Jedan ili više kandidata opozicije na izborima za predsednika Republike?!
Ovo je sigurno jedna od najvećih lažnih dilema koja je trenutno okupirala politički prostor u Srbiji. Zašto? Oni koji potenciraju ovu priču su uglavnom promašeni „beli listići“ ili grupe bliske tom načinu razmišljanja od pre četiri godine – valjda tako želeći da možda i očiste svoju savest, mada sumnjam. Druga grupa su ostaci svih mogućih stranaka i pogleda na svet koji misle da je „genijalno“ kada postoji neki kandidat koga ćemo među sobom zvati „zajedničkim“. Treća grupa su novinari raznih opozicionih glasila, romantičarski nastrojeni, sećajući se kako su, eto, i oni te dvehiljadite dali svoj doprinos rušenju Milosevića na, isto tako, predsedničkim izborima.
Samo, imamo jedan mali problem. Toma (Tomislav Nikolić) nije Slobodan Milošević, a naš cilj nije, koliko razumem, samo da ode Nikolić, nego „gađamo“ Vučića, koga rušimo ciljajući sadašnjeg predsednika ili nekog drugog kandidata koga premijer lično kandiduje. Drugo, sebično je da se isključivo grupa od četiri i po stranke naziva opozicijom, pošto to ni vrednosno i materijalno nije tačno. Demokratska stranka Srbije, Dveri i Srpska radikalna stranka su isto tako opozicione stranke koje će imati sigurno bar dva kandidata na tim izborima, a nije nemoguće da ih bude i tri. Takođe, verovatno i pojedine vanparlamantarne nacionalističke grupe i stranke imaju ideju o svom kandidatu ili grupi kandidata, tako da će se tu svakako uvećati broj potencijalnih izazivača. A mi – tu pre svega mislim na LDP, DS, SDS i DJB – smo na neki čudan način saterani u ćošak, mogu reći da smo u zapećku srpske politike gde isto tako sanjarimo kako da se okupimo oko nekog kandidata, tačnije da nas okupi neki kandidat. Zašto? Zato što nas iritira Vučić (i Toma, i Toma). Ko smo mi? Mi smo oni koje iritira Vučić (i Toma, i Toma). A za šta se zalažemo? Naravno, zalažemo sa za to da nas Vučić više ne iritira (ni Toma, ni Toma).
Otprilike, to je početno mesto razgovora o kandidatu za predsednika Srbije dela, i to ne većeg dela, opozicije koji misli da poseduje određene bliske političke stavove, i pored toga, kada bi se „zagrebala“ politika, videlo bi se da tu ima vrlo malo sličnosti, osim, pogađate, toga da nas iritira, znate već ko. A mislim da je to suviše malo, čak i za to da taj kandidat ima više glasova, ne od predsedničkog kandidata vladajuće koalicije, nego i od Vojislava Šešelja, a moguće i zajedničkog kanidadata Dveri i DSS-a. Znači, treba nam više od toga da se izjadamo jedni drugima ko nas nervira. Zamislite, potrebna nam je politika. Pa da se onda razbrojimo na parove, da vidimo ko podržava koga i koji predsednički kandidat šta nudi.
Slažem se sa tim da taj kandidat treba da bude garant neke političke sigurnosti i našeg međusobnog razumevanja, ali mene takođe brine da li taj kandidat „vuče“ ka Rusiji ili ka Zapadu? Hoće li zatvarati vrata našoj saradnji sa regionom ili će otići u Srebrenicu i nazvati taj zločin imenom koji je ceo svet prihvatio? Da li je taj predsednik za poštovanje institucija ili je još jedan solo igrač koji uzima sa švedskog stola pravila šta mu treba? Da li je ta osoba ona koja otvara vrata saradnji Srbije sa NATO ili sanja o uniji Kine, Rusije, Kube, Venecuele i Srbije? I u krajnjem slučaju, da li taj kandidat hoće podršku političkih partija ili zamišlja sebe kao vanpolitičku figuru kome su partije teg oko vrata i prepreka pobedi?
