Rezolucijom o Srbiji i Kosovu želimo da stavimo tačku na tumaranje zemlje

0
230

Konferencija za medije predsednika LDP Čedomira Jovanovića, na kojoj je predstavio Predlog rezolucije o Srbiji i Kosovu, koju je podnela poslanička grupa LDP – SDA Sandžaka.

Predlog rezolucije o Srbiji i Kosovu – partnerstvo i odgovornost za bezbednost, stabilnost i razvoj jene samo naš pogled na situaciju u kojoj se nalaze i Srbija i Kosovo, nego pre svega osnova na kojoj ljudi koji danas vode zemlju moraju graditi politiku, s obzirom da ono što prati poslednja dešavanja u našem društvu, u odnosima između Beograda i Prištine, svakako, nije osnova za onu vrstu života koju mi želimo da gradimo, jer, pre svega, u svemu onom što danas traumatizuje stvarnost Srbije prepoznajemo političke slabosti koje su logična posledica nespremnosti onih koji su formulisali kosovsku politiku u Briselu da tu politiku, ovde u Srbiji, sprovode.

Dobro je što na konferenciji za novinare koju drži predsednik vlade možemo čuti političke poruke koje relaksiraju našu svakodnevicu, ali su one potpuno suprotne atmosferi koja je stvorena u društvu. I ono što se danas, u ovom trenutku, dešava nema nikakve veze sa „Trepčom“, već ima veze sa hroničnom nesposobnošću ljudi koji vode zemlju da je vode na drugačiji način nego što se to činilo u prošlosti.

Nema nikakvog ulitimatuma Evropske unije, nema ničeg toliko važnog i značajnog u zakonu koji je usvojio prištinski parlament u vezi sa „Trepčom“, da bi se dovodila u pitanje evropska orijentacija naše zemlje i pominjale „crvene linije“, bez obzira na to da li stižu iz usta Tomislava Nikolića ili Saše Radulovića, kao tačke posle kojih mi više nemamo šta da tražimo u političkim aranžmanima na kojima smo do sada insistirali.

Šta je istina u vezi sa problemom koji Srbija ima sa svojom kosovskom politikom? Činjenica da se ona nikada nije vodila na takav način da se menja društvo. Ambicija je bila, pre svega, amortizovati pritiske koji su pratili našu želju da budemo deo Evropske unije i, sa druge strane, očekivanja Evropske unije da na tom putu menjamo svoju politiku, zemlju i čitav region.

Dva su ključna politička pravca delovanja na kojima Srbija treba da insistira. Ništa nećemo naći u jamama „Trepče“, one će samo dodatno trovati naše društvo i kosovsko društvo, kao što se to činilio i krajem osamdesetih godina u vreme Miloševića. Moramo ojačati bezbednost na Kosovu, stabilizovati i čuvati mir i, sa druge strane, moramo pronaći zajednički put za efikasnije sprovođenje onih politika koje će nas približiti modernoj Evropi. Ključ za očuvanje mira na Kosovu i Metohiji nije okretanje ka Moskvi, već pronalaženje načina za još konkretniju saradnju sa NATO, i Srbija zajedno sa Kosovom mora tu politiku sprovoditi na prostoru Kosova i Metohije.

Što se tiče političkih problema, oni mogu biti prevaziđeni jedino uz spremnost i jednog i drugog društva da ubrza svoje evropske integracije, ne mogu biti rešavani na postojećem nivou. Nedostatak te evropske politike, nedostatak kondicije na tom planu, dovodi do ovih posrtanja i slabosti koja je neprihvatljiva. Tumaranje Srbije u poslednjih nekoliko dana je zabrinjavajuće. Jedna konferencija za novinare na kojoj je predsednik vlade stavio tačku na ono što su njegovi činovnici i službenici radili poslednjih nedelju dana nije dovoljno. Srbija je danas uverena da joj je nešto oteto. Nijednu razumnu poruku nismo čuli od onih koji su dužni da na razumu grade naše društvo. Pominje se velika nepravda, besmislice o basnoslovnoj vrednosti naše imovine na Kosovu i Metohiji. Zaobilazi se jednostavna činjenica, i ja vas molim da je prenesete: Mi se danas saplićemo o Miloševićeve greške iz prošlosti, i naša nespremnost da to otvoreno kažemo samo će dodatno ugroziti našu budućnost i našu decu.

