u Turskoj je bilo dve marke, ali zato Turci prave 2.000 kilometara puta godišnje.

Sledeća stvar, sredstva povećanja na koje se odnosi mislim da možete da pričate da vi kao poslanici političke stranke možete da utičete na to gde će biti usmerena sredstva. Ova sredstva se odnose na saniranje izvesnih problema u penzionom fondu, dečijoj zaštiti i drugim korisnicima te pomoći. Znači, što se tiče akcizne politike, inicijativa je vaša da utičete svakako. Pažljivo ćemo saslušati vaš predlog. Tu sam da čujem i da prenesem Vladi vaš predlog. Uglavnom, Vlada nije pokrenula ovaj postupak zbog ucena nego zato što je sama odgovorna i dužna je da usaglasi akciznu politiku sa EU.

PREDSEDNIK: Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović.

ČEDOMIR JOVANOVIĆ: Gospodine Ugljanin, ako očekujete da se složimo sa idejom da 110 miliona evra, koje je Vlada uzela od građana Srbije u prethodnih šest meseci, potrošite bez rebalansa, nećemo se složiti. Znači, rebalans budžeta pa 110 miliona evra u budžet. Onda ne možete da kažete poljoprivrednicima da nema para a da ovde 110 miliona evra zaradite mimo budžeta potpuno ne planirano, jer to nije bio projektovani prihod kada je budžet usvajan. Nema ga u budžetu.

Druga stvar, nisu putevi u Turskoj pravljeni zbog cene goriva, u to budite sigurni. Ovde se putevi ne prave tako što se finansiraju iz ovih prihoda, u Srbiji se putevi prave, kao što ste videli, od kredita Svetske banke.

Pre nego što počnemo te puteve da pravimo moramo projekte da napravimo, a pre nego što ih napravimo moramo da imamo putnu privredu koju nemamo. Dakle, ovim se ne investira u puteve, nego se ovim vrlo jasno štiti monopol jedne kompanije, mislimo na NIS, na NIS Gasprom, koji je zasnovan na pravu koje je ova država dala kroz državni sporazum sa Rusijom. Na pravu, na povlašćenom fiskalnom položaju.

Ako govorimo o domaćem tržištu, onda ono ne postoji, gospodine Ugljanin. NIS nije domaća kompanija. NIS je kompanija ruske države u kojoj i mi imamo deo svojih akcija i to je privatna kompanija, sa stanovišta interesa građana Srbije, ne njihova, nije javno preduzeće ove države. Ona vodi svoju ekonomsku politiku – zadužuje se, investira, ostvaruje prihode. To nema nikakve veze sa građanima Srbije.

Činjenica je da ste ovo morali da uradite, jer Evropska komisija vodi računa o šteti koju trpe oni koji su žrtve ekonomske diskriminacije, a to su bile kompanije koje nisu imale isti položaj kao i Gasprom u Srbiji. Pre svega, to je razlog ovih izmena, a ne naknadna želja da se harmonizuju odnosi sa EU, jer ovo nije nešto tako. Ako hoćete da ih harmonizujete, spustite akcize na onaj nivo na kojem su u Evropi i u skladu sa platama u Srbiji.

(Predsednik: Vreme.)

Ako pogledate odnos dve marke, jednu marku i činjenicu da je ovde u Srbiji plata bila pola marke, u Turskoj, a svakako nije, onda je jasno koliko su ovde veća opterećenja nego bilo gde drugde.

(Predsednik: Vreme.)

Ako govorimo o finansiranju puteva, to može da bude tema za neku drugu priliku, ali ovo nema veze sa tim.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, gospođo ministar, mislim da bi bilo daleko bolje, s obzirom da se radi o ekonomskim zakonima, odnosno zakonima iz ekonomske oblasti, da ste nam dostavili više podataka, analiza. Verovatno svaka firma, svako preduzeće koje konkuriše za kredit pri Fondu za razvoj dostavi neke izveštaje, analize, planove, bizniz planove, a mi ovde usvajamo zakon, a vi ste nam pročitali malo nekih statističkih podataka. Svaki kućni savet kada donosi neke ekonomske odluke raspravlja i stavi na papir neke argumente, ekonomske pokazatelje. Ne moraju to da budu grafikoni i pitice, ali molim vas da ubuduće kada raspravljamo, zato što je veoma važno za ovu zemlju da dobijemo i adekvatne podatke da bi ta ekonomija zaista mogla da se razvija.

Drugo, htela bih da pitam da li je ministar Dinkić, u Vladi, koji nije prisutan danas, a ovu su zakoni iz nadležnosti njegovog ministarstva i da vas podsetim, nije bio prisutan ni prošli put, pošto sam, sećam se, sa vama polemisala oko ovih zakona. Ne znam, šta je to preče svaki put, da čak ne može da dođe u Parlament? Ne može da obavi raspravu o nekim zakonima, ne može da dođe jedan dan. Pet sati ovde traje rasprava. Šta je toliko preče od toga da odbrani zakone u Parlamentu?

Pošto ste i vi u Vladi, znatiželjna sam, a i korisno je da čujemo da li je neko u Vladi imao primedbe na predloge ovih zakona? Možda ste imali bolje predloge, pa su vam u Vladi upropastili, ili sad ovako usvajamo zakone. Ovde su poslanici poniženi, imaju blanko ostavke, osim poslaničke grupe LDP koja to nema, a u Vladi ministri imaju blanko podrške i onda kakve zakone donosimo, plus ovako bez ikakve argumentacije, bez ikakvih podataka. Tu nam pročitate neku statistiku, demokratsko zapošljavanje… Ozbiljni su problemi i svi to znamo.

Hajde da pričamo šta je zajedničko, pošto ste i vi o tome počeli, ovim zakonima, osim što su iz oblasti ekonomije, za koje je nadležno Ministarstvo ekonomije, regionalnog razvoja, čiji je ministar Mlađan Dinkić, koji je ponovo odsutan u Parlamentu.

Prvo, ovde se ne radi o celovitim predlozima, nego su sve to izmene i dopune koje smo radili prošle godine, sva četiri zakona, što govori o kvalitetu tih zakona koje smo usvajali prošle godine, odnosno o njihovom veku, kratkom veku ili još bolje, kratkom dahu.

Sva četiri zakona, i zapošljavanje i rast razvoja i izvoz su goruće teme, ono što najviše interesuje ove građane. Gde god odem u Srbiji, oni svi kažu da je glavni problem nezaposlenost, nerazvijenost područja, rast razvoja, ali interesantno je da čak pominju i turizam i uvek kao neki izlaz, neku mogućnost, neku šansu vide u tom turizmu. Neko im je dao lažnu nadu da se bez infrastrukture, posebno turističke infrastrukture, može razvijati turizam.

Sada smo slušali Bajrama kako kaže – evo, a moja Golija tamo, ja sam iz Sandžaka, gde god odete nema veze, Negotin, Vranje, Priboj, svi imaju.

Ljudima su ostali goli životi i gola priroda. Kako da razvijamo turizam bez infrastrukture, osim da naša turistička ponuda bude da prevoz i turistička infrastruktura predstavljaju infrastrukturu, pa da još to strancima debelo naplatimo, pa da se vratimo na ono što Dobrica Ćosić kaže, nazadnost je naša prednost. Valja se vrtimo oko toga, ne znam šta drugo.

Šta je još zajedničko u ovim zakonima? Izmene nisu suštinske, one su samo sporedne, marketinške i donekle, naročito u ovom Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o turizmu jesu da se otklanjaju neki nedostaci. Sva četiri predloga nude mnogo manje odgovora, a otvaraju mnogo više pitanja, a teme su veoma važne.

Sada bih se zadržala na prvom Predlogu zakona, izmene i dopune Zakona o turizmu koji smo prošle godine usvojili. Razumljivo i opravdano je da kažete da je razlog za ove izmene i dopune da su se pojavili neki nedostaci u praksi. Drugo, usvojen je Zakon o prekršajima, pa Zakon o potrošačima. To su dve odredbe koje je bilo potrebno promeniti u ovom Zakonu o turizmu, ali razumela bih da se radi o nekoliko odredbi, o 10 recimo, ali 67 odredbi izmena i dopuna Zakona koji smo usvojili prošle godine, znači više od pola, zato što isto nije bilo rasprave, nismo dobili neke posebne analize, podatke, tada bismo usvojili kvalitetniji zakon.

U tim silnim propustima, počev od načela, propustili ste da u prethodnom zakonu da navedete da se pozovete na etički kodeks UN. Zaboravili smo da smo deo sveta. U kojim smo mi to silnim međunarodnim organizacijama, pa nam se sada eto omaklo, zaboravili smo da smo članice UN?

Zatim pojmovi, morali ste ponovo da definišete pojmove, da turistička agencija može, pored privrednih društava i privrednih preduzetnika da tu delatnost mogu obavljati i pravna lica, to ste ispustili. Ispustili ste da ugostiteljsku delatnost mogu obavljati i fizička lica. To nisu sitne greške.

Pazite ovo – naš turizam. Lepa je naša zemlja, zaista, ali sa druge strane moramo biti svesni da nemamo more, nemamo Diznilend, nemamo golf terene, nemamo Ajfelovu kulu, nego imamo planine lepe, jezera, livade, skijališta neka, banje. U toj maloj listi te naše turističke ponude ispustili ste seoski turizam. U prethodnom zakonu vi ste ispustili seosko-turističko domaćinstvo i ugostiteljski objekat za smeštaj u domaćoj radinosti.

Isto tako je propušteno da organizator putovanja može da obavlja poslove organizovanja i realizovanja putovanja učenika i studenata radi učenja stranog jezika i stručnog usavršavanja, ali i radi obavljanja privremenih i povremenih poslova. Ne razumem kako je mogla jedna takva stavka da bude ispuštena u prethodnom zakonu?

Pošto ima puno zakona a malo vremena, reći ću vam da ste tu svašta napravili, 67 odredbi za godinu dana. To je neverovatno. To je zaista ponižavajuće i prema narodnim poslanicima. Kakav je to odnos? Nemojte da dolazite više dok ne pripremite zakone i dok ne pripremite materijale o kojima možemo kvalitetnije da diskutujemo.

U Registru turizma zaboravili ste, ovako stoji – prethodnim zakonskim rešenjem izostavljena je da se predvidi evidencija podataka o turističkim organizacijama, upravljačima turističkih prostora i turističkim animatorima. Kako je to moglo da se izostavi? Izostavili ste uopšte turističke animatore i za dobijanja licenci. Napisali ste i ovo – proširuju se ovlašćenja turističkim inspektorima da mogu vršiti proveru istinitosti kategorizacije ugostiteljskih objekata.

Pitam vas, pošto ste to propustili, a zakon je na snazi godinu i nešto, ko je onda vršio proveru te kategorizacije i ko snosi štetu za loše primenjive i neprimenjive zakone? Raduje me da ste to ispravili, valjda će sada biti bolje. Deluje mi da je to sada potpunije, kvalitetnije, da je sveobuhvatnije, da će biti manje problema u primeni, ali poručite ministru Dinkiću da je za prethodni Zakon o turizmu dobio čistu jedinicu zato što je sada podneo 67 izmena i dopuna, a isto tako je to dobila i poslanička većina, što je još tužnije. Mogli ste vi da predložite, ministar bi prihvatio vaše predloge, ali šta ćemo pa nemamo dovoljno i sami se snalazimo.

Pričaću sada malo o Fondu za razvoj. Prošle godine smo govorili o tome da je potrebno da se napravi razvojna banka a ne taj Fond za razvoj. Taj Fond za razvoj je umesto NIP. Navedite mi koje je to opšte dobro, koji je to rezultat NIP, nešto što je za celu zemlju dobro? Pošto nemate posla, došli ste ovde da predstavljate Dinkića. Znači, razvojna banka u kojoj bi bili grupisani i depoziti privredni privrednika, ali sredstva iz prepristupnih fondova, donacija. Zar to nije ekonomski zdravije? To bi bilo i transparentnije. Osnovna zamerka ovom Fondu za razvoj je netransparentnost.

