Dok me god napadaju mračnjaci – znam da sam na pravom putu

0
215

Predsednik LDP Čedomir Jovanović u intervjuu za portal „Bosnian National Network” odgovara na pitanja o Srebrenici i Dejtonu, pozadini posete članova Predsedništva BiH Beogradu, Dodiku, Zakonu o radu, hapšenju Miloševića, Zoranu Đinđiću, odnosu Srbije i Kosova i napadima tabloida.

Prošlog mjeseca je obilježena godišnjica genocida u Srebrenici, bilo je mnogo govornika i kurtoaznih prisjećanja na to što se desilo prije 20 godina. Da ste ove godine održali jedan takav govor u Srebrenici, šta biste rekli?

Izražavanje stava o Srebrenici nije nešto što smemo da svedemo na puko ponavljanje kada nas neki tužni i tragični jubileji na to podsete ili primoraju. Odnos prema genocidu koji je tamo počinjen govori o tome kakvi smo ljudi, šta smo bili i šta ćemo postati. Odnos prema strašnoj tragediji koja se tamo dogodila je lakmus papir koji nas svrstava na pravu ili pogrešnu stranu u jednom, nikad završenom, sukobu, u borbi za stvaranje civilizovanog, modernog, pravednog i slobodnog društva. Mene mnogo više od toga šta će ko reći tog dana brine šta svi ti ljude rade ostalih 364 dana godišnje čak i kada dođu u Potočare i naprave neki mali, simboličan, pozitivan gest. Dolazili su ljudi tu i ranije. Eto neki su se i izvinjavali. Ali skoro niko nije odeleo, zbog svoje slabosti, zbog nedostatka vizije i ideje, zbog nerazumevanja suštine promene sistema vrednosti, zbog nerazumevanja suštine kažnjavanja krivaca, da na kraju opet pali te nacionalne i šovinističke vatre, da glumata neki naopako shvaćen patriotizam, da ljudima opet gura ludačke ideje u glavu i da nas danas, na kraju, dovede tu gde smo, da se opet gledamo sa nepoverenjem i da dvadeset godina posle rata, skoro dvadeset miliona ljudi, koji žive u razvaljenim i nedovršenim država, jedni na druge škripimo zubima. To je mnogo veća briga od tog da li će progutati svoju sramotu što nisu dolazili ranije pa doći ovde i pokušati da zavredne taj oproštaj koji traže.

Kako gledate na Dejtonski mirovni sporazum: je li moguća normalna Bosna i Hercegovina i Dejtonski sporazum, istovremeno? 

Greška će biti ako opet uhvatimo da izvlačimo neke crvene linije u dogovorima koje treba da napravimo da bismo konačno mogli da živimo normalno i da se vezujemo za neke pojmove koji su definisali naše odnose do sada. Dejtonski sporazum je uspeo da zaustavi rat, ali nažalost do sada nije uspeo da nametne mir koji bi sam sebe hranio i održavao, nego je ostavio narode u Bosni i Hercegovini da se i dalje jednako drže za vratove i reže jedni na druge. Svi zajedno bi smo morali da damo neki novi oblik suživotu u Bosni i Hercegovini i mislim da bi u tome svaki od tri naroda mogao da da nekakav doprinos.

Nedavna partija šaha i druženje Izetbegovića i Vučića u Beogradu, pogotovo nakon „srdačnog“ dočeka koji je u Srebrenici imao Vučić, izgledalo je vještački, kao da su i jedan i drugi natjerani na „druženje“. Šta mislite, šta je pozadina toga? 

