“Srećan put” ili “ostajte ovde”?

0
302

Srbija, pre svega radi svog ekonomskog i socijalnog boljitka, treba da se pripremi za integraciju dela izbeglica koji danas kroz nju prolaze. Potrebna je temeljna promena sistema, koji ni sadašnjim građanima ne pruža perspektivu, ali i promena svesti u smeru više individualizma i otvorenosti prema drugačijima od sebe.

Mnoštvo izbeglica iz zemalja Bliskog istoka i Severne Afrike koji ovih dana prolaze kroz Srbiju na putu ka razvijenim zemljama EU vrlo se kratko zadržava. Kao da to svima odgovara. S izuzetkom pojedinačnih ksenofobičnih istupa pojedinih lokalnih političara ili novinara (što su kolege i javnost uglavnom osudili), odnos prema tim ljudima u nevolji je bar nešto bolji nego u drugim tranzitnim zemljama.

Većina su izbeglice. Bežeći od ratova, terorizma i kršenja ljudskih prava u svom regionu, oni tragaju za mirnim mestom za život. Delom su ekonomski migranti, poterani nezaposlenošću i siromaštvom u svojim zemljama, koji se nadaju poslu i boljoj zaradi u EU. I, deo izbeglica je privučen evropskim darežljivim sistemom socijalne zaštite, „državom blagostanja“ koja – stvarno ili navodno – brine o pojedincu od rođenja do smrti, obezbeđujući mu ne samo egzistencijalni minimum nego i „dostojanstven život“ nezavisno od sopstvenih napora.

U najrazvijenijim zapadnoevropskim zemljama kao krajnjem odredištu, javno mnjenje je podeljeno po pitanju migranata. Neki ih posmatraju samo kao humanitarni problem, zalažući se da im se obezbedi pristojan prihvat, bilo zato što je to u skladu s evropskim vrednostima, bilo zbog griže savesti što su zapadne zemlje, kao bivše kolonijalne sile ili kao zemlje koje su u skorije vreme vojno interevenisale u tim područjima, na neki način navodno dodatno odgovorne za sudbinu tih ljudi. Neki na migrante gledaju kao opasnost za evropski način života ili čak evropske vrednosti, bilo u smislu drugačijih kultura navodno neuskladivih s tradicionalnim evropskim, bilo u smislu pritiska na tržište rada i obaranja nadnica ili pritiska na socijalne fondove. Nemali broj političara, i na levici i na desnici, na tom pitanju skuplja političke poene.

Ima i drugačijih viđenja. Njima ćemo ovde posvetiti više pažnje, da vidimo koliko su relevantna i za Srbiju. Nekoliko nemačkih političara, uključujući jednog gradonačelnika, istaklo se ovih dana naizgled paradoksalnim stavom da je doseljavanje u stvari šansa za njihove gradove, Nemačku i celu EU. Najrazvijenijim evropskim zemljama nedostaje radna snaga i to ne samo ona najobrazovanija i najskuplja, nego i jednostavna, jer neke poslove Evropljani više neće da rade pa oni nestaju iako su i dalje potrebni. Preovlađuje trend starenja stanovništva, gde je situacija između jedva podnošljive i jako loše. Doseljenici ne samo da mogu da se uklope u mnoge postojeće poslove, nego bi svojim prisustvom kao potrošači, proizvođači ili preduzetnici mogli pokrenuti ili obnoviti mnoge poslove kojih nema, na korist svih građana. Socijalni, posebno penzijski sistem bio bi relaksiran prilivom mladih i radno aktivnih.

A kako je to u Srbiji? Sadašnja izbeglička kriza, kao i mnoge druge prethodne velike promene u okruženju, dočekana je nespremno. Privreda ne samo da nema velikih potreba za novom radnom snagom, nego je na izdisaju. Nezaposlenost je među najvećim u Evropi. Nerentabilni javni sektor dominira, a njime upravljaju političke partije. Posla nema ni za one koji su već ovde. Pravna sigurnost je čak ispod ionako niskih ostalih pokazatelja vladavine prava. Mnogi odlaze iz Srbije, dok malo ko dolazi da ostane. Demografska situacija je među gorima u svetu.

Među ljudima koji ovih dana prolaze kroz Srbiju malo ko želi ostati. Tako će još neko vreme neizbežno biti, jer je u EU nemerljivo bolje nego ovde. Ovaj protok ljudi će se verovatno nastaviti u godinama koje slede. Ovo nije prolazna elementarna nepogoda. Sadašnja ili neka druga ratna ili ekonomska kriza teraće još ljudi u selidbu.

Srbija može i treba da pokuša da zadrži neke od tih ljudi. Među njima ima stručnjaka u profesijama koje kod nas zbog „odliva mozgova“ na Zapad sve više nedostaju. Ima puno drugih vrednih i preduzetnih ljudi. Uglavnom se radi o mladima ili mladim porodicama. Ako uskoro dođe do toga da bar neki od migranata ovde počnu da se nastanjuju, to neće biti samo (njihova) nesreća, nego njihova i naša nova šansa, za koju se treba pripremiti i iskoristiti je.

Za uspešan, produktivan prihvat eventualnih novih doseljenika potrebno je mnogo promena. Potrebni su stabilno pravno okruženje, jednostavan poreski sistem i javno mnjenje koji ohrabruju preduzetništvo i neguju kulturu individualizma, odgovornosti i oslanjanja prvenstveno na vlastite snage i sposobnosti. Potrebno je još fleksibilnije radno zakonodavstvo. Potrebno je odlučno potiskivanje ksenofobije, kako prema starim tako i prema novim sugrađanima druge rase, vere ili jezika. Pored toga, da bi proces bio politički i socijalno održiv, potrebni su programi integracije, od učenja jezika do uklapanja u ono malo sistema vladavine prava što se ovde zapatilo. Sve to neće biti lako u Srbiji u kojoj su odjeci mrzilačke retorike i nacionalnog i socijalnog populizma devedesetih još uvek jači od međukulturnog dijaloga i/ili zdrave ekonomske logike. U kojoj je konkurent za radno mesto objekt mržnje, a ne uzor i izazov. Gde se još nije shvatilo da je, uz sve teškoće i izazove, Srbija imala više koristi nego štete od izbeglica iz devedesetih, koji su je podmladili, popravili kvalifikacionu strukturu i doneli niz novih proizvoda, boljih radnih navika i preduzetničkog duha.

Drugačije razmišljati treba početi što pre. Ne treba čekati stav EU, kao što je ovde uobičajeno. Ona će, ako želi da ostane verna svojim vrednostima, morati prilagoditi svoju državu blagostanja uslovima savremenog sveta koji se nepovratno globalizuje. Moraće stvarati, jačati i liberalizovati jedinstveno tržište radne snage, tako da ono deluje u svim, a ne samo u jednom smeru. Moraće i dalje raditi na potiskivanju istorijski nasleđenih ili novih oblika ksenofobije. Srbija treba da se pripremi da u tome bude aktivna učesnica, s ciljem da bude privlačna zemlja useljenja koja uspešno integriše sve koji u nju dođu u želji da ovde žive i rade. Time će najbolje pomoći i sadašnjim nevoljnicima, i sebi samoj, i celoj Evropi.