Fond za razvoj podnosi izveštaj četiri puta godišnje Ministarstvu ekonomije, gospodinu Dinkiću, a on je i predsednik Upravnog odbora. To sada izmešta u Niš, mada ne znam šta time dobijate. Hoćete da kažete da se iz tog regiona, iz Niša, nisu razvijala mala i srednja preduzeća ili uopšte privreda zato što je Beograd daleko, zato što je Fond za razvoj tri sata od Niša?

Gospođo Kalanović, izostavili ste to da kažete, niste samo izmestili sedište, nego vi u predlogu ovih izmena i dopuna Zakona predviđate da ćete otvarati filijale. Ovo nije dovoljna administracija, povećavate administraciju, a ovamo pričate o giljotinama, propis smanjenje birokratije. Verovatno ćete zapošljavati vaše kadrove. Baš ću da vidim ko će da bude u tim filijalama i u tim sedištima.

Da ne govorim o tome da ste u Fondu za razvoj imali malverzacije, devet ljudi vam je uhapšeno iz Fonda i sada ćete da pravite filijale. Ko će to da kontroliše? Sve Dinkić – kao predsednik Upravnog odbora, kao ministar ekonomije, kao potpredsednik Vlade. To je stvarno neozbiljno.

Evo kako radi taj Fond. Molim vas da mi odgovorite. Gospođo Kalanović, vidim da se više uzrujavam ja nego vi kao neko ko prima kritike nego kao neko ko ih iznosi. Pa i to je tužno. Molim vas da mi objasnite za Bor, pošto su bili izbori u junu u Boru. Krajem aprila dali ste jedan projekat, 120 miliona je Bor dobio. Dana 17. juna 66 projekata je Fond za razvoj dao, 122.350.000 dinara da bi se zadržalo 70 starih i oko 230 nešto otvorilo novih radnih mesta, što znači 300 i nešto ljudi puta po još dva-tri člana domaćinstva, 1000 glasova. Kako to da nekoliko dana pred izbore Boru se odobri 66 projekata.

Zato što sam gledala sednicu upravnog odbora, gledala sam to i prosto upada u oči 66 projekata, u jednom danu baš za Bor, a baš kampanja. Da li to nije kupovina glasova? Da li to vi našim parama, svih nas i poslanika i građana, kupujete glasove za vašu partiju? Da li je to u redu, gospođo Kalanović? Ne znam kako da vas pitam. I posle kako se finansiraju stranke? Eto kako se finansiraju. Evo ovima iz transparentnosti Srbije i svima neka čuju kako se finansiraju stranke.

Trebalo bi Fond za razvoj, ne da podnosi izveštaj, znači samo ministar Dinkić kao predsednik upravnog odbora sebi kao ministru, nego bi to direktno trebalo da bude podređeno DRI. Mislim da bi DRI trebalo neprekidno da vrši uvid u nadzor poslovanja Fonda za razvoj, zato što nisam sigurna, a prošle godine sam vam govorila o revizorskom izveštaju jedne institucije, to se zvalo BDO-BS Eksel, koje se uzdržalo od mišljenja, koji je bio negativan i koji je silne nedostatke našao, i neslaganje, nepostojanje komisionih ugovora, a to im je osnovni način poslovanja i neslaganje u aktivi i pasivi, i svašta nešto. Sada vidim da ste promenili revizorsku kuću. Od trideset revizorskih kuća je sada druga “Diloit”, mada, čitala sam i taj izveštaj i ti ljudi imaju zamerke i uzdržani su od mišljenja. Zadržavaju se na to, da se oni baziraju na vašem internom izveštaju. Oni isto kažu da nisu primenjeni finansijski instrumenti, priznanje i odmeravanje, obelodanjivanje, da vam postoji neslaganje aktive i pasive po komisionim poslovima.

Znate li šta je još interesantno? Molim vas, da mi to objasnite, to me strašno interesuje. Fond za razvoj je imao obavezu po Zakonu o porezu na dobit da se oslobodi plaćanja poreza na dobit. Znači, on ne plaća porez na dobit. Znači, raspolažete indirektno budžetskim sredstvima, parama svih građana. Vi odlučujete kako ćete da investirate, kome ćete da pomognete. Za to još uzimate i kamate i, pritom, ne plaćate porez na dobit.

Trebalo je da tražite saglasnost Ministarstva da budete oslobođeni od tog poreza. Vi to niste uradili, nego ste zatražili, ali niste dobili. Imate neku dozvolu iz 1994. godine koju vam je dao Slobodan Milošević i bazirate se na toj dozvoli, na tom oslobođenju poreza od dobiti i dan danas tako funkcionišete. Tražili ste oslobođenje, ali niste dobili.

Mislim, vi u Vladi ne možete, a kako neko drugi može, recimo, šta treba da rade ostali građani kada jedan fond za razvoj ne može, zaboga, da dobije tu dozvolu za oslobođenje poreza na dobit? Zato što verovatno, ne znam, nemam dovoljno podataka, ali verovatno da nije u redu što ste oslobođeni poreza na dobit tj. taj fond za razvoj.

Sada bih nešto ukratko rekla o agenciji za osiguranje. Finansiranje izvoza se izmešta. Vi kažete da to jeste dekoncentracija. Nema veze ni sa regionalnim razvojem, ni sa decentralizacijom, apsolutno nikakve veze. To je samo još jedno zamajavanje. Otvarate ponovo nove filijale i šta sad? Sedišta će biti u Užicu, ali zato ćete otvarati filijale? Ništa, mala pažnja prema Užičanima za loš Zakon o regionalnom razvoju, ali ništa mnogo nisu dobili sa tim.

Postoji argument, Užice je jedan od retkih gradova, a malo je takvih gradova koji imaju suficit u izvozu. Sami ste rekli da je to 13% od ukupnog izvoza, je li tako? Hajde da čovek kaže – kada ste izmestili tamo tu agenciju, pravićete filijale, a to je posebna priča, ali mi stvarno nije jasno za Kragujevac. Po kom kriterijumu je on, hajde da kažem ovo za Užice, ali kako Kragujevac? Na primer, mene ne bi začudilo da je Zaječar, da je Bor, da je Rača, ili sve jedno, ali kako baš Kragujevac? Koji je argument? Zato što je stopa nezaposlenosti 16,6%? Kragujevac nema mnogo ni neku višu, a ni mnogo nižu. Ne znam zašto nije Zrenjanin? Prosto, interesuje me, jer nemamo nikakve izveštaje. Imamo dve rečenice – izmešta se u Kragujevac i ništa više. A, što je nezaposlenost na visokom nivou, nikom ništa. To je neverovatno.

Za ovaj, gotovo, ostalo mi je samo još jedan minut, htela bih samo još da kažem za ovo zapošljavanje. Prosto, jesu važna strana ulaganja, ali je mnogo važnije osloboditi poslodavce za nova radna mesta. Znači, dati im neke olakšice. LDP je predlagao jedan ekonomski program koji smo izneli, a nismo dobili odgovor ni od ministra, a ni od vas. To je način.

Drugi način je, takođe, ulaganje u obrazovanje. Zašto ne napravite neki takav predlog? Zašto ne sednete sa Žarkom Obradovićem i da vidimo za prekvalifikaciju i dokvalifikaciju? Nemačka je kao prvu meru krize koju je uradila, to je prva mera, uložila 12 milijardi evra u obrazovanje. Ne da se podele plate prosvetnim radnicima. Nakon dva meseca je uložila još 12 milijardi evra. Uloženo je 24 milijardi evra u obrazovanje. EU je donela direktivu da do 2020. godine podigne stepen visoko obrazovanih na 40%. Mi se nalazimo na 7% i izmeštamo nacionalnu službu u Kragujevac. Valjda ovaj vaš Vladimir Ilić više nije direktor. Dobro, sada čovek ne mora da putuje u Kragujevac i da se seli. Ali, šta dobijamo sa tim, osim što će nekoliko radnih mesta u Kragujevcu da se otvore? Postoje službe za zapošljavanje i postoje filijale. Mislim ništa. Zašto ne izmestimo MUP u Valjevo i bivšeg ministra policije, mogli bi, nije loš predlog?

Prosto, sve je jako neozbiljno. U načelu podržavamo ove izmene i dopune zakona o turizmu, a o fondu nikako. Samo da kažem još nešto, fond za razvoj, kada smo kod Evrope, napisali ste da nije primenjivo uopšte usaglašavanje sa SSP, sa normama EU, nije primenjivo jer ne postoje propisi u Evropi koji imaju takvo neko kvazi čudo kao što je taj fond za razvoj. Naravno da nije promenjiv. Mislim da i mi moramo da se promenimo. Nije Evropa samo pristup evropskim fondovima i nije to samo novac, nego su to i standardi, pre svega. Hvala vam.

PREDSEDAVAJUĆA: Dvadeset minuta, zahvaljujem.

Reč ima ministarka Verica Kalanović.

VERICA KALANOVIĆ: Poštovana poslanice, naravno da mogu taksativno da vam odgovorim na sva pitanja koja ste postavili. Prosto, branim zakone iz ekonomske oblasti koji nemaju nikakve veze ni sa personalnim, ni sa partijskim, ni sa institucionalnim bilo kakvim vezama sa onim ko predlaže zakon, sa institucijama na koje se odnosi, sa novcem koji se plasira, sa ovim o čemu vi pričate.

Zadržaću se na dva odgovora. Prvi je vezan za Fond za razvoj, oko koga postoji neverovatna mistika u vašoj poslaničkoj grupi. Prosto, da ste jedanput otvorili sajt Fonda za razvoj i detaljno pročitali sve što u njemu piše, videli biste da je ministar za ekonomiju i regionalni razvoj, samo predsednik upravnog odbora u kome pored njega sede još pet članova iz Ministarstva finansija, Ministarstva rada i socijalne politike, Ministarstva infrastrukture, Ministarstva trgovine i usluga i ministra bez portfelja za održivi ekonomski razvoj.

Odobravanje kredita privrednim subjektima prolazi dva stepena, pre nego što dođe na sednice upravnog odbora. To znači detaljno sagledavanje i ocenjivanje od strane menadžmenta Fonda za razvoj. Iza toga komisije, koje takođe, svaki predmet razmatra i ako bilo kakvu nejasnoću ima po pitanju dodele tog kredita, traži dodatna objašnjenja od službi koje rade taj posao.

U Fondu za razvoj sede ljudi profesionalci kojih nema niti iz partije kojoj pripada, niti iz partije posebno, gde se i ne razgovara o politici, što potvrđuju svi oni koji su korisnici Fonda, a to su privrednici.

Pozivam vas da zajedno sa ministrom ekonomije učestvujete u nekoj tribini sa privrednicima i čujete, da oni zbog kojih je osnovan fond, kažu i u vašem prisustvu kakva su njihova iskustva i kakve su usluge koje Fond za razvoj pruža njima.

Prisustvovala sam jednom velikom broju tih tribina i gotovo da nisam čula primedbu na rad Fonda za razvoj, sem primedbe da u Srbiji nema dovoljno novca koji su plasmani Fonda za razvoj koji bi obezbedio sve potrebe malih i srednjih preduzeća i korisnika Fonda za ono za šta oni plasiraju novac, a to su najčešće investicije i trajna obrtna sredstva.