Poseta članova Predsedništa BiH premijeru Srbije je korak u dobrom pravcu jer je svaki dijalog bolji od zatvaranja u sopstvene nacionalne netrpeljivosti, nerazumevanja i mržnje. Sve što je pratilo dvadesetu godišnjicu genocida u Srebrenici opomenulo je sva naša društva da je mir u kojem živimo još uvek ugrežon brojnim iskušenjima, na isti način na koji je bio ugrožen i pre dvadeset godina.Suštinski napredak u odnosima između Bosne i Hercegovine i Srbije, ali i među svim zemljama u regionu, dogodiće se kada ovakvi sastanci prestanu da budu stvar protokola i diktata međunarodne zajednice, nego kad svi zajedno pokušamo da razumemo jedni druge, kada pokušamo da budemo partneri više nego suparnici i, pre svega, kad prestanemo, iz sopstvenih slabosti, da posle razgovora u kojima pokušavamo da unapredimo situaciju u regionu, za potrebe domaće politike, gajimo onu vrstu razmišljanja i ponašanja koja nas je sve zajedno i dovela do dve decenije propasti i uništavanja.Ono što danas, bez dljnjeg, predstavlja prvi i osnovni interes ljudi je ekonomski oporavak naših društava bez čega je nemoguće zamisliti ni naš kulturni oporavak, pa čak ni golo fizičko preživljavanje. Pomirenje naroda zapadnog Balkana jeste, pre svega, naša civilizacijska obaveza, ali je i osnovni preduslov bilo kakvog ekonomskog poboljšanja. Sve dok naš ceo region bude tonuo u političku nestabilnost, sve dok ne postanemo prijateljske i mirne države koje se međusobno razumeju i poštuju, sve dok više budemo voleli da slušamo zveckanje sopstvenog oružja i da se šepurimo vojnim paradama nego da se povežemo sa svim narodima koji žive oko nas, budućnost će nam više ličiti na prošlost i sadašnjost kojih se užasavamo, nego na budućnost u kojima bi želeli da žive naša deca. Zato je važno da posle sastanaka kao što je ovaj u Beogradu, predstavnici sva tri naroda i obe države, lepe protokolarne izjave zamene pravim delima, važno je da svako u svom okruženju uradi sve što je potrebno da bismo devedesete jednom konačno ostavili za sobom.

Mnogi analitičari ocjenjuju da je Milorad Dodik „zvjezda padalica“, ima li zdrave alternative za njega u Republici Srpskoj ili je po definiciji u nečemu što je nastalo kako je nastalo i zove se, kako se zove, nemoguće da postoji zdrava politika?

Dodik je, kao i drugi političari koji su vladali Republikom Srpskom pre njega, uvek bio samo produžen refleks politike koja se vodila u Beogradu. U tom vakuumu između nespremnosti Srbije da se menja i njene želje da postane deo EU, između shvatanja da više ne možemo da opstanemo ovakvi kakvi smo i nesposobnosti da se promenimo, stvorio se prostor u kojem Dodik može da cveta sa svim svojim neostvarivim demagogijama, isto kao što se stvorio prostor u Srbiji za političare koji nam danas sa velikim uspehom ponavo prodaju politiku koja je satrla nas i sve oko nas. Kad budemo spremni da se pogledamo bez foliranja, nestaće i avanturizam koji svom narodu nudi Dodik, ali će nestati i zatucanost kojom političari truju narod, jednako u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj ili na Kosovu.

Vaša partija je svojevremeno podržala usvajanje Zakona o radu u Skupštini Srbije, a ovih dana je usvajanje Zakona o radu u Parlamentu Federacije BiH izazvalo mnog žučnih međustranačkih polemika. Uslovno rečeno: ljevičarske stranke su glasale protiv ovog Zakona, ove druge – za, pri tome se i jedni i drugi zaklinju u Evropu. Ukratko: je li Zakon o radu dobar?      

Zakon o radu, kao i većina drugih stvari koje treba da definišu ambijent u kojem ćemo živeti, sam po sebi nije ni dobar ni loš. Zakon za koji smo se zalagali trebalo bi u jednom zdravom i dinamičnom poslovnom ambijentu da stvori prostor za konkurentniju privredu. Bez svega onog što treba da prati taj zakon: bez stabilnosti regiona, bez promene zakonodavstva i ukupnog društvenog ambijenta, taj zakon će ostati samo ono što u njemu vide njegovi protivnici. Nažalost, od vremena kad smo u Srbiji usvojili takav zakon, 2001. godine u vreme Vlade Zorana Đinđića, Srbija je potrošila petnaest godina na svoje magle i utvare, gubeći vreme na pogrešne i potrošene politike konflikta sa svetom čiji želimo da budemo deo. Pošto smo propustili vreme dinamične svetske privrede, jeftinog novca, globalnog razvoja, sad kroz reformu društva moramo da prođemo u nekim komplikovanijim uslovima. Iako je ceo taj proces danas znatno komplikovaniji i dalje je bolji od sporog raspada koji će nas sačekati ako se opredelimo za bilo kakvu poznatu alternativu.

