Ne možemo braniti slobodu u tuđini ako smo je napustili kući

0
266

Čudan je taj naš osećaj koji gajimo prema slobodi. U neukrotivoj želji da je prigrlimo bivamo beskompromisni i prema sebi samima. Drugi su nam ili saigrači ili suparnici – “monopolisti slobode” – svi oni koji nam ne daju da ispoljimo i ono što ne bismo imali potrebu kada oni ne bi postojali. Kada bi bili na našoj strani. Slobodarskoj.

U pobedama smo nizali poraze kao cenu našeg manjka svesti o veličini samog pojma slobode, o težini zadatka pred nama i životnog poziva kojeg ona neskromno iziskuje. Varali smo se da je mlada, naših ruku izvojevana, dovoljno zdrava da se ne razboli pred vremenom u kojem smo rezervisali mesto da u njoj uživamo i sa njome nazdravljamo.

U pobedama smo nizali poraze kao cenu našeg manjka svesti o veličini samog pojma slobode, o težini zadatka pred nama i životnog poziva kojeg ona neskromno iziskuje.

Podložna manipulaciji i gostoprimljiva prema populizmu, demokratija nije uvek pouzdan partner u ostvarivanju prava i sloboda kojima ponajvise mi, liberali, težimo. Ne krivimo je, nije dovoljno obrazovana, te se suviše lakoverna u svom neznanju predaje obećavaocima. Ona se na taj način marginalizuje i postaje samo predmet argumentacije u previranju onih koji je banalizuju. I kao takva, opet ostavlja prostor slobodnoj misli. Načelno bar.

Podložna manipulaciji i gostoprimljiva prema populizmu, demokratija nije uvek pouzdan partner u ostvarivanju prava i sloboda kojima ponajvise mi, liberali, težimo.

U beznađu i nemoći, politička zajednica traži jednostavna rešenja koja najčešće nalazi u davanju podrške „čvrstoj ruci“ koju oslikava vladar. Takva rešenja koja rezultuju većoj koncentraciji moći uže grupe ljudi, nastaloj iz nagona razočaranih sa nedostatkom strpljenja, te radikalnim zahtevima o promeni postojećeg stanja, posledica su konzumiranja jeftine političke robe pod velom „nacionalnog interesa, političke stabilnosti, klasnog jaza…“

U beznađu i nemoći, politička zajednica traži jednostavna rešenja koja najčešće nalazi u davanju podrške „čvrstoj ruci“ koju oslikava vladar. Takva rešenja rezultuju većoj koncentraciji moći uže grupe ljudi.

Srbija ne beži od ovih trendova kojima se povremeno vraća i sama Evropa. Svesno okrećući glavu pred tom jasnom stvarnošću koje nameće tržište u kojem je znanje roba, u kojem nema mesta opravdanju i u kome se nagrađuje sposobnost, inovativnost i efikasnost, zaboravljamo osnovnu činjenicu koja bdi nad evropskim uspehom. Da su pre svega ekonomska sloboda i kreiranje slobodnog tržista darivali jednu zajednicu koja je tim oruđem bila naterana da evoluira i na ostalim poljima slobode, ostavljajući na takav način uzak manevar nacionalizmu koji plodno tle po navici nalazi u političkim i ekonomskim krizama.

Mladi u Srbiji ne stavljaju sebe i budućnost ove zemlje u isti kontekst. Teško im je i zameriti, još teže i odgovoriti od zacrtanog. U svom sazrevanju perspektivu gledaju kroz grotesknu elitu koja nema ni obzira da kreira potrebu za njima, vrlo ukomponovanu u naricanju kada se suoči sa brojem odbačenih koji je već prešao granicu ili čeka u redu pred istom. U pokušaju da menjaju društvo glavnog neprijatelja vide u nepostojanju volje da se to društvo menja, pažljivo održavanom sistemu koji ne toleriše te i takve, adekvatnom da izmanipuliše emocijom, faktom i džepom. Poslužen lavinom informacija čađavog porekla, te vaspitan u atmosferi ubijanja svakog zrna preduzetničkog duha i poslušnosti prema sistemu, pojedinac biva usmeravan u pravcu odricanja od prirodnog, spoznajnog, kritičkog, preduzimljivog.

Mladi u Srbiji ne stavljaju sebe i budućnost ove zemlje u isti kontekst. Teško im je i zameriti, još teže i odgovoriti od zacrtanog. U svom sazrevanju perspektivu gledaju kroz grotesknu elitu koja nema ni obzira da kreira potrebu za njima.

Sama pomisao na kulturni razvoj u našoj državi predstavlja jednu marginalnu oblast i potpuno nepotrebnu aktivnost. Očekivano, zar ne? Jer kultura ima veoma bliske dodire sa prosvetom i školstvom, dodajmo na to i neobrazovanost ljudi koji se pitaju o kulturnom razvoju i njihovo neinteresovanje za takav poduhvat rezultat koji dobijamo danas ne sme da čudi.

Izmedju letargije i borbe, prakse i dogme, kiča i umetnosti, kulture i prostakluka, znanja i zablude, straha i smelosti, slobode i ropstva, pravimo izbor koji nas definiše i pozicionira u društvu pobrkanog sistema vrednosti. Stecište je to društvo svih onih komšija koji nas ispod brade kude zbog različitosti naspram njih, apologeta svih propalih ideologija, rđavih sistema, koji u svom očajanju kao poslednju uzdanicu pružaju povrenje pojedincu koji im obećava spas iz istog blata kojeg su zajedno tvorili.

I preko njih treba preći. I njih treba ubediti. I lakoverne i poražene, i rđave i poštene, razočarane i prevarene. Pa i one ohole, podrugljive, cinike. Jer je neophodno imati najširi mogući dogovor oko zajednice koju tvorimo, i obavezno dati odgovor: kakvu zajednicu iskreno i istinski želimo? Ne zato što je mi kao dobru i kvalitetnu posebno zaslužujemo, već zato sto je kroz takvu jedino moguće opstati kao država, kao društvo i kao narod, u vremenima koja vas ne vuku za ruku. Samo namignu i prođu.

Neophodno je imati najširi mogući dogovor oko zajednice koju tvorimo, i obavezno dati odgovor: kakvu zajednicu iskreno i istinski želimo?

Za to vreme sloboda čeka. U izboru preuzimanja odgovornosti kuca njeno srce. U veličini nas samih, u moći našeg karaktera, i veštini našeg bića kriju se ključevi njenih odaja. U uspesnosti širenja vrednosti bez koje ne mogu i bez kojih ne može zavisice Ona. I mi.

„Ne možemo braniti slobodu u tuđini ako smo je napustili kući.“