Vaša veza sa izborima u Boru i odobravanjem kredita mislim da nije primerena, a ako malo pogledamo matematiku, vi kažete 66 kredita je odobreno sa 122 miliona. Da budem iskrena, ne znam koliko je kredita odobreno u Boru, ali da vas podsetim o čemu se radi. Pre dve godine Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj je pokrenulo program “start-ap” kredita jer je Srbiji potrebna nova krv. Potrebna su nova mala i srednja preduzeća i ima divnih primera, vama je blizu, vi ste, koliko znam, iz Užica i blizu vam je Arilje, pa pogledajte, iz “start-ap” kredita je otvorena porodična firma koja danas zapošljava 33 radnika i bavi se proizvodnjom tekstila.

Znači, “start-ap” krediti su oni krediti koji se opredeljuju početnicima, uz određene garancije, za otvaranje novih preduzeća. Ti krediti su maksimalno 30 hiljada evra, a ako podelite ova dva broja, videćete da su u Boru ti krediti od kojih su svi “start-ap” u proseku u vrednosti po dva miliona dinara.

Na našu sreću, u Srbiji se pojavio veliki broj uglavnom mladih ljudi koji su pokazali ne samo interesovanje, nego veliki entuzijazam za otvaranje sopstvenih preduzeća, podstaknuti i pomognuti od strane države, između ostalog, i od stručnih službi koje rade i u Fondu za razvoj i u Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj i u Nacionalnoj agenciji za regionalni razvoj. Ti ljudi su se u velikom broju prijavili na svim konkursima koje je Ministarstvo do sada objavilo. Radi se o nekoliko hiljada prijava, od čega u svim gradovima u Srbiji, a ja sam pravila detaljne analize, pretpostavljam da su vaši podaci tačni, 66 ih je bilo iz Bora.

Međutim, da vas podsetim na još jednu stvar. Govorite o zloupotrebama Fonda za razvoj, a niste rekli javno koje zloupotrebe oni koji su se prijavili za “start-ap” kredite, a onda ih koristili za kupovinu kola, pokrenuo zbog nekoliko slučajeva na terenu do kojih je došao saznanjem upravo iz rada Agencije za regionalni razvoj sam ministar Mlađan Dinkić. Proverite podatak da li je Mlađan Dinkić pokrenuo i prijavio one koji zloupotrebljavaju sredstva opredeljena za “start-ap” kredite.

Nema govora o tome što vi želite da napravite, a to je koleracija između politike i Fonda za razvoj. Tu politike nema, bez obzira što vi želite to da u ovom trenutku predstavite, pretpostavljam, građanima Srbije. I dalje vas ubeđujem da je Fond za razvoj najjača institucija, potpuno primerena određenim stubovima razvojnih banaka u Evropi koji se bave finansiranjem malih i srednjih preduzeća, sa gotovo identičnim programima i kriterijumima i nije istina da je surogat i da ne postoji jer ako pogledate jednu od najvećih razvojnih banaka, to je Nemačka razvojna banka, ona ima deo koji se bavi malim i srednjim preduzećima, gotovo analogan sa Fondom za razvoj. Znači, ako pogledate koje je koristi Fond za razvoj doneo privredi i privrednicima građana Srbije, onda ćete videti da to o čemu danas govorite nema utemeljenje u praksi.

Što se turizma tiče, što se infrastrukture tiče u turizmu, vi se odlično sećate da kada smo branili Zakon o regionalnom razvoju smo upravo govorili o koncentraciji i o onome što sam nazvala kompatibilnost, ali sada bih rekla usklađenost razvoja infrastrukture sa master planovima i sa turističkim potencijalima. Jako se dobro sećam da ste tada imali velike primedbe na ulaganje u infrastrukturu u Mokru goru i Zlatibor, a u tom trenutku mi smo upravo imali na umu one desetine hiljada ljudi koje su letos posetile ove dve turističke destinacije.

PREDSEDAVAJUĆA: Pravo na repliku, dva minuta, narodna poslanica Nataša Mićić.

NATAŠA MIĆIĆ: Ovo je samo bilo kao da ste advokat, kao odbrana Mlađana Dinkića. Vi niste rekli da u Fondu za razvoj sede i drugi ministri, nego ste samo rekli da je on predsednik upravnog odbora. Dobro, nisam, ali jeste on predsednik upravnog odbora Fonda za razvoj i ministar ekonomije i tačka. Šta imamo tu da polemišemo? Sad treba da ga hvališemo – on je pokrenuo i pronašao neku zloupotrebu i on je to pokrenuo. Pa šta? Zar to nije normalno? Ne treba svako od nas kad god vidi neku zloupotrebu, a on još ministar, i još na tako važnim mestima. Ozbiljno ne razumem. Mi se apsolutno ne razumemo. Za kakvu je to pohvalu, kao on je otkrio? Nego ko će? Ne mogu ja otkriti. Šta ću da idem tamo po Fondu za razvoj i Ministarstvo ekonomije? Sad mi treba da ga hvalimo što je otkrio. Treba više da otkriva možda. Niko ne kaže ništa za te ljude, profesionalce, zato što apsolutno ne znam i ne mogu da kažem. Ne možete da mi kažete da nema veze sa partijskom državom, sa pravljenjem stranke, sa ujedinjenim regionima Srbije.

Kažete – ne znate u Boru koliko. Ja ću da vam kažem, pošto sam na sajtu upravnih odbora sednica Fonda za razvoj celu noć to čitala. Kad se vi niste spremili, ja sam se spremila. Dali ste Boru krajem aprila meseca za jedan projekat 120 miliona, a zatim 17. juna za 66 projekata, za 300 radnih mesta, 122 miliona i 350 hiljada. Pazite sad ovo, šlag na tortu, dali ste Boru subvencije 980 i nešto miliona takođe u vreme kampanje. To sam malo pre zaboravila da vam kažem, odnosno ne mogu da stignem, svašta bih vam rekla. RTB Bor. Baš tad, a pre toga mesecima im ništa niste davali. Izvinite, to izaziva sumnju. Možda ja grešim, a direktan nosilac liste. Molim vas, objasnite mi to. Dozvoljavam sebi da grešim, ali mislim da je važno da to znamo, da to nije dobro zato što to nisu samo vaša sredstva i nisu samo odluke vaše. Vi morate nekome da odgovarate za te odluke.

(Predsedavajuća: Dva minuta.)

Kažete – pravi se mistika. Mistiku pravite vi zato što je netransparentno poslovanje Fonda za razvoj, a ja sam sve što je bilo pronašla o radu tog Fonda i nije zadovoljavalo. Molim vas, samo još jednu rečenicu. Naravno da ima zadovoljnih ljudi. Neki ljudi su stvarno dobili kredite zato što su zaslužili, naopako još i da ne postoji to, ali bilo bi ih i više ili bi dobijali veća sredstva da vi radite transparentnije i da poštujete sve finansijske instrumente. Hvala.

Izmene Zakonika o krivičnom postupku su ovim, po našem zahtevu, limitirane isključivo na ona dela u kojima postoje elementi nasilja i mi smo spremni da glasamo za taj zakon.

Sada zakon ima potpuno drugačiji i mnogo precizniji sadržaj, kao što smo, prošle godine, amandmanom uspeli da proširimo krivično delo nasilničkog ponašanja koje je od tada vezano za svaku vrstu javnog skupa. Da nije bilo te izmene, danas ne bi bilo moguće goniti nasilnike koji su 10. oktobra rušili Beograd, napadali policiju, Urgentni centar, državnu televiziju i političke stranke.

Ovo je još jedan primer kako se brzom reakcijom može popraviti dobronameran, ali neprecizan predlog vlade. Ipak, borba protiv nasilja ne može se završiti samo na izmenama ZKP, na pendreku i pritvoru.

I dalje smatramo da država nema pravo da se bavi samo posledicama i da mora otvoreno da govori o uzrocima problema koji razara naše društvo. To nije samo pitanje za žandarme, dežurne tužioce i istražne sudije, niti problem preživljavanja jednog fudbalskog derbija.

Jasno je gde su koreni nasilja, kao i koje su to politike koje su ga godinama hranile i podržavale. I skupštinska rasprava je to pokazala, i u njoj su predstavnici stranaka, pre svega SNS-a, otvoreno podržavali nasilnike, predstavljajući ih kao mlade buntovnike nezadovoljne stanjem u društvu.

Ostajemo i pri našem predlogu zakona o suzbijanju nasilja koji smo u četvrtak zvanično uputili u skupštinsku proceduru i očekujemo da predsednica parlamenta stavi na dnevni red taj predlog po hitnom postupku. Predložili smo zakon koji precizno definiše nadležnosti države i omogućava efikasno delovanje kako bi se nasilje suzbilo. To znači da LDP želi da imamo posebno tužilaštvo, posebne policijske jedinice i posebno sudsko odeljenje pri Višem sudu u Beogradu u kojem bi svi bili specijalizovani za ove odlike krivičnog dela. Kao što smo smo to postigli kada smo napravili odeljenja za organizovani kriminal i ratne zločine. To su efikasni odgovori, s obzirom da očigledno dosadašna rešenja nisu bila dovoljno kvalitetna.

ČEDOMIR JOVANOVIĆ: Dobro, gospođo Čomić, ako sam, ne lično, nego u onom odnosu koji je meni mnogo važniji od ovog političkog, na bilo kakav način vas povredio, ja vas molim da mi to oprostite. Ali ne kao potpredsednica skupštine, nego kao drugarica pre svega. Ovo je najmanje priča o Draganu Šormazu. Imao je Milošević pre 10 godina 160 Šormaza, pa je onog trenutka kada je vreme zgazilo parlamentarnu većinu koja je bila spremna slepo da sluša, on je izgubio vlast.

Sada za stranku koju mi ovde predstavljamo u skupštini je veoma važno pitanje budućnost ove zemlje.

Postoje neke situacije u kojima se obično od nas, hteli mi ili ne, traži neka rekapitulacija i makar nekoliko rečenica o viziji te Srbije, za koju, valjda, svi radimo. Ja nemam sumnje da i većina koja stoji iza ovog predloga to pokušava da uradi.

Kakva je to Srbija koju na ovim osnovama mi stvaramo, gospođo Čomić? Da li je ona demokratska? Ja ne znam ko u ovoj skupštini ima pravo da drži lekcije vama zbog ovog postupka.

Ako je neko zaslužio to, to je zaslužila DSS koja je zajedno sa nama 2000. godine najmanje pobedila na izborima, a mnogo više dobila priliku da nešto u zemlji promeni, pa je po mom mišljenju učinila sve kako bi ispravila svoju peto oktobarsku grešku i Srbiju vratila u fazu u kojoj je bila pre petog oktobra, vrednosno, ne mislim personalno. Ovih deset godina demokratije koju mi pokušavamo da stvorimo simbolizuju dva čoveka, to je Koštunica i Boris Tadić.

Zoran Đinđić simbolizuje nešto sasvim drugo.

Za tih 10 izgubljenih godina, jer ovo u čemu danas živimo nije demokratija, su odgovorni njih dvojica i to treba parlament da kaže. Nama je Kosovo održalo lekciju iz demokratije, ono Kosovo koje mi ne priznajemo mi ne priznajemo kao državu, ono Kosovo gde žive Albanci za koje naši intelektualci ne žele čak ni da ih porede sa narodom. Isti ljudi koji su Miloševiću pisali usta, danas neubedljivo brane tu demokratsku nemoć našeg društva ispunjeno kroz činjenicu da je naš predsednik istovremeno i predsednik jedne stranke, pa tako Miloševićev pisac amandmana na ustav Republike Srbije, kojima su zbrisani i Vojvodina i Kosovo, a svako u ovoj sali zna koliko je to bilo loše, pa zahvaljujući tome i pisac demokratskog ustava pre demokratskih izbora, a svi znamo danas koliko je to bilo loše, uverava javnost da nije naš predsednik izuzetak, da je predsednik Francuske istovremeno i predsednik francuske partije.