Bio sam gimnazijalac kada su rudari štrajkovali u „Trepči“. Danas sam roditelj četvoro dece i slušam svakoga dana poruke koje me brinu. Nema „crvenih linija“ u srpskoj politici osim jedne jedine, i ona je davno povučena i krvava je, ona je krvava. Ispisale su je lude politike i neodgovorni političari koji trideset godina ne postavljaju pitanje cene koje će životom platiti ljudi ovde u Srbiji i svi oni koji žive oko nas. Ništa ne sme biti važnije od sprovođenja evropske politike u Srbiji i ništa ne sme biti značajnije od mira koji moramo čuvati. Mišljenje Liberalno demokratske partije, našeg poslaničkog kluba, je da je ova Rezolucija izlaz koji treba da iskoristi vlast u zemlji i, sa druge strane, dovoljno jasna poruka, izraz spremnosti da se konačno vodi drugačija politika.

Godine 1992. je 4.500 prinudnih uprava uvedeno na Kosovu i Metohiji, 4.500, od obdaništa do „Trepče“. Kosovskoj banci su oduzeta potraživanja koja je imala prema „Trepči“ odlukom Trgovniskog suda ovde u Beogradu. Fond za razvoj, koji je preuzeo ta potraživanja, nikad nije izmirio obaveze ka Kosovskoj banci. To su činjenice. Kako se to mora rešavati? Neka se rešava u sudskim postupcima, neka se rešava arbitražom, neka to rade ekspertski timovi, onako kako smo mi to svojevremeno pokušavali da radimo. Naravno da se treba boriti za imovinu Srbije. Posebno se treba boriti ne za imovinu naših javnih preduzeća ili fondova, moramo se boriti za ličnu imovinu ljudi koji tamo žive ili onih koji su odande otišli, to se danas ne pominje. To će biti iskorišćeno u nekoj izbornoj kampanji ili onda kada nacionalizam zatreba kao pogonsko gorivo, s obzirom na to da druga ne mogu pokrenuti društvo onako kako bi oni koji zemlju vode to želeli.

Tačku želimo da stavimo ovom Rezolucijom na tumaranje zemlje u poslednjih nekoliko meseci, na ambiciju da se sedi istovremeno i u Moskvi i u Briselu, na tu suludu ideju da u svetu koji se tako dinamično menja mi možemo pretrčavati iz prepodneva u popodne sa jedne na drugu stranu. Ako smo se opredelili za Evropsku uniju, onda tu Evropu treba da gradimo ovde. Ako smo potpisali Briselski sporazum, u kome se ne pominje „Trepča“, i otvorili poglavlje 35, u kojem se ne pominje „Trepča“, ali se pominju pretpostavke za stvaranje potpuno drugačijih međusobnih odnosa od onih koji su trenutni – onda, hajde da to uradimo. Dvadeset godina ništa nismo bili u stanju da učinimo sa tom imovinom koju smo oduzeli onima [čijim je ili čija je bila] odlukama početkom devedesetih godina.

Danas, Srbija ne treba da plaća ovakvu vrstu cene, kakva joj se fakturiše sa najvažnijih državnih adresa. Nikolić zbog tih „crvenih linija“ ne zaslužuje da bude predsednik Srbije. Neka kaže koje su? Jesu to one koje je crtao sa Šešeljem ’99. godine? Oni u opoziciji koji ćute, ili koji govore ono što govori i sam Nikolić, neka nam otkriju tajnu zašto su prespavali te devedesete? I tada i danas smo govorili na isti način.

Ovaj dokument nije naša usluga onima koji danas vode zemlju, ovo je naša obaveza prema Srbiji. Dva su ključna temelja na kojima se mora graditi naša kosovska politika. Apsolutna opredeljenost miru koji na Kosovu presudno zavisi od naše sposobnosti da unapredimo odnose sa NATO, jer je NATO čuvar mira na Kosovu, Putin je odande otišao pre petnaest godina, on danas Kosovo brani odavde iz Beograda sa konferencije za novinare i kroz usta nacionalista koji nas pozivaju i marširaju ka Kosovu, gde će u rovovima završiti naša deca, a ne oni. Te lekcije smo davno naučili. Drugi osnov za kosovsku politiku mora biti iskrena evropska orijentacija i Srbije i Kosova. Kroz partnerstvo na ta dva posla mi možemo stabilizovati region. Sve drugo je repriza politike devedesetih sa kojom se ne slažemo i protiv koje ćemo se boriti. I siguran sam da ovo društvo nije zaboravilo ni retoriku, ni ciljeve koji su tada zemlji nametani, ni cenu koju smo svi zajedno platili za tu vrstu političkog avanturizma.

Sve što je ovde napisano vreme je potvrdilo, mi smo samo to pomenuli i stavili u ovu Rezoluciju. Tražićemo od parlamenta da o tome glasa, a da odbaci ono ludilo koje nam sugeriše da treba da odustanemo od Evrope, da vrlo jasno kaže da nisu u pravu i da greše oni koji budućnost Srbije vezuju za tu kilavu nadu da će propasti Amerika i Engleska. Na to treba staviti, jednom zauvek, tačku. Ovo su ozbiljni trenuci.