Vidite, kad ovako raščlanimo stvari, shvatićemo da predsednički izbori nisu borba između nas i Vučiča ili Tome, pošto mi moramo prvo da vidimo ko smo i šta predstavljamo, pa tek onda da, kada sebe svi zajedno nazovemo opozicijom, vidimo i čemu smo mi opozicija i da li imamo snage da ubedimo ljude da je baš naš kandidat sve suprotno od onoga što je sadašnji predsednik ili neko koga će vlast kandidovati. U suprotnom, što bi neko onda glasao za nas?
Političke partije ili novonastali pokreti i udruženja građana?
Ovo je druga dilema, isto tako nametnuta od raznih grupacija koje sam već spomenuo, a to su oni koji navodno guraju ka jednom predsedničkom kandidatu. I odmah da vam kažem, ništa me ne fascinira u pojavi nekog Preletačevića i sličnih kolateralnih šteta našeg deformisanog političkog sistema. Grešna mi duša ovako neduhovitom, ali stvarno mi ništa nije smešno u pojavi takvih likova, kao što nemam ništa protiv oniih kojima je tako nešto interesantno. Satiru isto tako smatram nužnom u dnevnom životu, gde se ne može baš sve ozbiljno objasniti, ali za to je takođe potreban određeni nivo inteligencije koji postavlja prava pitanja. Naravno da ne mislim da nekoga vređam ovim što govorim, ali mi je za takav način delovanja potrebno nešto više od fazona na nivou „Kursadžija“. Takođe, razni „preletačevići“, koji su u političkom vakuumu postali politička činjenica, ne mislim da naročito pomažu u raščišćavanju opozicione scene, već, naprotiv, svojim delovanjem rade upravo suprotno. I to je legitiman cilj, kao i zauzumanje određenog dela političkog prostora, a to onda tako treba i nazvati.
Daleko bilo da imam nešto protiv. Vrednosno, pa čak i sa strane duhovitosti – da. Sa druge strane – ne. Ali, da ne bi neko pomislio da sam ličan, ovde sam hteo da kažem nešto o fenomenološkom nastanku pokreta koji navodno ismevaju društvo i vlast, ali opoziciju nekada više nego vlast, ubeđeni u svoju neverovatnu kreativnost. Zasićenje partijama, liderima i prevaziđenim politikama je očigledno. I tu možemo otvoriti debate, ali da li stvarno neko misli da razni pokreti, koji niču kako se otvara koji slučaj i problem u javnosti, mogu zameniti određeno političko artikulisano delovanje? Mislim da ne mogu. Pored toga, to što ste se angažovali u određenom društvenom delovanju po pitanju neke teme i time mobilisali deo društvene zajednice, ne znači da o nekom drugom pitanju imate ispravan stav. I da li je uopšte društvena angažovanost kao građanskog aktiviste ili aktivista dovoljno čvrsta garanacija da znate nešto o politici ili društvenim tokovima uopšte?!
Smatram da ovo nisu pitanja koja su maliciozna, pretenciozna ili, ne daj Bože, da dajem svoj sud o pojedincima ili grupama sa kojima isto tako učestvujem u protestima oko, recimo, sramnog rušenja u Savamali, ali je legitimno pitanje i deo odgovora na isto to pitanje koje je list  „Danas“ postavio u vikend izdanju: Da li je stvaranje nove opozicije na pomolu, imajući u vidu pojavu raznih pokreta? Ovakve tendencije su deo sveoukupnog političkog pomeranja na svetskoj sceni, gde se ekscentrični pojedinci i grupe pojavljaju kao naizgled lak odgovor na problem koji određena zajednica ima. Pogledajte primer Rima i ljudi koji vode sada taj grad, pa će vam biti jasno zašto su ovo lažne dileme i nešto što ima jednokratnu upotrebu, dok se ne pojavi neko ko je još komičniji i skloniji krajnosti, pa svi ti junaci brzo dobiju zamene u onima koji pomeraju granice još dalje.
Zaključak koji izvlačim je da i za političke partije i pokrete ima dovoljno prostora u Srbiji, čak više nego što ga je ikada bilo, i da stvaranjem protivnika između istih, samo se stvara veštačka atomosfera da su razni pokreti zamene za klasične političke organizacije utemeljene na ideologijama i vrednostima koje su dobro poznate, ili bi trebalo da budu, ljudima koji im žele pristupiti i da partije ne mogu zameniti zdravo građansko organizovanje koje jednu temu ili grupu tema apostrofira kao problem i ulaže svoje krajnje napore da ih reši.