Jedina smo zemlja u demokratiji u Evropi, jedina gde je predsednik države i predsednik jedne stranke, a ta demokratija nas jako interesuje.

Kakav sistem gradimo? Demokratija počiva na razumu. Ovo nisu razumni postupci. Razum nam nalaže druge debate u ovom trenutku. Postoje krizne teme o kojima treba ozbiljno da razgovaramo, ne da bi optuživali jedni druge, nego da bi ih valjda rešili. Da li je ovo najvažnije, pitanje, jedan mandat? Da li smo malo puta rekli da nećemo dozvoliti da padne Vlada, ne zbog toga što smo zadovoljni svakim njenim postupkom, ne zbog toga što mislimo da ona u ovom trenutku zna šta treba da radi, ne zbog toga što je vlada, nego zbog toga što ne vidimo nikakav interes u Černobilu koji bi se posle toga stvorio, što svoj interes vidimo jedino u razumnoj raspravi, u dijalogu sa onim građanima koji su zatrovani ili nesposobni zbog nemoći koja proizilazi iz bede kojoj su izloženi da bilo što razumeju i shvate.

Šta se dešava sa našim narodom na Kosovu, danas? Šta se dešava sa našim građanima u Sandžaku?

Kakva je ekonomska situacija u zemlji? Kakav je odnos između stranaka, kakav politički sistem gradimo, ko o tome odlučuje? Skupština, parlamentarne stranke, naši odbori ili neke radne grupe u kojima sede rentirani kvazi intelektualci koji svake godine imaju drugi politički stav?

To je pitanje na koje mi danas treba da odgovorimo, a ne pitanje jednog mandata.

Godine 2005. je ta Srbija koju simbolizuje Koštunica oduzimala mandate svojim poslanicima kada odluče da podržavaju nekog drugog, a branila mandate poslanicima koji napuste opoziciju pa pređu na vladajuće strane. Uopšte ne želimo da arbitriramo o pojedincu, nego o principu. Jedina smo stranka koja ovde nije kovertirala ostavku i ne mislim da ste vi učinili nešto loše kada ste svoje ostavke kovertirali, jer vas je iskustvo na tako nešto obavezalo. Koji princip danas važi u skupštini? Šta utvrđuje red među nama? Ako nema principa, kako možemo za sebe da kažemo da živimo u demokratskom društvu gde se ne poštuje razum. Kakvo je ovo društvo, da li mi imamo cara koji o svemu odlučuje?

Izaći ćemo sutra pred građane i tražiti podršku. Za šta, za 250 kegli ili 250 ljudi sa karakterom, autoritetom, onih koji prvo brane sebe, svoje radno mesto, instituciju i tako iskazuju sposobnost i spremnost da štite zemlju.

Ponižena nam je Skupština. Našu predsednicu svakoga dana vuku za ruku i povlače po medijima zbog nekih dugova koje je Skupština napravila. Kakvi su to dugovi? Da li treba da plaćamo da bi građani mogli da čuju šta je ono što mislimo? Ko utvrđuje tu tarifu? Ako postoji neki račun, kako to da Skupština nije u stanju da ga plati, nego moramo da prosimo za 13 minuta dnevno na programu nečega što se zove javni servis? Da dovedemo neku veselu družinu sa ovih nacionalnih frekvencija na kojima nas zabavljaju u dvadesetčetrvoročasnim emisijama, da bi i mi tim putem stigli do televizije? Neki od nas su probali i ne čini mi se da je to bilo dovoljno efikasno. Ovo je pitanje poretka.

Kako će nas poštovati sutra ljudi kada im kažemo da penzije više ne mogu da počivaju na dosadašnjim pravima, utvrđujemo nova? Kako će nas poštovati oni kojima ćemo uskratiti sredstva rebalansom budžeta, o kome ćemo raspravljati za nedelju ili dve, ako mi sami ne poštujemo sebe?

Gde se vodi politika o Kosovu? Ovde smo razgovarali krajem jula meseca, u teškoj atmosferi, ali predsednik Tadić je bio u pravu kada je rekao da je to ipak bila jedna drugačija sednica. Ko je napisao kosovsku rezoluciju? Ko je iza leđa Vlade podneo tu rezoluciju UN? Kada se o tome bilo gde razgovaralo? Gde je inicijativa nakon dogovora sa Briselom, gde je reakcija na ono što se dešava na Kosovu? Cela zemlja se juče smejala kada sam odgovorio na novinarsko pitanje “Ko treba da pregovara sa kosovskim Albancima”, “Naša Vlada”. Da li nam je Hašim Tači kriv što sami ne verujemo u svoju Vladu? Ko treba da rešava pitanje telekomunikacija? Pa, ministarka telekomunikacija. Ko je odgovoran za to što mi sami ne verujemo u sposobnost da ona to uradi, što ne verujemo u sposobnost Vlade da tu politiku vodi?

Ako je to bila nužda predsednika Republike, koji je na sebe preuzeo i funkciju predsednika Republike i predsednika Vlade i ministra i sudije i tužioca, onda mi iskazujemo svoju želju da pomognemo, ali da o tome ovde razgovaramo, ne da guramo prst u oko tako što ćemo reći – mi smo vam pre pet godina rekli šta će biti na Kosovu, mi smo vam pre dve godine rekli šta će biti sa penzijama, mi smo vam u julu mesecu rekli da se dogovorite sa Evropom, nego tako što ćemo o tome razgovarati i saslušati i druge argumente, pa onda zajedno nešto odlučiti.

Ovaj poslovnik je akt nemoći i slabosti vladajuće koalicije i zato je tako malo uverenja i uverljivosti među predlagačima. Prepun je faulova i besmislica, jer se ono što pokušavate da odbranite ne može odbraniti kroz procedure i ovakve postupke, jer problemi koje pokušavate da rešite Poslovnikom nisu problemi koji su proistekli iz lošeg postupka, to je činjenica.

Isključili smo 2002. godine jednu celu poslaničku grupu iz Skupštine Srbije, DSS. I danas mislim da smo na to imali pravo, jer je zakon tako nešto dopuštao. Da li je bilo fer, to već nije proceduralno pitanje. S druge strane, mislim da nije bilo fer da moj koalicioni partneri počnu u našoj koaliciji da rade ono što nisu bili u stanju da rade oni koje je naša koalicija pobedila. Kada je sud odlučio da se mandati vrate, mi smo tako nešto poslušali. Sud je u tom trenutku imao dve odluke, jer ga je vodio isti onaj čovek koji je danas tako nevešto pokušao da odbrani predsednika Republike Srbije poredeći ga sa predsednikom Francuske. Nije tačno, gospodine Vučetiću, da je Sarkozi predsednik Unije, predsednik je Havijer Bernar, što je najmanje važno. Nešto drugo je suština problema o kome mi sada ovde razgovaramo.

Da li ovo znači da ne postoji mogućnost međusobne saradnje? Mi to tako razumemo. Administrativni odbor se mesecima nije sastajao. On je sledio logiku intriga, spletki, jeftinih podvala, da se ne bi sastao. Jedan poslanik je baš morao da krene u pola sastanka, drugi put nije bilo potrebne većine itd. a svi vrlo dobro znamo da je isključiva posledica izbegavanja saziva sednice Administrativnog odbora manjina koja je stala iza jednog poslanika koji je odlučio da napusti svoju stranku.

Mi hoćemo da dobijemo odgovor na pitanje koji se princip poštuje u ovoj zemlji, da li mi poštujemo svoj Ustav ili ne? Ako ga poštujemo, onda to treba da bude manifestovano kroz primenu ustavnih odredbi. Ako ga ne poštujemo, onda o tome ovde treba otvoreno da govorimo jer je tako nešto loše.

Juče smo na Kolegijumu o tome razgovarali. Nema ovde proporcije, ali onda to treba da se kaže. Pročitajte Blerovu knjigu, nadam se da će se pojaviti kod nas. On otvoreno o tome govori. To nije našminkana autobiografija. On kaže “ja sam bio za bombardovanje Srbije”, ne kaže “neki savetnik mi je sugerisao”. Neka neko izađe i neka kaže da u opoziciji nema kvaliteta i sposobnosti za onu politiku koju vlast želi da sprovede i da će se vlast postarati da u okviru institucija, bez obzira na formalne prepreke, ona svoju politiku sprovede. Samo, te politike nema.

Zbog toga mi danas govorimo o Administrativnom odboru a ne o Kosovu, ne o brljotinama u Sandžaku, zbog toga predsednika Skupštine ne zna šta da kaže kada je pitaju šta će biti sa deklaracijom o srpskim žrtvama. Ta deklaracija o srpskim žrtvama, to je bio lajt motiv da bi se glasalo o žrtvama u Srebrenici. Niko više od nas samih ne vređa svoju prošlost i stradanje svog narod. Nije to hir predsednice Skupštine nego one vladajuće većine koja je odlučila da govori o Srebrenici zato što je to u tom trenutku valjda bilo potrebno, pa na pola daha da ostane. Danas nas čeka Mladić, a Mladića ne možemo da nađemo i ako ga tražimo. Pored toga što nema Mladića, nema ni naših partnera koji nas razumeju, onih koji će nam poslati topove kao Francuzi 1915. godine i brodove na albansku obalu i onih koji će nam dati kredite, kao što su nam dali 2000. godine da obnovimo zemlju, zato što nam više niko ne veruje. Kako da nam neko drugi veruje kad mi sami sebi ne verujemo?

Pozivam vas da se vratite izgradnji demokratije, vladavini prava, poštovanju nekog reda, kakvog-takvog, ali poštovanju nekog reda. Ovu zgradu je Dragoljub Mićunović obnavljao, ne zato što je to bila njegova lična opsesija, nego zato što je shvatao značaj institucije parlamenta u jednom društvu. Mi ne stavljamo taj dekor na Skupštinu zato što je mračno po ulicama, nego što i na takav način želimo da istaknemo njenu specifičnost i značaj, pažnju koju poklanjamo, a nemojte da bude sjaj oko nje i ispred nje, a da unutra bude mrak.

Ispravite greške koje ste napravili, dogovorite se unutar vladajuće koalicije ili promenite Poslovnik, pa recite – vladajuća većina odlučuje o tome ko će biti u odboru, a ko ne. To smo mi uradili 2001. godine i to radikali znaju. To je bio princip na kome smo mi radili i za koji preuzimamo odgovornost. Sve što se dešavalo u Srbiji od 2001. do 2003. godine, dešavalo se uz naše učešće i preuzimamo odgovornost za nešto tako, ali neka se pojavi onaj ko će preuzeti odgovornost za ovo i neka kaže u ime čega se to radi. To svakako niste vi, jer ovo nije vaša inicijativa.

Ne možemo da glasamo za ovaj predlog, gospođo Čomić.

Ono što još jedanput želim da ponovim, to je nekoliko jednostavnih istina. Prekršen je čitav niz odredbi samog Poslovnika, prekršen je Zakon o Skupštini. U Administrativnog odboru, zbog koga se sve ovo radi, vladajuća koalicija ima 60% mandata, opozicija ima 40. To nije slika odnosa u samom parlamentu. Unutar te vladajuće koalicije je posebno izražen paradoks, recimo u činjenici da partija penzionera ima četiri puta više prostora od DSS ili tri puta više od LDP. Previše košta ovo društvo ta stranka, a ako ta stranka preuzima teret u ime neke druge, onda neka to sama kaže.

Vaše godine, gospodine, me obavezuju da vas poštujem, ali poštujte i vi sebe onoliko koliko vas poštujem ja, pa se zahvalite onima koji su vas kandidovali da bi bili lutka u tom odboru i recite njima da oni sami preuzmu posledice za takav postupak, a ne da se kriju iza vaših leđa kandidujući vas mimo svake procedure i reda u ovaj skupštinski odbor. Socijalisti su takvu politiku platili i mislim da na njihovom primeru vidite kako danas vi treba da se ponašate.