Pratio sam konferenciju za novinare predsednika vlade, slažem se sa većinom stavova koje je izneo, da je potpuno besmisleno pominjanje Saveta bezbednosti, da tamo nemamo šta da tražimo u jednom imovinskom sporu oko same „Trepče“, da je podignuta tenzija bez ikakvog razloga. Nikakvih ultimatuma nema. Evo ga utorak, ništa se nije desilo, nebo nam nije palo na glavu. Dokumenti koji su potpisani su javni, nije tačno da postoji nešto ispod stola. Zakon koji je usvojio prištinski parlament, pronađite ga na sajtu kosovske skupštine, objavljen je i na srpskom jeziku. Poziva se na Zakon o javnim preduzećima koji je usvojen pre nekoliko meseci, takođe imamo prevod na srpski jezik, sve je vrlo jasno. Svi sporovi se rešavaju u okviru kosovskog zakonodavstva, pred njihovim Vrhovnim sudom i pred Agencijom za privatizaciju. Ukoliko nismo zadovoljni tim odlukama, ide se na arbitražu. Neka se tamo pojave poverioci „Trepče“, nemam ništa protiv toga, ako država ima neki pametan plan neka sa njim izađe, ali neka se tim poslom bave eksperti, pravnici, i neka taj posao ne bude u funkciji trovanja društva nego lečenja. Nama kao zemlji i kao društvu je potreban lekar posle trideset godina lude politike koja je gotovo uništila čitavu zemlju. Tako lako nas je zapaliti na besmislice. Šta reći o izjavi patrijarha, koji kaže: „Ono što je silom oteto, silom će se vratiti“? Hoće li Crkva da maršira u rat? Ili će, valjda, da se mole za mir i da nam kažu da je život svetinja o kojoj moramo da se staramo. Otišlo se predaleko u ovoj politici i mislim da, između ostalog, ova faza u kojoj se danas nalazimo posledica previše kalkulisanja u Vučićevom ponašanju. Nemoguće je da bez sankcija direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju iznese tako neodržive političke stavove – o ultimatumu Evropske unije, o želji da nam se otme imovina na Kosovu i tako ugrozi budućnost čitave zemlje, da je alternativa tome napuštanje evropske politike i da će se tražiti spas pred Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija. To bi bilo previše i da slušamo devedesetih godina, a ne 2016. nakon svega što smo preživeli.

Više odgovornosti, posebno onih koji imaju svoje prste u svemu ovome što nas danas uništava. Kad Nikolić govori o „crvenim linijama“, onda one nisu crvene, one su krvave. Usvajali smo ovde kosovsku politiku u Platformi iza koje su stajali i on i predsednik vlade, nijednom rečju nisu pominjali nikakve „crvene linije“. Ako misli da na takav način vodi svoju predsedničku kampanju, onda je to neprihvatljivo. On je sam sebe diskvalifikovao onim što je uradio. Nama je potreban predsednik koji će umiriti zemlju, koji će uneti mir u naše porodice koje gledaju ovaj haos i ne znaju gde je svemu tome kraj – jedan dan Hrvatska, drugi dan Bosna, treći dan Kosovo, pa tako u krug. Ova Rezolucija nije naš ustupak njima. Ova Rezolucija je naš pokušaj da pomognemo zemlji i vrlo rado ćemo raditi sa svima kako bi ona bila usvojena, pre svega kao poruka koja treba da ode iz Beograda, da je nakon velikog lutanja, ipak, potvrđena orijentacija zemlje koja jedina garantuje izlazak iz živog blata u kojem smo trideset godina.

[PITANJE NOVINARA]

Razumeo sam da je vlada već usvojila neku odluku. Razumem da vlada ne može da potvrdi odluke kosovske skupštine iz političkih razloga, i u formalnom smislu to ništa ne znači. Ali isto tako i odlukom kojom se stavlja van snage zakon koji je usvojio kosovski parlament, ništa ne znači, ona je, jednostavno, jedan gest nepristajanja koji stiže iz Beograda, i sa tom odlukom i bez te odluke, stav Prištine se neće menjati, pošto je vrlo jasno kako Beograd može da reaguje u ovakvom trenutku. Pitanje je zašto su oni to pokrenuli baš sada, ali na to možemo dati odgovor ne tako što ćemo poentirati u nekim raznim teorijama zavere nego, pre svega, tako što ćemo razmišljati o perspektivi tog kosovskog društva i pokušati da posmatramo svet iz ugla u kom se oni nalaze.

