Vratiti u politiku najbolji deo Srbije

0
216

Čedomir Jovanović, predsjednik Liberalno demokratske partije u Srbiji, u razgovoru za Klix.ba komentariše da li opozicija u Srbiji na narednim izborima može zbaciti Vučića s vlasti, koliko Beograd pomaže Miloradu Dodiku, da li je premijer Srbije izgradio kult ličnosti i šta nam može donijeti konstantno vraćanje na ratne teme.

Uprkos kontroverznoj politici vladajuće elite u Srbiji, uz paralelno isticanje težnji ka Evropskoj uniji (EU) i nemjerljive ljubavi prema Rusiji, kojoj se ne želi zamjeriti, istočni susjed BiH otvorio je prva pregovaračka poglavlja za pristupanje EU. Karizmatični predsjednik LDP-a Čedomir Jovanović smatra kako je to uspjeh generacije koja je branila evropske vrijednosti u Srbiji, ali ne samo danas, već i mnogo ranije.

Mislim da je otvaranje prvih poglavlja veliki uspeh generacija koje su branile evropsku ideju u Srbiji, ne samo danas kada je to postala ideja prihvatljiva najvećem delu političke scene i društva, nego i onda kada se većina u Srbiji prepustila iracionalnoj, anticivilizacijskoj i štetočinskoj politici svojih ratnih lidera. Naša evropska budućnost danas, bez obzira na komplikovane međunarodne okolnosti, ipak, najviše zavisi od nas samih, od naše spremnosti da uredimo svoje društvo na drugačiji način, da usvojimo sistem vrednosti koji je od sveta napravio bolje mesto nego ikad ranije, da sa susednim zemljama nađemo jezik razumevanja i saradnje i da se uklopimo u evropski bezbednosni i spoljnopolitički okvir. To su sve zajedno teški i izvodljivi koraci za svakog ko suštinski veruje u ideju Srbije u Evropi, ali i lakmus papir za svakog kom je priča o evropskim vrednostima predizborno foliranje.

Pripreme za nadolazeće izbore u Srbiji opozicija je već započela. Izvjesno je formiranje opozicionog bloka u kojem će, između ostalih, biti stranka Borisa Tadića i LDP. Ipak, Jovanović upozorava da budući savez nikako ne smije postati politička ljuštura, gomila stranaka okupljena zbog cenzusa ili rezultata na izborima.

Danas je potpuno jasno da je Srbiji potrebna politička snaga koja može da artikuliše interese građanske i demokratske Srbije, kao što je jasno i da nijedna od stranaka to ne može uraditi sama. Ono što je za nas još bitnije je da savez koji treba da vrati u politiku najbolji deo Srbije ima smisla samo ako je nastao oko jasnih ideja i vere u politiku koju smo čuvali i kada je bilo još teže nego danas. Do sada smo uspeli da nađemo zajednički jezik sa Borisom oko svih pitanja za koja mislimo da će suštinski uticati na blisku budućnost Srbije. Sigurni smo da ima još stranaka, organizacija i uglednih ljudi koji dele naše vrednosti i koji mogu novom savezu dati snagu koja mu je potrebna da bi unormalio političku scenu i uticao na sudbinu našeg drušatva. Ono što budući savez nikako ne sme da postane, to je prazna politička ljuštura, gomila stranaka skupljena zbog cenzusa ili rezultata na izborima, ideološka papazjanija u koju bi se nakupili i nacionalisti, fašisti, ljudi odgovorni za sve političke stranputice, jer već danas je besmisleno biti opterećen Vučićem u toj meri da se ne razmišalja šta će biti posle Vučića. Njegovo vreme će proći, kao što je prošlo svačije, i tada ne smemo biti u situaciji da o budućnosti Srbije pravimo dogovore sa onima koji svoj smisao vide u sukobima sa svetom, u ratu sa komšijama i u konstantnom bežanju od zdravog razuma.

Neupitno je da je Aleksandar Vučić trenutno najmoćniji političar, ne samo u Srbiji, već i regionu. Njegov utjecaj na medije je također ogroman. Da li je premijer Srbije na neki način izgradio jednu vrstu kulta ličnosti?