Pozivam vas da podnesete ostavku ukoliko vas izabere Skupština na mestu u Administrativnom odboru, jer vam to mesto ne pripada, a neka neko drugi preuzme odgovornost za to. Hvala vam.

PREDSEDAVAJUĆA: Pravo na repliku imaju narodni poslanici Dragan Šormaz i narodni poslanik Miloš Aligrudiš.

DRAGAN ŠORMAZ: Biću kratak. Pošto vidim da se pominje moje ime u celoj ovoj priči, čak ću i izaći, neću više ni prisustvovati sednici, pošto znam da sa ovim nemam ništa.

Jednu stvar je izrekao gospodin Jovanović, rekao je – imao je Milošević 160 Šormaza, pa na to reagujem. Podsetiću gospodina Jovanovića da je on imao Baneta Ivkovića, na primer, svojevremeno, kada je bio predsednik poslaničke grupe, ali to, opet kažem, nema nikakve veze sa mnom.

Jasno sam rekao i ponavljam sada u ovoj raspravi, pošto pričate o motivu, nisam do sada ni jedne sekunde podržao ovu Vladu Republike Srbije, ne podržavam je ni sada i neću je podržavati ni u buduće, dok god bude radila ovako kako radi, a radi veoma loše.

Za razliku od vas, a to ste i malopre potvrdili, svakog dana gde god mogu govorim kao pravi opozicionar ovoj vlasti da su potrebni vanredni parlamentarni izbori odmah. Vi kažete da nisu jer bi posle toga bio Černobil. Ko je ovde opozicija, ko ne, dobro se vidi, čak i u funkcionisanju Beograd puta i u radu, da li smo tamo opozicija ili ne, da li ste tamo opozicija ili ne, ali dobro.

U svakom slučaju, ponavljam još jednom, javnosti radi, dok sam poslanik ovde i dok ova Vlada ovako loše radi, sigurno neću dati svoj glas njima i uvek ću biti protiv i zalagaću se za vanredne parlamentarne izbore koji odmah trebaju da se održe. Zahvaljujem.

PREDSEDAVAJUĆA: Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić, pravo na repliku.

MILOŠ ALIGRUDIĆ: To je replika na ono što je gospodin Jovanović govorio, bez najmanje žuči, samo da razjasnimo nekoliko stvari koje su ovde iznete, a koje prosto nisu tačne.

Dakle, ja mnogo više volim da govorim protiv vlasti nego protiv drugih opozicionih stranaka. Neko ima neki drugi manir, njegova stvar.

Druga stvar, kada se već vraćamo u prošlost i govorimo principijelno o mandatima, principijelno sagledavamo događaje iz prošlosti, onda treba govoriti nešto što je tačno.

Tačno je da je DSS svojevremeno, mada koga se to više danas tiče uopšte, izašla iz DOS. Mi smo imali neke svoje razloge, iznosili smo ih tada. Oni koji su se tome protivili su smatrali da mi time pravimo neki problem u toj tadašnjoj vladajućoj koaliciji. Iznosili su neke druge teze. Naša teza je bila i tada i ostaje i dan danas da smo to uradili zbog toga što nam se činilo da tadašnja vladajuća većina koju smo mi činili sa onih 46 poslanika, koje ste vi izbacili iz parlamenta, kojima smo mi pripadali, da je ta vladajuća većina u dobrom svom delu kršila postojeće zakone države u kojoj je delovala, da umesto da menja sistem, pa da se taj sistem i sistemski propisi poštuju, išla logikom da je revolucionarna pravdi, revolucionarno pravo bez faktičke izmene sistema dovoljno i da je svako protivljenje tome nešto što je opstrukcija. Mi to nismo mogli da izdržimo i mi smo izašli.

To su bili tada naši razlozi koje smo javno iznosili. Drugi su smatrali koji su ostali u toj vladajućoj većini da je time narušen dogovor DOS sa strane DSS i to su cenili na različite načine, kako to i LDP danas često iznosi. Opet ponavljam, više se bavim vlašću nego drugim opozicionim strankama.

U svakom slučaju, spor oko mandata tadašnjih nije bio jednostavna priča i to u javnosti i dan danas kad se to pitanje pomene izaziva određene nedoumice, jer se pogrešno iznose stvari.

Znači, prosto nije tačno, DSS mandati nisu oduzeti zbog toga što je DSS jedan poslanik koji je izašao iz političke stranke, nego je u pitanju čitava politička grupacija koja je bila u toj većoj grupi na osnovu konsenzusa i samo tako je mogla biti uklonjena.

PREDSEDAVAJUĆA: Gospodine poslaničke, vreme za repliku je isteklo.

Narodni poslanik Momo Čolaković pravo na repliku, pa narodni poslanik Čedomir Jovanović.

MOMO ČOLAKOVIĆ: Poštovana potpredsednice, ja sam zaprepašćen, već koji put da gospodin Jovanović na ovakav način proziva jednu parlamentarnu stranku koja je na isti način, po istim principima, po istom zakonu ušla u parlament kao i drugi.

Drugo, u potpunosti se slažem u onoj meri koliko ja i koliko poslanička grupa PUPS ceni druge političke partije i uvažava, samo očekujemo toliko i na taj način da nam se uzvrati. Gospodine Jovanoviću, ja vas molim da to i vi činite, a ne da meni kažete da ja uvažavam. Mi cenimo svačije mišljenje, saslušamo, prisutni smo stalno ovde u parlamentu, dajemo svoj doprinos u meri koja je moguća i koja se od nas očekuje.

Treće, mislim da je veoma neprincipijelno i nekorektno da se sada u vezi sa ovom tačkom dnevnom reda uvode i druga pitanja, kao što to vi radite, oko penzija itd. O tome ćemo razgovarati verovatno na sledećem zasedanju i imaćemo priliku da kažemo i izrazimo svoje stavove.

Što se tiče Administrativnog odbora, mi nismo tražili da neko bude u Administrativnom odboru iz naše partije. Na osnovu onoga što nam je dostavljeno mi smo predložili kandidata i samo je to naša greška, ako se može govoriti o greški, o čemu vi pričate. Molim vas da uvažavate ovo što mi kažemo i cenimo i u vezi sa ovim vašim osporavanjem ja ću sam proceniti kako ću i na koji način raditi.

Nemate pravo da sada kažete kako će se predstavnik PUPS ponašati u Administrativnom odboru u narednom periodu. Možda ćemo biti kritičniji i drugačiji nego što vi to sada mislite i iznosite. U tom pogledu, nemojte praviti pretpostavke na naš račun. Zahvaljujem na pažnji.

PREDSEDAVAJUĆA: Pravo na repliku ima narodni poslanik Čedomir Jovanović.

ČEDOMIR JOVANOVIĆ: Mislim da me niko od diskutanata zaista nije razumeo. Naravno da Milošević nije imao 160 poslanika od dva metra iz Smedereva, ali je imao 160 figura, a on ih je takvima napravio u Skupštini. To što ste vi danas ovde u Skupštini je samo dokaz da ste deo tog postupka u kome će od vas napraviti figuru. Kada figura govori o svom vajaru kritikujući ga, time i dalje ne menja položaj u kojem se nalazi, jer ćete vi moći da kritikujete kao figura DS ili vlast sve dok oni ne odluče da svojom većinom, koja je potpuno suprotna Poslovniku i zakonu, vama ne uzmu mandat, kao što su uzeli mandat Terzi Ćeloviću. Došao je na vrata parlamenta i shvatio da više nije poslanik, bez sednice Administrativnog odbora, bez bilo kakve rasprave. Dakle, o tome se radi, gospodine Šormaz.

Što se tiče DSS, dugo je tumačenje njihovog legalizma ili legijalizma. To mislim da više nije tema svega ovoga danas. Govorio sam o toj partiji, o sebi i o drugim strankama, navodeći situaciju u kojima smo se mi rukovodili nekim partijskim interesima, uvereni da je to korisno za čitavo društvo. Tada smo različito postupali u odnosu na same zakone. Nama je zakon dopuštao da kao koalicija oduzmemo mandate poslanicima stranke koja napušta koalicionu politiku i to smo i učinili. Danas nema uporišta u zakonu i u Poslovniku.

Predlažem vam, gospodine Čolakoviću, da podnesete ostavku i na ovakav način zaštitite dignitet svoje stranke. To je ono o čemu sam govorio kada sam vam se obratio. To ne mogu da vam naložim i to mi ne pada na pamet. Ono što je očigledno, zapravo je toliko poražavajuće da sam uveren da to ne može jedna opoziciona stranka da reši, a to je pitanje karaktera naše skupštine, položaj u kome se nalazi svaki poslanik, diktata koji nas obavezuje na besmislene situacije, kao što je ova u kojoj se nalazimo danas.

(Predsedavajuća: Dva minuta.)

Zašto ne razgovaramo o ključnim problemima zemlje nego o Administrativnom odboru? To je volja onih koji u mraku formulišu politiku, a nama fakturišu svoju propast.

PREDSEDAVAJUĆA: U elektronskom sistemu prijavljeni su ponovo narodni poslanici Miloš Aligrudić i Dragan Šormaz.

(Miloš Aligrudić: Slučajno sam se prijavio.)

Zahvaljujem.

Pravo na repliku, narodni poslanik Dragan Šormaz.

DRAGAN ŠORMAZ: Eto, ne da mi gospodin Jovanović da izađem iz sale.

Figura ili ne? Nemam dva metra, imam metar i 93, jeste iz Smedereva, hvala bogu, ali se zna šta sam 10 godina pre 5. oktobra radio u Smederevu i u Srbiji, takođe sam se borio za nešto o čemu gospodin Jovanović priča da se borio. To sam šta sam danas i imam šta imam danas. Znači, s druge strane, gospodin Jovanović, da drugima postavlja pitanje, on bi trebao da odgovori na pitanje šta je on imao i ko je bio pre 5. oktobra i šta ima. Šta poseduje, čime raspolaže i čija je on figura na osnovu toga danas ovde? Da li je on možda nečija figura, s obzirom na to šta je postigao posle tog 5. oktobra? Lično tvrdim da je on od svih onih koji su se bavili pre 5. oktobra najviše profitirao u svakom smislu od 5. oktobra, s obzirom na poziciju gde je bio.

Ne bih da branim, kako ste rekli, legaliste toliko, njihova je stvar, nemam polemiku ni sa jednim od ovih ljudi, samo sa predsednikom stranke Vojislavom Koštunicom. Koliko znam, on se nije družio sa Šiptarom i Kumom i nije poznat po tome, vas su povezivali i za posete u zatvoru i za druženje i za Šilerovu koja je naglo srušena preko jedne noći itd. Njegovo ime nije povezivano sa tim. Možda sa nečim drugim, ali opet kažem, sa tim nemam ništa.

PREDSEDAVAJUĆA: Pošto niko više ne traži pravo na repliku, povredu Poslovnika narodni poslanik Željko Tomić želi po povredi Poslovnika.

U tom slučaju narodni poslanici koji su trenutno prijavljeni, narodni poslanik Velimir Ilić, Dragan Todorović i Nada Kolundžija imaće signalizaciju da nisu više u spisku, pošto moram da obrišem spisak i narodni poslanik Momo Čolaković, da bi mogao da se prijavi narodni poslanik Željko Tomić.

