Srbija mora da prestane da bude frustrirana zemlja

0
249

Čedomir Jovanović, predsednik LDP, u intervjuu za hrvatski “Večernji list” odgovarao je na pitanja o obeležavanju “Oluje” i vojnoj paradi u Zagrebu, krivcima za nove napetosti u srpsko-hrvatskim odnosima, beatifikaciji Stepinca, političkoj situaciji u Srbiji i srpskoj spoljnoj politici, problemima u regionu i Zoranu Đinđiću.

Uvijek uoči obilježavanja godišnjice Oluje u Hrvatskoj podignu senapetosti između Hrvatske i Srbije. Hoće li nas to čekati i u sljedećim godinama i decenijama s obzirom da se Hrvatska neće odreći Dana zahvalnosti, a Srbija isto tako neće Dana sjećanja?

Većina ljudi u svakoj državi u našem okruženju i dalje je savršeno sposobna da vidi tuđu krivicu, ali je i dalje svaki pogled u ogledalo i suočavanje sa sopstvenim gresima privilegija progonjene manjine.

Mislim da ti dani sami po sebi ne moraju da budu problem. Problem su poruke koje šalju vlasti koje ih organizuju i njihova percepcija u našim društvima koja su hronično opijena svojim nacionalizmima i mržnjama, koji se dalje jedan u drugom ogledaju kao u nekim beskonačnim ogledalima, sprečavajući nas sve zajedno da prestanemo da režimo jedni na druge, evo sad već dvadeset godina od kraja rata. Većina ljudi u svakoj državi u našem okruženju i dalje je savršeno sposobna da vidi tuđu krivicu, ali je i dalje svaki pogled u ogledalo i suočavanje sa sopstvenim gresima privilegija progonjene manjine, jednako u Srbiji, BiH, na Kosovu ili Hrvatskoj. Mene je, pre svega, uvek interesovalo da se bavim zlom koje su činili predstavnici mog naroda, bez gledanja u kojoj meri to rade drugi, ne zato da bi se nekom svideo, ne zbog nečijeg diktata, nego jednostavno zato što to smatram civilizacijskom obavezom i zato što mislim da bez raščišćavanja sa teretom prošlosti koji moja zemlja nosi na leđima, nikada nećemo postati normalno, slobodno, moderno evropsko društvo u kakvom bih želeo da žive moja deca. Lično bih voleo da Srbija prestane da bude mala frustrirana zemlja nastanjena takvim ljudima i da u vremenu pred nama da sve od sebe da se u celom regionu uspostave novi odnosi. Da prednjači u pomirenju onako kako je u prošlosti, u oštroj konkurenciji, prednjačila u gluposti i zlu. Voleo bih da Dan zahvalnosti i Dan sećanja jednako opominju na užas rata i da jednako služe ideji da se takvo zlo ne desi ni nama ni nikom pored nas.

Bez raščišćavanja sa teretom prošlosti koji moja zemlja nosi na leđima, nikada nećemo postati normalno, slobodno, moderno evropsko društvo u kakvom bih želeo da žive moja deca.

Da ste Vi na vlasti, kako biste reagirali na najavljeni vojni mimohod u Zagrebu?

Na to pitanje nema baš jednostavnog odgovora. Meni lično sve te vojne parade, ona beogradska od prošle godine i ova zagrebačka, u kojima se po gradskim ulicama voze prestareli vojni krševi i nebom lete old timeri stari četrdeset godina, koje samo proviđenje drži u vazduhu, sve mi to liči jedno na drugo i mislim da je u oba slučaja izraz vlasti koja nema šta da ponudi svom narodu osim tog jalovog zveckanja oružjem. Sa druge strane, ako je moguće zamisliti da sam ja ili neko sličan meni na vlasti, u Srbiji bi se odavno desila lustracija ne samo u politici, vojsci, medijima i crkvi nego u svim segmentima javnog života koji su doprineli da Srbija od sebe i svih oko sebe napravi ovo što je napravila, i sa raščišćavanjem naše bliske i crne prošlosti bih otišao mnogo dalje nego što su od nas to tražile međunarodne institucije. Onda bi možda Hrvatska našla nekakav drugi način da proslavi Dan zahvalnosti, da pokuša sa svoje strane da doprinese uspostavljanju nekih drugačijih odnosa, ili ako ne, imao bih pravo da kažem: „Ljudi ovo sve što radite danas izgleda malo blesavo“. Do tada mi ostaje da sa žaljenjem gledam, i ovde i tamo, kako ljudi žive po matricama koje će malo dobrog da nam donesu i da gledam dvadesetogodišnjake koji nemaju lična sećanja na užase rata, ali su savršeno ukačili taj kod mržnje i diče se svojim ratnim zločincima, ne zato što misle da su nevini nego zato što znaju da su ubijali.

