Idemo na izbore da pobedimo Vučića

0
258

Jasno je da je u zemlji potrebno uspostaviti ozbiljnu opoziciju. Pred nama su lokalni i pokrajinski izbori, borimo se i za parlamentarne. Očigledno je da je ova Vlada dala svoj maksimum. Sve ono što u ovom trenutku možemo da vidimo oko sebe govori o Srbiji kao zemlji koja je opterećena brojnim problemima koji su sami po sebi preteški, a još ih težim čini ta neefikasnost Vlade koja je, zapravo, postala generator krize sa kojom se svakodnevno suočavamo.

Saradnja sa Tadićem je motivisana, pre svega, našim zajedničkim pogledom na budućnost, na nužnost sprovođenja efikasne politike koja mora biti brža u procesu evropskih integracija, konkretnija u menjanu regiona, politike koja će seći Gordijeve čvorove prošlosti koji nas još uvek dave. Tu, pre svega, mislim na Kosovo, ali i na tu našu tradicionalnu kolebljivost – jedan dan smo za Brisel, drugi dan smo za Moskvu, a treći dan shvatimo da nismo nigde stigli.

Moramo lečiti podele u društvu, razvijati i negovati demokratiju, graditi institucije i menjati sve ono što u ovom trenutku život ljudi u Srbiji čini nepodnošljivim. Tu, pre svega, mislim na tešku ekonomsku situaciju, a teška ekonomska situacija je, zapravo, cena koju plaćamo za pogrešnu politiku koja se u Srbiji vodi gotovo 30 godina.

Nemam problem sa onim što sam u prošlosti radio i ako to bude ključni argument na narednim izborima, onda mi nećemo imati nikakvih problema u tim izborima, unapred će se znati pobednik. Nijedan naš politički stav vreme nije demantovalo. U Niš dolazim od 1996. godine i sve ono što sam godinama ovde govorio zapravo su događaji koji su potom usledili potvrdili. Danas sam na internetu čitao svoj govor iz 2007. tokom rasprave koja se u Skupštini Srbije vodila o Ahtisarijevom planu. Jedini sam šef poslaničke grupe koji je tražio da se taj plan ne odbacuje i tražio da se na njemu radi, tražio sam da se njega držimo jer će sutra biti mnogo teže. I tako je sa svim drugim problemima bilo koji su na kraju polomili kičmu Srbije na takav način da su političari preživeli i promenili se i danas stoje tu oko nas, ali su posledice te politike ostavile Srbiji duboke tragove i ožiljke. Zbog toga sam pažljiv.

Najveća opozicija ovoj vlasti je biti normalan, reći pošteno da je nešto dobro ako je to tako i kritikovati ono što ne valja. Vučić je gotovo četiri godine prvi čovek vlasti u ovoj zemlji, lagao bih kada bih rekao da on nije imao i dobrih poteza, ali su uglavnom svi ti potezi koji su Srbiju menjali praćeni brojnim slabostima, greškama, nepotrebnim sukobima i konfliktima, tako da danas ne možemo govoriti o Srbiji opisujući je kao zemlju koja je stabilna, koja se trajno opredelila i koja će se održati u ovom teškom vremenu. Sve su to izazovi koji stoje pred nama i sa kojima mi moramo da se suočimo.

Što se tiče drugih stranaka, pre svega razmišljam o onome što je interes Srbije. Mislim da je Srbiji dosta političara koji ne znaju šta će sa sobom, ne znaju šta da rade pa onda hvataju jedni druge za vratove. Neću dozvoliti da se zemlja vrati u devedesete i nikad neću tražiti glasove za sebe ili LDP ili savez koji pravim sa Tadićem samo na osnovu toga što sam dobar u borbi protiv nekog drugog na političkoj sceni zemlje. Uvek mi je važnije ono što znam da treba da se uradi od borbe protiv onoga što ne želim.

Nikad nisam bio opsednut Vučićem. Ni Vučićem ni Koštunicom ni Miloševićem. Meni su druge osobe u životu važne. Ako me pitate za koga sam vezan, trajno sam vezan za moju suprugu, moju porodicu. Mogu da razumem da deo ljudi nije imao strpljenja za tu našu politiku, ali ne mogu da se okrenem na glavu zbog toga što je Vučić stao na noge. Ne znam ko bi bio veća opozicija na politikoj sceni od mene dvadeset godina, ko se više borio protiv njega, protiv Šešelja, protiv Nikolića, protiv Miloševića, protiv Arkana, Pelevića, Palme, svih onih koji su nam uništili život tokom devedesetih i nakon 5. oktobra. Preduboki su ti rovovi i oni su očigledni da bih imao potrebu da kopam neki novi. Kada je pobedio na izborima, čestitao sam mu, za njega je narod glasao, dobio je svoju priliku, ne bih bio srećan da tu priliku prokocka na način na koji su to učinili mnogi pre njega, bilo bi mi draže da mi pobedimo na izborima u Srbiji koja je makar malo bolja od one u kojoj je pobedio on na poslednjim izborima.