Nisam siguran da umem do kraja tačno da odgovorim na to pitanje. Očigledno da u Vladi i stranci postoji neki odnos prema njemu koji je na ivici kulta ličnosti. Očigledno je da je i kod dela ljudi koji ga ne vole preopterećenost Vučićem tolika da mu daju neke nadljudske atribute i da zbog njega i sami zaboravljaju šta su i u šta veruju. Očigledno je i da postoji pritisak na medije koji je, čak i za Srbiju naviknutu da vlast drži medije na kratkom lancu, neuobičajeno visok. Trudim se da na njega gledam kao što sam i inače gledao na ljude u političkom životu Srbije i da ga merim isključivo po onom što su rezultati njegove politike. Nisam imao problem da pozdravim potpisivanje Briselskog sporazuma, ali ni da kažem da će taj potpis biti samo mrtvo slovo na papiru ako Srbija posle njega nastavi da vodi gubitničku politiku saplitanja Kosova i da gaji stare mržnje i sukobe. Nisam imao problem da kažem da treba da ode u Srebrenicu i da uradi sve što može da se napravi sledeći korak u pomirenju sa regionom, ali ni da kažem da je osporavanje genocida besmisleno i sramotno, da su načinjeni koraci nedovoljni i da su morali da se dese ranije. Nisam imao problem ni da pozdravim određene mere u ekonomskoj politici, ali ni da definitivno kažem da je ova vlast pokazala svoje maksimume i da po rezultatima, po atmosferi u političkom i javnom životu, po sve većem generisanju sukoba i lutanja u unutrašanjoj i spoljnoj politici, pokazuje da je nesposobna da Srbiju promeni na način na koji Srbija mora da se menja da bi ljudi u njoj i oko nje bolje živeli.

Saradnja Srbije s Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu oduvijek je bila obavijena kontroverzama. Kako je Srbija reagovala na odluku da se Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću obnovi sudski postupak?

Srbija je saradnju sa Hagom uvek prihvatala kao nešto što mora da radi protiv svoje volje, i prihvatala je tek onda kada joj je postajalo preskupo da brani politiku kojoj se tamo sudilo. Ni ovaj put neće biti drugačije. Srbiju moramo promeniti mi iznutra, nijedan sud i nijedna institucija ne mogu to uraditi u naše ime. Naravno da nisu svi Srbi zločinci, ali to sebi i svakom drugom mogu dokazati tek kad se do kraja odreknu politike koja je uništila njihovu zemlju i sve zemlje do kojih je pružila ruku, kad se odreknu ljudi koji su te zločine sprovodili, kada zatraže oprost za grehe koji su činjeni u njihovo ime i kad nauče da oproste drugima. Ta sklonost ljudi da vide samo svoje žrtve i tuđe zločine nije samo srpska osobina, mislim da joj svaki narod robuje u većoj ili manjoj meri, ali mene je uvek najviše interesovalo šta radi moja zemlja, najviše sam bio ponosan na njene uspehe i najviše me je sramota njenih zala i gluposti.

Već skoro deset godina od kako je na vlasti u Republici Srpskoj, Milorad Dodik u većoj ili manjoj mjeri ima podršku vladajuće strukture iz Srbije. Jovanović zbog toga smatra da rješenje unutarpolitičkih problema u BiH u velikoj mjeri zavisi od politike Srbije prema BiH.

Politika u Republici Srpskoj uvek je bila neki refleks politike koja se vodila u Beogradu. U onoj meri u kojoj je Srbija spremna da pomogne ili odmogne da Bosna i Hercegovina konačno postane funkcionalna država, u kojoj ljudi žive ne samo jedni pored drugih nego i jedni sa drugima, u toj meri će i Dodik ili bilo ko drugi biti deo problema ili deo rešenja. Vakuum u politici Srbije, rastegnutoj između predsednika i premijera, između Rusije i EU, između želje da se Srbija menja nabolje i nagore, je idealna klima za Dodikovo parazitiranje i jačanje. Kad Srbija konačno odluči da zaista želi da bude deo civilizovanog sveta stvoriće se uslovi da se normalizuje situacija u BiH. Sve dok svoj položaj budemo gradili na ideji da u Evropu možemo ući kao ruska kolonija i Srbija i Bosna i Hercegovina će jednako ili više tonuti u blato u koje tonu i danas.

Šta je ključno što bi trebalo promijeniti u odnosima Srbije i BiH? Da li je to samo suočavanje s ratom i etiketama iz 1990-ih, ili nešto drugo?

Ti odnosi su komplikovani već predugo i teško da bi odgovor na jedno pitanje, pa verovatno ni ceo intervju, mogao da pobroji sve što je potrebno uraditi da bi se ti odnosi normalizovali. Ako bih morao da pokušam da dam kratak odgovor na to mislim da ljudi konačno moraju pokušati da razumeju druge onako kako žele da drugi razumeju njih. Mislim da moraju prestati da daju poverenje političarima koji svoju poziciju grade na strahu i mržnji. Mislim da se moramo osloniti na mnogo stvari koje nas povezuju umesto na ono malo što nas razlikuje. Mislim konačno da je vreme da pustimo da o našoj budućnosti umesto najgoreg odlučuje ono najbolje u nama.

Razgovarao: Semir Hambo/Klix.ba