Građanski blok, ne gomila koja glumi politiku

0
222

Nova građanska platforma mora biti skup stranaka, organizacija i pojedinaca okupljenih oko ideje modernizacije Srbije. Politika od koje imaju korist stranke i niko drugi ne služi ničemu i u njoj se niko neće prepoznati, kaže Čedomir Jovanović u razgovoru sa Jelkom Jovanović.

Mi permanentno živimo u izbornoj kampanji, dan glasanja je samo kraj jedne faze kampanje i uvod u drugu koja odmah usledi. To nije dobro, bez obzira na to kada će biti izbori, politički život u zemlji mora da postoji. Potrebna je ravnoteža ne samo zbog toga što se mi borimo za parče svog političkog kolača, nego zbog toga što su preveliki pritisci s kojima se Srbija suočava i ne možemo bežati od svog dela političke odgovornosti. Bez obzira na to da li ste vlast, parlamentarna ili vanparlamentarna opozicija – sve dok se bavite politikom morate biti svesni činjenice da ste odgovorni za ovu zemlju, kaže predsednik Liberalno demokratske predsednik Čedomir Jovanović za Novi magazin.

„Vodeći računa o toj činjenici 2012. smo pokušali da redefinišemo političke odnose u onom delu našeg političkog života u kojem se kreću stranke koje su preuzele odgovornost za Srbiju 5. oktobra 2000. Nije bio previše razumevanja; da jeste bilo, mislim da bi mnoge probleme Srbija danas lakše rešavala i da bi atmosfera u zemlji bila potpuno drugačija. Vučić ima dve trećine parlamenta i apsolutnu vlast, a očigledno da nijedan ozbiljan problem društva nije rešen. Čak i kad postoje dobre inicijative, izostaje rezultat jer dolazi do devijacije u njihovoj realizaciji“,objašnjava Jovanović odgovarajući na pitanje ko bi činio građanski opozicioni blok za koji se zalaže i koji su razlozi za njegovo stvaranje: „Dakle, to su moji ključni motivi i prvi koraci su već napravljeni, saradnja sa Borisom Tadićem je tačno onakva kakva je mogla da se vidi; govorim o razgovorima, o analizi političkih prilika u zemlji i o dogovoru, ali ne na ideji da budemo sigurni na nekim izborima koji su pred nama – jer svako ko je tako razmišljao našao je za sebe utočište na političkom tržištu. Razgovaramo sa ambicijom da utičemo na događaje u društvu kako bi ljudi bili izloženi manjem pritisku od onog kojem se trenutno nepotrebno izlažu.“

Vidite li mogućnost šire saradnje opozicije do narednih izbora?

Mislim da je danas svakome ko ima makar neki površan uvid u politiku jasno da Srbiji nedostaje jedna artikulisana i jaka građanska opcija kao kontrateža svemu što je gura nazad u dobro poznat mrak, jedna politička opcija koja bi mogla da vrati pristojnost na javnu i političku scenu i da u politiku vrati najbolji deo našeg društva, onaj deo bez kojeg će svaki pokušaj menjanja Srbije biti nepotpun i neuspešan. Mislim da mera za stvaranje takvog bloka treba da bude jasna politika, jasan odnos prema svim pitanjima s kojima se danas Srbija sudara, zato što oni koji bi trebalo da daju odgovore na njih, oni koji su dobili mandate od građana da je vode ka Evropi, to ne umeju, ne žele ili ne smeju da urade. Nova građanska platforma mora biti skup stranaka, organizacija i pojedinaca okupljenih oko ideje modernizacije Srbije, beskompromisnog okretanja evropskoj spoljnoj i unutrašnjoj politici, uspostavljanja novih odnosa u regionu.

Taj blok treba da bude što širi, ali ne sme da bude gomila stranaka koje će da glumataju politiku da bi prošle cenzus i nastavile da životare na periferiji političkog života Srbije, jer politika od koje imaju korist stranke i niko drugi ničemu ne služi i u njoj se niko neće prepoznati.

Na koga mislite i koju vrstu saveza?