Sve te vojne parade u kojima se po gradskim ulicama voze prestareli vojni krševi i nebom lete old timeri stari četrdeset godina, koje samo proviđenje drži u vazduhu, sve mi to liči jedno na drugo i mislim da je u oba slučaja izraz vlasti koja nema šta da ponudi svom narodu osim tog jalovog zveckanja oružjem.

Tko je više kriv za novu rundu napetih odnosa: srbijanski ili hrvatski političari?

Do sada nažalost, bez obzira da li su na vlasti bile snage od kojih smo očekivali da budu reformske, koje su bar na papiru imale veći potencijal da grade nekakve nove odnose ili su bile one koje su dublje zaglavljene u prošlost, odnosi između Srbije i Hrvatske, ali i drugih zemalja u regionu, uvek su bili nekako protokolarni, u najboljem slučaju premazani nekom lepom marketinškom veštinom, ali bi u principu uvek lako upadali u stare klišee, jednim delom zbog želje političara da se dopadnu društvima tradicionalo zaglavljenim u nacionalizam, a drugim, meni se čini većim, zbog definitivnog neshvatanja kako bi jedno moderno društvo trebalo da izgleda, zbog nedostatka ideje da će drugačiji odnosi, drugačija organizacija društva, biti dobri za njenu budućnost, njenu ekonomiju, kulturu, da će u krajnjoj meri doprineti njenom opstanku i razvitku. Čini mi se da je taj princip dominantnan na obe strane i da je stvar nijansi ko, koliko i u kom periodu u tome prednjači.

Prašina se digla i oko Alojzija Stepinca, kakav je vaš stav o njegovoj beatifikaciji i žestokoj reakciji SPC-a?

Ljudi koji se bave Bogom ne bi trebalo da rade ništa što će buditi đavola u ljudima.

Znam da je istorijski pogled na kardinala Stepinca mnogo komplikovaniji nego što ga vide ljudi u Srbiji, pa verovatno i većina ljudi u Hrvatskoj. Pitanje beatifikacije je verovatno za još nekoliko nijansi teže premeriti i staviti u neke racionalne i univerzalne okvire. Kada su kardinala koji je predvodio inicijativu za beatifikaciju Antonija Gaudija, koja je i sama, na neki drugi način, bila kontroverzna kao i ova Stepinčeva, pitali kada će taj proces da bude gotov, kardinal je citirao najčešći odgovor samog Gaudija na pitanje kada će da bude gotova Sagrada Familia – rekao je: „Mom klijentu se ne žuri“. Ako je kardinal Stepinac zaista blažen među anđelima, ovo zemaljsko vreme mu verovatno ne igra neku odlučujuću ulogu, i verovatno ne bi imao problem da se pitanja večnosti odvoje od dnevno političkih potreba, kao što mu sigurno neće biti nepremostiv problem ako se njegova beatifikacija ne bude proslavljala nekakvim koncertom na Čavoglavama. Sa druge strane, eto sada i SPC svog mitropolita Nikolaja Velimirovića, ni malo manje kontroverznog, isto želi da popne na nebo, što je i dalje razumljivije od inicijative da beatifikuje i Nikolu Teslu. Generalno mislim da ljudi koji se bave Bogom ne bi trebalo da rade ništa što će buditi đavola u ljudima. Kada bi ljudima bila ukinuta spoljna manifestacija vere, kada ne bi bilo kostima, nakita i rituala, kada bi nas neko premerio kakvi smo stvarno iznutra, koliko u nama ima besa, empatije za tuđu patnju ili sposobnosti da praštamo, čini mi se da bi mnogo više ličili na pripadnike nekog paganskog kulta koji slavi krv i čelik nego na sledbenike crkve ljubavi. Neko se pre dve hiljade godina setio da jednostavnu naredbu „ne ubij“ stavi među deset božijih zapovesti. Gledano iz današnje perspektive, taj događaj je toliko veličanstven da čovek lako poveruje da je iza njega stajalo božansko nadahnuće. Sa druge strane, lakoća sa kojom većina ljudi ume tu zapovest da ignoriše učini da ljude lakše vidimo kao potomke majmuna koji su slučajno sišli sa drveta.