Vučić je čovek koji ima tu užasnu hipoteku devedesetih, svako od nas ima neku, ali njegova je posebno teška i koliko god on pokupavao da se od toga distancira, povuče drugačiji politički potez, vodi drugačiju politiku, trajno će se kretati uz njega i biće njegovo veliko obeležje. To je, s jedne strane, i prokletstvo, ali, s druge strane, zavisi od nega, i motivacija i opomena i putokaz. On danas nije onakav kakav je bio pre petnaest ili dvadeset godina. Da li će sutra biti bolji ili ćemo imati problem sa još težim Vučićem nego onim iz prošlosti zavisi, pre svega, od njega, a potom i od okolnosti on zajedno sa svima nama nalazi. Nikad nisam sebe video kao političara koji najbolje zna da ruši. Pružio bih ruku svakome ako će od toga zemlja imati koristi. I kada je počeo da menja kurs Srbije prema Kosovu, nisam otišao na barikade, na Jarinje i Brnjak, i tamo organizovao pobunu Srba nego sam takvo nešto podržao. Kada je rekao da želi u Evropu, pa ne mogu Srbiji da predložim da ide onda u Karlobag-Karlovac-Ogulin-Viroviticu, nego sa tim mogu da se saglasim. Konačno, to su male pobede onog dela Srbije sa kojim sam zajedno, prethodnih 25 godina, vodio tu borbu protiv političkog ludila u čijem se epicentru nalazio i sam Vučić uz Nikolića i galeriju likova iz devedesetih godina. I ako je on prihvatio tu politiku onda to, samo po sebi, ne znači da od nje treba da se distanciram. Makar je meni to jasno i nemam potrebu da se bilo kome pravdam i nešto dokazujem.

Ovo je jako teško vreme i bez obzira da li to ljudi mogu da razumeju ili ne, imam veliko poštovanje prema Srbiji i ne mislim da joj guram prst u oko i da joj skačem po kičmi sve dok je ne polomim. Mene te podele podele koje postoje u Srbiji opterećuju i bole. Želeo bih da možemo oko nečega da se dogovorimo i da, uz sve razlike, nešto korisno za svoj narod da uradimo. Nažalost, nisam naišao na sagovornike koji su spremi da plate cenu koju sam platio prošle godine kada je bilo jasno da će Vučić pobediti na izborima koji su organizovani samo da bi formalizovali njegovu vlast. Tada sam vrlo jasno rekao da politiku koja će se voditi u vremenu pred nama, pre svega, diktira život, da se životu nema smisla suprotstavljati. U meri u kojoj je Vučić bio sposoban sa sledi taj život naši stavovi su se poklapali, tamo gde te spremnosti nije bilo mi smo se razilazili. Za mene nije bio ni Čerčil, ni de Gol, nisam bio „beli listić“, nema potrebe da danas od njega pravim đavola, dovljan je Vučić sam po sebi. Ne bavim se njime. Ima puno ljudi koji znaju ono što neće. Meni je uvek od toga što neću, naravno da i to znam, bilo važno ono što hoću.

Želim da uspemo na ovim izborima, želim Srbiju punu optimizma, želim Srbiju sa jasnim planom, želim Srbiju oslobođenu straha i potunjenosti koju vidim danas na svakom koraku, te depresije i nezadovoljstva. Znam da ćemo mi teško dočekati dan u životu kada ćemo moći da imamo sve ono što nam je potrebno: i dovoljno novca i sreće i mira i spokoja kad gledamo u svoju decu, ali već je to samo po sebi toliko teško da ne moramo jedni drugima dodatno da uništavamo živote i nikada se neću baviti tom politikom.

Idem na izbore da pobedim Vučića, zajedno sa Tadićem. Idem na izbore sa jasnim planom u kome ima mesta za svakoga, i za one koji su oduvek bili za nas i za ljude koji će na izborima glasati za nekog drugog. Želim efikasnu ekonomiju, dinamičnu Srbiju, jake institucije, želim slobodno novinarstvo. Čini mi se da su danas novinari toliko ukočeni i istraumirani da više niko ne mora ništa od njih ni da traži, da su sami po sebi u tim stegama ove naše užasne svakodnevice, do te mere izolovani da više dalje ovako ne može.