Nisam ja taj koji ima licencu, pa može da je deli. Nikada nisam imao razumevanja za političare koji licitiraju i mere krvna zrnca, pa onda kažu: “Aha, ovaj je ok, ovaj drugi nije”. Mi smo svi na jednako tankom ledu i Vučić sa 200 poslanika i 60 odsto podrške i ja bez poslanika sa 4,5 odsto. Isto važi i za Demokratsku stranku i sve one koji se danas bave politikom. Jasno je ko je na koga tu upućen: uz sve razlike koje ne treba negirati, mene raduje i sa optimizmom gledam na vrstu partnerstva koju razvijamo sa Borisom. To nije partnerstvo u kojem ću se posipati pepelom, niti to tražim od njega, razlike postoje – nismo iste ličnosti, ne delujemo na isti način, ali ono što definišemo kao zajednički politički cilj jeste da možemo uraditi nešto korisno za društvo. Tu je i Demokratska stranka, iako luta između frustracija Vučićem koje idu toliko daleko da su spremni da dokazuju da je zemlja ploča ako on kaže da nije, pa do neomarksista koji su sa 40 godina fascinirani i zaljubljeni u Sirizu, na način na koji to više nije ni Cipras. Sve to ostavljam po strani bez ambicija da budem tutor nečega što treba napraviti i kažem da želim da razgovaram sa ljudima, da je dobro što sam naišao na pozitivan odgovor u kontaktima sa Borisom. Svakako će biti prilike da razgovaramo i sa DS-om i sa drugim strankama. Ono što mislim da mora biti uvaženo, pored imperativa da pozitivno utičemo na političke događaje u društvu, to je drugačiji odnos prema međusobnoj saradnji. Potrebno je stabilizovati politički život u zemlji i kroz taj život izgraditi institucije, okupiti ljude koji imaju kredibilitet. Opet nisam taj koji može da licitira imenima, ali sećam se kako je to izgledalo devedesetih kada smo manje-više bili u istoj situaciji.

Ne govorim da su ovo devedesete, ali ni tada niste mogli računati na politički uspeh ako niste bili ozbiljni u organizovanju te politike, ukoliko niste bili sposobni da motivišete ljude i da okupite one koji društvu kojem se obraćete, kojem puca kičma od problema, uliju neophodnu sigurnost, pre svega svojom pojavom i uverenjem da su sposobni da se nose sa krizom.

Zašto postoji strah od novog DOS-a?

DOS je bio okupljen sa jednim ciljem – da sruši Miloševića – i svaki dalji pokušaj ove koalicije da menja Srbiju bio je unapred osuđen na propast iz jednostavnog razloga što su unutra bile stranke koje su rušile Miloševića zbog Miloševićeve politike i stranke koje su ga rušile jer su mislile da će tu istu politiku bolje da sprovode.

Kako vidite političku situaciju i posebno položaj opozicije? Slažete li se sa Vesnom Pešić da je Vučić autokrata?

Opoziciju u Srbiji vidim onako kako je vidi svako drugi. Letargičnu, zagledanu u sebe i svoje interese, najčešće bez jasne politike, u beskrajnom lutanju, napuštanju sopstvenih ideja i principa u traženju što boljeg mesta na političkoj estradi. I dalje se nadam da je moguće da se razumemo oko politike s kojom ćemo zajedno izaći pred ljude, da samo tako možemo da budemo korisni za društvo, a da od međusobnog ujedanja i držanja za vratove niko neće imati korist.

Danas Srbija izgleda ovako kako izgleda jer je sa jedne strane definiše ta ravnoteža snaga između onih koji bi hteli da budu uz Evropu, a da ne naljute Rusiju, što mislim da je pozicija kružoka oko Vučića, i onih koji bi da budu uz Rusiju, a da ne naljute Evropu, što je pozicija Dačića i Nikolića. Osim tog klinča, koji sada izgleda kao sukob koji će još dugo biti bez pobednika, jasno je da Vlada, koja bar formalno pokušava da vodi nekakvu proevropsku politiku, u tom poslu nije do kraja iskrena i ne razume njegovu suštinu.

Izraz tog nerazumevanja možete naći u svakom segmentu našeg javnog života. U konstantnoj atmosferi ratnog stanja umesto javne debate o važnim pitanjima, u konstantnom vraćanju u atmosferu devedesetih umesto uspostavljanja odnosa saradnje i razumevanja sa zemljama koje nas okružuju i sa zemljama od kojih nam zavisi budućnost, u potpunoj tabloidizaciji i vulgarizaciji medija umesto uređenja medijske scene, u kiču umesto kulture i u populizmu umesto politike.

Kako vam se čini odluka da izbora ne bude narednih šest meseci?