Kada bi ljudima bila ukinuta spoljna manifestacija vere, kada ne bi bilo kostima, nakita i rituala, kada bi nas neko premerio kakvi smo stvarno iznutra, koliko u nama ima besa, empatije za tuđu patnju ili sposobnosti da praštamo, čini mi se da bi mnogo više ličili na pripadnike nekog paganskog kulta koji slavi krv i čelik nego na sledbenike crkve ljubavi.

Svojedobno ste bili na konvenciji Hrvatske narodne stranke, je li to vaša neka vrsta sestrinske stranke u Hrvatskoj? Tko su po vama hrvatski političari koji mogu graditi dobre odnose sa Srbijom?

Mi smo uvek imali sa HNS i Vesnom Pusić posebno, odnose međusobnog razumevanja i uvažavanja. Ipak, mislim da nije tema naš spisak želja sa kim bi želeli da pričamo. Mislim da moramo da pričamo sa svakim. U svojoj sredini pokušavamo svakom da objasnimo našu politiku i spremni smo da pružimo ruku svakom ko hoće da nas sasluša. Bez obzira koliko sporo se Srbija menja i koliko je ta promena nedovoljna, danas su se mnogi ljudi u njoj promenili do neprepoznatljivosti. Mislim da isto važi i za odnose između naših zemalja. Mislim da je važno da svako sa svakim razgovara. Mislim da je dobro što i najkonzervativniji delovi naših društava danas imaju nekakve kontakte, ne gledaju se više preko nišana nego razgovaraju. To je daleko od odnosa kakve bi dve normalne zemlje trebalo da imaju, ali danas stvari izgledaju bolje nego što je bilo moguće zamisliti pre dvadeset godina. Nije problem u tome da se razumemo mi i HNS. Problem je da se razumeju stranke sa većinskom podrškom u svojim zemljama i u tome ih treba ohrabrivati, gurati napred, jer izgleda da u svakom društvu i dalje postoji tendencija da se zatvori u svoje male mržnje i paranoje, u velike nacionalne priče, iza kojih se kao što znamo, uvek lako sakriju lopovi, manijaci i pre svega, nesposobni ljudi.

Zašto je ljevica u Srbiji tako potonula? Odakle tolika popularnost Vučiću, čemu može zahvaliti toliku podršku?

Jednostavna rešenja su retko ispravna. Srpsko društvo će se promeniti kad ljudi jednom počnu konačno da shvataju sopstvenu ulogu u svom životu.

Srbija je svojih deset godina, od atentata na Zorana Đinđića do Vučićevog dolaska na vlast, potrošila vodeći neiskrenu i nejasnu politiku. Te godine, kad je trebalo što brže da prođe kroz bolnu tranziciju, Srbija je trošila na opstrukciju saradnje sa Haškim sudom, na saplitanje Crne Gore, na saplitanje Kosova, na lutanje u spoljnoj politici, na lutanje u ekonomiji, i posle deset godina toga, u vremenu koje je naknadno iskomplikovala ekonomska kriza, imali ste razluđeno društvo, dezorijentisane, umorne i razočarane ljude, verovatno dosta slične većini ljudi koji žive u Hrvatskoj. Ljudi više nisu želeli da slušaju bilo kakva objašnjenja, želeli su nekog ko će da kazni sve koje su videli kao krivce za sopstveno nezadovoljstvo, političare, tajkune, sve. Vučić im je ponudio najjednostavniju formulu, spisak onih koje će da uhapsi i osudi i ljudima je izgledalo da će im ta kazna kompenzovati deo nezadovoljstva. Nažalost, jednostavna rešenja su retko ispravna. Srpsko društvo će se promeniti kad ljudi jednom počnu konačno da shvataju sopstvenu ulogu u svom životu. Ljudi, ili bar većina njih, uvek očekuju nekog ko će im rešiti sve patnje sveta. To je prvo bio Milošević, koji je sve patnje hteo da reši otimanjem tuđih teritorija, kad je on postao pretežak, kad više nisu bili spremni da plaćaju cenu te ludačke politike, izabrali su Koštunicu, pa Tadića, koji su im, svaki na svoj način, nudili nešto što ne postoji. Na kraju, kad su sva velika obećanja nestala u magli, kad su ostali sami sa sobom, prevareni i razočarani sto puta, Vučić im je ponudio poslednju kompenzaciju, navodno razračunavanje sa korupcijom, koje je jedan njegov nesretni birač lako sažeo u floskulu: „Vučiću pohapsi ih sve“. Srbija i dalje živi u toj atmosferi, još uvek nije shvatila da je „sve“ ipak previše ljudi i da svoju sreću na kraju neće naći sve dok bude isključivo zavisila od broja uhapšenih.