ŽELjKO TOMIĆ: Ponovo član 107. koji govori o obaveznom poštovanju dostojanstva Narodne skupštine Republike Srbije. Mislim da je predsedavajuća morala da reaguje kada je gospodin Jovanović izjavio da je poznata DSS sa svojim legalizmom i legijalizmom. To je uvreda. To je više nego uvreda. Gospodina Jovanovića bih podsetio na legalizam njegov i Vlade od 2001. i 2002. godine, kada je, recimo, recimo ima mnogo primera, ali jedan je ono čuveno hapšenje Slobodana Miloševića, kada je on kao predsednik poslaničke grupe DOS tamo vodio glavnu reč, a iza njega su nastupali momci sa čarapama preko glava, a posle smo saznali da je tu bilo i Spasojevića i Lukovića, a možda i samog Ulemeka itd. O legijalizmu i legalizmu on nema pravo da priča.

Danas ne mogu da zamislim, recimo, Branka Ružića, Suzanu Grubješić, Nadu Kolundžiju kako tumaraju svetom sa nekim momcima sa čarapama preko glave i traže, recimo, Darka Šarića. Čedomir Jovanović je to radio i on danas priča o legalizmu, a nije bio legalista i priča o legijalizmu, a jeste bio legijalista. Hvala.

PREDSEDAVAJUĆA: Nema povrede člana 107.

Molim narodne poslanike da pažljivije slušaju jedni druge. Svaki prostor za izražavanje kreativno, slobode imaju jednako svi narodni poslanici. Ono što važi za jednog, važi i za druge.

Narodni poslanik Čedomir Jovanović nije prekršio član 107.

Da li još neko želi pravo na repliku?

Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović.

ČEDOMIR JOVANOVIĆ: Hvala vam gospođo potpredsednice. Ima ovde tema za koje baš nemam sagovornike. Ovi nevešti pokušaji odbrane jednog čoveka koji je izuzetno odgovoran za prethodnih 10 godina, samo me uveravaju koliko sam bio u pravu, jer je on toliko siguran u svojih prethodnih 10 godina da ne izlazi iz podruma u kom je bio 5. oktobra 2000. godine.

Da se vratimo na temu. Postavljena su mi neka pitanja. Moj profit je, po meni, ako je pojam profita u razumevanju pojedinaca ovde u sali nešto što je pežorativno i diskvalifikujuće, za mene nije. Moji profiti u prethodnih 10 godina su meni posebno važni, najmanje su materijalni, ali ima i njih. Ono što sam bio pre 10 godina, nisam danas i upravo zbog toga imam pravo da kažem ono što sam rekao, recimo, u ovoj raspravi. Da li sam bogat? Šta sam izgubio? Puno toga sam izgubio i ono što imam mislim da je vredno cene koju sam platio i obavezuje me da je plaćam i ubuduće.

Predlažem vam da mi pomognete svi zajedno u tome da ovo bude Skupština u kojoj sede ljudi koji odlučuju i ljudi čije se odluke poštuju. Da li je to tako bilo u prošlosti ili ne? Mislim da je svakome od vas u dovoljnoj meri jasno da na tako nešto ne treba da odgovaram, ako sam već tu dilemu otvorio.

ČEDOMIR JOVANOVIĆ: Gospođo predsednice, gospodine predsedniče, gospodine predsedniče Vlade, ministri, dame i gospodo narodni poslanici, većina nas je imala priliku da učestvujem u jednoj jako teškoj skupštinskoj raspravi. To je bilo nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, u februaru 2008. godine. Mislim da ta težina, koja je tada obeležila našu raspravu, za ove dve godine nije umanjena. Ona je, na naše razočarenje jer, između ostalog, to govori o našoj nesposobnosti, samo uvećana. Tada je ta težina proizilazila, i to ne treba kriti, pre svega iz velikog osećaja nepravde, zbog toga što nam se kao narodu dešava jedan tako veliki gubitak. Tu sednicu je obeležila naša spremnost da, poštujući, pre svega emocije u našem društvu, razgovaramo na način koji nije bio i suviše politički. Tog dana su govorili samo šefovi poslaničkih grupa, u trenutku u kome je predsednik Republike govorio u Savetu bezbednosti UN, premijer je pročitao Rezoluciju, mi se za nju nismo izjasnili, većina jeste. Mi se za nju nismo izjasnili, ne zbog toga što se nismo složili sa opisom stanja u kome se zemlja nalazi, nego zbog tog što u toj inicijativi nije bilo ideja, nije bilo života. Većina je smatrala da je moguć politički sistem u kojem života nema u parlamentu, a neguje se na nekom drugom mestu. Nakon toga smo počeli da branimo Kosovo tako što smo rušili Beograd i dve godine od tada politička scena Srbije izgleda mnogo drugačije, ali jedina konstanta u našem životu je Kosovo. [SlideDeck id='4963' width=550px' height='400px']

Prvo što ne možemo izbeći, zapravo, jeste naše lično nepoštovanje prema Kosovu. Ako nam je zaista tako puno stalo do Kosova i Metohije, zašto se odnosimo na tako poražavajući, nepristojan način prema tom velikom problemu ove zemlje? Mi imamo Odbor za Kosovo i Metohiju koji ni jedanput nije razgovarao o politici države koju smo vodili prethodne dve godine. Samo smo jednom otvorili raspravu o Kosovu ovde, pre dve godine, rezolucija je povučena, jer nije vilo većine. Problem te rezolucije o Kosovu je bio u činjenici da je, s jedne strane, Vlada pokazala nameru da iskorači iz tog prokletog formata koji generacije i generacije nasleđuju ali, sa druge strane, to je bila očigledna nemoć da se tako nešto zaista i uradi.

Zato danas me možemo da razgovaramo o Kosovu na način na koji smo razgovarali do sada. Ne mislim da je ovo prilika da govorimo o pojedinačnoj odgovornosti. Bilo bi previše vulgarno sve probleme Kosova pravdati pogrešnom politikom jednog ministarstva ili pogrešnim nastupima jedne vlade, predsednika Republike.

Ono što je očigledno jeste da odgovornost za stanje u kojem se nalazimo, ako govorimo o Kosovu, prevazilazi domete, ne samo naše generacije, nego i okvirne politike. Zbog toga je potrebno mnogo više odgovornosti danas u ovoj raspravi. Ne znam ko je u ovoj sali taj koga možemo optužiti da je odgovoran za odnose Srbije i Kosova u toj meri da bi definisanjem njegove odgovornosti ti problemi bili rešeni, ali postoji mnogo onih koji su odgovorni zbog toga što našem društvu nisu rekli istinu.

Ako volimo Kosovo, kako možemo da ga branimo tako što ćemo lagati, prvo, sami sebe, a onda i čitavu zemlju? Težina današnje sednice je, zapravo, u tom muku koji nas prati. Mi smo zakazali ovu sednicu juče, a Vlada, o odluci koju nam je prosledila, čak nije ni razgovarala na sednici koja je održana pre nekoliko dana ili, ako je razgovarala, to je učinila u tajnosti, jer nam kao parlamentu svoju odluku nije prosledila.

Nigde nećemo stići ako se ne suočimo sa činjenicom da nešto moramo da promenimo. Da bi to mogli da promenimo moramo da postanemo svesni i ličnih obaveza. Kao stranka smo tu obavezu preuzeli. Pet godina u Srbiji govorimo o neophodnosti zauzimanja potpuno drugačijeg kursa od onoga na kojem se naša država nalazi.

Za mnogo šta smo optuživali Vojislava Koštunicu, ali niko nikada iz naše stranke nije rekao da je on odgovoran zbog toga što Kosova danas ima svog predsednika, svog premijera, svoje ministre, 22 zemlje EU koje ga priznaju kao nezavisnu državu i ko zna koliko iz sveta koje će to sutra učiniti. Još je manja odgovornost za to predsednika Republike ili vas, gospodine Jeremiću. Naravno, mislim i na čitavu Vladu. Život je toliko nemilosrdan da već danas postaje značajnije pitanje odgovor na pitanje zašto krijemo istinu sami od sebe, od odgovora na pitanje ko je odgovoran za to što je ta istina toliko tragična.

Ne postoji ni jedna stanka u Srbiji koja je pokazala i malo razumevanja za ono što se desilo februara 2008. godine u Prištini, za odluku prištinskog parlamenta ili autora deklaracije o nezavisnosti, kojom je proglašena nezavisnost Kosova. Razlike se pojavljuju na drugom planu, na onom na kom se definiše odgovor naše zemlje na to sa čim se suočavamo, a Kosovo je posledica i nije prvi poraz našeg društva, ali bi želeli da bude prvi iz koga smo nešto naučili.

Shvatili smo da je inicijativa Vlade pre dve godine bila posledica, ne znam zašto o tome ne govorite, pre svega jednostavne istine da ne postoji ni jedna vlada na svetu koja bi mogla tako jednostavno da kaže – ne interesuje me, što je bilo, bilo je, neću se boriti za svoja prava. Ne znam ni za jednu vladu na svetu koja je tako nešto ikada uradila, ali ima tako puno primera koji nam ne dopuštaju da se zavaravamo da je moguće izgubiti životnu bitku, a onda pronaći rešenje za taj poraz na nekom drugom planu, recimo, na polju prava.

Gospodin Bataković je istoričar. Prvo, zaista je hrabro od njega to što je došao u Skupštinu i identifikovao se sa nečim što je, nesumnjivo, doživljeno kao poraz i zbog preteranih očekivanja koja su pratila izjašnjavanje Međunarodnog suda pravde.

Sve što nas okružuje, i ova zgrada, i zemlje u kojima smo živeli, dokazuje nam da nigde nećemo stići ukoliko poreze budemo nastojali da minimalizujemo tako što ćemo izbeći potrebu suočavanja sa njihovom uzrokom. Mi 200 godina pokušavamo sa stvorimo svoju državu i to ne uspevamo. Užasne žrtve je ovaj narod podneo. Ova zemlja je napaćena u prethodnih 20 godina svog nastojanja da samu sebe definiše, zaštiti i odbrani nešto što je neko nekad pomenuo i naveo kao njen interes.

Bilo bi lepo, gospodine Jeremiću, da ste u pravu kada kažete da ceo svet gleda u nas. Ali, mislim da se knjiga zatvorila u Hagu i da se danas nama bave femenološki. Danas je vest u svetu smena direktora Britiš Petroleuma, a ne sednica naše Skupštine. Mi sami sebe tako malo poštujemo, da nema razloga da nas neko drugi više poštuje.

Ono što danas treba da uradimo, prvo jeste da onima koji su vlast, a mi to nismo, voljom građana, koji su takođe odgovorni za stanje u kojem se zemlja nalazi, pokušamo da pomognemo, kao što smo to činili i do sada. Ne, ostavićemo drugim poslaničkim grupama da se oni u ovom trenutku u političkom smislu zabavljaju paradoksima po kojima mi prvo postavimo pitanje sudu, a onda formiramo pravni tim, pa o rezultatima i planovima razgovaramo kada se to završi, a ne na početku i tokom čitavog procesa. U tome nema nikakvog prostora za onu politiku koja je Srbiji potrebna. Nama je potrebna nova politika. Mi želimo u tome da vam pomognemo.

Ne mislimo da je bilo ko iz Vlade pokrenuo inicijativu pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija sa željom da nanese Srbiji štetu, ali način na koji je vođena kosovska politika prethodne dve godine je to uradio. Jedno je izborna kampanja, pogotovo 2008. godine. Možda ima stranaka, kao što je to između nekih i naša, koje se bave uzrocima u izbornoj kampanji. Nemamo ništa protiv vaše poruke – i Kosovo i Evropa, ali vas upozoravamo da nismo daleko od situacije u kojoj makar za našu generaciju Evropa neće podeliti sudbinu Kosova.

Previše smo sami. Niko nas ne razume, a oni koji nas danas podržavaju ne čine to zbor razumevanja za nas, nego zbog razumevanja samih sebe. Španija, Grčka, Rumunija i Slovačka i sve zemlje EU koje su se za sada distancirale od priznavanja kosovske nezavisnosti. Kako smo mi izgubili one koji su generacijama bili naši tradicionalni partneri, saveznici, one kojima smo podizali spomenike ovde po Beogradu, one koji su nam najviše pomogli u prethodnih 10 godina?