Mi već treći put u tri godine prolazimo kroz istu izbornu centrifugu. Vladu za koju niko nije glasao i koja, naravno, nije mogla ništa da uradi dobili smo 2012. godine. Prošle godine smo dobili vladu koja je imala dovoljno podrške u društvu i u parlamentu da uradi šta god hoće, ali ni sama nije znala šta bi htela. Da bi se ovaj niz prekinuo, da bismo dobili neki drugačiji rezultat, potrebno je da izbori ne budu samo nekakvo pregrupisavanje stranačke moći sa mutnim ciljevima i nejasnim idejama.

Potrebno je da znamo zašto se zaista izbori raspisuju i ko šta stvarno na njima nudi. Danas nije najjasnije da li ćemo imati republičke izbore da bi SNS poboljšao svoj rezultat na lokalnim i pokrajinskim, jer postoji taj veliki rascep u popularnosti Vučića i svih koje je okupio oko sebe, da li idemo na izbore koji treba da budu uvod u neki budući sukob između predsednika i premijera ili će oni taj sukob nekakvim paktom do daljnjeg odložiti. U svakom slučaju, Srbija je opet talac interesa nekoliko ljudi kroz koje se prelamaju neki nevidljivi uticaji i nejasne namere, što joj je sigurno danas najmanje potrebno. Izlaz iz slepe ulice u koju smo se opet zaglavili bili bi, naravno, što skoriji izbori na svim nivoima, na kojima će svako, umesto foliranja i glumatanja, ponuditi jasne ideje i vrednosti za koje se zalaže.

Pod kojim biste uslovima prihvatili saradnju sa SNS?

Na izbore izlazim da pobedim Vučića, sa željom da ga pobedim, jer mislim da mogu bolje da radim posao koji radi on.

Pre godinu dana na izborima ponudili smo biračima ideju o saradnji sa SNS jer nam je izgledalo da još postoji prostor na kojem bi dve Srbije, ona koju predstavljamo mi i ona koju predstavljaju oni, mogle da se sretnu i sarađuju oko nekoliko najbitnijih poslova koji su bili i, nažalost, još su pred nama. Izgledalo nam je da je moguće da budemo softver u njihovom hardveru, da mi znamo šta treba da se uradi, a da oni imaju mišiće da to urade. Imali smo ideju da otvorimo neko mesto u politici za ljude bliske našim idejama, za ljude kakvih danas, nažalost, nema ni u Vladi ni oko nje. Građani nas u tome nisu razumeli ili nam nisu verovali, svejedno, taj pokušaj je prošao kako je prošao. Danas se taj prostor za saradnju skroz smanjio ili nestao, a s njim je nestao i smisao naše saradnje.

Na izbore izlazim da pobedim Vučića, sa željom da ga pobedim, jer mislim da mogu bolje da radim posao koji radi on.

To je pitanje koje mi se postavlja sa pretpostavkom da imam problem da odgovorim. Ne mogu da se ponašam kao Opus Dei, kao sekta; nismo mi stranački ziloti. Bitno je da, kao što postoji jako liderstvo na strani vlasti, postoji protivteža na opozicionoj strani i koliko god drugi pokušavali na silu, do sada nisu uspeli to da naprave. Svestan sam očekivanja koja prate mene i činjenice da u svakoj situaciji u kojoj nisam u skladu sa foto-robotom političara koji je od 96. prošao ako treba glavom kroz svaki zid, rizikujem da budem protumačen kao čovek koji ima neki ne znam kakav aranžman sa Vučićem. Glupo je od mene tražiti besu da neću sa Vučićem.

Niti sam želeo da budem u njegovoj vladi, niti sebe vidim sutra u toj vladi, ali nemojte da očekujete od mene da budem toliko lud pa da kad Vučić kaže “mi moramo u Evropu”, kažem “nećemo”, kada ode tamo gde je pre 15 godina ratovao sa Šešeljem i više ili manje uspešno interpretira moju politiku, kažem da je to greška pa uzmem pušku koju je on odbacio i Srbe pozovem na Romaniju dok im Vučić govori o Briselu. To je ludilo koje nas je uništilo. Očigledno je da je on uložio mnogo energije da danas ne bi bio onakav kakav je bio pre deset ili petnaest godina. Meni je jasno da je on prešao taj Rubikon i da sutra neće biti onakav kakvim ga pamtimo. Od čvrstine njegovog karaktera i naše pameti da ga kad treba iskoristimo i kad mora zaustavimo, ali i od pritiska kojem ovo ludo vreme izlaže sve nas, pa i njega, zavisi da li će Vučić sutra biti bolji nego danas ili možda mnogo teži nego što je bio devedesetih. U svakom slučaju, ja u njemu nisam tražio ni Čerčila ni De Gola, baš kao što danas ne mislim da je normalno porediti ga sa Firerom.