Ugrožava li Srbija sjedenjem na dvije stolice – briselskoj i moskovskoj – brži ulazak u Europsku uniju? Kakav je vaš stav o Putinu?

Srbija svoju budućnost može da nađe samo integrisana u region, u Evropsku uniju, u NATO, gradeći sa svim drugim zemljama prijateljske odnose u onoj meri u kojoj se ne mešaju u njen mir i stabilnost.

Srbija je prethodnih deset godina nažalost potrošila ne znajući ni sama šta tačno hoće da bude, da li hoće da bude ruski geto ili uređena evropsko društvo, da li hoće da obara ruke sa Evropom ili da sarađuje, da li hoće da radi ili da „mulja“. Zato su stalno izmišljani razni stubovi spoljne politike, kojih je po potrebi bilo dva, četiri, sedam, jedanest, koliko god treba, samo da ne kažemo gde i kako mi vidimo svoju budućnost. Ispostavilo se naravno da kad imate četiri stuba spoljne politike u stvari nemate nijedan. Srbija svoju budućnost može da nađe samo integrisana u region, u Evropsku uniju, u NATO, gradeći sa svim drugim zemljama prijateljske odnose u onoj meri u kojoj se ne mešaju u njen mir i stabilnost.

Nakon što je u Srebrenici imao onakav tertman kakav je imao, Vučić je za to optužio Bakira Izetbegovića. Nedugo zatim s Bakirom je igrao šah, maltene su bilio zagrljeni u Beogradu… Kao da je taj njihov odnos sav isfabriciran, što se vama čini?

Uprkos svim manama tih odnosa, uprkos svoj neiskrenosti i foliranju, mislim da je dobro što ti kontakti postoje. Loše će biti ako se ponovo, posle protokolarnih susreta, stvari vrate tamo gde su bile i ranije i ako svako u svojoj sredini nastavi da pali vatre kao što ih je palio do sada. U srpskoj politici stalno postoje te imaginarne crvene linije koje jednom neko povuče i posle ih se svi drže sve dok im vreme ne obriše svaki smisao i dok same od sebe ne izblede. Poslednja takva linija je negiranje genocida u Srebrenici. Odnosno, eto sad konačno svi mogu da priznaju da se tamo desio strašan zločin, ali i dalje iz nekog razloga, iako za to postoje validne sudske presude, ljudi u Srbiji neće da prevale tu reč preko usta, držeći se nekog nadriprava i nadripolitike.

Biste li priznali Kosovo da ste premijer i da imate većinu u Skupštini?

Srpska politika prema Kosovu poslednjih petnaest godina se svodila na ideju da ćete držanjem kazaljke na satu zaustaviti vreme.

Srpska politika prema Kosovu poslednjih petnaest godina se svodila na ideju da ćete držanjem kazaljke na satu zaustaviti vreme. Kosovo je odavno nezavisna država, i to saplitanje koje Srbija pokušava da radi na svakom koraku, ne samo da šteti Kosovu i našim odnosima sa Kosovom, nego šteti i samoj Srbiji i najviše Srbima koji su ostali da žive na Kosovu. Racionalna stvar bi bila što pre uraditi sve da Kosovo postane normalno i stabilno društvo sa kojim ćemo uspostaviti odnose rasterećene prošlosti u najvećoj mogućoj meri, a priznanje, dok još uvek ima neku težinu, iskoristiti kao instrument za ostvarivanje što boljeg položaja tamošnje srpske zajednice. Na kraju dana, svi ćemo ostati da živimo tu, jedni sa drugima i jedni pored drugih, dobro je da taj suživot što pre počne da se dešava bez držanja za vratove i škrgutanja zubima.

Kakav je vaš današnji odnos prema Republici Srpskoj… Svojedobno ste je nazvali genocidnom tvorevinom… Ima li zapravo tamo zdrave alternative Miloradu Dodiku?

