Sa Kosovom graditi zajedničku evropsku budućnost

0
262

Predsednik LDP za prištinski “Zeri” govori o Briselskom sporazumu, Zajednici srpskih opština, kosovskoj inicijativi Zorana Đinđića, aktuelnoj političkoj situaciji, odnosima Srbije i Kosova i zajedničkoj budućnosti u EU.

Gospodine Jovanoviću, pre nekoliko nedelja u Briselu je potpisan Sporazum o Zajednici srpskih opština na Kosovu. Mišljenja o ovom sporazumu su prilično različita. Da li je pod okriljem ovog dogovora stvorena „Republika Srpska“ ili je Srbija priznala nezavisnost Kosova?

Mislim da bi bilo dobro uzdržati se od zapaljivih izjava i dijagnoza koje prate svaki ovakav događaj. Papir potpisan u Briselu predstavlja osnov na kojem bi trebalo graditi buduće, nove i drugačije odnose Srbije i Kosova, i mislim da je sada najbitnije da se ono što u njemu piše implementira u stvarnost, a da ne ostane samo prazna ljuštura oslobođena sadržaja, pobeda birokratije koja neće suštinski promeniti ništa. Mislim da je od suštinskog značaja da Kosovo što pre dobije svoje mesto u međunarodnim organizacijama, u UN i EU, jer verujem da je to način da stare sukobe što pre zamenimo odnosom međusobnog razumevanja, uvažavanja i, nadam se, prijateljstva.

Vladini zvaničnici izjavili su da je sa Zajednicom srpskih opština Srbija pobedila Kosovo 5:0. Šta je po vašem miljšljenju rezultat dogovora?

Mislim da se u Srbiji u poslednje dve decenije razvila tradicija da se rezultati pogrešne, destruktivne politike, očigledni porazi, proglase za pobedu. Milošević je proglašavao pobede u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, pobedio je i NATO; svaki očigledan korak ka propasti proglašavan je za pobedu samo da se ne bismo suočili sami sa sobom i videli šta je cena bezumnog razaranja koje smo sejali za sobom svuda gde smo mogli. Siguran sam da bi, da smo o razdvajanju pregovarali pre dvadeset godina, pre rata i strašnih zločina koje je Srbija počinila na Kosovu, u atmosferi u kojoj bismo probali više da se razumemo a manje da se razlikujemo, da prepoznamo zajedničke interese i tražimo nove modele za suživot, Srbi koji žive na Kosovu, kao i oni koji žive u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini, mogli bolje da izraze i zaštite svoje interese. Danas mislim da je ovaj sporazum bolji nego nikakav, mislim da se treba suzdržati od izliva euforije ili paranoje i da ga treba shvatiti kao osnov za razvijanje novih odnosa i uspostavljanje trajnog mira.

Vi ste prvi srpski političar koji je javno izjavio da Srbija mora da prizna nezavisnost Kosova. Da li ste nakon nedavnog dogovora o ZSO dodatno učvrstili svoj stav ili ste promenili mišljenje, s obzirom da su srpski zvaničnici proglasili ovo svojom pobedom?

Mislim da danas kosovsku realnost mogu da ignorišu samo neodgovorni političari koji su spremni da zarad malo popularnosti, zbog nedostatka vizije i hrabrosti, žrtvuju budućnost Srbije. Interes Srbije je da što pre normalizuje odnose sa Kosovom jer bez te normalizacije ceo region će nastaviti da tone u nestabilnost i finansijsku i političku propast u kojoj je nemoguće graditi evropsku budućnost, koja je jedini moguć okvir našeg razvitka i opstanka.

Dva ključna zvaničnika Vlade Srbije, Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, bili su na vlasti tokom ’98-99, kada je bio rat na Kosovu. Šta mislite zašto se dogodio njihov povratak na vlast posle nekoliko godina vlasti demokrata u Srbiji?