Mogućnost saradnje je jedno, pitanje zajedničke vlade je nešto drugo; želim vladu koja će prestati da sedi na dve stolice, koliko god to bilo teško za ovu zemlju, vladu koju će svako ko pogleda, u jednoj rečenici reći šta ona hoće. To nije Vučićeva vlada, on je juče bio u Briselu, sutra ide u Moskvu i spinuje medije po Srbiji Putinovim darovima od milijardu evra, nekim topovima s kojima ćemo ne znam šta ovde da radimo. Ne bavim se na taj način politikom.

Na sva ta krupna pitanja kojih je ovde mnogo mi dajemo različite odgovore, ali ono što treba da znate jeste da ću uvek voditi računa o interesu društva. Ne idem logikom da uvek može da bude gore, ali znam da je ovo teško vreme i cenim svakoga ko pokušava da uradi bilo šta dobro, bez obzira na sve razlike, i imam respekt za svaki pozitivan gest i to cenim, jer bi bilo previše neodgovorno i surovo prema ljudima u zemlji kada bih zbog prevelikih međusobnih razlika te retke pozitivne iskorake i gestove obesmislio jalovim spletkarenjem i poentiranjem na nesreći koja je na svakom koraku oko nas. Nisam kiklop i neću da gledam svet jednim okom. To političko slepilo nas je i ostavilo praktično bez vidika.

Kojim redom vidite probleme u Srbiji i kako ih rešavati?

To je samo jedan problem, iz njega izvire sve drugo; nespremnost da se prihvati racionalan sistem vrednosti i da se racionalizuje naša pozicija u ovom vremenu.

Iz toga proističu i ekonomska kriza i Kosovo?

Sve drugo. Mi mrzimo NATO i sa prezirom gledamo američke bombardere koji gađaju ciljeve po Bliskom Istoku, a istovremeno se divimo ruskim bombarderima koji gađaju manje ili više iste te ciljeve. Zemlje koje su u NATO u ovom trenutku imaju kamatnu stopu od 0,05 odsto, kod nas je 8-11 odsto. Bez članstva u NATO nema ekonomskog razvoja. Nažalost, Srbija uvek ide nekoliko koraka iza problema umesto da je ispred njih, pa problemi koje rešavamo nisu oni kojima bismo hteli da se bavimo – stvaranje ambijenta za oporavak i razvoj društva – nego su problemi koje smo odavno morali da rešimo. Danas je očigledno da dok ne rešimo odnose sa Kosovom, što podrazumeva da što pre ispunimo sve obaveze koje smo preuzeli potpisivanjem Briselskog sporazuma, dok ne uspostavimo odnose saradnje i razumevanja, naša evropska budućnost će biti prolongirana i nesigurna. Takođe je jasno da se od nas očekuje kooperativnost oko sređivanja stanja u BiH, umesto konstantne destabilizacije ove zemlje i podgrevanja nerealnih i neracionalnih ambicija Republike Srpske.

Tek kad budemo živeli u stabilnom, miroljubivom i integrisanom regionu, stvoriće se uslovi za ekonomski oporavak i ulazak u EU, što je jedini okvir koji nam garantuje trajnu stabilnost, mir, i obesmišljava tvrde nacionalne granice. Predsednik i premijer, svako iz svojih razloga i svako na svoj način, uglavnom su svaki korak u dobrom smeru maskirali jednim ili dva koraka unazad, vraćajući nas u stanje proključalog nacionalizma, nerazumevanja i mržnje koju smo dobro upoznali poslednjih dvadeset godina i koji nam nikad ništa dobro nisu doneli.

Kosovo je ponovo aktuelizovano. Vidite li završnicu? A Srpska? Čak je i akademik Kostić rekao da treba da se okrenemo Banjaluci.