Milorad Dodik je, kao i svaki dosadašnji lider bosanskih Srba, ipak uvek bio samo produženi refleks politike Beograda. Njegov današnji položaj i snaga počivaju pre svega na bipolarnosti vlasti u Srbiji, na različitim interesima vlade, koja vodi kakvu-takvu proevropsku politiku i predsednika Srbije, koji na svaki mogući način tu politiku sabotira. Kada na to dodate ruski uticaj i opstrukciju svakog pokušaja da se od BiH napravi funkcionalna država, dobijete tačnu težinu i značaj Milorada Dodika. Ipak, danas događaji teraju Srbiju ka nekakvom razrešenju tog čvora i čine ovaj status quo sve manje mogućim, pa se nadam da će u vremenu pred nama uloga Srbije u razrešenju bosanske krize biti konstruktivnija, što će i Dodika staviti gde mu je mesto.

Može li u Srbiji na vlast ponovno jednoga dana doći političar Đinđićeva profila?

Celim tokom svoje kratkotrajne vladavine Zoran Đinđić bio je strašno osporavan, podrška među biračima koju je imao kao premijer je retko prelazila pet ili deset procenata i Srbija je shvatila njegov značaj tek kad ga je izgubila, kao što često ume da stvari shvata prekasno ili pogrešno.

To je stvarno teško pitanje. Ne samo zbog toga što je Zoran bio jedan prilično poseban i neponovljiv čovek, nego i zato što je Srbija danas na nekoj tački sa koje može da sklizne na bilo koju stranu, iako se deklarativno kreće evropskim putem. Uostalom, dolazak Đinđića na mesto premijera Srbije je bio posledica jednog neponovljivog političkog konteksta, u kojem se on nametnuo kao logično rešenje za premijera u koaliciji velikog broja malih stranaka. Celim tokom svoje kratkotrajne vladavine bio je strašno osporavan, podrška među biračima koju je imao kao premijer je retko prelazila pet ili deset procenata i Srbija je shvatila njegov značaj tek kad ga je izgubila, kao što često ume da stvari shvata prekasno ili pogrešno.

Kakav je vaš odnos s Borisom Tadićem?

Osam godina vladavine Demokratske stranke pod Borisom Tadićem su bile osam godina paktiranja sa svakim, od Koštunice do Tome Nikolića, osam godina za otvorenost prema svakakvim idejama, ali najmanje prema onim koje su stizale od građanske Srbije.

Naši odnosi više nisu vredni nekog pomena. Kad se sretnemo normalno porazgovaramo. Kad je bilo važno da se razumemo, Boris uglavnom nije razumeo šta sam mu govorio. Danas kada se pogleda u prošlost ne možete videti skoro nijednu stvar koja je uradio, a koja je bila izraz neke njegove autentične volje, ideje ili namere. Osam godina vladavine Demokratske stranke pod Borisom Tadićem su bile osam godina paktiranja sa svakim, od Koštunice do Tome Nikolića, osam godina za otvorenost prema svakakvim idejama, ali najmanje prema onim koje su stizale od građanske Srbije. Nažalost, ta politika stajanja u mestu na živom pesku je na kraju progutala i njega, bez nekog jasnog i vidljivog traga da je nekad suvereno vladao Srbijom. U njegovu odbranu, ipak je van Srbije predstavljao neko bolje lice naše zemlje.

Dolazili ste na ljetovanje u Hrvatsku, gdje ćete ove godine odmarati? Imate li neugodnosti kad u Hrvatskoj progovorite ekavicom i naručite kafu i hleb?

Siguran sam da je trag koji su za sobom ostavili Arsen Dedić ili Darko Rundek ipak veći od onog što za sobom seje Tompson.

Među ljudima koje srećem u Hrvatskoj sam se uvek osećao dobro. Lično nikada nisam imao neprijatnosti u Hrvatskoj, ni zbog svog govora ni zbog bilo čega drugog. Želim da verujem da će svaka sledeća godina nositi više mira i manje problema i siguran sam da je trag koji su za sobom ostavili Arsen Dedić ili Darko Rundek ipak veći od onog što za sobom seje Tompson.

– See more at: http://istina.ldp.rs/Liberalno-demokratska-partija/19016/Srbija-mora-da-prestane-da-bude-frustrirana.shtml#sthash.RN7mWBmX.dpuf