Srbija je dosta oklevala u suočavanju sa suštinskim pitanjima koje je trebala i morala da reši sama sa sobom da bi se promenila i nastavila dalje. Od odnosa prema svojoj prošlosti, razračunavanjem sa onima koji su za nju odgovorni, saradnjom sa Haškim tribunalom, promenom sistema vrednosti, lutala je predugo i u unutrašnjoj i spoljnoj politici, i onda je, logično, posle preduge i nedovršene tranzicije, zahvaćena ekonomskom i svakom drugom krizom, postala dezorijentisano društvo, kratkog pamćenja, nesposobna da vidi prave razloge i uzroke svoje propasti. Srbija je i dalje sposobna da vidi krivicu u svemu i svakome, samo da ne mora da se suočava sama sa sobom, i ovo okretanje unazad je posledica takvog stanja. Da budem iskren do kraja, Srbija se ipak toliko promenila da su se i političari iz devedesetih morali menjati da bi mogli danas da budu izabrani. Oni danas, ipak, uz sve mane i nedostatke, vode nekakvu evropsku politiku i trude se da budu partner međunarodnoj zajednici na način na koji je to do skoro bilo nezamislivo.

Bili ste blizak saradnik pokojnog srpskog premijera Zorana Đinđića. Postoje glasine da je gospodin Đinđić imao plan za rešavanje kosovskog pitanja. Da li znate šta je bio njegov plan?

Ljudi dosta vole glasine, vole da ih šire, uvećavaju i pretvaraju u mitove. Zoranova inicijativa vezana za Kosovo bila je način da se i ta tema uzme iz ruku nacionalista i populista koji su preko nje decenijama držali Srbiju u mestu i sprečavali da se transformiše u moderno, evropsko društvo. Oko te inicijative danas se ispredaju mitovi i najčešće pogrešna nagađanja, među kojima je i ludačka teorija po kojoj je Zoran ubijen u zaveri zapadnih sila baš zbog tobožnjeg skretanja u nacionalizam. Istina je mnogo jednostavnija: to je bio njegov način da pokuša da pomeri stvari sa mrtve tačke, i da, iako nema zacrtana konačna rešenja tog problema, krene u stvaranje nekakvog konsenzusa između Srbije, Kosova i međunarodne zajednice, jer je bio svestan da svakim danom odugovlačenja u rešavanju problema Srbija ugrožava svoju evropsku budućnost. Politika koju je Srbija vodila prema Kosovu uvek je izgledala isto, kao uverenje da ćete držanjem kazaljke na satu zaustaviti vreme. Suprotno tome, Zoran je bio svestan da je svaki dogovor koji možemo da napravimo danas bolji od onog koji ćemo moći da postignemo sutra i da će svako odlaganje ugroziti jednako interese Srbije, srpske zajednice na Kosovu, ali i Kosova i svih ljudi koji tamo žive.

Ivica Dačić ranije je za naš list izjavio da podržava ideju o razmeni teritorija između Kosova i Srbije. Istu ideja deli i i šef ruske kancelarije u Prištini. Da li je to zapravo rešenje, da Srbija dobije sever, a Kosovo Preševsku dolinu?

Ne znam za tu inicijativu gospodina Dačića. Lično sam uvek više bio zainteresovan za transformaciju Srbije u takvo društvo u kojem će nas razlike obogaćivati i koju će svaki čovek koji u njoj živi da doživljava kao svoju zemlju, u kojoj će se prava odlučivanja o najvećem broju bitnih, životnih pitanja približiti svakoj lokalnoj zajednici. Voleo bih da u budućnosti takve osobine krase svaku državu našeg regiona.

U Preševskoj dolini albanski političari su pokrenuli inicijativu za osnivanje Zajednice albanskih opština u Srbiji. Ovoj inicijativi se žestoko protivi premijer Vučić. Da li se koriste dupli standardi za manjine na Balkanu?

Mislim da na Balkanu, više-manje u svakoj državi koju pogledate, postoje dvostruki standardi po svakom pitanju. Svi lako krše tuđa prava i rado lamentiraju nad sopstvenima. Svi su svesni isključivo svojih žrtava i tuđih zločina. Svako je u strahu da će izgubiti svoje teritorije i voleo bi da uzme neku tuđu. Zato bih voleo da Briselski sporazum ne ostane još jedan papir bez značaja, nego da što pre vidim njegovu implementaciju u stvaran život, pa da kroz proces pridruživanja Evropskoj uniji, transformišemo svoja društva po standardima sveta koji je to uradio mnogo pre nas i stignemo do rešenja kojima će biti zadovoljni i Srbi na Kosovu i Albanci u Srbiji.