Da li si dovoljan protivnik vlasti ako ukazuješ na pogrešne poteze ili moraš da pljuneš u dalj da bi se dokazao?
Sa radom Srpske napredne stranke sam se upoznao odmah po njenom osnivanju 2008. godine, u kampanji za lokalne izbore u Vrnjačkoj Banji novembra te godine. Jasno mi je bilo od starta o kakvoj grupi se radi i na šta je sve spremna tek nastala vojska, odmetnuta od Srpske radikalne stranke, u osvajanju vlasti. Kasnije sam se sa njima susretao u kampanjama u Zemunu, Voždovcu, Vrbasu, Negotinu, Boru, Aranđelovcu, Zaječaru, Majdanpeku i nikada nisam imao dilemu o kome se zapravo radi. Nisam imao nikada razumevanja za ono što viđam da rade na tim lokalnim izborima, protiv čega sam se sa grupom članova LDP-a, koji su uvek bili sa mnom u tim kampanjama, borio i nikada nisam imao iluziju da državu vode drugačije nego što vode kampanje za te „najvažnije izbore na svetu“, ma koja sredina da je u tom trenutku u pitanju. Sa druge strane, sećam se koliku pasivnost je ispoljavala Demokratska stranka tih godina dok se bukvalno sklanjala pred naprednjacima otvrajući im vrata vlasti. Onda kada su i zvanično preuzeli vlast na republici, nastalo je takmičenje u tome ko je veća opozicija? Ali kome opozicija? Opozicija njihovom Čerčilu i De Golu? Sećate se tih rečenica bezgrešne građanske aktiviskinje koja je uvek u pravu, pošto je toliko puta bila protiv nekoga i nečega da je nemoguće da nije u pravu?
Drugi deo stvorenih protivnika su otpadnici od vlasti Srpske napredne stranke, a zna se da je najveća svađa uvek između onih koji su bili najbliži saradnici. Oni danas u svom, slobodno ću reći, sektašenju idu toliko daleko da kada bi mogli platili bi kome treba da svima koji se sećaju izbrišu to da su bili saradnici, ministiri i savetnici Aleksandra Vučića. Takvi danas idu okolo kao neka politička policija i proveravaju opoziciona krvna zrnca svakoga ko im je sumnjiv. Najiskrenije, to je u isto vreme i komično i opasno. Komično, pošto sâm imam malo više sećanja nego što bi neko da mi ga oduzme, pa dobro pamtim šta su godine učinile od nekih sadašnjih opozicionih prvoboraca, inače sklonih svim vrstama kompromisa koje znaju vrlo dobro da naplate. Opasno je zato što se tako stvara jedna klima gde smo svi osuđeni da čitamo beskrajno glupa saopštenja vlasti i tog dela nazovi opozicije koji misle da je njihov isto tako navodni sukob vrhunac političkog dešavanja u Srbiji. Ne, taj sukob koji je nastao kao sukob lične prirode je samo problem zbog kojeg opozcija ne moze da razume da Aleksandar Vučić obožava „Tviter“ i njihove pojedinačno krajnje glupe izjave koje samo grupišu i mobilišu njegove glasače. Takođe, fiksacija Vučića kao vrhunskog neprijatelja samo služi njegovoj ličnosti koja je tako željna pažnje, kako bi izigravao žrtvu i imao uvek prostora da se bavi samim sobom, što mu je i namera.
I na kraju, stavljanje Vučića kao našeg jedinog problema može da dovede u opasnost sve nas koji bismo hteli da dođemo na vlast posle njega, a to je kako da objasnimo ljudima da: „Evo, njega nema, a mi nijedan problem ne možemo tek tako da rešimo“. A znate zašto? Zato što bi Srbija bila mnogo srećnija zemlja da nam je jedini protivnik Aleksandar Vučić i njegova pojava željna naše pažnje koju mu mi beskrajno poklanjamo. Zamislite, ja smatram da svi zajedno možemo i drugačije da delujemo. Pošto, složićete se, ovako se baš i nismo pomerili od maja 2012. godine.
Đorđo Žujović, član Predsedništva Liberalno demokratske partije