Kako svet više razume to Kosovo, takvo kakvo je, od Srbije koju mi vodimo? Odgovor je u politici. Ovaj svet je napravljen na Atlantskoj povelji, a ona je bila ucena, posledica slabosti jedne zemlje i dominacija druge. Ni Francuska revolucija nije bila izvor prava, a oblikovala je naš svet.

Kada smo otišli pred Međunarodni sud pravde, nismo valjda tamo otišli da bi dve godine posle toga rekli da nam se ne dopada odgovor na pitanje koje smo sami postavili? To je ono što ste vi učinili, gospodine Jeremiću. Obraćam se vama jer ste govorili kao predstavnik predlagača.

Prva tačka odluke koju mi treba da podržimo govori zapravo o našem zaključku da Međunarodni sud pravde prilikom davanja savetodavnog mišljenja nije odgovorio na suštinsko pitanje. Što ga nismo postavili, gospodine Jeremiću? Samo mi nismo shvatili šta je posledica odluke Međunarodnog suda pravde ili ne želimo da kažemo ono što vrlo dobro znamo, a mislim da je to još gore.

Druga tačka – potvrđujemo dosadašnju politiku. Mi smo u slepoj ulici. To govore lica svih ministara ovde, atmosfera. Zašto potvrđujemo nešto što je očigledno pogrešno? Da li možemo da razgovaramo o nekoj drugoj politici? Makar da kažemo – razgovarali smo, ali nismo pronašli odgovor. Kada će se to desiti? Koji je to magnetizam koji drži Srbiju na tom kursu? Srbi na Kosovu to od nas ne traže. Više ih je učestvovalo na izborima za lokalne samouprave koje su organizovale kosovske vlasti od izbora koje smo organizovali mi.

Treća tačka odluke – jedinstvo politike i države. Ne možemo da pristanemo na to jedinstvo. Ne mogu da pristanem na jedinstvo predsednika Republike i predsednika Republike kog sam odveo u zatvor, kome se sudilo u Hagu za zločine. Kakvo je to jedinstvo?

Čuli smo vrlo dobro ono što je rekao prvi potpredsednik Vlade, o tome da nećemo nigde stići ako postavimo pitanje odgovornosti, jedna vlada, druga vlada, treća vlada, pa do Kosovske bitke. Ne, polovina 80-ih, 1987, 1989. godina, izmene Ustava, pravno nasilje, a sve posledica naše nemoći da demokratizujemo državu, da je menjamo. Onda to što mi uradimo na Kosovu, neko sutra uradi nama u Srbiji. Ono što uradimo u Bosni, neko uradi u Srbiji. Ono što uradimo u Hrvatskoj, neko uradi u Srbiji. Nema jedinstva na tim osnovama. Možemo da napravimo jedinstvo oko onog što treba u Srbiji da se uradi.

Nije vaša obaveza da branite ono što je trajno izgubljeno od 1999. godine, a trajno je izgubljeno pravo Srbije kao države da upravlja životom na Kosovu. Nije izgubljeno pravo Srbije da se stara o Srbima na Kosovu, o svojim manastirima, o svojoj imovini, da uspostavlja normalne odnose sa Kosovom i nigde nije nametnuto pravo Srbije da prizna Kosovo kao državu. Zašto mi ne pominjemo u ovoj odluci da nikad nešto nećemo uraditi? Ko od nas to traži? Nikad niko to od Srbije nije tražio.

Narodna skupština izražava podršku Vladi u procesu podnošenja rezolucije o Generalnoj skupštini. Kakva je ta rezolucija? Zašto ne možemo da je vidimo? Da li ćemo na toj rezoluciji napraviti preokret i potražiti pre Skupštine UN podršku, recimo, EU za ono što nameravamo da uradimo na Kosovu? Da li ćemo promeniti prioritete ili ćemo ignorisati činjenicu da se borimo za nešto što je davno život napustio? Na molebanu za Kosovo pre nekoliko dana bilo je manje vernika nego na protestu ispred patrijaršije kada je smenjivan jedan od kosovskih vladika.

Pitanje odgovornosti takođe mora biti postavljeno, ali ne sa ambicijom da se nađe dežurni krivac, nego baš naprotiv, da se otvori prostor za preispitivanje svakog čoveka u ovoj zemlji. Milioni su bili nemi pred onim što se dešavalo oko nas godinama i u naše ime, a onda su ti milioni suočeni sa cenom koju će platiti pre ili kasnije. Kasnije ukoliko ih budu vodili političari, parlament i vlada koji nemaju hrabrosti i snage da kažu istinu društvu. Ta istina nije poruka – zaboravite Srbe na Kosovu, ta istina je – pronađite nam novi način za svoje mesto na Kosovu, sa onima koji tamo žive. Ako je teško, ako je ponižavajuće, trpite poniženja u ime onih generacija koje su ponižavale druge da bi ostvarivale tu politiku.

Zašto bi mi sebi dali to ekskluzivno pravo da mi ne budemo ti koji će biti odgovorni za ono što je realno, gubitak Kosova. Odakle nama to pravo? Mi smo generacija koja sa tim treba da izađe na kraj. Ako mi ne budemo imali snage da to rešimo, bićemo generacija koja će konstatovati da je upropastila jedan narod. Zato je veoma važno za nas pitanje rezolucije sa kojom idete u UN. Sada ste govorili vrlo pežorativno o tamo nekim zemljama i zemljicama koje su u međuvremenu priznale kosovsku nezavisnost. Ne bih vas podsećao na uporište naše politike na međunarodnoj sceni, na činjenicu da smo mi zemlja koja je stvorena na ulici u demonstracijama, bili nemi pred nasiljem nad građanskim protestima, zbog toga što zemlja koja primenjuje nasilje istovremeno pokazuje razumevanje za našu kosovsku politiku.

Predlažem vam da ovde u parlamentu ovog puta budete drugačiji, da makar završimo dostojanstveno ovu sednicu kad smo je počeli na neprihvatljiv način. To praktično znači da definišite prioritete koji će omogućiti demokratizaciju zemlje, njenu modernizaciju, ekonomski razvoj, partnerstvo sa svetom i kroz to partnerstvo razumevanje sveta za one naše specifične interese koje ne treba da zaboravimo, ali koje moramo na drugi način da ostvarujemo.

PREDSEDNIK: Vreme.

ČEDOMIR JOVANOVIĆ: Naravno da ne bi bilo nikakvih dilema, ne podržavamo ovu rezoluciju zbog toga što je ona izraz kontinuiteta sa pogrešnom politikom, apsolutna podrška za svaku ambiciju da se nešto konkretno promeni, jer smatramo da je ovo poslednji trenutak za nešto tako.

PREDSEDNIK: Zahvaljujem gospodine Jovanoviću.

Vi ste hteli, izvolite, samo se prijavite.

Reč ima ministar Vuk Jeremić. Izvolite.

VUK JEREMIĆ: Želeo bih samo da odgovorim vrlo kratko na nekoliko pitanja koja je postavio gospodin Jovanović. Na samom početku rasprave, želim da kažem da prihvatam punu odgovornost za rezultate spoljne politike u prethodne dve godine. Bilo bi politički i ljudski i nepošteno da pokušavam da se krijem iza bilo čijeg autoriteta, ličnog ili institucionalnog, a s obzirom da imam poverenje u demokratske institucije ove zemlje, ukoliko ne budu zaključile da je spoljna politika Srbije vezana za Kosovo ili za bilo šta drugo bila pogrešna, da je moglo i trebalo drugačije ili bolje, spreman sam da podnesem sve lične konsekvence takvog zaključka.

Odgovarajući direktno na vaše pitanje – zbog čega nismo postavili neko drugo pitanje Međunarodnom sudu pravde. Nismo ga postavili zbog toga što smo procenili da bi bilo kakva drugačija formulacija otvorila prostor zaključku suda koji bi nas uveo u još veću i ozbiljniju opasnost. To sam već rekao u svom izlaganju. Bilo kakva druga formulacija bi otvorila prostor da se zaključi da je proglašenje kosovske nezavisnosti sui generis slučaj, a u tom trenutku zaista više ne bi postojalo ništa kao prepreka bilo koje zemlji sveta da prizna Kosovo.

Što se tiče konstatacije da je ovo trenutak da nam je potrebna nova politika, uključujući i novu politiku o Kosovu, pozivam vas da je predložite. Možda je ovo dobar trenutak da se o tome vodi debata. Prema tome, predložite nam novu politiku o Kosovu, ali vodite računa da niste u pravu kada kažete da niko od nas ne traži da priznamo Kosovo. Kada se priča o regionalnim organizacijama, Kosovo traži punopravno članstvo. Kada se priča u OEBS, Kosovo traži punopravno članstvo. Aplikacija za punopravno članstvo Kosova je već podnesena, a glasa se konsenzusom. Recite mi, gospodine Jovanoviću, da li Srbija u okviru takve nove politike treba da da svoj glas za učlanjenje Kosova kao ravnopravnog subjekta Srbije Srbiji u takve organizacije.

Pričate o normalizaciji odnosa. Ova zemlja je zaista učinila mnogo da regionalna saradnja, pa čak regionalna saradnja između Srba i Albanaca u kontekstu politike za koju smo se opredelili ne bude zaustavljena. To smo pokazali. Nije sam čin priznanja Kosova priznanje Kosova. Imate mnoge stvari koje možda imaju indirektan karakter, ali koje imaju direktan efekat priznanja. Uzmite bilo koju regionalnu inicijativu, Kosovo nije njen član. Kosovo želi da postane njen član. Kosovo ne može postati njen član bez glasa Srbije. Da li ste spremni da taj glas Srbije date, vodeći računa o tome da onog trenutka kada ste dali glas više ne postoji ni jedan razlog da bilo ko na svetu, nakon što ste vi to defakto uradili, ne prizna Kosovo kao nezavisnu državu.

Prema tome, ovo je jedna izuzetno komplikovana i složena situacija. Slažem se da nam je neophodna u ovom trenutku debata. Zaista bih voleo da čujem i predloge za drugačiju, novu spoljnu politiku. Spreman sam da čujem, naravno, svaku kritiku. Samo jednu stvar, nikada nisam govorio pežorativno ni o jednoj državi na svetu, ukoliko se stekao utisak da sam govorio pežorativno, o malim zemljama koje su priznale Kosovo nakon što je izglasana Rezolucija Srbije u Generalnoj skupštini, želim da podvučem da ni jednog jedinog trenutka nisam, niti hoću pežorativno govoriti o bilo kojoj suverenoj državi članici UN. Hvala.

PREDSEDNIK: Gospodine Jovanoviću, osnov javljanja? Replika. Izvolite.

ČEDOMIR JOVANOVIĆ: Gospodine ministre, zaista imate neverovatnu sposobnost da čujete ono što niko drugi nije čuo. Baš naprotiv mislim da je banalno nakon svega postavljati i posle otvarati ovde dilemu šta bi bilo da je postavljeno neko drugo pitanje. Onog trenutka kada smo stigli do faze u kojoj praktično biramo pitanje da bi čuli odgovor koji nam odgovara, jasno da naša politika bila poražena. Godinama mi predlažemo drugu politiku. Svaka skupštinska rasprava je bila obeležena našom rezolucijom, a ovo je prva za koju tako nešto nismo želeli da uradimo, zato što ne vidimo mogućnost da utičemo bez spremnosti da neko otvori prostor za našu inicijativu.

Predložiću vam da što pre odete u Brisel i sa EU dogovorite tekst rezolucije koji ćete podneti Generalnoj skupštini UN. U toj rezoluciji da odbranite pravo Srbije da ne menja svoj stav o Kosovu, a s druge strane, otvorite više perspektive za život Srba na Kosovu koji su tragični taoci i naše nemoći i nesposobnosti da nešto konkretno uradimo na političkom putu kojim se krećemo.