Nakon poslednjih parlamentarnih izbora na Kosovu, Srpska lista je postala deo Skupštine. Može li ova lista da reši probleme lokalnog Srbina koji radi u skladu sa preporukama Vlade u Beogradu?

Srpska zajednica na Kosovu, kao i ona u Bosni i Hercegovini, uvek su bile neki produžen refleks politike koja se vodi u Beogradu. Mislim da će Beograd za srpsku zajednicu na Kosovu najviše moći da uradi kad bude vodio iskrenu politiku pomirenja i normalizacije.

Kakva će biti budućnost Srbije i Kosova u EU? Hoće li biti integracija ako jedni druge ne priznamo kao države?

Mislim da danas nije teško zamisliti trenutak kada to pitanje više neće biti toliko bolno i nerešivo. Kada Kosovo dobije svoje mesto u UN i ostalim međunarodnim organizacijama, kada budemo imali jasne granice i odnose koje ne opterećuju složena pitanja i problemi, kad članstvo u EU obesmisli tvrde nacionalne granice, kad se vratimo saradnji i zajedničkim poslovima, i to pitanje formalnog priznanja će, nadam se, konačno biti skinuto sa dnevnog reda jednog dana.

Gospodine Jovanoviću, zašto vaša stranka nije uspela da postane deo srpskog parlamenta? Da li je to zbog vaše politike prema Kosovu ili zbog nacionalističke propagande od strane vaših političkih protivnika?

Naš odnos prema Kosovu je bio samo jedna od tačaka našeg političkog razmimoilaženja sa većinom političkog establišmenta u Srbiji. Razlikovali smo se i u odnosu prema bliskoj prošlosti, prema pogledu na budućnost, prema pogledu na ljudska prava, prema pogledu na to ko treba da nam budu strateški partneri, na kraju, prema celom sistemu vrednosti koji je definisao LDP. Naravno da nas je sve to konstantno dovodilo u sukob sa političkim i bezbednosnim podzemljem koje i danas kontroliše više-manje celu medijsku scenu Srbije, što je imalo za posledicu konstatnu kampanju protiv naše stranke u kojoj se nisu birala sredstva. Ipak, za nas je satisfakcija što je našu politiku vreme uvek potvrđivalo i zato se nikad nismo libili da platimo cenu koju je neophodno platiti ako hoćete da budete stranka koja otvara najbolnija pitanja i prva nudi rešenja.

Da li imate bilo kakav kontakt sa kosovskim političarima i šta mislite ko bi bio pravi lider na Kosovu?

Nikada mi ne bi palo napamet da biram Kosovu lidere. Mislim da je dužnost svakog odgovornog i racionalnog političara da razgovara sa svakim sa kim mora da razgovara. Lično bih, naravno, više voleo partnere koji su više zainteresovani za to kako će izgledati budućnost u kojoj ćemo živeti jedni pored drugih, nego one koji će u prošlosti tražiti alibi da naši odnosi budu takvi da nikom ne donesu ništa dobro.

U vremenu evropskih integracija, da li mislite da se rešavanje problema između Kosova i Srbije odugovlači, da je sporo i preuveličano? Šta dve države treba da urade za dobrobit svojih građana i kako vidite okončanje ovog „političkog maratona“?

Mislim da je otvaranje poglavlja pregovora sa Evropskom unijom dobar način da se zemlje transformišu u drugačija društva od onih kakva su bila ranije. Mislim da taj proces tera i političare da se menjaju onako kako se menjaju i njihove zemlje. Nadam se da će taj proces i one koji su danas najtvrđi u stavovima koji su definisali našu prošlost naterati da se okrenu saradnji, razumevanju tuđih problema i pogleda na svet. Mislim da će to biti dugotrajan proces, ali da će nas svaki drugačiji put vratiti u stanje u kojem smo predugo živeli i koje nam neće doneti ništa dobro.