Više od 80% potencijala i imovine „Trepče“ je južno od Ibra. Više od 80%. To propada. Najveći poverioci su grčki, francuski, bugarski; jeste, i Fond za razvoj sa nešto više od 13 miliona. A kako je Fond za razvoj postao jedan od akcionara „Trepče“? Odlukom Trgovačkog suda u Beogradu 1992. godine, kada je imovina koja je bila u vlasništvu Kosovske banke oduzeta i preneta na Fond za razvoj. Kako je oduzeta imovina Kosovske banke? Tako što je promenjeno rukovodstvo Kosovske banke. Kako je promenjeno rukovodstvo Kosovske banke? Kao i u 4.500 drugih slučaja, političkom odlukom, i to je ta kratka pamet. Toga smo se nagledali i naslušali u prošlosti. „Nikad neće šiptarska noga kročiti na Univerzitet.“ „Sve ćemo vas proterati preko Prokletija.“ Evo nas danas gde smo. I kada te reči slušamo, moramo biti vrlo oštri u osudi svega toga.

Vladina odluka je najmekša reakcija, i ja je tumačim, pre svega, kao Vučićevo nastojanje da spusti tenzije koje prate zakon koji je usvojio prištinski parlament prošle nedelje, i pokušaj da iz ove krize nekako izađe i ode na teren na kom se snalazi više, o kom tako često govori – to su ekonomija, radna mesta – što mislim da je greška, jer se ovaj problem mora rešiti, i on će nam eksplodirati u perspektivi, u nekoj situaciji u kojoj ćemo biti još ranjiviji nego sada. Nema ničeg što bi zahtevalo intervenciju parlamenta u ovom trenutku, osim ove Rezolucije. Mi moramo sada poslati poruku da vrlo dobro znamo kako smo došli u poziciju u kojoj se nalazimo, da je to posledica nesposobnosti ljudi koji su vodili zemlju, u tom trenutku, da vode politiku koja bi otvarala perspektive i da danas nećemo ponoviti njihove greške.

Ako je NATO čuvar mira na Kosovu, moramo unaprediti svoj odnos sa NATO, zajedno sa kosovskim Albancima. Ako je Evropa jedina osnova na kojoj možemo razvijati svoja društva, a jeste, onda moramo biti još konkretniji u tim evropskim integracijama. Da li to znači da ćemo zajedno – neka to urade Rama i Vučić, nemam ništa protiv – poslati poruku Evropi: Dajte neki kraći put, neku prečicu kojom ćemo krenuti kako bismo sprečili da nam se u budućnosti desi ono što smo jedva proživeli u prošlosti. Nemam ništa protiv toga i, lično, to ću podržati. Ali, jače veze sa NATO, i Kosova i Srbije, i konkretnije evropske reforme i sprovođenje te evropske agende, kako bi se društva približila što je moguće više Evropskoj uniji i držala u orbiti Evropske unije u ovom trenutku u kom je svet vrlo nestabilan. Ništa drugo osim toga.

[PITANJE NOVINARA]

Kao i čitav niz drugih nezavisnih institucija, one su u stvarnosti postale antiteza onoga što su morale da budu kada su zakoni usvajani. Mi smo, na osnovu onog što se u međuvremenu desilo, mogli da vidimo da je zapravo REM, a nažalost i čitav niz drugih nezavisnih institucija, da su to zapravo fanatastične institucije koje mogu da rade i bez svojih članova i nemaju nikakav problem sa tim. Ima tu normalnih predloga, razgovaraćemo o svemu tome, ali to vam je, na neki paradoksalan način, još jedna potvrda ovog što sam rekao – mi usvajamo standarde, namećemo kriterijume našem društvu, a pritom to društvo ne menjamo. Zato nam je stvarnost tako haotična. Zato kada neko odluči da reaguje, da od REM-a zatraži da, u skladu sa svojom funkcijom, reaguje kada tri nacionalne televezije prekrše zakon, REM odgovori da je u međuvremenu Pravilnik po kojem su oni radili prestao da važi, s obzirom na to da je stupio na snagu novi zakon, pa oni ne mogu da reaguju jer nema novog pravilnika. Tog novog pravilnika nema ni do danas, tako da ne bih sad isterivao mak na konac na toj temi. Očekujem od tih ljudi da budu efikasniji i sposobniji nego što su bili njihovi prethodnici, ali mislim da je logično sve to što se dešava u radu nezavisnih institucija. One nisu izraz naše iskrene potrebe i opredeljenosti da dobijemo uporišta našeg društva koje će donositi svoje odluke u skladu sa zakonom, nezavisno od političkog konteksta koji ih prati, nego se, po pravilu, u njih, pod tom krinkom neke profesionalne neutralnosti, „švercuju“ predstavnici onih politika koje su tada dominantne, koje potpuno uzurpiraju te institucije i one postanu antiteza onog što bi trebalo da budu.