Građani će glasati za program

0
216

Jučerašnje reagovanje prvog čoveka demokrata Bojana Pajtića na vest o pokušaju LDP da sa ostalim razumnim građanskim partijama stvori političku platformu koja će pružiti jasnu alternativu aktuelnoj vlasti Aleksandra Vučića, po ko zna koji put potvrđuje dezorijentisanost i odsustvo minimalnog osećaja za politički trenutak koji nam život nameće

Nije Pajtiću problem program koji LDP nudi, redosled poteza koji, pokazalo se, ukoliko ozbiljna opozicija ne nametne ostaje velika praznina u našem političkom životu, već strah za sopstvenu egzistenciju uz tradicionalno mitološko busanje u grudi i nepotrebno kvalifikovanje sebe kao „Nacionalne institucije“, a sve zarad dodatne četiri godine parazitskog preživljavanja i egzistiranja na „opozicionoj“ paroli „Ua Vučiću!“.

Redosled poteza u budućnosti mora biti jasan:

  • Dalji i aktivniji rad na implementaciji Briselskog sporazuma kao preduslov zajedničke evropske budućnosti Kosova i Srbije;
  • Aktivniji i konkretniji rad na normalizaciji odnosa u regionu, koji sa Dačićem i njegovim estradnim pristupom i elementarnim odsustvom ozbiljnosti nije moguć;
  • Otvaranje šireg društvenog dijaloga i argumentovani pristup o prednostima učlanjenja u NATO savez, a sve kao preduslov očuvanja trajnog mira i političke stabilnosti u našem regionu
  • Promena Ustava koji je, podsećam, plod saveza DSS-DS-SRS, a čiji je cilj bio trajna opstrukcija evropskog puta Srbije;
  • Dalja i efikasnija transformacija javnih preduzeća bez izuzetaka, ekonomija koja neće biti izrabljivanje privrede već šansa da uspeju i zarade najsposobniji.

Sve ovo i mnoge druge političke stvari nije moguće sprovesti u društvu zatrovanih političkih odnosa, tabloidizacije javnog života, rijaliti stvarnosti koju živimo, ukoliko ne dođe do otvaranja šireg dijaloga između građanskih partija i pokušaju stvaranja zajedničke platforme koja će biti stub okupljanja prvenstveno građana, a onda i drugih političkih organizacija koje su zagledane u evroatlantsku budućnost Srbije.

I na kraju, žalosno je što DS ne razume potrebu programskog definisanja budućnosti Srbije, što potencijalno okupljanje ne vidi kao šansu građanske Srbije već kao opasnost po svoj identitet i procente, što ne razume, kao ni 2013. godine, potrebu stvaranja zajedničke efikasne političke organizacije koja će biti oslonac svakog politički zainteresovanog pojedinca, što ne shvata da samim učešćem u nametnutom ratu od strane Aleksandra Vučića zapravo nesvesno postaje saučesnik prikrivanja nesposobnosti aktuelne vlasti… Sve ovo može, ukoliko ponovo ne shvati na vreme DS kao stožer građanskog okupljanja devedesetih, odvesti u potpuni politički propast, do konačnog nestanka.

Građanska Srbija više ne sme i ne može da čeka!