Ako govorite o svojoj ličnoj odgovornosti, mislim da to ne mogu da komentarišem. Pitanje odgovornosti koje želimo da postavimo prevazilazi i okvire vašeg ministarstva i vaše Vlade i naše politike. Ova zemlja je ugrožena zbog toga što su mnogi u njoj, pored političara, bili vrlo neodgovorni. Dok se ne stvori sistem u kom će se na vrednostima onog društva koje želimo da vidimo oko sebe gajiti naša budućnost, pitanje odgovornosti će biti individualizovano, da se ne bi postavilo pitanje uzroka stanja u kom se danas nalazimo.

Ovo za nas, ponavljam, nije prilika da spuštamo raspravu na onaj nivo na kom je ona uobičajena u parlamentu, ali samo opominjem da ste prvi put, kao ministar u Skupštini, sa ovom tačkom dnevnog reda i da to govori o vašem odnosu prema parlamentu, a ne o našem odnosu prema Kosovu.

ZORAN OSTOJIĆ: Hvala, gospodine Novakoviću.

Radi se o istom članu. Nekako mi se čini da se kolege Avramović i Čikiriz ne razumeju oko tih tri do pet minuta. Hajde da kažem da ovo što predlažemo Kenan i ja na neki način je neki kompromis. Ima veze, gospodine Čikiriz, sa “Parking servisom”, gospodin Avramović je u pravu.

Šta mi predlažemo ovim amandmanom? Ovaj član izmene zakona u suštini reguliše odnošenje nepropisno parkiranih vozila, ne kazne. Svako nepropisno parkirano vozilo treba da plati kaznu, po zakonu.

Vlada odbacuje naš amandman sa obrazloženjem, a mi predlažemo sledeće – “da se nose samo vozila koja ugrožavaju ili da se prvenstveno nose samo vozila koja ugrožavaju bezbednost saobraćaja i značajno ometaju saobraćaj”. Vlada kaže, ali član 62. kaže da “vozač ne sme da zaustavi”, normalno osim policijskog službenika, “odnosno parkira vozilo na mesto na kome bi ono ugrožavalo bezbednost drugih učesnika u saobraćaju ili predstavljalo smetnju za normalno”. Kaže ovako Vlada – to što vi predlažete da se prvenstveno nose vozila koja ometaju saobraćaj je glupo jer zakon zabranjuje parkiranje na mestima gde vozila ometaju saobraćaj. Nije tačno. Zakon zabranjuje da se parkira na mestima gde ugrožava saobraćaj plus je zabranjeno parikranje. Sva ta vozila treba da plate kaznu. Da li sva ta vozila trebaju da budu odneta? Da, kada bi bilo hiljade pauka, nadamo se da nećemo doći do te situacije. Mi predlažemo sledeće, da ne bude na policijskom službeniku, jer on daje nalog parking servisu, ne može parking servis po svojoj, nego policajac kaže – ovo vozilo je nepropisno parkirano, nosi ga, a mi kažemo – policajac treba da kaže – ovo vozilo je nepropisno parkirano, lepi mu kaznu i ometa saobraćaj i ugrožava bezbednost, pa ga nosi.

Mnogo je više vozila, ovo se prvenstveno odnosi na gradove, na Beograd i još neke veće gradove koji imaju službu za odnošenje vozila. Policajac u poslednjem selu može da naplati kaznu za nepropisno parkiranje, ali nema parking servisa. Mi kažemo – nemojte, gospodo policajci, da nosite vozila koja jesu nepropisno parkirana na periferiji Beograda na širokom trotoaru gde je ovde zakonom apsolutno zabranjeno parkiranje na trotoaru, parkirano je vozilo. Lakše je policajcu u parking servisu da odnese to vozilo nego onaj džip o kome je on govorio. To je činjenica. Da li sa aspekta bezbednosti saobraćaja opravdano da se pre to vozilo nosi koje jeste nepropisno parkirano, koje treba da plati kaznu zbog toga, ali koje ne ometa saobraćaj? Nego vozilo ispred kafića u maloj ulici i u centru grada Beograda, gde zaista ometa saobraćaj.

Zbog toga što se ovim zakonom daju tako široka diskreciona ovlašćenja policiji, sam prošle godine ovaj zakon nazvao policijskim, pa ako je to politička kvalifikacija neka bude, ali u principu to je vrednosna kvalifikacija, jer je taj zakon pisala policija. U drugim zemljama gde policija, takođe, sprovodi i stara se o sprovođenju zakona o bezbednosti saobraćaja, zakon ne piše policija, nego piše struka, stručnjaci. Policija svakako učestvuje sa svojim iskustvom, a ovde je obrnuto. Ovde policija piše, stručnjake pozove, uvaži njihovo mišljenje ili ne uvaži i na kraju dobijamo policijski zakon. Zašto? Zato što ga je pisala policija. Kad piše policija onda svakako jedino policija ima pravo da se nepropisno parkira i niko drugi. O tome se radi.

Mi predlažemo da se prihvati ovaj naš amandman. Imate još vremena pošto su, em što su pravno mogući svi amandmani, sledeći član je vezan za ovo, em što je ovaj naš amandman upravo na zakon o izmenama, jer vi ovde regulišete odnošenje, ne kažnjavanje. Kažnjavanje reguliše član 62. i s njim u vezi kaznene odredbe. Morate, trebalo bi, zbog Beograda i velikih gradova, posebno zbog Beograda, da bi se smanjio to diskreciono pravo da policajac odlučuje svojom voljom koje će vozilo odneti, pa mu je svakako lakše da odnese, da da nalog, pa na kraju krajeva i parking servisu, neko vozilo koje je nepropisno parkirano, a ne ugrožava saobraćaj.

Evo, na Novom Beogradu živim, zaređa pauk tamo gde je znak zabranjeno parkiranje, gde objektivno ne ugrožava bezbednost saobraćaja vozilo, tamo zaređa, a u centru grada gužva. Zato što im je lakše. Dobro, hajde uverite me da nije policijski zakon tako što ćete bar u ovom članu smanjiti to diskreciono pravo policije da uđe u Vojvode Stepe, pa ako ima 40 nepropisno parkiranih vozila da da nalog za 36 ili za 25, a ne da počne od početka. O tome se radi. Prvo, oni koji ugrožavaju saobraćaj ili znatno ga ometaju, a onda one ostale nepropisno parkirane. Ovim drugim treba naplatiti kaznu, ali ne treba nositi pre nego ovih prvih i to je suština ove naše izmene.

PREDSEDAVAJUĆI: Četiri minuta i 20 sekundi od vremena, potrošili ste vreme ovlašćenog predstavnika i načeli vreme poslaničke grupe.

Da li još neko želi reč po ovom amandmanu? (Ne.)

Narodni poslanik Zoran Ostojić podneo je amandman kojim se posle člana 6. dodaje novi član 6a i želi reč.

Izvolite gospodine Ostojiću.

ZORAN OSTOJIĆ: Nastavljam gde sam stao. Znači, mi predlažemo da lokalna samouprava donese godišnji plan u kome postoje prioriteti, odnosno nekakva načela i principi po kojima se kontrolišu nepropisno parkirana vozila u gradu. Upravo da bi smanjili diskreciono pravo policije i parking servisa da bira koga će nositi i odakle će nositi. U obrazloženju kojim Vlada odbija ovaj amandman stoji da je ovim zakonom jedino policija nadležna da se stara o bezbednosti saobraćaja, što čitam prilike ovako – i šta ima tu lokalna samouprava da donosi planove.

Planove parking servisa, pa nije sad policija uzela i parking servis pod svoju kontrolu. Još malo pa će ti u parking servisu da po tome nose i uniforme. Ne, mi upravo kažemo da mora da postoji plan. Vi u policiji imate plan gde postavljate radare. Ne kaže komandir stanice saobraćajne policije, hajde sad kud koji, uzmite po radar i idite, stanite gde hoćete i lovite vozače, nego postoji neki plan, čak taj plan objavljujete u sredstvima javnog informisanja da bi koristili, hajde da kažem odvraćanje, odnosno upozoravali vozače gde se nalaze radari tog i tog dana na kojim putevima. Što to ne bi radila i lokalna samouprava i time još malo smanjili to diskreciono ovlašćenje koje ima policija.

Znam da, kao i pre godinu dana, džaba ja ovo pričam, ali ću završiti, pošto je ovo poslednji naš amandman, gospodine Novakoviću, žao mi je što tu nije gospođa Čomić i gospodin Mićunović, koji je na kratko bio, nešto nisu predstavnici najveće partije vaše vladajuće, obraćam se vama gospodo iz vladajuće većine. Rasprava oko ovog zakona pokazuje koliko dopuštate da vlada gazi ovaj parlament i to nije dobro za vas iz vladajuće većine. Razumem lojalnost vladi, vi ste birali, zadovoljni ste, donosili ste nekakve deklaracije o pomirenju između dve stranke. Ovakvo ponašanje vlade prema parlamentu na kraju će se obiti svima nama o glavu. To što gospođa Čomić tumači da mi kao poslanici moramo samo da podnosimo amandmane na članove zakona koje je predložila vlada i ništa drugo je aposlutno samo jedan u nizu razvaljivanja, odnosno degradiranja parlamenta koji traje već godinu dana, kroz kampanju kolike su nam plate, kolike su nam dnevnice, koliko koštaju šampite i krempite u restoranu itd.

Mi smo poslanici i svako od nas može da podnese zakon, da podnese, a da li će doći na dnevni red, to se odlučuje drugačije većinom. Mi možemo da predložimo izmene i dopune bilo kog zakona, a nama ovde neko osporava da predložimo amandmane na član zakona koji je na dnevnom redu. Šta je na dnevnom redu? Izmene i dopune Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima. Ako mi predložimo izmene i dopune nekih članova na koje vlada, policija je predlagač, ko god, nije mislio, nama se to osporava. Mi imamo i zakone pravo da predlažemo Kakvo je to ograničavanje prava? Ko može više valjda može i manje.

Kako se zove tačka dnevnog reda? Izmene i dopune Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima. Kad predložim amandman da se vožnja motocikla na zadnjem točku tretira kao nasilničko ponašanje, oni kažu – pa nismo mi mislili taj član da menjamo. Na šta to liči, molim vas? Jel nas terate da podnosimo predloge zakona, pa da ih ne usvajate? Šta znači – izmene i dopune? Šta znači reč dopuna u zakonu? Menja se nešto što postoji. Dopuna, šta je to? To je – dodaje se nešto što ne postoji.

U skladu sa dnevnim redom smo predložili i oni i mi amandmane.

Na kraju, nije jedanput da su prošli amandmani i da su usvajani amandmani koji su bili na članove zakona koji nisu bili predloženi izmenama zakona. Praksa poslovnička nije usaglašena, tako da apelujem na vas. Žao mi je što nije tu predsednik političkog saveta DS, da založi svoj autoritet, da ne dopustite ovakvu degradaciju parlamenta i svih nas, prvenstveno vas i da u danu za glasanje glasamo o amandmanima, kako bi ovaj zakon učinili boljim, jer ovaj zakon zaista nema ništa ni liberalno, ni levičarsko, ni desničarsko u sebi, nego je zakon koji svi koji su glasali, za sve koji sedimo ovde i za sve koji nisu prešli cenzus i koji nisu izašli na glasanje, za sve važi.

Nemojte da dopustite dalje srozavanje parlamenta, da nama Vlada odlučuje, određuje o čemu možemo da pričamo, jer, zvaće nas na kraju građani – protočni bojler Vlade, a ne znam šta je tu voda, a šta je kamenac. Vi ćete svakako biti kamenac.