Bili ste akter dramatičnih događaja devedesetih, jedan ste od ljudi koji su pregovarali sa Miloševićem o uslovima njegovog hapšenja i prebicavanja u Hag. Kako se Milošević ponašao tokom tih susreta?

Trivije o tim mojim susretima sa Miloševićem nikada nisu bile nešto o čemu bih rado pričao. To je bio posao koji sam radio ne zato što mi se sviđalo, nego zato što sam osećao nekakvu odgovornost prema zemlji koju smo tada vodili. Miloševića krivica za sve ono što se desilo tokom devedesetih godina za mene nikad nije sporna, ali ne umanjuje loš osećaj kada posmatrate nečiju ličnu i porodičnu tragediju. Ono što me je uvek mnogo više interesovalo je raščišćavanje te problematične prošlosti i danas, posle petnaest godina, ostalo mi je samo žaljenje zbog šanse koju smo svi zajedno, Srbija i svi oko nje, ali i Haški sud, zbog nesposobnosti, kilavih kompromisa i komplikovanih okolnosti, propustili.

„Srešćemo se u budućnosti, slaviti sve što nismo stigli, srećan nam Zoranov rođendan“, napisali ste na svom FB profilu. Zašto je ubijen Zoran Đinđić?

Okolnosti Zoranovog ubistva su previše komplikovana tema i za ceo jedan zaseban intervju i moj utisak je da smo bez obzira na hiljade napisanih strana, hiljade izgovorenih reči, nažalost, jako malo uspeli da rasvetlimo taj zaverenički mrak i da je naše društvo još uvek ostalo zaglavljeno u tabloidsku fikciju i teorije zavere koje su od atentata do danas sejali ljudi bliski krugovima odgovornim za Zoranovo ubistvo. Ako bih morao da svedem tu komplikovanu temu, za koju sam siguran da i danas oblikuje ambijent u kojem živimo i bez čijeg rasvetljavanja ćemo se teško promeniti na pravi način, rekao bih da je Zoran ubijen da bi Srbija ostala onakva kakva je bila.

Šta bi danas bio zdrav odnos Srbije prema Kosovu?

Srpska politika prema Kosovu poslednjih petnaest godina se svodila na ideju da ćete držanjem kazaljke na satu zaustaviti vreme. Kosovo je odavno nezavisna država, i to saplitanje koje Srbija pokušava da radi na svakom koraku, ne samo da šteti Kosovu i našim odnosima sa Kosovom, nego šteti i samoj Srbiji i najviše Srbima koji su ostali da žive na Kosovu. Racionalna stvar bi bila što pre uraditi sve da Kosovo postane normalno i stabilno društvo sa kojim ćemo uspostaviti odnose rasterećene prošlosti u najvećoj mogućoj meri, a priznanje, dok još uvek ima neku težinu, iskoristiti kao instrument za ostvarivanje što boljeg položaja tamošnje srpske zajednice. Na kraju dana, svi ćemo ostati da živimo tu, jedni sa drugima i jedni pored drugih, dobro je da taj suživot što pre počne da se dešava.

S jedne strane ste prema medijskim istraživanjima najnapadaniji političar u Srbiji sa ubjedljivo najviše negativnih tekstova, s druge strane postoje mišljenja da ste najharizmatičniji. Otkuda ova razlika, mislim, je li „do medija“ ili je nešto drugo u pitanju?

Nema jednostavnog odgovora na to pitanje. Iako je teško razvijati nekakvu politiku dok ste pod konstantnom presom najcrnjeg tabloidskog mraka, meni su napadi sa te strane uvek bili orijentir da sam na pravom putu, da ciljam prave probleme i ljude koji ih stvaraju. Problem bi bio da počnu da me brane.

Razgovarala: Medina Delalić – BNN.BA