Kosovo je aktuelizovano jer smo do sada propustili svaku priliku da ga rešimo na način koji je povoljniji po nas. Pre deset godina ponudili smo plan 2K koji je podrazumevao da Srbi na Kosovu dobiju status konstitutivnog naroda i da se sve bitne odluke tamo donose konsenzusom u zamenu za priznanje Kosova. Taj plan je tada mogao da prođe i među Albancima i kod međunarodne zajednice, jedino nije mogla da ga razume Srbija, iako bi kosovski Srbi njime dobili prava koja danas više ne mogu ni da sanjaju. Borisov plan u četiri tačke takođe je bio osnov za mnogo bolji dogovor oko Kosova od ovog današnjeg, pa je i on napadan kao izdajnik, kao i svako ko je Srbiji ponudio neko racionalno rešenje iako je, na primer, njegov plan predviđao eksteritorijalnost za srpske manastire na Kosovu, kao uostalom i Ahtisarijev plan koji smo glatko i arogantno odbili. Danas se ponovo dovodimo u situaciju da se konfrontiramo sa svetom zbog nečeg što smo svojom greškom izgubili i, umesto da sva naša pažnja bude koncentrisana na to kako da uspostavimo mehanizme zaštite spomenika naše kulture i duhovnosti, kako da obezbedimo što bolja prava za srpsku zajednicu na Kosovu, mi ponovo sve kapacitete ulažemo u politiku osuđenu na siguran poraz, gubimo vreme kojeg imamo veoma malo, iako znamo da na kraju svaka sledeća ponuda sutra bude gora od one koju danas odbijamo.

Brojne afere potresaju vlast, ali bez uticaja na rejting. U tesnoj vezi sa ovim pitanjem je angažman intelektualaca – ako ga uopšte ima – i mediji, odnosno uloga medija danas.

Medijski prostor Srbije je, nažalost, odavno toliko otrovan i obesmišljen da u njemu mimo estradne kontaminacije i naslađivanja aferama i nema nekog sadržaja niti prostora za ozbiljne debate o bilo kakvom problemu i izgleda mi da je u najvećoj meri nestala i potreba društva da se političkom stvarnošću bavi na bilo kakav način osim kroz tekstove sa velikim naslovima i slikama i malim i glupim vestima. Da bismo ljudima vratili veru u politiku moramo im ponuditi mnogo jasniji sadržaj od konstantnog vikanja “ua”, ne zato što nije u redu da se kaže “ua Vučiću” ili “ua bilo ko”, nego zato što je očigledno da to ne daje rezultate.

Bez obzira na brojne afere ove vlade, njen najveći problem, ili naš najveći problem, nisu te afere. Problem je nedosledno vođenje politike, nesposobnost i neiskrenost. Iako danas u Srbiji postoji prilično veliki broj ljudi koji je toga svestan, oni svoje poverenje i dalje nikom drugom ne poklanjaju jer ne vide nikoga sa potencijalom i kredibilitetom da bude bolji od ovih kojima su danas nezadovoljni. Kada tu poruku shvatimo na pravi način, promenićemo i ishod kojim nismo zadovoljni.

Politika bez kriterijuma, u biznisu se ne priznaju

Da li je u Srbiji teže baviti se politikom ili poslom?

U politici ne postoji nijedan kriterijum, a u biznisu se ne priznaje nijedan kriterijum.

Kriza u regionu već utiče na Srbiju

Očekujete li da će kriza u regionu uticati na unutrašnje prilike u Srbiji?

Naravno, ona već utiče na loš način, ne vraća nas u prošlost nego nas gura u budućnost koja može biti mnogo gora od onoga što smo zajedno videli i živeli devedesetih. Tada je bilo unutrašnjih potencijala, nije bilo toliko frustracija, toliko mnogo tragedije, nesreće. Često to gledam kroz sebe, kroz svoju porodicu; ne izlazite bez ožiljaka iz gotovo 30 godina ludila i svako od nas je daleko od onog što je bio kad je taj haos počeo.

Brine me činjenica da se u svakoj kampanji u Hrvatskoj po pravilu žonglira sa nacionalizmom koji se onda transponuje i konkretizuje isključivo kroz odnos prema Srbiji, do antagonizma u koji Srbija ulazi žonglirajući s tim, čekajući kraj neke izborne kampanje, nesvesna da to ostavlja dubinske posledice u društvu. Isti slučaj je sa Kosovom, jedan dron demolira sve ovo što je godinama stvarano. Ne možemo da racionalizujemo svoj odnos prema Kosovu: jasno da je to deo našeg postojanja, da nijedno društvo, nijedna zajednica suočena sa tako krupnim izazovom kao što je kosovski ne bi mogla tako lako to da iznese, ali ako smo krenuli tim putem nemojmo se vraćati nazad.